Gotovo svaka rasprava o poreklu Srba na Balkanu pre ili kasnije završava kod jednog čoveka. Konstantina VII Porfirogenita. Vizantijskog cara koji je živeo u X veku i ostavio tekst na kojem je u velikoj meri izgrađena tradicionalna priča o “doseljavanju” Srba. Šta je Porfirogenit zaista zapisao i koliko mu se može verovati!?

Prema toj priči, Srbi su nekada živeli u takozvanoj Beloj Srbiji, severno od Balkana. Posle smrti njihovog vladara vlast su nasledila dvojica braće. Jedan od njih poveo je polovinu naroda i zatražio zaštitu vizantijskog cara Iraklija. Car ih je najpre naselio u oblasti oko današnje Servije u severnoj Grčkoj, da bi se oni potom predomislili, krenuli nazad prema svojoj staroj domovini, prešli Dunav — i ponovo promenili odluku.

Tada su, prema Porfirogenitu, preko vizantijskog upravnika Beograda zatražili od Iraklija novu zemlju.

Car im je dao područja koja će kasnije biti povezana sa Srbijom i drugim oblastima zapadnog Balkana.

Priča je toliko precizna da lako ostavlja utisak da pred sobom imamo zapis očevica.

Nemamo.

Car Iraklije vladao je od 610. do 641. godine.

Konstantin VII Porfirogenit rođen je 905.

Tekst u kojem opisuje dolazak Srba sastavljan je uglavnom oko 948–952. godine.

Između navodnog doseljavanja i nastanka teksta nalazi se približno tri veka.

Da bi razlika bila jasnija: to je otprilike kao kada bi današnji autor pokušao veoma detaljno da opiše događaj iz prve polovine XVIII veka — ali bez štampe, fotografija, modernih arhiva i većine pisanih izvora kojima mi danas raspolažemo.

I upravo zbog toga pitanje nije samo:

šta je Porfirogenit napisao?

Mnogo važnije pitanje glasi:

odakle je to znao?

Da li je u carskim arhivima pronašao dokumente iz VII veka?

Da li je koristio izgubljene hronike?

Da li su mu Srbi preneli sopstveno predanje o poreklu?

Da li je njegova priča nastala iz diplomatskih izveštaja mnogo mlađih od samog doseljavanja?

Ili je carskom dvoru X veka bilo potrebno da poreklo balkanskih naroda predstavi tako da naglasi njihovu staru zavisnost od Konstantinopolja?

Problem je još zanimljiviji zato što smo u prethodnom delu našeg feljtona videli nešto neobično.

Pisci VI i VII veka jasno beleže Slovene.

Vide njihove prelaske Dunava.

Vide naseljavanje.

Vide slovenske zajednice duboko na Balkanu.

Ali ne ostavljaju jasan zapis da je jedan određeni narod pod imenom Srbi, na poziv cara Iraklija, stigao na Balkan.

A onda, tri stotine godina kasnije, Porfirogenit zna čitavu priču.

Vreme je zato da otvorimo najvažniji tekst rane srpske istorije — ali ne kao svetu knjigu koju treba bezuslovno prihvatiti, niti kao falsifikat koji treba unapred odbaciti.

Već kao istorijski izvor.

KNJIGA KOJA NIJE BILA NAPISANA ZA NAS — PORFIROGENIT JE PRAVIO PRIRUČNIK ZA BUDUĆEG CARA

Konstantin VII nije bio običan hroničar.

Bio je vizantijski car.

Njegov nadimak Porfirogenit znači približno „rođen u purpuru“ — dete rođeno dok mu je otac već bio car, u posebnom prostoru carskog dvora povezanom sa porfirom i dinastičkim legitimitetom.

Njegov život, međutim, dugo nije ličio na život apsolutnog vladara.

Iako je još kao dete postao car, stvarnu vlast godinama su držali drugi ljudi, među njima Roman I Lakapin.

Tek od 944/945. Konstantin počinje samostalnije da upravlja Carstvom.

