Žena koju je istorija zapamtila pod imenom koje joj nije pripadalo

Malo je ličnosti iz srpske srednjovekovne istorije koje je narodna tradicija osudila tako neumoljivo kao Jerinu Branković. Čak i ljudi koji gotovo ništa ne znaju o poslednjim decenijama Srpske despotovine često su čuli njeno ime — ali gotovo uvek sa dodatkom: Prokleta Jerina.

U narodnim pričama ona gradi tvrđave preko leđa siromašnog naroda, uvodi teške namete, tera ljude na kuluk, kažnjava neposlušne, skriva zlato u zidinama, baca ljubavnike u bunare i ostavlja za sobom prokletstvo gde god se pojavi. Po Srbiji se desetinama starih utvrđenja pripisuje naziv „Jerinin grad“, čak i kada su podignuta mnogo pre nego što se ona rodila.

Ali žena iza legende bila je sasvim drugačija istorijska ličnost.

Njeno pravo ime bilo je Irina Kantakuzin, odnosno Irene Kantakouzene. Poticala je iz jedne od najznačajnijih vizantijskih aristokratskih porodica. Kantakuzini su pripadali najvišem sloju kasnovizantijskog društva, a dinastija je u XIV veku dala i cara Jovana VI Kantakuzina.

Irina je početkom XV veka stigla u Srbiju kao mlada vizantijska plemkinja i oko 1414. godine udala se za Đurđa Brankovića. U tom trenutku niko nije mogao sa sigurnošću znati kakva će sudbina čekati njihov brak.

A čekalo ih je gotovo sve što srednjovekovna istorija može da ponudi.

Ratovi.

Opsade.

Izbeglištvo.

Gubitak države.

Povratak države.

Deca poslata kao taoci i supružnici moćnih stranih vladara.

Sinovi koje će Osmanlije oslepiti.

Gradovi koji će padati iz ruke u ruku.

I konačno raspad porodice koja je pokušavala da očuva Srbiju između dve velike sile — Osmanskog carstva i Ugarske.

Kada je 1427. umro despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković postao je novi srpski despot. Ali nasledio je veoma težak položaj. Prema ranijem sporazumu, Beograd, koji je Stefan koristio kao prestonicu, morao je biti vraćen ugarskom kralju.

Đurađ je ostao bez odgovarajućeg utvrđenog glavnog grada.

Bilo je jasno da nova prestonica mora biti izgrađena brzo.

Izbor je pao na Smederevo, na strateškom mestu uz Dunav.

Tu počinje priča koja će Irinu Kantakuzin pretvoriti u Prokletu Jerinu.

Danas lako zaboravljamo šta je značilo podići jednu od najvećih evropskih ravničarskih tvrđava XV veka gotovo od početka, i to u državi koja je istovremeno morala da održava vojsku, plaća diplomatske obaveze, pregovara sa Ugarskom i Osmanlijama i priprema se za rat koji je mogao početi u svakom trenutku.

Za stanovništvo je cena bila ogromna.

A kada narod mora da pronađe lice koje će predstavljati njegovu patnju, istorija pokazuje da to lice veoma često postaje lice stranca.

U ovom slučaju — strankinje.

Grkinje.

Jerine.

Smederevo se moralo izgraditi — ali neko je morao da plati cenu

Radovi na novoj prestonici počeli su 1428. godine. Već 1430. osnovni kompleks Malog grada bio je završen, a utvrđenje je tokom narednih godina proširivano.

Brzina gradnje bila je neverovatna.

Ali srednjovekovna država nije raspolagala građevinskim kompanijama, kamionima, kranovima i savremenom mehanizacijom.

Kamen je morao biti iskopan ili uzet sa drugih građevina i dopremljen.

Ogromne količine drveta morale su biti pripremljene.

Trebalo je praviti kreč, peći opeku, kopati rovove, podizati zidove široke nekoliko metara i graditi kule visoke desetine metara.

Sve to zahtevalo je hiljade radnih dana.

Zahtevalo je novac.

Zahtevalo je hranu za radnike.

Zahtevalo je životinje, zaprege i materijal.

I zato nema razloga sumnjati da je izgradnja Smedereva predstavljala ogroman teret za stanovništvo Despotovine.

Kuluk — obavezni rad stanovništva za potrebe vlasti — bio je normalan deo srednjovekovnog sveta. Porezi su takođe morali biti povećavani ili dodatno prikupljani kada su veliki vojni i građevinski projekti zahtevali novac.

