Od bačkog sela do jednog od najznačajnijih srpskih geomorfologa

Kada se govori o poznatim srpskim naučnicima XX veka, imena fizičara, lekara ili pronalazača obično su mnogo prisutnija u javnosti od imena geografa. Zato je moguće da veliki broj ljudi danas nikada nije čuo za dr Miloša Zeremskog, iako je decenijama proučavao upravo ono po čemu svakodnevno hodamo — planine, kotline, rečne doline, klizišta, lesne zaravni i podzemne vode Srbije.

Njegova biografija počinje daleko od velikih naučnih centara.

Miloš Zeremski rođen je 26. novembra 1926. godine u Turiji, u Bačkoj. Poticao je iz sredine u kojoj priroda nije bila apstraktan pojam iz knjige. Ravnica, zemljište, voda, poljoprivreda i promene pejzaža bili su deo svakodnevnog života.

Drugi svetski rat prekinuo je njegovo školovanje, a kraj rata dočekao je kao veoma mlad čovek. Nakon demobilizacije nastavio je obrazovanje, završio gimnaziju u Novom Sadu i potom upisao geografiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu.

Diplomirao je 1952. godine.

Već tada njegov glavni naučni interes postaje geomorfologija — nauka koja proučava reljef Zemljine površine, način njegovog nastanka i promene koje ga oblikuju.

Nekome sa strane možda izgleda da geomorfolog jednostavno opisuje planine i doline.

U stvarnosti, iza jednog brda može stajati nekoliko miliona godina geoloških pokreta, erozije i promena klime. Reka može promeniti pravac, preseći planinski masiv ili izgubiti vodu u podzemlju. Naizgled stabilna padina može postati klizište. Ravna površina može čuvati tragove nekadašnjih jezera, vetrova ili tektonskih pokreta.

Zeremskog je upravo takvo „čitanje pejzaža“ privuklo za ceo život.

Doktorsku disertaciju posvećenu Sјeničkoj kotlini odbranio je 1960. godine na Univerzitetu u Beogradu.

Posle rada na fakultetu, krajem 1963. prelazi u Geografski institut „Jovan Cvijić“ Srpske akademije nauka i umetnosti. Napredovao je od naučnog saradnika do naučnog savetnika, a krajem osamdesetih bio je i direktor Instituta.

Penzionisanje 1991. nije označilo kraj njegovog naučnog rada.

Naprotiv, istraživanja su se nastavila.

Tokom života obišao je ogroman deo Srbije, beležio promene reljefa, pravio detaljne karte i pokušavao da odgovori na pitanje koje je za njega bilo važnije od same teorije:

Kako razumeti prirodu dovoljno dobro da čovek svojim intervencijama ne napravi veću štetu nego korist?

Naučnik koji nije posmatrao kartu iz kancelarije

Jedna od osobina koja je obeležila Zeremskog bila je snažna vezanost za terenski rad.

Za njega reljef nije bio skup linija na karti.

Morao se videti.

Prehodati.

Izmeriti.

Uporediti sa geološkom građom i vodenim tokovima.

Njegove studije obuhvatile su veliki broj oblasti Srbije — od Tare i zapadne Srbije, preko Pešterske visoravni i Raške, do Vojvodine, Šumadije i istočne Srbije.

Posebno mesto u njegovom radu imala je strukturna, odnosno tektonska geomorfologija. To je oblast koja pokušava da objasni kako pokreti i građa Zemljine kore utiču na oblik današnjeg reljefa.

Planina nije tu samo zato što je „visoka“.

Kotline nisu slučajno udubljenja.

Rečne doline često prate stare pukotine, tektonske strukture ili zone u kojima su različiti procesi delovali milionima godina.

Zeremski je proučavao neotektonske i savremene tektonske procese — relativno mlade pokrete Zemljine kore čiji se trag još može prepoznati u današnjem pejzažu.