Njegova vladavina ostala je poznata po ogromnom interesovanju za znanje.

Na carskom dvoru prikupljani su stariji tekstovi.

Prepisivani dokumenti.

Sastavljane zbirke o ceremonijama, provincijama, narodima, ratovima i državnoj upravi.

Porfirogenit je bio vladar koji je očigledno verovao da car ne treba samo da komanduje vojskom.

Treba da poznaje svet kojim upravlja.

Upravo u tom intelektualnom okruženju nastaje delo koje danas nazivamo De administrando imperio — O upravljanju Carstvom.

Ali čak ni taj naslov nije originalan.

Konstantin svoje delo nije nazvao tako.

Latinski naziv pod kojim ga danas poznajemo dao mu je holandski učenjak Johannes Meursius kada je tekst prvi put štampao 1611. godine.

Već ta činjenica govori da treba biti oprezan.

Ne čitamo knjigu koja je bila zamišljena kao moderna „Istorija Balkana“.

Tekst je bio namenjen carevom sinu Romanu II.

U uvodu Konstantin mu se direktno obraća kao ocu koji budućem vladaru ostavlja znanje potrebno za upravljanje državom.

Zato u delu pronalazimo sve i svašta.

Kako postupati sa Pečenezima.

Koji narodi žive oko Vizantije.

Kako se međusobno odnose.

Koji narod može biti saveznik protiv drugog.

Koje su njihove istorijske veze sa Carstvom.

Koje oblasti kontrolišu.

Ko su njihovi vladari.

Kako su izgledali pojedini diplomatski odnosi.

U takvom priručniku istorija nije sama sebi svrha.

Istorija je političko oruđe.

Ako budući car zna da je određeni narod nekada primio zemlju od vizantijskog cara, onda iz vizantijske perspektive iz toga može proizlaziti politička poruka:

taj narod je od davnina vezan za Carstvo.

Upravo zato je veoma važno razumeti Porfirogenitovu perspektivu.

Vizantija nije sebe doživljavala kao jednu državu među mnogima.

Njeni stanovnici sebe su nazivali Romejima.

Car u Konstantinopolju smatrao se naslednikom rimskih careva.

Teritorije nekadašnjeg Rimskog carstva mogle su vekovima biti izvan stvarne vizantijske kontrole, ali je carska ideologija i dalje mogla da ih posmatra kao deo legitimnog rimskog političkog prostora.

Kada Porfirogenit piše da je Iraklije Srbima dao zemlju, to zato nije samo geografska informacija.

To je i izjava o političkom poretku sveta.

Zemlja je carska.

Car je daje.

Doseljenici je dobijaju njegovom voljom.

I postaju njegovi podanici.

To ne znači da je priča izmišljena.

Ali znači da je napisana iz jasno određene perspektive.

Još nešto je važno.

Današnja istraživanja sve manje zamišljaju DAI kao knjigu koju je Konstantin jedne večeri seo i sam napisao od prve do poslednje stranice.

Mnogo je verovatnije da je u pitanju proizvod čitavog dvorskog intelektualnog aparata pod njegovim nadzorom.

Korišćeni su stariji tekstovi.

Arhivski dokumenti.

Diplomatski izveštaji.

Podaci prikupljeni na dvoru.

Različiti izvori prepisivani su, skraćivani, povezivani i uređivani.

Zato delovi knjige nisu svuda jednako pouzdani niti jednako stari.

U istoj knjizi možemo imati podatak koji potiče iz gotovo savremenog diplomatskog pisma i priču o događaju starom nekoliko vekova.

To je ključ za razumevanje svega što sledi.

ŠTA PORFIROGENIT ZAISTA KAŽE — BELA SRBIJA, DVA BRATA, IRAKLIJE I DVA DOSELJAVANJA

Najvažniji tekst za Srbe nalazi se u 32. poglavlju.

Naslov glasi približno:

„O Srbima i zemlji u kojoj sada stanuju.“

Već prva rečenica vodi nas daleko od Balkana.