Narodna uspomena na težinu gradnje zato nije morala biti izmišljena.

Problem nastaje kada se sva odgovornost pripiše jednoj ženi.

Formalni vladar bio je Đurađ Branković.

On je doneo odluku da se nova prestonica gradi.

On je vodio državnu politiku.

Smederevo je nosilo natpis koji slavi njegovu gradnju i vlast.

Pa ipak, u narodnoj tradiciji nije nastao „Prokleti Đurađ“.

Nastala je Prokleta Jerina.

Zašto?

Jedan deo odgovora možda leži u njenoj porodici.

Kantakuzini su imali značajan uticaj na srpskom dvoru. Irinina braća nalazila su se među ljudima koji su imali političke, vojne i administrativne funkcije. Njihovo prisustvo moglo je kod lokalnog stanovništva ostaviti utisak da se oko despotice stvara krug stranaca koji upravljaju državom i bogate se.

U kriznom vremenu takva slika lako proizvodi neprijateljstvo.

Ako je neki grčki velikaš nadgledao radove, ako je drugi upravljao finansijama ili vojskom, za čoveka koji je morao da ostavi svoje polje i mesecima vuče kamen razlika između „vladarske politike“ i „Jerininog uticaja“ nije morala mnogo značiti.

Još je važnije što je Irina bila žena na dvoru u društvu u kojem politički uticaj žena nije lako prihvatan.

Moćan muškarac mogao je biti strog vladar.

Moćna žena mnogo lakše je postajala opasna, lukava ili zla.

Kasnija usmena tradicija učinila je ostalo.

U poznatoj narodnoj pesmi o Starini Novaku, hajduk objašnjava da se odmetnuo zato što ga je Jerina terala da zida Smederevo i zatim nametala ogromne poreze kako bi „pozlaćivala vrata i pendžere“.

Pesma je izuzetno važna za razumevanje narodnog sećanja.

Ali nije dokaz da se događaj tako zaista dogodio.

Starina Novak, odnosno istorijski Baba Novak, živeo je mnogo kasnije od vremena gradnje Smedereva.

Narodna epika spojila je ljude iz različitih vekova u istu priču.

To je jasan znak da ne čitamo hroniku.

Čitamo kolektivno sećanje na nepravdu.

Jerina je u tom sećanju postala ime za kuluk, namet i težak život.

Kako je jedna stvarna despotica postala veštica, zavodnica i graditeljka gotovo svih tvrđava

Kada legenda jednom počne da raste, više joj nisu potrebne istorijske činjenice.

Dovoljna joj je dobra priča.

Tako se dogodilo da je Prokleta Jerina vremenom počela da „gradi“ tvrđave koje nikada nije videla.

Širom Srbije i okolnih krajeva postoje ostaci utvrđenja koje narod naziva Jerinin grad, Jerinina kula ili Grad Proklete Jerine. Neka od njih nastala su vekovima pre njenog života. Za druga nema nikakvog istorijskog dokaza da je porodica Branković imala veze sa njihovom izgradnjom.

Ali to folkloru nije smetalo.

Jerina je postala arhetipska graditeljka.

Stara tvrđava na teško pristupačnom brdu?

Gradila je Jerina.

Ogromni zidovi za koje meštani nisu znali ko ih je podigao?

Jerina.

Bunar neobične dubine?

Tu je Jerina bacala ljude.

Zakopano blago?

Jerina ga je sakrila.

Podzemni prolaz?

Njime je Jerina bežala.

U pojedinim pričama pojavljuju se čak motivi u kojima sa zidina baca ljubavnike nakon što joj dosade.

Za takve priče nema pouzdane istorijske potvrde.

Ali one savršeno odgovaraju folklornom obrascu opasne žene koja poseduje moć, bogatstvo i seksualnu slobodu koju tradicionalna zajednica smatra pretećom.

U arheološkim i etnološkim istraživanjima primećeno je da su strankinje i politički moćne žene u narodnoj tradiciji često dobijale osobine veštica, vila ili demonskih figura.

Jerina je imala gotovo idealan profil da postane takav lik.

Bila je strankinja.

Bila je Grkinja.

Poticala je iz ugledne porodice.

Njena braća bila su uticajna.

Bila je žena jednog od najmoćnijih ljudi države.

Živela je u vreme katastrofa.

A njeno ime bilo je povezano sa najvećim i najtežim građevinskim projektom tadašnje Srbije.

Sve što je bilo potrebno za stvaranje legende već je postojalo.

