Kada se govori o Obrenovićima, istorijska pažnja gotovo uvek prvo odlazi na kneza Miloša, kneza Mihaila, kralja Milana i poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra. Između njih ostaje čovek čije ime danas najčešće srećemo na nazivima ulica, u pričama o starom Šapcu i u porodičnom stablu dinastije. Jevrem Obrenović, najmlađi brat kneza Miloša, međutim, nije bio samo rođak moćnijeg vladara. Bio je upravnik Šabačke nahije, kasnije beogradski gubernator, član državnog vrha, namesnik, pokrovitelj kulture i čovek u čijem domu su se evropske navike pojavljivale dok je tek obnovljena Srbija još pokušavala da izgradi svoje prve institucije. Njegova priča istovremeno je priča o tome kako se jedna osmanska pogranična kasaba menjala u grad i kako su se unutar same porodice Obrenović prelamali sukobi oko toga kakva bi nova Srbija trebalo da bude.

Jevrem Obrenović rođen je 18. marta 1790. u Dobrinji. Istorija ga pamti kao „gospodara Jevrema“, a u kasnijem popularnom govoru često i kao Gazda Jevrema. Bio je najmlađi brat Miloša Obrenovića, čoveka koji će posle Drugog srpskog ustanka postati knez Srbije. Jevrem je pripadao prvoj generaciji srpskih političkih prvaka koji nisu više morali samo da vode ustaničku borbu, već su morali da odgovore na mnogo teže pitanje: kako od oslobođene teritorije napraviti državu? SANU ga beleži kao starešinu Šabačke nahije, kasnije člana namesništva i počasnog člana Društva srpske slovesnosti od 1842. godine.

Od ustaničke porodice do gospodara Šabačke nahije

Jevrem je odrastao u vremenu u kojem Srbija nije bila država u savremenom smislu. Osmansko carstvo formalno je gospodarilo zemljom, a politički život bio je određen odnosom lokalnog stanovništva, knezova, turske uprave i sve češćih pobuna.

Prvi srpski ustanak 1804. otvorio je prostor za stvaranje srpske političke elite, ali njegov slom 1813. ponovo je vratio osmansku vlast. Samo dve godine kasnije, 1815, Miloš Obrenović predvodio je Drugi srpski ustanak, koji je kombinacijom borbe i pregovora otvorio put ka postepenom formiranju autonomne Kneževine Srbije.

Upravo u tim okolnostima počinje i Jevremov politički uspon.

Godine 1816, kada je imao svega dvadeset šest godina, postavljen je na čelo Šabačke nahije. Na tom položaju ostaće do 1831. godine.

Petnaest godina možda ne zvuči kao dugo razdoblje, ali u Srbiji tog vremena predstavljalo je čitavu epohu.

Šabac je bio posebno važan.

Nalazio se uz Savu, neposredno prema Habzburškoj monarhiji. Granica nije razdvajala samo dve države i politička sistema. Razdvajala je i dva načina života.

Sa druge strane Save nalazili su se gradovi sa razvijenijom trgovinom, drugačijom arhitekturom, zanatima, robom, modom i kulturnim navikama.

Šabac je zbog toga bio svojevrsni prozor Srbije prema srednjoj Evropi.

Jevrem je taj položaj veoma dobro razumeo.

Tokom njegove uprave grad počinje da dobija karakter koji ga je kasnije učinio poznatim kao mesto „prvina“. Narodni muzej Šabac navodi podizanje novih kuća od čvrstog materijala, početak izgradnje crkve, Jevremov konak, formiranje bolnice, otvaranje apoteke, izgradnju kasarne, prvi muzički orkestar, konjičke trke i dolazak klavira. RTS takođe beleži da je Šabac za vreme njegove petnaestogodišnje uprave od kasabe prerastao u grad izrazito otvoren evropskim uticajima.

To nije bila modernizacija u današnjem smislu velikih industrijskih projekata.

Promena se često videla u naizgled malim stvarima.

Prozor sa staklom.

Stolica umesto sedenja za niskom sinijom.

Pribor za jelo.

Fijaker.

Klavir.

Nova odeća.

Lekar.

Apoteka.

Kasarna.

Svaka od tih stvari nosila je poruku da se menja društvo.

Jevrem nije jednostavno donosio strane predmete da bi pokazao bogatstvo. Njegova kuća postajala je model jednog novog načina života koji je tadašnjoj Srbiji još bio neobičan.

Šabac će upravo zbog takve otvorenosti kasnije dobiti reputaciju grada u kojem se novine iz Evrope pojavljuju pre nego u mnogim drugim delovima zemlje.

Konak u kojem su se sreli Srbija i Evropa

Jevremov privatni život teško je odvojiti od njegove javne uloge.

Bio je oženjen Tomanijom Bogićević, ćerkom vojvode Ante Bogićevića, još jednog važnog čoveka ustaničke epohe.

Njihov dom nije predstavljao samo porodičnu kuću.

Postao je jedno od mesta na kojima se mogao videti budući izgled srpskog građanskog društva.