Jedno od njegovih najvažnijih dela bila je geomorfološka, odnosno morfostrukturna karta Srbije u razmeri 1:500.000, objavljena 1990. godine.

Takva karta nije samo lep prikaz planina i dolina.

Ona pokušava da objasni kako je reljef organizovan, koje strukture čine njegovu osnovu i kakvi su procesi doveli do današnjeg izgleda Srbije.

U kasnijoj stručnoj literaturi Zeremski se navodi kao autor prve takve pregledne morfostrukturne karte Srbije.

Posebnu pažnju posvećivao je i lesu.

Vojvodina je jedan od evropskih prostora na kojima su ogromne naslage lesa sačuvale podatke o promenama klime tokom ledenih i međuledenih doba. Ti slojevi predstavljaju svojevrsnu arhivu prošlosti.

Zeremski je proučavao lesne zaravni, njihove oblike, starost i procese koji su ih menjali.

Bavio se i veoma neobičnim pojavama kao što su rečne „piraterije“ — situacije u kojima jedan vodotok, usled razvoja reljefa, preuzima vodu drugom.

To možda zvuči egzotično, ali posledice takvih procesa mogu biti ogromne.

Promena pravca vode utiče na čitave doline, izvore, podzemne sisteme i buduće hidrotehničke projekte.

Upravo tu dolazimo do dela Zeremskog koji je možda najvažniji široj javnosti.

On nije smatrao da naučnik treba samo da opiše prirodu.

Smatrao je da mora upozoriti kada čovek pokušava da je promeni bez dovoljno znanja.

Tara, Pešter, klizišta i trenutak kada geomorfologija može da spreči katastrofu

Najzanimljiviji deo Zeremskog rada možda nije u teorijskim raspravama, već u primenjenoj geomorfologiji.

To je ona tačka na kojoj se naučni rad susreće sa putevima, hidroelektranama, akumulacijama, rudnicima i zaštitom prirode.

Kada se planira velika brana ili preusmeravanje vode, nije dovoljno pogledati samo količinu vode koja bi se mogla dobiti.

Potrebno je razumeti čitav reljef.

Kuda voda odlazi?

Šta se nalazi ispod površine?

Da li će promena toka aktivirati eroziju?

Da li će padina postati nestabilna?

Šta će se dogoditi sa izvorima, šumom ili kanjonom nekoliko kilometara dalje?

Zeremski se upravo takvim pitanjima bavio.

Posebno se pamti njegov odnos prema Tari.

U lokalnim i porodičnim zapisima o njegovom radu ističe se njegova negativna ocena projekta kojim bi se deo voda sa područja Tare prebacivao prema slivu Dervente radi hidroenergetskih potreba.

Zeremski je upozoravao da bi takva intervencija mogla imati ozbiljne posledice po prirodni sistem planine.

Projekat nije realizovan.

Zbog toga ga njegovi saradnici i porodica danas često opisuju jednostavnom rečenicom: „Spasao je Taru.“

Formulacija možda zvuči dramatično, ali dobro pokazuje način na koji je razumeo svoju nauku.

Priroda nije bila beskonačan rezervoar koji čovek može proizvoljno preusmeravati.

Slična pitanja proučavao je na Pešterskoj visoravni, gde je odnos površinskih i podzemnih voda izuzetno složen.

Krečni tereni mogu „progutati“ čitave vodotokove. Voda nestaje u ponorima, putuje podzemnim kanalima i ponovo se pojavljuje kilometrima dalje.

Razumevanje tih veza presudno je ako neko planira branu, akumulaciju ili preusmeravanje vode.

Zeremski je istraživao veze između pešterskih voda i izvorišta Raške, kao i mogućnost prebacivanja voda prema drugim slivovima.

Bavio se i posledicama erozije u području Zavojskog jezera i upozoravao na probleme koji mogu nastati kod velikih infrastrukturnih zahvata.

Pratio je i velike prirodne događaje.

