Život između amfiteatra, državnih kriza i velikih pitanja srpske istorije

Postoje ljudi čije biografije liče na hronologiju jedne profesije, jedne institucije ili jednog naučnog pravca. Biografija profesorke Smilje Avramov liči na istoriju čitavog jednog veka. Rođena pred kraj Prvog svetskog rata, obrazovana između dva svetska sukoba, naučno sazrela u posleratnoj Jugoslaviji, a javno najvidljivija u vreme njenog raspada, ona je pripadala retkoj generaciji intelektualaca koji su živeli dovoljno dugo da postanu svedoci gotovo svih velikih političkih i istorijskih lomova modernog Balkana.

Ime Smilje Avramov decenijama je bilo sinonim za međunarodno pravo, univerzitetsku strogoću i akademsku disciplinu. Za jedne bila je vrhunski pravni autoritet i branilac načela državnog suvereniteta. Za druge kontroverzna javna ličnost čiji su naučni rad i politički angažman tokom devedesetih godina bili neraskidivo povezani. Između ta dva pogleda nalazi se složena i višeslojna ličnost čije se delo ne može razumeti bez razumevanja epohe u kojoj je živela.

Dete raspada carstva

Kada je 15. februara 1918. godine rođena u Pakracu, Austro-Ugarska monarhija nalazila se pred svojim istorijskim krajem. Svet u koji je došla bio je svet nestajanja starih imperija i stvaranja novih država.

Detinjstvo i mladost provela je u Kraljevini Jugoslaviji, državi koja je i sama nastala iz velikih istorijskih promena posle Prvog svetskog rata. U takvom okruženju pitanje države, međunarodnih granica, prava naroda i političkog legitimiteta nije bilo samo teorijsko pitanje za buduće pravnike već svakodnevna stvarnost.

Možda upravo zbog toga nije slučajno što će se opredeliti za međunarodno pravo — oblast koja proučava odnose među državama, sukobe, sporazume i pravila koja bi trebalo da obuzdaju političku silu.

Kasnije će često govoriti da međunarodno pravo nije skup apstraktnih normi već „istorija međunarodnih odnosa prevedena na jezik pravnih principa“.

Uspon jedne profesorke u muškom svetu prava

Kada je započinjala akademsku karijeru, univerzitetski svet bio je gotovo potpuno muški prostor. Profesorke prava bile su retkost ne samo u Jugoslaviji nego i u velikom delu Evrope.

Smilja Avramov pripadala je generaciji žena koje su morale da se bore ne samo za naučni autoritet već i za samo pravo da budu ravnopravni učesnici akademskog života.

Njene kolege i studenti opisivali su je kao izuzetno zahtevnog predavača. Predavanja su trajala duže od predviđenog vremena, literatura je bila obimna, a ispiti poznati po detaljnim pitanjima i insistiranju na razumevanju međunarodnih procesa.

„Profesor ne sme da proizvede pravnika koji zna članove konvencije, a ne razume svet u kome se ta konvencija primenjuje“, govorila je studentima.

Upravo ta povezanost prava, istorije i geopolitike postaće zaštitni znak njenog naučnog rada.

Knjige koje su obrazovale generacije

Mnoge generacije pravnika prvi ozbiljan susret sa međunarodnim javnim pravom imale su upravo kroz njene udžbenike i monografije.

Njena dela odlikovali su jasna sistematika, oslanjanje na međunarodne izvore i detaljna analiza sudske i diplomatske prakse. Posebnu pažnju posvećivala je razvoju međunarodnih institucija nakon Drugog svetskog rata, položaju Ujedinjenih nacija i odnosu između prava i političke moći velikih država.

U njenim knjigama često se ponavlja osnovna teza da međunarodno pravo ne može opstati ukoliko se pravila primenjuju selektivno.

„Pravo koje važi samo za male države nije pravo nego politika“, zapisala je u jednom od svojih radova.

Tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina njeni udžbenici predstavljali su nezaobilaznu literaturu na pravnim fakultetima širom Jugoslavije. Studenti su ih doživljavali kao zahtevne, ali istovremeno izuzetno pregledne i pouzdane.

Njeni naučni interesi obuhvatali su:

• međunarodno javno pravo;
• pravo međunarodnih organizacija;
• pitanje državnog suvereniteta;
• odgovornost država;
• međunarodnu zaštitu ljudskih prava;
• pravo naroda na samoopredeljenje;
• međunarodnopravne aspekte rata i mira.

Posebno ju je zanimalo pitanje odnosa između prava na samoopredeljenje i teritorijalnog integriteta država, tema koja će kasnije postati centralna tokom jugoslovenske krize.