Istorija njene porodice samo je pojačala tragediju.

Njena i Đurđeva deca bila su deo evropske diplomatije.

Mara Branković data je za ženu osmanskom sultanu Muratu II. Taj brak nije bio romantična priča već politički instrument opstanka male države pored ogromnog carstva.

Katarina Branković udala se za Ulriha II Celjskog i tako povezala Brankoviće sa jednom od najmoćnijih velikaških porodica srednje Evrope.

Sinovi Grgur i Stefan završili su u osmanskom zarobljeništvu.

Godine 1441. oslepljeni su po naređenju sultana Murata II.

Zamislimo samo taj trenutak iz perspektive majke.

Dva sina vraćaju se slepa.

Ćerka živi na dvoru čoveka koji je naredio njihovo oslepljenje.

Muž pokušava da sačuva državu između istog tog sultana i Ugarske.

U pojedinim periodima porodica ostaje bez Smedereva i beži iz zemlje.

Zatim se vraća.

Ponovo gubi teritorije.

Ponovo pregovara.

Sve to teško odgovara slici žene koja bezbrižno sedi u tvrđavi i smišlja kako će mučiti narod iz čistog hira.

Stvarna Irina Kantakuzin izgleda mnogo više kao žena koja je nekoliko decenija živela usred gotovo neprekidne političke katastrofe.

To je manje jednostavna priča od „zle Jerine“.

Ali je istorijski mnogo zanimljivija.

Da li je Jerina bila potpuno nevina? Istorija ne daje ni takav odgovor

Bilo bi pogrešno napraviti novu legendu u kojoj je Irina samo nevina žrtva zlobnog narodnog sećanja.

Bila je despotica.

Pripadala je vrhu vlasti.

Imala je politički uticaj.

Njena porodica imala je privilegije.

Ako su stanovnici Srbije teško patili zbog gradnje Smedereva i državnih nameta, onda je i ona bila deo sistema koji je te obaveze nametao.

Srednjovekovni dvor nije bio humanitarna institucija.

Veliki projekti nisu se gradili dobrovoljnim crowdfunding kampanjama.

Ljudi su morali da rade zato što im je vlast to naredila.

Porezi su uzimani zato što ih je država zahtevala.

Ako je seljaku u vreme žetve oduzeta zaprega kako bi prevozio kamen za Smederevo, njemu nije mnogo značilo da li je pravnu odluku potpisao Đurađ, službenik ili neko iz kruga Kantakuzina.

Patnja je bila stvarna.

Zato je moguće da negativno sećanje na Jerinu ima neko stvarno istorijsko jezgro.

Ono što ne možemo dokazati jeste da je ona bila glavni pokretač te surovosti ili da je Smederevo građeno zbog njenog hira.

Naprotiv, razlog za gradnju bio je gotovo brutalan u svojoj jednostavnosti: Srbija je izgubila Beograd i morala je imati novu utvrđenu prestonicu.

Da Smederevo nije podignuto, položaj države bio bi još slabiji.

Tvrđava zato nije bila luksuzni projekat sujetne vladarke.

Bila je pitanje opstanka.

Sa površinom od oko deset i po hektara unutar zidina i dvadeset pet kula u konačnom obliku, Smederevo je postalo jedno od najvećih ravničarskih utvrđenja srednjovekovne Evrope.

U njemu je postojao vladarski dvor, velika prijemna dvorana, vojni prostori i naselje.

Za nekoliko godina nastao je novi politički centar države.

To je zahtevalo cenu koju je plaćalo stanovništvo.

Ali upravo se tu vidi nepravda kolektivnog pamćenja.

Đurađ je ostao despot koji je pokušavao da spase Srbiju.

Jerina je ostala prokleta žena koja je narod terala da vuče kamen.

Jedan isti istorijski proces dobio je dve potpuno različite moralne ocene.

Čak je i konačni pad srednjovekovne Srbije u narodnom sećanju povezan sa porodicom Branković i prokletstvom.

Smederevo je konačno palo pod osmansku vlast 1459. godine.

Ali tada Jerina već dve godine nije bila živa.

Đurađ je umro krajem 1456.

Nakon njegove smrti počeo je težak unutrašnji sukob u porodici.

Najmlađi sin Lazar postao je despot. Između njega, majke i drugih članova porodice nastala je borba oko vlasti i spoljnopolitičkog pravca države.

Jedan deo porodice bio je spremniji da traži oslonac kod Osmanlija.

Drugi je računao na Ugarsku.

