Trebalo je da bude običan večernji let iz Titograda preko Dubrovnika za Beograd. Umesto toga, JAT-ov Boing 727 sa gotovo stotinu putnika proveo je noć leteći između Jugoslavije, Grčke, Izraela i Kipra pod kontrolom trojice naoružanih otmičara. Među taocima bili su poznati glumci, fudbaleri Budućnosti, pevačica, ratni veterani i obične porodice. Avion je ostajao bez goriva, aerodromi su odbijali da ga prime, izraelski lovci pojavili su se u blizini, a niko nije mogao znati da li će neko od otmičara početi da puca. Ipak, otmica se nije završila policijskim jurišem. Završila se gotovo neverovatnom prevarom: u kabini se pojavio dim, neko je viknuo da avion gori, putnici su počeli da beže kroz otvorena vrata i izlaze za slučaj opasnosti – a otmičari su u nekoliko minuta ostali gotovo sami u avionu.

Otmica JAT-ovog Boinga 727-200, registracije YU-AKF, dogodila se u noći između 26. i 27. septembra 1981. godine i ostala je jedan od najpoznatijih takvih događaja u istoriji jugoslovenskog civilnog vazduhoplovstva. Let je počeo na aerodromu Golubovci u tadašnjem Titogradu, današnjoj Podgorici, a posle međusletanja u Dubrovniku trebalo je da nastavi prema Beogradu. Umesto toga, trojica otmičara, naoružana pištoljem i nožem, preuzela su kontrolu nad avionom ubrzo posle poletanja iz Dubrovnika.

U avionu su se našli glumci Mihajlo Miša Janketić, Marko Nikolić i Žarko Laušević, pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan, kao i veliki deo ekspedicije fudbalskog kluba Budućnost, koji je putovao na prvenstvenu utakmicu protiv Vojvodine u Novom Sadu.

Ono što je počelo kao rutinski domaći let pretvorilo se u jednu od najneobičnijih vazduhoplovnih drama socijalističke Jugoslavije.

Običan let iz Titograda koji je nekoliko minuta posle Dubrovnika postao talačka kriza

Bezbednosne kontrole na aerodromima početkom osamdesetih nisu bile ni približno onakve kakve poznajemo danas.

Metal-detektori, detaljno skeniranje ručnog prtljaga, zabrane unošenja tečnosti i višestruke identifikacione provere postale su standard tek posle niza međunarodnih terorističkih napada i otmica.

Na Golubovcima je kontrola tog dana bila naročito opuštena.

Trojica budućih otmičara – Borivoje Jelić, Marko Križić i Milan Prpić – uspela su da unesu oružje u avion. Sa njima je putovala i Ksenija Dokmanović, koja se tokom leta nije otvoreno predstavljala kao deo grupe. Kasnija istraga otkrila je i druge osobe povezane sa pripremom akcije.

Kapetan aviona bio je Ljubomir Zekavica.

Njegova ispovest objavljena u NIN-u samo nedelju dana posle događaja danas predstavlja jedno od najvrednijih svedočanstava iz pilotske kabine.

Iz Titograda su normalno odleteli za Dubrovnik.

Tamo je ušlo još dvadesetak putnika.

Avion je ponovo poleteo.

Desetak minuta kasnije, dok se nalazio na visini od nekoliko hiljada metara, u kabini je počelo komešanje.

Kopilot je kapetanu praktično saopštio ono što nijedan pilot ne želi da čuje:

avion je otet.

Jedan od otmičara držao je pištolj.

Drugi nož.

Putnici iz prednjeg dela aviona prebačeni su pozadi kako bi prostor oko pilotske kabine ostao pod kontrolom.

Prema sećanjima fudbalera Žarka Vukčevića, otmičar mu je prišao, uperio pištolj i naredio da ide u zadnji deo aviona.

U trenutku kada ne znate koliko napadača postoji, koliko oružja imaju i da li se u avionu nalazi bomba, takva cev izgleda mnogo veća nego što stvarno jeste.

Putnici nisu znali šta je cilj.

Da li je reč o političkoj organizaciji?

Bekstvu iz zemlje?

Terorističkoj akciji?

Da li neko namerava da uništi avion?

Čak ni posada nije mogla da zna.

Kapetan Zekavica imao je jedan prioritet:

da avion i sve ljude u njemu spusti žive na zemlju.

Kasnije je objašnjavao da su uputstva u slučaju otmice bila jasna – posada ne izaziva otmičare i izvršava njihove zahteve sve dok oni ne ugrožavaju samu mogućnost leta.

Prva naredba bila je da avion leti prema Italiji.

Zatim su otmičari promenili plan.

Počela je noć tokom koje će jedan domaći let preći gotovo čitav istočni Mediteran.

Atina, Tel Aviv, pa Kipar – avion kojem gotovo niko nije želeo da otvori pistu

Najpre je odlučeno da avion ide prema Atini.

