Malo je izraza iz istorije Drugog svetskog rata na jugoslovenskom prostoru koji izazivaju toliko snažne emocije kao reči „pasja groblja“. U kolektivnom sećanju one su postale sinonim za jednu od najmračnijih epizoda rata u Crnoj Gori — likvidacije stvarnih i navodnih protivnika partizanskog pokreta tokom takozvanih „levih skretanja“ krajem 1941. i početkom 1942. godine.

Najpoznatija „pasja groblja“ vezuju se za područje Kolašina.

Ali iza tog naziva krije se mnogo šira priča.

To je priča o velikom ustanku protiv italijanske okupacije koji je počeo gotovo neverovatnim uspehom, a zatim se za samo nekoliko meseci pretvorio u unutrašnji rat.

Priča o trenutku kada su ljudi koji su zajedno pucali na okupatora počeli da pucaju jedni na druge.

O revolucionarnoj ideologiji koja je deo političkih protivnika počela da posmatra ne samo kao neistomišljenike nego kao „petu kolonu“, „klasne neprijatelje“ i potencijalne izdajnike.

O prekim sudovima, tajnim noćnim odvođenjima i ubistvima.

Ali i o posledicama koje su se pokazale katastrofalnim upravo za partizanski pokret: hiljade ljudi okrenule su mu leđa, četničke formacije naglo su ojačale, a italijanski okupator pronašao je lokalne saveznike u borbi protiv komunista.

Istovremeno, potrebno je biti oprezan.

Izraz „pasja groblja“ vremenom je dobio mnogo šire značenje nego što ga je prvobitno imao. Njime su kasnije nazivane i različite tajne grobnice komunističkih žrtava iz drugih krajeva Jugoslavije, pa čak i masovne grobnice nastale nakon 1944. godine.

To nisu isti događaji.

Istorijska „pasja groblja“ u užem smislu pripadaju pre svega tragediji Crne Gore i kolašinskog kraja tokom zime 1941–1942.

A da bi se razumelo kako je do njih došlo, mora se početi nekoliko meseci ranije — u julu 1941, kada je izgledalo da će Crna Gora postati jedno od prvih područja okupirane Evrope koje će sopstvenim snagama zbaciti okupatora.

OD TRINAESTOJULSKOG USTANKA DO GRAĐANSKOG RATA — KAKO SU SAVEZNICI POSTALI NEPRIJATELJI

Posle aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine Crna Gora našla se pod italijanskom okupacijom.

Italijani su pokušali da na okupiranoj teritoriji uspostave njima lojalan politički poredak, ali je nezadovoljstvo bilo ogromno.

Kada je 12. jula 1941. na Cetinju proglašena obnova crnogorske države pod italijanskim patronatom, reakcija je bila eksplozivna.

Već narednog dana počeo je Trinaestojulski ustanak.

Bio je to jedan od najvećih ranih ustanaka u okupiranoj Evropi.

Za samo nekoliko dana desetine hiljada ljudi našle su se pod oružjem.

Oslobađane su varoši, napadane italijanske posade, zarobljavani vojnici i osvajan materijal.

Ali ustanak nije bio isključivo komunistički.

To je veoma važno za razumevanje onoga što će uslediti.

U njemu su zajedno učestvovali komunisti, bivši oficiri jugoslovenske vojske, pristalice monarhije, seljaci bez jasne političke pripadnosti i ljudi koji su jednostavno želeli da isteraju okupatora.

Njih je u tom trenutku ujedinjavala Italija.

Nije ih ujedinjavala predstava o tome kako država treba da izgleda posle rata.

Komunistička partija Jugoslavije želela je istovremeno narodnooslobodilački rat i revolucionarni preobražaj društva.

Drugi deo ustanika želeo je obnovu Jugoslavije i monarhije ili je jednostavno bio protiv okupacije, bez namere da učestvuje u socijalističkoj revoluciji.

Dok je zajednički neprijatelj izgledao slab, te razlike mogle su da ostanu u pozadini.

Ali Italija je reagovala mnogo snažnije nego što su ustanici očekivali.