Irina se našla usred tog sukoba.

I tu završetak njenog života postaje gotovo jednako mračan kao legenda koja ju je pratila.

Smrt na Rudniku — kraj „proklete“ žene koji više liči na tragediju nego na kaznu

U proleće 1457. godine Jerina je napustila ili pokušala da napusti teritoriju koju je kontrolisao njen sin Lazar.

Sa njom su bili članovi porodice koji su se sukobili sa novim despotom, među njima slepi Grgur i Mara Branković.

Namera je, po svemu sudeći, bila odlazak prema osmanskoj teritoriji.

Jerina nije stigla.

Umrla je na Rudniku 3. maja 1457. godine.

Imala je verovatno oko pedeset i nekoliko godina.

Okolnosti njene smrti ubrzo su postale predmet glasina.

Kasniji pisac Teodor Spandun navodi optužbu da ju je sin Lazar otrovao.

To nikada nije pouzdano dokazano.

Savremeni istoričar mora zato razlikovati činjenicu od glasine: sigurno je da je postojao težak porodični sukob, sigurno je da je Jerina umrla na Rudniku dok su drugi članovi porodice odlazili prema Osmanlijama, ali tvrdnja da ju je Lazar otrovao ostaje optužba iz kasnije tradicije, a ne dokazana činjenica.

Ako se odmaknemo od legende, slika njenog života postaje gotovo zastrašujuća.

Kao mlada žena stigla je u stranu zemlju.

Postala je supruga vladara koji je nasledio državu okruženu moćnijim neprijateljima.

Učestvovala je u stvaranju nove prestonice.

Gledala je kako Osmanlije zauzimaju Smederevo.

Živela je u izbeglištvu.

Dočekala je povratak porodice na vlast.

Ćerku je videla udatu za osmanskog sultana.

Dva sina vraćena su joj oslepljena.

Muž je umro posle decenija gotovo neprekidnih političkih kriza.

A samo nekoliko meseci nakon njegove smrti sukobila se sa sopstvenim sinom i umrla pokušavajući da napusti njegovu vlast.

Dve godine kasnije nestala je i država koju su ona i Đurađ toliko očajnički pokušavali da sačuvaju.

Ali narod nije zapamtio tu ženu.

Zapamtio je onu drugu.

Ženu koja tera ljude da vuku kamen.

Ženu koja pozlaćuje prozore dok narod gladuje.

Ženu koja gradi tvrđave po čitavoj Srbiji.

Ženu koja baca muškarce u bunare.

Prokletu Jerinu.

Zašto je legenda bila jača od istorije?

Možda zato što je jednostavnija.

Propast srednjovekovne Srbije bila je rezultat procesa koje običnom čoveku nije bilo lako objasniti: uspona Osmanskog carstva, odnosa sa Ugarskom, dinastičkih sporova, vojnih promena, slabljenja Vizantije, diplomatskih brakova i nemogućnosti jedne male države da beskonačno balansira između velikih sila.

Mnogo je lakše reći:

kriva je bila Jerina.

I tako je jedna istorijska žena postala objašnjenje čitave epohe.

Danas, šest vekova kasnije, možda nije potrebno ni proglasiti je nevinom ni ponovo je osuditi.

Dovoljno je vratiti joj pravo ime.

Irina Kantakuzin.

Vizantijska plemkinja.

Srpska despotica.

Supruga Đurđa Brankovića.

Majka porodice čiju je decu politika razbacala od osmanskog dvora do srednje Evrope.

Žena koja je verovatno imala stvarni politički uticaj i sigurno pripadala vlasti koja je stanovništvu nametala teške obaveze.

Ali i žena kojoj su vekovi pripisali zločine za koje nema dokaza, gradove koje nije gradila i surovost koju istorijski izvori ne mogu potvrditi u obliku u kojem je čuva narodna pesma.

A možda je najbolji dokaz snage te legende upravo Smederevska tvrđava.

Šest vekova kasnije još stoji uz Dunav.

Na njenim kulama jasno se vidi ko je bio vladar koji ju je podigao.

Ali kada ljudi ugledaju ogromne zidine i zapitaju se ko je terao narod da prenese toliku količinu kamena, mnogi neće prvo pomenuti Đurđa Brankovića.

Reći će:

Prokleta Jerina.

I možda je upravo to njeno najveće prokletstvo.

Ne ono koje je navodno bacala na druge.

Nego ono koje je istorijsko pamćenje bacilo na nju.

Mr. D. Tovarišić