Profesor koji je verovao u suverenitet

Za razliku od dela zapadne pravne teorije koja je tokom poslednjih decenija dvadesetog veka sve više naglašavala nadnacionalne institucije i ograničavanje državnog suvereniteta, Smilja Avramov ostala je dosledni zagovornik klasičnog koncepta države.

Smatrala je da međunarodni poredak može opstati samo ukoliko se poštuje jednakost država bez obzira na njihovu vojnu ili ekonomsku moć.

Njena predavanja često su se vraćala na Vestfalski mir iz 1648. godine i principe na kojima je nastao moderni međunarodni sistem.

Prema njenom mišljenju, svaki pokušaj da velike sile selektivno tumače međunarodno pravo vodi ka destabilizaciji čitavog međunarodnog poretka.

Devedesete: vreme kada profesor postaje javna ličnost

Ako je do kraja osamdesetih godina bila pre svega poznata kao univerzitetski profesor i stručnjak za međunarodno pravo, devedesete godine pretvorile su je u jednu od najprepoznatljivijih javnih intelektualki u Srbiji.

Raspad Jugoslavije predstavljao je za nju ne samo politički događaj već i veliki međunarodnopravni problem.

Bila je među onim pravnicima koji su tvrdili da je proces međunarodnog priznanja pojedinih jugoslovenskih republika sproveden uz ozbiljna odstupanja od dotadašnje međunarodne prakse i principa međunarodnog prava.

Posebno je kritikovala ulogu velikih sila i pojedinih međunarodnih organizacija u procesu raspada federacije.

Njeni intervjui iz tog perioda predstavljaju dragoceno svedočanstvo o načinu na koji je jedan deo srpske intelektualne elite doživljavao događaje devedesetih godina.

Za mnoge profesore međunarodnog prava raspad Jugoslavije bio je predmet naučne analize.

Za Smilju Avramov bio je mnogo više od toga.

Od početka jugoslovenske krize smatrala je da se međunarodnopravni principi menjaju pod pritiskom političkih interesa velikih sila.

Posebno je kritikovala način međunarodnog priznanja republika koje su napuštale federaciju i tvrdila da su tokom tog procesa stvoreni presedani koji će kasnije imati posledice i u drugim delovima sveta.

Njene analize često su bile usmerene prema ulozi velikih međunarodnih centara moći, kao i prema transformaciji međunarodnog prava nakon završetka Hladni rat.

U središtu političkih polemika

Tokom tog perioda njeno ime sve češće se pojavljivalo izvan stručnih časopisa i univerzitetskih publikacija.

Gostovala je u medijima, učestvovala na tribinama i konferencijama i objavljivala knjige posvećene međunarodnim aspektima jugoslovenske krize.

Za svoje pristalice predstavljala je glas pravne argumentacije u vremenu kada su, kako su tvrdili, političke odluke često imale prednost nad pravnim principima.

Kritičari su, međutim, smatrali da njeni radovi i javni nastupi prelaze granicu između naučne analize i političkog angažmana.

Takve rasprave pratile su je tokom čitave poslednje faze njenog javnog života.

Knjige nastale u vreme krize

Njene publikacije iz devedesetih godina značajno se razlikuju od ranijih akademskih radova.

Dok su prethodne knjige uglavnom imale karakter klasičnih univerzitetskih studija, dela nastala tokom raspada Jugoslavije predstavljala su spoj pravne analize, političke interpretacije i istorijskog komentara.

Pisala je o:

• međunarodnom priznanju novih država nastalih raspadom Jugoslavije;
• ulozi međunarodnih organizacija u balkanskim sukobima;
• pitanju prava naroda na samoopredeljenje;
• međunarodnim tribunalima;
• odnosima velikih sila prema Balkanu;
• transformaciji međunarodnog prava nakon Hladnog rata.

U njenim analizama često se pojavljuje tvrdnja da se međunarodno pravo krajem dvadesetog veka nalazi pred ozbiljnom krizom zbog sve većeg uticaja geopolitičkih interesa.

Polemike oko međunarodnih tribunala

Jedna od tema kojima se posebno bavila bilo je osnivanje međunarodnih sudskih institucija za procesuiranje ratnih zločina počinjenih tokom jugoslovenskih ratova.

Smatrala je da međunarodni sudovi moraju biti potpuno nezavisni od političkih centara moći kako bi njihova presuda imala puni legitimitet.

Njeni tekstovi iz tog perioda često su ulazili u žestoke polemike sa delom domaće i strane stručne javnosti.