Konstantin tvrdi da Srbi potiču od „nekrštenih Srba“, koje naziva i Belim Srbima.

Oni, kaže, žive „sa one strane Turske“.

Ali „Turska“ kod Porfirogenita nije današnja Turska.

Vizantinci X veka nazivaju Mađare „Turcima“, pa izraz znači područje severno ili s druge strane tadašnje Ugarske.

Bela Srbija se, prema tekstu, nalazi u oblasti koju naziva Bojki, u susedstvu Franačke i Bele Hrvatske.

Gde je tačno bila Bojka?

Tu već počinju problemi.

Često se povezivala sa Bohemijom, odnosno današnjom Češkom.

Postojale su i druge lokalizacije.

Sam Porfirogenit nije ostavio kartu.

Njegove geografske odrednice dovoljne su da okvirno upute prema srednjoj Evropi, ali nisu dovoljne da na savremenoj mapi povučemo preciznu granicu Bele Srbije.

Zatim sledi dinastička priča.

Vladar umire.

Njegova dva sina nasleđuju vlast.

Jedan od njih uzima polovinu naroda i odlazi kod cara Iraklija.

Ime tog brata Porfirogenit ne zna ili ga ne navodi.

Iraklije ga prihvata.

Doseljenici najpre dobijaju oblast oko mesta koje Konstantin naziva Srbija odnosno Servija u oblasti Soluna.

Današnja Servija nalazi se u severnoj Grčkoj.

Prema carevom objašnjenju, mesto je ime dobilo upravo po Srbima koji su tamo naseljeni.

Zatim dolazi jedan od najčudnijih delova cele priče.

Srbi odlučuju da napuste oblast i vrate se u staru domovinu.

Car im dozvoljava odlazak.

Kreću prema severu.

Prelaze Dunav.

A onda se predomisle.

Sada žele ponovo da ostanu unutar Vizantijskog carstva.

Preko stratega koji se nalazi u Beogradu traže od Iraklija novu zemlju.

Car im je daje.

Porfirogenit zatim nabraja područja za koja kaže da su prethodno bila opustošena Avarima.

Tu smešta tadašnju Srbiju, Paganiju, Zahumlje, Travuniju i oblast Konavala.

Car, prema istoj priči, Srbima šalje sveštenike iz Rima i pokrštava ih.

U nekoliko rečenica dobili smo gotovo kompletan narativ:

postojbinu,

dinastiju,

migraciju,

prvi pokušaj naseljavanja,

povratak,

drugi zahtev za zemljom,

konačno naseljavanje,

odnos sa carem,

i pokrštavanje.

Ali upravo tolika zaokruženost treba da nas učini opreznim.

Istorijski događaji retko izgledaju toliko uredno dok se zaista odvijaju.

Postoji još jedna neobičnost.

Porfirogenit pokušava da objasni i samo ime Srba.

Povezuje ga sa grčkom odnosno latinskom predstavom o ropstvu, sa rečima koje navodno označavaju robove i siromašnu obuću, pa zaključuje da su Srbi ime dobili zato što su postali „robovi“ cara Romeja.

Današnja lingvistika takvu etimologiju ne smatra ozbiljnim objašnjenjem porekla srpskog etnonima.

Reč je mnogo verovatnije o tipičnoj srednjovekovnoj narodnoj etimologiji — pokušaju autora da strano ime objasni pomoću njemu poznate slične reči.

Zašto je to važno?

Zato što nam pokazuje da čak i tamo gde Porfirogenit piše veoma samouvereno može jednostavno — grešiti.

On nije nepogrešivi zapisivač.

Ali to opet ne znači da je čitavo poglavlje bez vrednosti.

Naprotiv.

Posle priče o doseljavanju tekst prelazi na srpske vladare i događaje IX i početka X veka.

Tu postaje mnogo konkretniji.

Navodi kneževe.

Ratove sa Bugarima.

Dinastičke sukobe.

Mutimira.

Petra.

