Na gotovo svakoj slici Edenskog vrta Adam i Eva izgledaju kao odrasli ljudi. Adam je snažan muškarac, Eva odrasla žena, oboje sposobni da razgovaraju, donose odluke, rade, razumeju zapovest i kasnije postanu roditelji. Ali koliko su zapravo imali godina u trenutku stvaranja? Dvadeset? Trideset? Trideset tri? Ili pitanje uopšte nema smisla, jer prema biblijskoj priči nisu rođeni kao deca, pa njihov fizički izgled i njihova „starost“ ne moraju biti ista stvar? Biblija ne daje nijedan broj. Upravo ta praznina vekovima je podsticala rabine, teologe, umetnike i obične vernike da pokušaju da zamisle koliko je „star“ bio prvi čovek u trenutku kada je otvorio oči.
Na prvi pogled deluje kao jednostavno pitanje.
Ako je Adam živeo 930 godina, onda bi valjda trebalo da možemo da izračunamo i koliko je imao godina kada je stvoren.
Ali već u prvoj rečenici nailazimo na problem.
Adam, prema Knjizi Postanja, nije rođen.
Nije imao detinjstvo.
Nije prošao kroz adolescenciju.
Nije rastao godinu po godinu dok nije dostigao zrelost.
On je stvoren kao čovek sposoban da odmah vidi svet oko sebe, komunicira, izvršava zadatak i razume ono što mu se govori.
Isto važi i za Evu.
Zbog toga pitanje „koliko su imali godina“ zapravo sadrži dve različite stvari:
koliko vremena su postojali
i
koliko su fizički izgledali stari.
To nikako nije isto.
Biblija govori o odraslom Adamu – ali nikada ne kaže „imao je 30 godina“
U drugom poglavlju Postanja Adam se pojavljuje kao potpuno funkcionalan čovek.
Bog ga postavlja u Edenski vrt „da ga radi i čuva“.
Adam dobija zapovest u vezi sa Drvetom poznanja dobra i zla.
Zatim imenuje životinje.
Uočava da među njima nema odgovarajućeg partnera za njega.
Nakon toga nastaje Eva.
Već sam niz događaja sugeriše odraslu osobu.
Dete ne obrađuje vrt samostalno.
Ne dobija ovakav nivo moralne odgovornosti.
Ne imenuje životinjski svet.
Ne ulazi odmah u bračni odnos.
Kada se Eva pojavljuje, Adam je prepoznaje kao nekoga ko mu odgovara kao partner.
Tekst zatim govori o muškarcu koji ostavlja oca i majku i vezuje se za svoju ženu, očigledno koristeći brak kao okvir priče.
Zato je tradicionalno hrišćansko i jevrejsko predstavljanje Adama i Eve kao odraslih ljudi sasvim razumljivo.
Ali tu prestaje ono što možemo reći sa sigurnošću.
Nigde ne piše:
„Adam je izgledao kao čovek od dvadeset pet godina.“
Nigde ne piše:
„Eva je stvorena sa telom žene od dvadeset godina.“
To su kasnije pretpostavke.
Upravo zato bilo koji tačan broj mora biti označen kao tradicija ili teološka spekulacija, a ne biblijska činjenica.
Postoji još jedan veoma važan podatak.
Postanje 5:3 kaže da je Adam imao 130 godina kada mu se rodio Set.
Ali to nam ne rešava problem.
Pre Seta već postoje Kain i Avelj.
Kain je odrastao.
Avelj je odrastao.
Obojica obavljaju svoje poslove.
Dolazi do ubistva.
Kain zatim odlazi i osniva sopstvenu porodicu.
Dakle, značajan vremenski period već je prošao.
Ali ne znamo koliko.
Biblijski tekst nam ne kaže:
koliko je vremena Adam proveo u Edenu,
koliko je prošlo od proterivanja do Kainovog rođenja,
kolika je bila razlika između rođenja Kaina i Avelja,
niti koliko su braća bila stara u trenutku tragedije.
Zato se iz Adamovih 130 godina pri rođenju Seta ne može izračunati njegova fizička „starost pri stvaranju“.