Problem je bio gorivo.

Grčka kontrola leta u početku nije želela da dozvoli sletanje otetom avionu. Takve odluke nisu bile neobične: zemlja koja dozvoli sletanje dobija na svojoj teritoriji naoružane otmičare, taoce i međunarodnu krizu.

Ali Boing nije mogao beskonačno da kruži.

Posada je upozorila da ostaje bez goriva.

Na kraju je sletanje dozvoljeno.

JAT-ov avion prizemljio se u Atini duboko u noć.

Dopunjeno je gorivo, ali drama nije završena.

Otmičari su odlučili da nastave prema Tel Avivu.

Izbor Izraela nije bio slučajan u njihovim kasnijim objašnjenjima. Jugoslavija i Izrael tada nisu imali pune diplomatske odnose, prekinute još posle Šestodnevnog rata 1967, pa su otmičari očigledno računali da će tamo imati bolju šansu da izbegnu brzo izručenje.

Ali Izrael nije želeo oteti JAT-ov avion na svom aerodromu.

Sletanje nije dozvoljeno.

Prema kasnijim svedočenjima, u blizini aviona pojavili su se izraelski borbeni avioni kao vrlo jasna poruka da se naređenje mora poštovati.

Boing je ponovo promenio kurs.

Sledeća destinacija bila je Larnaka na Kipru.

U međuvremenu su sati prolazili.

Putnici su bili umorni.

Neki uplašeni.

Neki su počeli da procenjuju koliko su otmičari zaista odlučni.

Kod pojedinih je čak nestao prvi talas panike.

Ljudi se u neverovatnim situacijama prilagođavaju mnogo brže nego što očekujemo.

U jednom trenutku otmica postaje nova realnost.

Sedi se.

Čeka.

Razgovara.

Prati svaki pokret čoveka sa pištoljem.

Razmišlja o vratima nekoliko metara dalje.

Jedan deo putnika već je u Atini razmatrao mogućnost bekstva, ali niko nije znao šta se nalazi izvan aviona, koliko su otmičari nervozni ni da li bi otvorili vatru.

Odustali su.

Prava prilika pojaviće se tek na Kipru.

Jedna bolesna žena, nekoliko zapaljenih novina i povik koji je preokrenuo otmicu: „Požar!“

U Larnaki se dogodio trenutak zbog kojeg će ova otmica ostati poznata.

U avionu se nalazila teško bolesna žena iz Nikšića koja je putovala na lečenje u Beograd.

Putnici i posada zatražili su od otmičara da joj se omogući medicinska pomoć.

Otmičari su pristali.

Žena je izneta kroz zadnji deo aviona, a vrata su ostala otvorena.

To je bila pukotina u čitavoj njihovoj kontroli.

A onda se pojavio dim.

Prema najčešće prenošenoj verziji, neko je u toaletu zapalio novine ili papir.

U mnogim svedočenjima ključna uloga pripisivana je Milanu Šijanu, nekadašnjem partizanu i penzionisanom oficiru, mada se detalji u različitim kasnijim verzijama ne podudaraju potpuno.

Ono što jeste jasno jeste da se avionom proširio dim.

A zatim je neko povikao:

„Požar!“

Za čoveka sa pištoljem požar u avionu predstavlja isti problem kao i za taoca.

Metak ne pomaže protiv vatre.

Avion pun goriva može postati zamka za sve.

Putnici su krenuli prema izlazima.

Žarko Vukčević i drugi pokušavali su da otvore izlaz za slučaj opasnosti kod krila.

Sam Vukčević kasnije je pričao da su uputstvo za otvaranje izlaza prethodno više puta čitali, ali je u haosu vrata skinuo na način koji nije bio idealan, pa su ljudima smetala dok su izlazili.

Ipak, prolaz je bio otvoren.

Jedni su išli preko krila.

Drugi prema zadnjem izlazu.

Ljudi su skakali na pistu i trčali prema policiji.

Za nekoliko trenutaka kontrola otmičara počela je da se raspada.

U međuvremenu je i posada videla svoju priliku.

Kapetan Zekavica je kasnije opisivao kako su otmičari otišli prema zadnjem delu aviona da razgovaraju sa predstavnikom aerodroma.

Dok su bili okrenuti od kabine, posada je otvorila prednja i servisna vrata.

Nisu čak čekali ni da se tobogani za evakuaciju potpuno naduvaju.

Iskakali su.

U avionu je ostajalo sve manje ljudi.

Otmičari, koji su nekoliko sati držali pod kontrolom gotovo stotinu talaca, odjednom više nisu imali taoce.

Plan se raspao bez pucnjave.

Bez specijalaca koji upadaju kroz prozore.

Bez filmskog revolveraškog obračuna.

Shvatili su da je gotovo.