Pavla.

Zahariju.

Časlava.

Opisuje odnose sa bugarskim carem Simeonom i vizantijskim dvorom.

Što se približava sopstvenom vremenu, Porfirogenit raspolaže podacima koje je mnogo lakše objasniti carskim arhivima i diplomatijom.

Zato je moguće da 32. poglavlje zapravo spaja nekoliko veoma različitih slojeva.

Najstariju priču o poreklu.

Kasniju tradiciju o vladarskoj dinastiji.

I gotovo savremene diplomatske podatke.

Pitanje je — odakle potiče prvi sloj?

TAJNI IZVOR IZ CARSKIH ARHIVA — DA LI PORFIROGENIT UOPŠTE PRENOSI PRIČU IZ VII VEKA?

Dugo je najjednostavnije objašnjenje bilo da je Porfirogenit koristio carske arhive i usmena predanja.

To zvuči logično.

Vizantija je bila birokratska država.

Na carskom dvoru čuvali su se dokumenti.

Dolazila su strana poslanstva.

Carevi su slali diplomate.

Vojni i civilni službenici pisali su izveštaje.

Ako je iko u srednjovekovnoj Evropi mogao imati arhivsku informaciju o susednim narodima, bio je to Konstantinopolj.

Savremena istraživanja potvrđuju da je Porfirogenit za mnoge delove svog dela zaista koristio prvoklasni administrativni materijal.

Naredbe carskim službenicima.

Izveštaje sa terena.

Instrukcije poslanicima.

Diplomatska pisma.

Odgovore stranih vladara.

Spiskove i različitu dokumentaciju državne administracije.

Predrag Komatina je pokazao koliko je diplomatska infrastruktura bila važna za prikupljanje informacija koje su završile u Porfirogenitovom delu.

Tibor Živković je, analizirajući deo 32. poglavlja koji govori o srpskim vladarima krajem IX i početkom X veka, otišao još dalje.

Zaključio je da je Konstantin mogao koristiti stvarnu diplomatsku prepisku između vizantijskih careva i srpskih arhonta.

Ako je tako, onda su podaci o pojedinim srpskim vladarima mnogo bliži primarnim dokumentima nego što bi se moglo pretpostaviti.

Ali šta je sa VII vekom?

Tu nastaje fascinantna hipoteza.

Živković je analizom poglavlja o Srbima i Hrvatima zaključio da priča o njihovom najranijem poreklu verovatno nije nastala iz usmenog predanja zabeleženog u X veku.

Po njemu, Konstantin je koristio stariji pisani izvor, nastao približno oko 878. godine.

Dakle, ni taj hipotetički izvor ne bi bio savremen doseljavanju za vreme Iraklija.

Ali bi bio oko sedamdeset godina stariji od samog DAI-ja.

Živković je otišao i dalje.

Rekonstruisao je moguću izgubljenu celinu koju je nazvao De conversione Croatorum et Serborum — O pokrštavanju Hrvata i Srba.

Zašto baš takav tekst?

Zato što priče o Srbima i Hrvatima u DAI-ju imaju neobično sličnu strukturu.

Oba naroda dolaze iz severne, „bele“, nekrštene postojbine.

Oba se povezuju sa carem Iraklijem.

Oba se naseljavaju na teritoriji Carstva.

Oba primaju hrišćanstvo.

U priči o Hrvatima posebno se pojavljuje Rim i odnos sa papstvom.

U srpskoj priči Iraklije takođe dovodi sveštenike iz Rima.

Živković je smatrao da takva struktura više liči na zapadni crkveni tekst o pokrštavanju nego na vizantijsku carsku hroniku.

Ako je ova hipoteza tačna, Porfirogenit nije tri veka kasnije sam izmislio priču.

On je preuzeo stariji pisani narativ.

Ali ovde dolazimo do ključne tačke:

stariji izvor nije isto što i izvor iz VII veka.

Ako je hipotetički tekst nastao oko 878, i dalje ga od Iraklija deli približno dva i po veka.