Bez obzira na ocene tih stavova, oni predstavljaju važan deo istorije pravnih rasprava vođenih tokom i nakon jugoslovenskih ratova.

„Pravo bez pravde postaje instrument sile“

U poznim godinama, kada su mnogi njeni savremenici odavno napustili javni život, Smilja Avramov i dalje je govorila istim intenzitetom kojim je decenijama predavala u amfiteatru Pravnog fakulteta.

Njena osnovna teza ostala je gotovo nepromenjena tokom čitave druge polovine života: međunarodno pravo može opstati samo ako se jednako primenjuje na velike i male države.

„Pravo koje važi samo za slabe države nije pravo nego politika“, govorila je studentima i novinarima, vraćajući se neprestano pitanju selektivne primene međunarodnih normi.

Za nju je dvadeseti vek bio vek u kome je međunarodno pravo istovremeno doživelo svoj najveći razvoj i svoje najveće krize.

Rođena u godini završetka Prvog svetskog rata, bila je svedok stvaranja Liga naroda, njenog neuspeha da spreči novi globalni sukob, nastanka Ujedinjene nacije, hladnoratovske podele sveta i kasnijeg uspona unipolarnog međunarodnog poretka.

U njenim radovima može se pratiti svojevrsna intelektualna biografija čitavog međunarodnog sistema druge polovine dvadesetog veka.

Rat koji je odredio čitav naučni opus

Drugi svetski rat ostavio je dubok trag na njen život.

Prema njenim svedočenjima, veliki broj članova njene porodice stradao je tokom rata u sistemu logora Holokaust i genocid u NDH, uključujući i žrtve logora Jasenovac. Upravo će iskustvo porodičnog stradanja kasnije postati jedan od važnih motiva njenog istraživanja genocida kao pravne i istorijske kategorije.

U jednom intervjuu prisećala se razgovora sa profesorima tokom posleratnog perioda, tvrdeći da je tema genocida nad Srbima bila politički nepoželjna u atmosferi izgradnje jugoslovenskog bratstva i jedinstva.

Prema njenim rečima:

„Da smo posle rata otvoreno govorili o tom pitanju, istorija bi možda izgledala drugačije.“

Ovakve ocene ostale su predmet brojnih rasprava među istoričarima i sociolozima, ali su nesumnjivo predstavljale jedno od centralnih mesta njenog kasnijeg rada.

London, Beč, Harvard i povratak u Beograd

Njena akademska biografija bila je neuobičajeno međunarodna za jugoslovenske prilike sredinom prošlog veka.

Studirala je i usavršavala se u Londonu, Beču, kao i na univerzitetima poput Harvard University i Columbia University, što je njenom radu dalo izrazito međunarodnu dimenziju.

Ipak, uprkos mogućnostima za karijeru u inostranstvu, odlučila je da se vrati u Jugoslaviju.

Godinama kasnije govorila je:

„Sve što sam radila – radila sam za moju Srbiju.“

Ta rečenica postala je svojevrsni rezime njenog javnog delovanja i često je citirana nakon njene smrti.

Savetnik i svedok vremena

Tokom prvih godina jugoslovenske krize bila je angažovana kao savetnik tadašnjeg predsednika Slobodan Milošević, a kasnije je svedočila i u njegovu odbranu pred Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju.

U javnosti je insistirala da pravosuđe ne sme biti instrument političkih obračuna.

„Sud ne sme da bude produžena ruka politike“, govorila je tokom brojnih javnih nastupa.

Njeni kritičari smatrali su da su njeni stavovi politički motivisani, dok su pristalice tvrdile da je dosledno branila principe koje je predavala studentima još od pedesetih godina.

Knjiga koja je izazvala najveće polemike

Među njenim najpoznatijim delima nalazi se višetomna studija o genocidu u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina.

U toj knjizi pokušala je da poveže istorijska iskustva srpskog naroda u različitim epohama i da ih sagleda kroz pravnu definiciju genocida.

Jedna od najčešće citiranih rečenica iz tog perioda glasila je:

„Za srpski narod genocid predstavlja ključno pitanje njegove prošlosti i njegovog daljeg bitisanja.“

Njeni zaključci izazvali su brojne stručne polemike i različita tumačenja u domaćoj i međunarodnoj javnosti.

Kritika „humanitarnih intervencija“

Posebno mesto u njenom radu zauzimala je kritika koncepta humanitarne intervencije bez saglasnosti države na čijoj teritoriji se sprovodi.

Smatrala je da takva praksa može dovesti do urušavanja međunarodnog poretka zasnovanog na Povelji Ujedinjenih nacija.