Predali su se kiparskoj policiji.

Jedan od najopasnijih trenutaka u čitavoj priči završio se bez poginulih.

Ko su bili otmičari i šta su zapravo želeli?

Upravo je pitanje motiva ostalo najnejasniji deo priče.

Sudski postupak održan je naredne godine u Beogradu.

Borivoje Jelić osuđen je na osam godina zatvora, Marko Križić na pet, a Milan Prpić na tri godine i šest meseci.

Predrag Vidaković dobio je dve godine, dok je Josip Valentić, koga su vlasti smatrale pomagačem i finansijerom, osuđen na osamnaest meseci.

Ksenija Dokmanović oslobođena je zbog nedostatka dokaza.

Ali zašto su oteli avion?

Zvanično objašnjenje u procesu bilo je povezano sa avanturizmom, ali su se tokom narednih decenija pojavljivale različite verzije.

Pominjan je pokušaj političkog azila.

Antirežimski motivi.

Odnos jugoslovenske države prema političkim zatvorenicima.

Veze sa radikalnim krugovima u Zapadnoj Evropi.

Jelić je kasnije govorio i o sopstvenom nezadovoljstvu režimom i problemima sa pasošem, kao i o ideji da se negde van Jugoslavije objavi politički proglas.

Upravo zbog tih različitih verzija bilo bi previše jednostavno događaj predstaviti kao klasičnu političku terorističku akciju sa jasno definisanim programom.

Otmičari nisu tokom leta izneli precizan skup političkih zahteva koji bi postao centralni deo međunarodnih pregovora.

Njihov plan delovao je promenljivo.

Prvo Italija.

Zatim Atina.

Pa Izrael.

Na kraju Kipar.

I upravo je ta improvizacija verovatno pomogla putnicima.

Otmica jeste bila smrtonosno ozbiljna zato što je u avionu bilo pravo oružje.

Ali njeni izvršioci nisu delovali kao visoko obučena grupa sa detaljno pripremljenim scenarijem za svaki mogući razvoj situacije.

Sa svakim satom njihova kontrola je slabila.

Putnici su to počeli da osećaju.

A u Larnaki su iskoristili trenutak.

Zašto je ova otmica ostala jedna od najneobičnijih priča jugoslovenskog vazduhoplovstva

U septembru 1981. godine svet otmica aviona nije bio nepoznat.

Šezdesete i sedamdesete bile su period u kojem su stotine civilnih aviona širom sveta bile mete različitih grupa i pojedinaca.

Neke otmice završavale su pregovorima.

Druge vojnim intervencijama.

Treće eksplozijama i velikim brojem mrtvih.

Zato su i putnici JAT-ovog Boinga imali razloga da veruju da ih čeka mnogo gori kraj.

Ali priča iz Larnake završila se gotovo obrnuto.

Nisu otmičari oslobodili taoce.

Taoci su, praktično, oslobodili sami sebe.

I to ne fizičkim napadom na naoružane ljude.

Nego improvizacijom.

Dimom.

Otvorenim vratima.

Povikom da gori avion.

I nekoliko desetina ljudi koji su gotovo istovremeno shvatili da je nastao trenutak u kojem je opasnije ostati nego potrčati.

Istovremeno, posada je radila svoj deo posla.

Kapetan Zekavica održao je avion u vazduhu kroz neprekidne promene pravca i neizvesnost oko toga koji će aerodrom uopšte dozvoliti sletanje.

Uspeo je da tajno signalizira da je avion otet.

Pregovarao je sa otmičarima kada su njihovi zahtevi ugrožavali bezbednost leta.

A kada se pojavila prilika za evakuaciju – iskoristio ju je.

Na Kipru se drama završila.

Putnici su ubrzo drugim JAT-ovim avionom vraćeni u Beograd.

I oteti Boing se vratio u Jugoslaviju.

Sa njim su vraćeni i otmičari.

Sledećih dana u javnosti su se prepričavali detalji koji danas zvuče gotovo kao scenario za film:

poznati glumci među taocima;

čitav fudbalski tim;

avion koji leti od zemlje do zemlje;

izraelski lovci;

teško bolesna putnica;

zapaljene novine;

ljudi koji iskaču preko krila;

i trojica naoružanih otmičara koji na kraju shvataju da su ostali bez onoga što im je davalo moć – bez talaca.

Zbog toga se otmica JAT-ovog aviona od 26. septembra 1981. pamti i četrdeset pet godina kasnije.

Ne samo zato što je avion otet.

Nego zbog načina na koji je otmica propala.

U većini talačkih kriza ljudi čekaju da ih neko spase.

Te noći u Larnaki dogodilo se nešto drugačije.

Putnici i posada pronašli su trenutak u kojem su mogli da spasu sami sebe – i iskoristili ga pre nego što su otmičari shvatili šta se događa.

Mr. D. Tovarišić