Odakle je njegov autor znao šta se dogodilo?

Možda je koristio još starije, danas izgubljene dokumente.

Možda crkvena predanja.

Možda političku tradiciju koja je vekovima prenošena.

Možda je pokušavao da poreklo tadašnjih odnosa sa Rimom objasni pričom smeštenom u vreme Iraklija.

Ne znamo.

To je vrlo važna granica.

Istorijska nauka može rekonstruisati postojanje izgubljenog izvora na osnovu jezika, strukture i zajedničkih elemenata.

Ali ne može iz ničega stvoriti dokument koji nije sačuvan.

Zato tvrdnja „Porfirogenit je imao izvor“ ne rešava problem doseljavanja.

Samo ga pomera nekoliko koraka unazad.

Ipak, ona ruši jednu popularnu predstavu.

Porfirogenit verovatno nije sedeo u X veku i jednostavno izmislio čitavu priču o Srbima.

Delo pokazuje ozbiljan sistem prikupljanja i obrade podataka.

Problem je mnogo složeniji:

koliko su bili stari i pouzdani izvori koje je imao pred sobom?

GDE PRIČA POČINJE DA ŠKRIPI — ANAHRONIZMI, ĆUTANJE SAVREMENIKA I DVA POKRŠTAVANJA SRBA

Kada se Porfirogenitovo 32. poglavlje čita bez kritičkih pitanja, sve izgleda uredno.

Kada ga uporedimo sa drugim izvorima, pojavljuju se pukotine.

Prva je hronološka.

Porfirogenit kaže da je Iraklije Srbima dao mesto u temi Soluna.

Problem?

Vizantijska tema Solun u vreme Iraklija nije postojala u obliku koji taj izraz podrazumeva u kasnijem vizantijskom sistemu.

Tema kao administrativna jedinica nastaje kasnije.

Za Solun se njeno formiranje obično vezuje tek za kraj VIII ili početak IX veka.

To znači da neko u priči koristi termin svog vremena da opiše geografiju starijeg vremena.

To samo po sebi ne dokazuje da je događaj izmišljen.

I današnji autor može reći da se rimski grad nalazio „u današnjoj Srbiji“, iako Srbija tada nije postojala.

Ali pokazuje da tekst nije neposredni dokument iz Iraklijevog doba.

Isto važi za „stratega Beograda“.

Porfirogenit tvrdi da su Srbi nakon prelaska Dunava poslali zahtev Irakliju preko stratega koji je tada držao Beograd.

Termin i administrativna konstrukcija otvaraju čitav niz pitanja o stvarnoj vizantijskoj organizaciji Beograda u tom trenutku.

Jovanka Kalić i drugi istoričari detaljno su analizirali upravo ovaj podatak, jer je veoma važan za istoriju grada.

Moguće je da iza formulacije stoji stvarno sećanje na vizantijsko prisustvo na strateški važnom ušću Save u Dunav.

Ali način na koji ga Porfirogenit opisuje ponovo nosi administrativni jezik kasnijeg vremena.

Drugi problem već smo videli u prethodnom nastavku.

Pisci VII veka ne prenose Porfirogenitovu priču.

Ne postoji savremena vizantijska hronika koja kaže:

„Za vladavine Iraklija stigli su Srbi, car ih je najpre smestio kod Soluna, oni su otišli, predomislili se kod Dunava i zatim dobili zemlju u Dalmaciji.“

To ne dokazuje da se događaj nije desio.

Ogromna količina ranosrednjovekovne dokumentacije nije sačuvana.

Ali kada jedini detaljni opis događaja nastaje vekovima kasnije, istorijska sigurnost mora biti manja.

Treći problem je priča o pokrštavanju.

U 32. poglavlju Porfirogenit tvrdi da je Srbe pokrstio još Iraklije, preko sveštenika koje je doveo iz Rima.

Ali u drugom delu Porfirogenitovog korpusa postoji tradicija koja snažno povezuje pokrštavanje Srba i drugih južnih Slovena sa vladavinom cara Vasilija I u IX veku.