RTS opisuje Jevremov šabački konak kao prostor sa bečkim nameštajem, raskošnijim posuđem i srebrnim priborom za jelo, u vreme kada je veliki deo Srbije i dalje živeo prema mnogo skromnijim tradicionalnim navikama. U istom domu svirali su gitara i klavir, održavana su okupljanja, primani gosti i obavljani politički razgovori.

Posebno mesto u toj priči imala su Jevremova deca.

Njegova ćerka Anka postala je poznata po obrazovanju, muzici, pisanju i evropskom načinu oblačenja. RTS je opisuje kao jednu od prvih pijanistkinja među Srbima i ženu čiji je stil oblačenja u tadašnjoj sredini bio toliko neobičan da je dobila nadimak „Anka Pomodarka“.

To može delovati kao anegdota.

Ali početkom XIX veka odeća je bila mnogo više od mode.

Bila je znak društvene promene.

U kući Jevrema i Tomanije deca su dobijala obrazovanje kakvo je trebalo da ih približi evropskoj građanskoj kulturi.

Sin Miloš učio je francuski i nemački, dok je sam Jevrem okupljao književnike, pomagao izdavanje knjiga, podržavao obrazovanje i bio povezan sa razvojem kulturnog života Beograda. Akademsko istraživanje o beogradskim salonima navodi da je finansijski pomagao osnivanje Narodne biblioteke, izdavanje knjiga i školovanje pojedinih mladih ljudi.

Jevremov dom tako postaje mnogo više od bogate kuće jednog Obrenovića.

On je jedan od prvih srpskih salona.

U njemu se politika meša sa muzikom.

Porodični život sa diplomatijom.

Književnost sa razgovorima o vlasti.

Evropski ukus sa još veoma mladom srpskom državnom tradicijom.

Upravo ta kombinacija najbolje objašnjava zašto je Jevrem ostavio tako snažan trag u Šapcu.

Knez Miloš je imao daleko veću političku moć.

Ali Jevrem je pokazivao kako bi svakodnevni život nove elite mogao da izgleda.

Od Šapca do Beograda – političar u senci moćnog brata

Godine 1831. Jevrem napušta Šabac.

Knez Miloš postavlja ga za upravnika Beograda i njegove nahije.

Njegov prelazak imao je veliki politički značaj.

Beograd tada nije bio potpuno „srpski grad“ u smislu koji će dobiti nekoliko decenija kasnije. Osmanska posada još se nalazila u tvrđavi, muslimansko i hrišćansko stanovništvo živelo je u gradu, a srpska uprava postepeno je gradila sopstvene institucije.

Jevrem je sada bio mnogo bliže samom centru političkog odlučivanja.

Njegov nekadašnji šabački pisar Radovan Damjanović prešao je sa njim u Beograd i postao njegov sekretar, što potvrđuje kontinuitet Jevremove administrativne mreže iz šabačkog perioda.

Ali približavanje centru vlasti imalo je i drugu stranu.

Jevrem je sada sve jasnije ulazio u političke sukobe koji su obeležili poslednju deceniju prve vladavine kneza Miloša.

Miloš je vladao vrlo lično.

Veliki deo državne vlasti bio je vezan za njegovu odluku.

Tokom tridesetih godina XIX veka među političkim prvacima jača zahtev da se kneževa vlast ograniči zakonima i savetom.

To pitanje će prerasti u veliki sukob između kneza i njegovih protivnika, kasnije poznatih kao ustavobranitelji.

Ni odnosi unutar porodice Obrenović nisu bili jednostavni.

Biti Milošev brat donosilo je privilegiju, ali nije značilo da Jevrem u svemu deli Milošev politički pogled.

Do kraja tridesetih godina Srbija ulazi u ustavnu krizu.

Takav razvoj završio se donošenjem takozvanog Turskog ustava 1838, koji je znatno ograničio kneževu samostalnu vlast i ojačao Sovjet. Miloš takav sistem nije prihvatio i 1839. je abdicirao.

Tada Jevrem izlazi iz bratove senke na jedan od najviših položaja u zemlji.

Posle Miloševe abdikacije njegov teško bolesni sin Milan formalno je nasledio presto, ali je umro posle veoma kratke vladavine. Dok se mlađi Milošev sin Mihailo nije vratio u Srbiju, državom je upravljalo namesništvo koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević.

Ta trojica ljudi predstavljala su veoma različite političke interese.

Jevrem je bio član dinastije.

Vučić i Petronijević postajali su vodeće figure ustavobraniteljskog bloka.

Takav savez mogao je biti samo privremen.

Srbija je tada ulazila u period oštrih sukoba oko odnosa između kneza, Sovjeta i političkih starešina.

Jevrem se našao u jednoj od najnezahvalnijih pozicija: pripadao je porodici čija je vlast bila predmet ograničavanja, ali je istovremeno i sam učestvovao u institucijama koje su stvarale drugačiji sistem upravljanja.

Porodična politika, smena dinastije i odlazak iz Srbije

Prva vladavina kneza Mihaila nije donela smirivanje.

Naprotiv.

Sukob između obrenovićevskog i ustavobraniteljskog tabora nastavio se sve do 1842. godine.