Ako su stvoreni istog dana, mogli su imati nula godina – a izgledati kao odrasli
Tu dolazimo do možda najzanimljivijeg paradoksa.
Ako biblijsku priču čitamo sasvim doslovno, Adam je u trenutku stvaranja imao:
nula dana života.
Ipak, fizički nije izgledao kao novorođenče.
Bio je odrasla osoba.
Isto važi za Evu.
U trenutku kada je stvorena, njena hronološka starost bila bi praktično nula.
Ali njeno telo bilo bi telo odrasle žene.
To možda zvuči neobično samo zato što smo navikli da starost merimo od rođenja.
Kod Adama i Eve taj model ne funkcioniše.
U njihovom slučaju, prema doslovnom čitanju Postanja, postoji telo koje nije rezultat višegodišnjeg biološkog rasta.
Takva ideja ima vrlo neobičnu posledicu.
Adam bi mogao imati:
jedan dan stvarnog života
a ipak izgledati kao čovek od, recimo, dvadeset pet ili trideset godina.
Ali čak i kada kažemo „izgledati kao tridesetogodišnjak“, ponovo govorimo savremenim jezikom.
Ljudi u različitim epohama stare različitim tempom.
Ishrana.
Bolesti.
Način života.
Sunce.
Fizički rad.
Sve utiče na to kako čovek izgleda.
Zato „izgledao je kao tridesetogodišnjak“ nije univerzalna biološka kategorija.
Mnogo preciznije bilo bi reći:
tekst ih predstavlja kao potpuno fizički i mentalno zrele ljude.
To je jedino što možemo zaključiti sa relativnom sigurnošću.
Zašto su kasniji teolozi zamišljali Adama u „savršenom dobu“?
Kasnija hrišćanska teologija pokušavala je da odgovori upravo na ovo pitanje.
Ako Bog stvara prvog čoveka, da li bi ga stvorio kao dete koje tek treba da odraste?
Mnogi srednjovekovni teolozi smatrali su da ne bi.
Adam je trebalo da:
obrađuje vrt,
izvršava moralnu zapovest,
živi sa Evom,
postane otac ljudskog roda.
Zato je, prema tom načinu razmišljanja, trebalo da bude stvoren u stanju telesne zrelosti i savršenstva.
Toma Akvinski, na primer, u svojim razmatranjima prvog čoveka polazi od ideje da je Adam stvoren u savršenom telesnom stanju, a ne kao dete koje bi tek moralo da sazreva.
Takva tvrdnja još ne daje broj godina.
Ali kasniji autori počinju da pitaju:
koje godine predstavljaju „savršeno ljudsko doba“?
Tu nastaju različita nagađanja.
Neki biraju približno tridesetu godinu.
Drugi trideset treću.
Zašto 33?
Zbog Hrista, koji je prema tradicionalnoj hrišćanskoj hronologiji imao približno 33 godine u vreme raspeća.
Tako se u pojedinim kasnijim teološkim i umetničkim tradicijama razvija ideja da savršena ljudska zrelost odgovara upravo tom dobu.
Ali veoma je važno ne napraviti obrnuti zaključak.
Iz toga ne sledi da Biblija kaže da je Adam imao 33 godine.
Ne kaže.
Isto tako ne postoji biblijski stih koji kaže da je Eva imala 20, 25 ili 30 godina.
Takvi brojevi pripadaju pokušajima kasnijih ljudi da vizuelno zamisle nešto što izvorni tekst ne precizira.
Da li je Adam mogao imati pupak – i druga čudna pitanja koja nastaju iz istog problema
Pitanje Adamovih godina dovodi do čitave grupe veoma neobičnih rasprava.
Jedna od najpoznatijih glasi:
Da li su Adam i Eva imali pupak?
Pupak je ožiljak koji nastaje nakon presecanja pupčane vrpce.
Ako Adam nije rođen od majke, zbog čega bi ga imao?
Ako Eva nastaje iz Adama, ni ona nije prošla trudnoću i rođenje.
Umetnici su vekovima imali problem sa tim.
Ako ih naslikaju bez pupka, izgledaju anatomski neobično.