Dakle — kada su Srbi zapravo pokršteni?

U VII ili IX veku?

Moguće je da nije bilo jednog trenutka.

Hristijanizacija čitavog stanovništva obično je dug proces.

Mogle su postojati rane misije u VII veku, zatim kasnija organizovana crkvena integracija u IX veku.

Ali moguće je i da su dva različita izvora koja je Porfirogenit koristio čuvala dve različite tradicije.

To je odličan primer zašto DAI ne treba čitati kao potpuno homogenu knjigu.

Četvrti problem je politički smisao cele priče.

U Porfirogenitovom narativu Srbi ne osvajaju zemlju od Vizantije.

Oni je dobijaju od cara.

Car ih prima.

Car određuje gde će živeti.

Car ih pokrštava.

Oni postaju njegovi podanici.

Za vizantijskog vladara X veka takva prošlost ima vrlo korisnu poruku.

Srpski arhont nije potpuno nezavisan vladar koji sa Carstvom pregovara kao jednak.

Njegovi preci dobili su zemlju od rimskog cara.

To ne znači da je Konstantin zbog toga izmislio seobu.

Ali znači da je svaki postojeći podatak mogao biti oblikovan u skladu sa vizantijskim političkim pogledom.

Posebno zanimljiv primer jeste i njegovo objašnjenje imena Srba kao „robova“ cara.

Takva etimologija savršeno odgovara ideološkoj slici podložnosti.

Ali je lingvistički veoma problematična.

Drugim rečima, car ponekad ne samo da prenosi informacije.

On ih tumači.

A njegovo tumačenje nije neutralno.

DA LI ONDA PORFIROGENITU MOŽEMO VEROVATI — ILI JE POGREŠNO UOPŠTE POSTAVLJATI TAKVO PITANJE?

Posle svega lako je otići u jednu od dve krajnosti.

Prva glasi:

„Porfirogenit je car, imao je arhive, dakle sve što piše mora biti tačno.“

Druga:

„Piše tri veka kasnije i ima politički interes, dakle izmislio je doseljavanje Srba.“

Obe su loša istorija.

Porfirogenit je izuzetno vredan izvor.

Za veliki deo rane srpske političke istorije praktično je nezamenljiv.

Bez njega bismo mnogo manje znali o srpskim kneževima IX i početka X veka.

Njegove informacije o odnosima Srbije, Bugarske i Vizantije često se uklapaju u ono što znamo iz drugih izvora.

Istraživanje njegovog metoda pokazuje da je carski dvor zaista imao ozbiljnu praksu prikupljanja diplomatskih i administrativnih podataka.

Zato ga nije opravdano odbaciti kao običnog pripovedača.

Ali najveća greška je sve njegove rečenice tretirati kao da imaju istu dokaznu vrednost.

Kada opisuje događaj iz 930. godine, car može imati diplomatsko pismo iz tog vremena.

Kada opisuje događaj iz 630. godine, situacija je potpuno drugačija.

Možda ima stariji pisani izvor.

Možda taj izvor koristi još starije podatke.

Ali lanac između događaja i konačnog teksta postaje mnogo duži.

Sa svakom karikom raste mogućnost promene.

Pogrešno zapamćenog imena.

Kasnije geografije ubačene u stariju priču.

Crkvene tradicije predstavljene kao politička istorija.

Carigradske ideologije dodate na starije jezgro.

Upravo zato bi najbolji način čitanja Porfirogenita mogao izgledati ovako:

ne pitati samo „da li je ovo tačno?“

Već:

„Koji deo ove informacije može poticati iz kog vremena?“

Na primer, moguće je da staro jezgro priče glasi:

jedna grupa koja se nazivala Srbima stigla je sa severa na prostor zapadnog Balkana tokom velikih promena VII veka.

To bi se uklapalo u širu sliku velikih slovenskih migracija koju potvrđuju i drugi izvori, arheologija i, kako ćemo kasnije videti, genetika.