Istraživao je klizišta u dolini Visočice i kod Vladičinog Hana, a reagovao je i nakon razornog zemljotresa koji je 1979. pogodio crnogorsko primorje.

Za Zeremskog katastrofa nije bila samo vest.

Bila je prilika da se vidi kako se reljef ponaša kada prirodni sistem bude naglo poremećen.

Takvo iskustvo činilo ga je posebno osetljivim na projekte u kojima se donosila odluka bez dovoljno terenskih istraživanja.

Možda je upravo zato njegova definicija geomorfologije, koju je kasnije preneo njegov sin Branislav Zeremski, toliko jednostavna:

Nauka za proučavanje i očuvanje prirode i saglasja čoveka sa njom.

U jednoj rečenici sadržana je gotovo čitava njegova profesionalna filozofija.

Od Orašca do Meseca i Marsa — koliko daleko može da stigne jedan geomorfolog?

Zeremski je imao još jednu osobinu koja ga čini neobičnim naučnikom.

Nije priznavao stroge granice između disciplina.

Geomorfološka metoda, smatrao je, može pomoći i tamo gde se na prvi pogled ne očekuje.

Jedan zanimljiv primer povezan je sa Orašcem.

Na poziv službe za zaštitu istorijskih spomenika koristio je analizu reljefa i terena kako bi pomogao u određivanju mesta na kojem je održan istorijski skup povezan sa početkom Prvog srpskog ustanka.

To je zanimljiva situacija u kojoj geografija ulazi u istoriografiju.

Istorijski dokument može reći približno gde se nešto dogodilo.

Ali teren može pokazati gde je u tom prostoru bilo moguće okupiti ljude, gde su prolazili putevi, kako je izgledala konfiguracija zemljišta i kako se mesto uklapa u opise savremenika.

Još neobičniji bio je Zeremskog interes za druga nebeska tela.

Proučavao je reljef Meseca i Marsa.

Danas je planetarna geomorfologija potpuno priznata naučna oblast. Snimci Marsa analiziraju se gotovo istim principima kojima geomorfolog proučava Zemlju: traže se stari tokovi, nanosi, erozioni oblici, krateri i tragovi nekadašnjeg delovanja vode ili leda.

Ali šezdesetih godina prošlog veka situacija je bila potpuno drugačija.

O Marsu se znalo neuporedivo manje.

U zapisima porodice Zeremski i lokalnim obeležavanjima njegovog rada posebno se ističe da je još 1961. razmatrao mogućnost postojanja vode na Marsu na osnovu analize njegovog reljefa.

Tu tvrdnju treba posmatrati pažljivo.

Ne znači da je Zeremski „otkrio vodu na Marsu“ niti da savremena planetarna nauka počiva na njegovoj hipotezi.

Ali činjenica da ga je reljef druge planete zanimao početkom svemirske ere govori nešto veoma važno o njegovom načinu razmišljanja.

Geomorfologija za njega nije bila nauka o imenovanju srpskih planina.

Bila je nauka o procesima.

Ako voda na Zemlji ostavlja određene oblike, može li sličan oblik na Marsu govoriti o nekadašnjoj vodi?

Ako krater na Mesecu ima određenu morfologiju, šta nam ona govori o njegovoj starosti i nastanku?

To je potpuno moderan način razmišljanja.

Danas roveri i orbitalne sonde pokušavaju da odgovore upravo na takva pitanja.

Zato se priča o Zeremskom i Marsu ne mora pretvarati u senzacionalizam da bi bila zanimljiva.

Dovoljno je reći da je jedan geomorfolog iz Srbije, čovek koji je proučavao pešterske ponore i les Vojvodine, smatrao da ista naučna logika može biti primenjena i na površinu druge planete.

Od Tare do Marsa razdaljina je ogromna.

Ali proces kojim naučnik postavlja pitanje ostaje isti:

Šta je oblikovalo ovaj reljef?