Ako ih naslikaju sa pupkom, postavlja se pitanje zašto imaju posledicu rođenja koje nikada nisu doživeli.
Isto pitanje može se postaviti za:
zube,
kosti,
kosu,
nokte,
mišićnu masu.
Ako je Adam stvoren kao odrasla osoba, njegovi zubi možda bi izgledali kao potpuno formirani zubi odraslog čoveka iako nikada nisu izrasli tokom detinjstva.
Njegove kosti bile bi kosti zrelog čoveka iako nikada nije imao dečji skelet.
Možda bi imao razvijene mišiće iako nije proveo godine gradeći ih.
To je filozofski problem koji se ponekad naziva pitanjem „prividne starosti“.
Ako se nešto stvori potpuno formirano, da li ono mora izgledati kao da iza sebe ima istoriju koju zapravo nema?
Na primer:
stablo može biti stvoreno veliko, ali bi li u sebi imalo godove?
Ako ih ima, oni bi izgledali kao tragovi prethodnih godina rasta.
A tih godina nije bilo.
Takva pitanja su u XIX veku dobila posebnu pažnju kroz takozvanu Omphalos hipotezu, nazvanu upravo po grčkoj reči za pupak.
Prema toj ideji, svet je mogao biti stvoren sa „ugrađenom prošlošću“.
Stene bi izgledale stare.
Drveće bi imalo prstenove.
Adam bi izgledao odrastao.
Ali takva hipoteza ima ozbiljan filozofski problem:
ako svaki dokaz prošlosti može biti stvoren zajedno sa svetom, onda više praktično ne postoji način da proverimo koliko je svet stvarno star.
Zato ta ideja nikada nije postala prihvaćeno naučno objašnjenje.
Ali pokazuje koliko jedno naizgled jednostavno pitanje – „koliko je Adam imao godina?“ – brzo prelazi u veoma duboku raspravu o vremenu, istoriji i stvaranju.
A koliko je bila stara Eva?
Kod Eve je situacija još zanimljivija.
Tekst ne govori o njenom odrastanju.
Naprotiv.
Ona se pojavljuje kao odrasla Adamova partnerka.
Adam je odmah prepoznaje kao „kost od njegovih kostiju i telo od njegovog tela“.
Nakon toga tekst govori o muškarcu i ženi kao bračnom paru.
Dakle, ni kod Eve nema perioda:
detinjstva,
puberteta,
odrastanja.
U tradicionalnom čitanju ona je stvorena potpuno zrela.
Ali postoji još jedno pitanje:
Da li je bila iste biološke zrelosti kao Adam?
Ni to ne znamo.
Likovna umetnost uglavnom ih prikazuje kao približno vršnjake.
To ima smisla.
Predstavljeni su kao par.
Ali ponovo – to je vizuelna konvencija.
Postanje ne kaže:
„Adam je izgledao starije.“
Niti:
„Eva je bila mlađa.“
Takve ideje ponekad se pojavljuju u kasnijim legendama, ali nisu deo izvornog narativa.
Još jedan zanimljiv detalj jeste da se Eva u tekstu ne imenuje tim imenom odmah pri stvaranju.
Adam je naziva Eva tek nakon događaja sa zabranjenim plodom, jer će ona biti „majka svih živih“.
To još snažnije pokazuje da je njena uloga u priči vezana za buduće materinstvo.
Dakle, narativ je od početka predstavlja kao reproduktivno zrelu ženu.
Koliko bi to odgovaralo savremenim godinama?
Tekst jednostavno ne dozvoljava takvu preciznost.
Možemo reći samo:
nije prikazana kao dete ili adolescentkinja.
Može li moderna nauka uopšte odgovoriti na pitanje koliko su Adam i Eva bili stari?
Ne u smislu u kojem je pitanje postavljeno.
Nauka proučava:
ljudsku evoluciju,
genetiku populacija,
fosile,
arheologiju,
biološki razvoj.
Ona ne može uzeti biblijski tekst i laboratorijski odrediti starost Adama na dan stvaranja.