Toma Vučić Perišić tada je podigao pobunu koja je dovela do poraza Mihailove strane. Knez je u septembru 1842. napustio Srbiju, a vlast je prešla u ruke političkog bloka koji će na presto dovesti Aleksandra Karađorđevića.

Time se završava i glavna faza Jevremove političke karijere.

Istorijski paradoks bio je potpun.

Čovek koji je bio brat osnivača dinastije, upravnik Šapca i Beograda, član vrha državne administracije i namesnik sada se našao na strani porodice koja je izgubila vlast.

Jevrem će poslednje godine života provesti van Srbije, na imanju u Vlaškoj.

SANU beleži da je umro 8. septembra 1856. u Rumuniji, dok drugi istorijski radovi kao mesto poslednjih godina navode njegovo imanje u Vlaškoj.

Nije dočekao povratak Obrenovića na vlast 1858.

Umro je dve godine pre nego što će Svetoandrejska skupština zbaciti kneza Aleksandra Karađorđevića i vratiti njegovog brata Miloša na srpski presto.

Ali Jevremova grana porodice tek tada počinje da dobija dinastički značaj koji za njegovog života nije mogao biti potpuno predvidiv.

Njegov sin Miloš Obrenović bio je otac Milana Obrenovića.

Taj unuk Gazda Jevrema postaće 1868. knez Srbije, a 1882. prvi kralj moderne Srbije, Milan I Obrenović.

Tako se dogodio zanimljiv obrt.

Posle smrti kneza Mihaila bez zakonitog potomstva, presto više nije mogao da nastavi direktnom linijom kneza Miloša.

Nastavljen je preko potomaka njegovog mlađeg brata Jevrema. Jevremov sin Miloš bio je otac budućeg kralja Milana, čime je upravo Jevremova grana postala osnova poslednje generacije vladarske kuće Obrenović.

Jevrem je na taj način postao pradeda kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg vladara svoje dinastije.

Njegova porodična linija povezala je ranu ustaničku Srbiju Miloševog doba sa kraljevinom s kraja XIX veka.

Šta je ostalo iza Gazda Jevrema

Jevrem Obrenović nije ostao zapamćen prvenstveno po jednoj bici ili jednom zakonu.

Njegovo nasleđe sastoji se od mnogo manjih promena koje su zajedno predstavljale veliki istorijski pomak.

Šabac je najvidljiviji primer.

Kada je tamo došao 1816, Srbija se tek izvlačila iz ustaničkog vremena.

Kada je 1831. otišao, grad je imao institucije, građevine i kulturne navike koje su ga vidljivo izdvajale u tadašnjoj Srbiji. Narodni muzej Šabac upravo zbog toga Jevremovo vreme povezuje sa nastankom identiteta Šapca kao grada inovacija, obrazovanja i kulture.

Ali važno je ne pretvarati tu priču u legendu o jednom čoveku koji je „sam napravio moderni Šabac“.

Grad se menjao zahvaljujući trgovcima, zanatlijama, učiteljima, lekarima, činovnicima, prekograničnoj trgovini i geografskom položaju na Savi.

Jevremova uloga bila je da takav razvoj politički podstakne, institucionalno podrži i sopstvenim načinom života pokaže pravac koji je smatrao poželjnim.

Njegova kuća bila je deo tog procesa.

Njegova porodica takođe.

Njegova podrška školovanju, književnosti i muzici pripadala je istoj viziji.

Zato je možda najzanimljivije posmatrati ga ne samo kao Obrenovića nego kao čoveka prelaznog vremena.

Rođen je u osmanskoj Srbiji XVIII veka.

Mladost je proveo u svetu ustanaka.

Zrelost u stvaranju autonomne kneževine.

U njegovom životu staju:

ustaničke starešine,

turske vlasti,

srpski kneževi,

prvi državni činovnici,

ustavne krize,

klavir,

evropska moda,

bolnica,

apoteka,

knjige,

političko namesništvo

i na kraju emigracija.

To je gotovo čitava istorija nastanka moderne Srbije sabijena u jedan ljudski vek.

Jevrem je umro 1856, daleko od Šapca čiji je izgled toliko menjao.

Kasnije je sahranjen u porodičnoj grobnici Obrenovića u manastiru Rakovica, gde počivaju i članovi njegove porodice.

Njegovo ime danas živi možda najvidljivije upravo u gradovima.

U Beogradu postoji Jevremova ulica.

Ime Jevremovac ostalo je povezano sa prostorom današnje Botaničke bašte, u području gde je porodica posedovala veliki vrt.

Ali možda je mnogo važniji trag onaj koji nema spomenik.

Ideja da oslobođenje zemlje nije završetak posla.

Posle ustanka dolazi škola.

Posle bitke bolnica.

Posle političke slobode administracija.

Posle podizanja zastave potrebno je napraviti grad u kojem ljudi mogu normalno da žive.

U tom smislu Jevrem Obrenović pripada generaciji koja je morala da nauči nešto što ustanički junaci nisu mogli unapred znati:

državu nije dovoljno osvojiti – treba je izgraditi.

A upravo je u Šapcu pokazao kako je zamišljao početak tog posla.

Mr. D. Tovarišić