Ali detalji:

dva brata,

tačno polovina naroda,

lični susret sa Iraklijem,

najpre Servija,

zatim povratak,

predomišljanje kod Dunava,

molba preko beogradskog stratega,

i precizna dodela više kasnijih političkih oblasti —

ne mogu svi automatski imati isti stepen sigurnosti.

Možda u njima postoji istorijsko jezgro.

Možda su neki detalji nastali kasnije da bi objasnili postojeća imena mesta i političke odnose.

Možda je čitava migraciona tradicija bila mnogo složenija nego što je carski priručnik prikazuje.

Postoji još jedna činjenica koja ne sme biti zaboravljena.

Porfirogenit nije prvi dokaz da Srbi postoje na Balkanu.

U prethodnom nastavku videli smo da Franački kraljevski anali već za 822. godinu pominju Sorabos, Srbe, povezane sa velikim delom rimske Dalmacije.

Dakle, više od jednog veka pre sastavljanja DAI-ja ime Srba na zapadnom Balkanu već postoji u nezavisnom zapadnom izvoru.

To je veoma važno.

Porfirogenit nije mogao jednostavno izmisliti postojanje srpskog političkog ili etničkog imena u toj oblasti.

Ono je starije od njegovog dela.

Pravo pitanje je mnogo uže:

da li je tačno objasnio kako su ljudi koji nose to ime stigli tamo?

A to više nije pitanje na koje jedan tekst može dati konačan odgovor.

Treba uključiti arheologiju.

Toponimiju.

Lingvistiku.

Druge pisane izvore.

I konačno drevnu DNK.

Tu naš feljton dobija svoj pravi smisao.

Nećemo zameniti Porfirogenita drugim autoritetom.

Nećemo reći:

„Car je rekao, dakle tako je bilo.“

Ali ni:

„Car je pisao tri veka kasnije, dakle ništa nije tačno.“

Umesto toga ćemo svaku tvrdnju rastaviti na delove.

Šta možemo potvrditi nezavisnim izvorom?

Šta se uklapa u arheološku sliku?

Šta predstavlja anahronizam?

Šta može biti kasnija interpretacija?

Šta je politički korisno Carigradu X veka?

I šta ostaje moguće, ali nedokazano?

Posle takvog čitanja Porfirogenit postaje mnogo zanimljiviji nego u školskom udžbeniku.

Nije čovek koji nam je ostavio gotov odgovor na pitanje porekla Srba.

Ostavio nam je — trag.

Veoma važan trag.

Možda i najvažniji pisani trag.

Ali trag koji tek treba proveravati.

I tu se vraćamo pitanju sa početka.

Odakle je Konstantin VII znao šta se dogodilo tri veka pre njega?

Najpošteniji odgovor danas glasi:

ne znamo tačno.

Znamo da je imao pristup ogromnom carskom aparatu za prikupljanje informacija.

Znamo da je koristio diplomatske dokumente.

Postoje ozbiljni argumenti da je za najraniju istoriju Srba i Hrvata koristio stariji, danas izgubljeni pisani izvor, verovatno iz IX veka.

Znamo da njegovo delo sadrži podatke iz različitih epoha.

Ali ne posedujemo dokument iz Iraklijevog vremena koji potvrđuje njegovu detaljnu priču o dolasku Srba.

Zato se istorijska debata ne završava Porfirogenitom.

Ona tu zapravo tek počinje.

Jer sada možemo postaviti sledeće pitanje:

ako je njegova priča nastala iz starijih izvora, koji njeni delovi izdržavaju proveru — a koji se raspadaju kada ih uporedimo sa arheologijom, hronologijom i drugim piscima?

To je tema narednog nastavka.

Sutra: FELJTON 4/8 — „Zašto su istoričari počeli da sumnjaju u Porfirogenita — šta u njegovoj priči odgovara činjenicama, a šta otvara ozbiljna pitanja?“

Mr. D. Tovarišić