Štaviše, savremena genetika ne podržava ideju da je celokupna anatomski moderna ljudska populacija nastala u nedavnoj prošlosti od samo jednog biološkog para.
Ljudska populaciona istorija mnogo je složenija.
To, međutim, ne znači da je time automatski rešeno teološko pitanje Adama i Eve.
Različite religijske tradicije danas ih tumače na različite načine.
Jedni ih vide kao doslovno prvi biološki ljudski par.
Drugi kao istorijske ljude unutar već postojeće šire populacije kojima Bog daje posebnu ulogu.
Treći kao arhetipske predstavnike čovečanstva.
Četvrti kao teološke likove kroz koje tekst govori o univerzalnim pitanjima:
slobodnoj volji,
grehu,
smrtnosti,
odnosu čoveka i Boga.
U tim različitim modelima pitanje njihove fizičke starosti dobija potpuno različit značaj.
Ako su stvoreni direktno kao odrasli ljudi, mogli su hronološki imati jedan dan, a biološki izgledati odraslo.
Ako se priča shvata simbolički, onda pitanje broja godina možda uopšte nije ono što je autor želeo da postavimo.
I upravo je to razlog što savremena biblijska nauka uglavnom neće pokušavati da kaže:
„Adam je imao tačno 30 godina.“
Za takvu tvrdnju jednostavno nema tekstualnog osnova.
Najpošteniji odgovor: Adam i Eva nisu imali „godine“ na način na koji ih imamo mi
Možda je upravo to odgovor koji najviše zbunjuje.
Koliko je Adam bio star kada je stvoren?
Ako govorimo o vremenu koje je prošlo od početka njegovog života:
tek stvoren – dakle praktično nula godina.
Koliko je izgledao star?
Biblija ne kaže.
Koliko je bio razvijen?
Dovoljno da bude predstavljen kao potpuno zreo čovek.
Isto važi za Evu.
Ona nema detinjstvo u biblijskoj priči.
Pojavljuje se kao odrasla partnerka Adamu.
Zato su pokušaji da se njihovoj fizičkoj pojavi pripiše tačan broj – 20, 25, 30 ili 33 godine – proizvod kasnije tradicije, umetnosti ili teološke spekulacije.
Nije neobično što su ljudi pokušavali da daju odgovor.
Ljudski um ne voli praznine.
Ako čitamo:
„Bog je stvorio čoveka“
odmah zamišljamo lice.
Visinu.
Kosу.
Godine.
Ali biblijski pisac nije zainteresovan za te detalje.
Ne kaže koliko je Adam bio visok.
Ne kaže koje su mu bile boje oči.
Ne kaže koliko je Eva imala dugu kosu.
Ne kaže koje je boje bila njihova koža.
Ne kaže ni koliko su fizički izgledali stari.
Tekst želi da kaže nešto drugo:
čovek je stvoren;
dobija mesto u svetu;
dobija odnos;
dobija granicu;
a zatim je prelazi.
Zato se možda pitanje godina nalazi više u našoj mašti nego u samoj priči.
Ipak, ono otvara jedno fascinantno pitanje o vremenu.
Ako se čovek pojavi kao potpuno odraslo biće, šta zapravo znači reći da je „star“?
Adam bi prvog dana mogao biti:
star jedan dan
i istovremeno izgledati kao odrasli muškarac.
Eva bi mogla biti:
stara nekoliko sati
i izgledati kao odrasla žena.
To zvuči paradoksalno samo zato što naše iskustvo kaže da odraslost zahteva godine.
U biblijskoj priči te godine nikada nisu postojale.
Zato je možda najprecizniji odgovor na pitanje:
„Koliko su Adam i Eva bili stari kada su stvoreni?“
upravo:
Biblija nam ne govori koliko su izgledali stari. Govori samo da su od prvog trenutka bili dovoljno zreli da žive kao odrasli ljudi.
Sve ostalo – dvadeset, trideset ili trideset tri godine – jeste pokušaj kasnijih generacija da brojkom popune prazninu koju je tekst namerno ili nenamerno ostavio.
A možda je baš ta praznina razlog što se isto pitanje postavlja već vekovima.
Mr. D. Tovarišić