Često je upozoravala na ono što je nazivala „pravnim nihilizmom“, tvrdeći da je upravo to najveća opasnost savremenog sveta.

Poslednji povratak u amfiteatar

U februaru 2018. godine, povodom njenog stotog rođendana, amfiteatar Pravnog fakulteta u Beogradu ponovo je bio ispunjen studentima, profesorima i bivšim đacima.

Dekan fakulteta tada je rekao da je njeno ime postalo gotovo sinonim za međunarodno pravo na tom fakultetu.

Kada su je pitali kako se oseća u sali u kojoj je provela najveći deo života, odgovorila je kratko:

„Još i mnogo bolje.“

Za mnoge prisutne to nije bio samo jubilej jednog profesora već oproštaj jedne epohe univerzitetskog života u kojoj su profesori bili javni intelektualci, učesnici velikih polemika i svedoci istorije.

Nasleđe koje ostaje predmet rasprava

Smilja Avramov danas zauzima posebno mesto u srpskoj pravnoj i intelektualnoj istoriji.

Njeni udžbenici međunarodnog prava ostali su deo profesionalnog nasleđa generacija pravnika.

Njene političke interpretacije devedesetih godina i dalje izazivaju ozbiljne rasprave među istoričarima, pravnicima i političkim analitičarima.

Ali gotovo svi se slažu u jednom: malo je profesora čije je ime toliko snažno povezano sa istorijom jedne discipline i istorijom jedne države.

Kada je 2. oktobra 2018. godine završila svoj čitav vek dug život, iza nje nisu ostale samo knjige i naučni radovi.

Ostala je i slika profesorke koja je čitavo stoleće provela raspravljajući o najvećem pitanju međunarodnog prava:

može li pravo biti jače od sile ili sila na kraju uvek pronađe način da postane pravo.

Fenomen dugovečnosti

Jedan od fascinantnih aspekata njenog života bila je gotovo neverovatna dugovečnost.

Rođena u vreme završetka Prvog svetskog rata, doživela je raspad nekoliko država, kraj kolonijalnih imperija, nastanak Ujedinjenih nacija, Hladni rat, raspad Sovjetskog Saveza i transformaciju međunarodnog sistema u dvadeset prvom veku.

Retko koji pravnik mogao je da kaže da je neposredno posmatrao tako veliki broj istorijskih promena.

Još ređe se dešava da neko o njima ostavi toliko obimnu stručnu i publicističku dokumentaciju.

Mesto u srpskoj kulturi

Smilja Avramov danas zauzima posebno mesto u srpskoj kulturnoj i intelektualnoj istoriji.

Njen značaj nije ograničen na pravnu nauku.

Ona pripada grupi javnih intelektualaca koji su snažno oblikovali društvene rasprave o identitetu, državi, međunarodnom položaju Srbije i odnosu prava i politike.

U kulturnom smislu ostala je simbol epohe u kojoj se od profesora očekivalo ne samo da predaje i objavljuje naučne radove već i da javno govori o najvažnijim pitanjima svog vremena.

Nasleđe koje i dalje izaziva rasprave

Za jedne, Smilja Avramov ostaje jedan od najvećih autoriteta srpske pravne nauke i jedna od najznačajnijih žena u istoriji domaćeg univerziteta.

Za druge, ona predstavlja primer intelektualca čije je delo nemoguće odvojiti od političkih okolnosti u kojima je nastajalo.

Možda upravo u toj činjenici leži razlog zbog kog interesovanje za njenu biografiju ne jenjava ni godinama nakon njene smrti.

Jer postoje naučnici čije knjige ostaju na policama biblioteka i postoje naučnici koji postaju deo istorijskih rasprava svoje zemlje.

Smilja Avramov pripadala je ovoj drugoj grupi.

Njena dela i danas se čitaju, njeni stavovi se osporavaju ili brane, a njeno ime nastavlja da izaziva debate među pravnicima, istoričarima i političkim analitičarima.

Upravo zbog toga njen život nije samo biografija jednog profesora međunarodnog prava.

To je priča o jednom veku, o jednoj državi koja je nastajala i nestajala, o međunarodnom pravu koje je pokušavalo da prati političke promene i o intelektualcu koji je verovao da se velike istorijske rasprave ne smeju prepustiti isključivo političarima.

U vremenu brzih vesti i kratkih sećanja, život Smilje Avramov ostaje podsetnik na epohu u kojoj su profesori univerziteta bili istovremeno naučnici, javni polemičari i učesnici velikih istorijskih debata svog vremena.

Mr. D. Tovarišić