Zašto je Miloš Zeremski važan danas — i zašto smo ga gotovo zaboravili

Miloš Zeremski umro je 24. avgusta 2011. godine.

Petnaest godina kasnije, 2026, obeležava se stogodišnjica njegovog rođenja. Njegov sin, glumac Branislav Zeremski, pokrenuo je aktivnosti kojima se naučno i umetničko nasleđe njegovog oca ponovo predstavlja javnosti.

I tu otkrivamo još jednu stranu njegove ličnosti.

Miloš Zeremski nije bio samo naučnik.

Bio je i slikar.

Čovek koji je profesionalni život proveo analizirajući strukturu pejzaža u slobodno vreme taj isti pejzaž posmatrao je kao umetnik.

Svoju naučnu i slikarsku zaostavštinu želeo je da ostavi rodnoj Turiji.

To možda najbolje zatvara krug njegove biografije.

Dečak iz bačkog sela odlazi u Beograd, postaje doktor nauka, naučni savetnik i direktor Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU, istražuje gotovo čitavu Srbiju i bavi se reljefom drugih planeta — a na kraju svoje knjige, karte i slike vraća mestu iz kojeg je krenuo.

Zašto je značajan?

Ne zbog jedne spektakularne formule ili jednog pronalaska koji možemo staviti u muzejski izlog.

Njegov značaj nalazi se u nečemu mnogo širem.

Pomogao je da Srbija bolje razume sopstveni reljef.

Razvijao je geomorfološko kartiranje.

Proučavao je tektonske strukture i mlade pokrete Zemljine kore.

Ostavio je radove o lesu, rečnim procesima, podzemnim vodama i klimatskoj geomorfologiji.

Povezivao je osnovnu nauku sa konkretnim problemima zaštite prostora.

Upozoravao je na posledice loše planiranih intervencija.

A sve to danas deluje možda aktuelnije nego u vreme kada je radio.

Klimatske promene povećavaju rizik od ekstremnih padavina.

Klizišta ugrožavaju puteve i naselja.

Planiraju se nove hidroelektrane, rudnici i akumulacije.

Reke se pregrađuju i preusmeravaju.

Planine se pretvaraju u građevinske zone.

U takvom svetu pitanje koje je Zeremski postavljao pre više decenija postaje još važnije:

Znamo li dovoljno o prirodnom sistemu pre nego što počnemo da ga menjamo?

Možda upravo zato se njegov naučni značaj ne može meriti samo brojem objavljenih radova.

Najvažnije nasleđe Miloša Zeremskog jeste ideja da geografija nije samo opis sveta.

Ona može biti upozorenje.

Karta može pokazati gde ne treba graditi.

Analiza reljefa može otkriti kuda će voda krenuti pre nego što nastane problem.

Istraživanje planine može pokazati da ekonomska korist jednog projekta nije vredna trajne štete koju bi izazvao.

Zbog toga priča o njemu nije samo priča o jednom naučniku iz prošlog veka.

To je priča o vrsti nauke koja nam je danas možda potrebnija nego ikada.

Nauci koja izlazi na teren.

Koja meri pre nego što odlučuje.

Koja ne posmatra prirodu samo kao resurs.

I koja je spremna da kaže „ne“ čak i velikom projektu ako podaci pokazuju da će posledice biti loše.

Miloš Zeremski je gledao planine Srbije i pokušavao da razume kako su nastale.

Gledao je reke i pitao se kuda voda odlazi kada nestane pod zemljom.

Gledao je lesne ravnice i u njima čitao istoriju klime.

A zatim je podigao pogled prema Marsu i postavio isto pitanje koje ga je pratilo čitavog života:

Šta nam reljef govori, ako umemo pravilno da ga čitamo?

Upravo zbog toga dr Miloš Zeremski zaslužuje mnogo više od fusnote u istoriji srpske geografije.

Mr. D. Tovarišić