Dovedene su velike snage, započeta protivofanziva i za nekoliko nedelja najveći deo izgubljene teritorije ponovo je stavljen pod italijansku kontrolu.

Ustanici su morali u planine.

Tada je počela rasprava o tome šta dalje.

Jedni su smatrali da treba izbegavati velike frontalne sukobe, sačuvati ljude i čekati povoljniji trenutak.

Komunističko rukovodstvo insistiralo je na nastavku aktivne borbe.

Istovremeno je sve snažnije rasla sumnja prema ljudima koji nisu bili spremni da bezuslovno slede partizansku politiku.

Pojavljuje se izraz „peta kolona“.

U ratnim uslovima takva etiketa mogla je biti smrtonosna.

Neko je zaista mogao sarađivati sa okupatorom.

Ali granica između saradnika neprijatelja, političkog protivnika, kolebljivca i čoveka koji jednostavno nije želeo da napusti kuću i ode u partizane postajala je sve nejasnija.

Još tokom leta i jeseni 1941. pojavljuju se preki sudovi i likvidacije ljudi označenih kao špijuni, izdajnici ili saradnici okupatora.

Partizanske publikacije objavljivale su i imena pogubljenih.

Prava katastrofa, međutim, nastupa krajem godine.

Prvog decembra 1941. partizanske snage napale su snažan italijanski garnizon u Pljevljima.

Napad je završen teškim porazom.

Poginule su stotine partizana, veliki broj je ranjen, a među borcima je počelo osipanje.

Umesto stabilizacije pokreta, poraz je pojačao unutrašnju nervozu.

Dezerterstvo je sve češće tumačeno ne samo kao strah ili vojni slom nego kao politička izdaja.

Istovremeno je sovjetska kontraofanziva pred Moskvom u decembru stvorila veliko oduševljenje među evropskim komunistima. Deo rukovodstva KPJ verovao je da se rat može završiti znatno brže nego što se ranije očekivalo i da se približava vreme revolucionarnog obračuna.

Rat protiv okupatora počeo je da se prepliće sa ratom za buduću vlast.

Tu počinje period koji će sama Komunistička partija kasnije nazvati — „levim greškama“ ili „levim skretanjima“.

„LEVA SKRETANJA“ — KADA JE POTENCIJALNI PROTIVNIK POSTAO NEPRIJATELJ KOJEG TREBA UKLONITI

Izraz „leve greške“ zvuči gotovo administrativno.

Kao da je neko doneo pogrešnu političku odluku.

Stvarnost je bila mnogo krvavija.

Tokom zime 1941–1942. u delovima Crne Gore i istočne Hercegovine revolucionarna politika dobija izrazito radikalan oblik.

Na meti više nisu samo dokazani saradnici okupatora.

Likvidirani su ljudi koje su lokalni partijski organi ili jedinice smatrali potencijalnim protivnicima revolucije.

Među njima su bili bivši oficiri, žandarmi, činovnici, trgovci, bogatiji seljaci, lokalni uglednici, politički protivnici, ljudi povezani sa četničkim organizovanjem, ali i pojedinci čija se stvarna krivica teško mogla utvrditi.

Bilo je i ličnih osveta.

U društvu u kojem se ljudi generacijama poznaju, rat i revolucionarna vlast davali su mogućnost da stari porodični i lični sukobi dobiju ideološko opravdanje.

Dovoljno je bilo nekoga proglasiti „špijunom“ ili „petokolonašem“.

Odluke su često donosili lokalni organi i preki sudovi, bez postupka koji bi po današnjim merilima pružao elementarne pravne garancije.

Treba razumeti i ideološku logiku.

Za radikalni deo komunističkog pokreta Drugi svetski rat nije bio samo borba za proterivanje Nemačke i Italije.

To je trebalo da bude i revolucija.

Ako je tako, onda se protivnik nije nalazio samo u italijanskoj uniformi.

Nalazio se i u sopstvenom selu.

Bio je to domaćin koji se protivi komunizmu.

Oficir koji želi obnovu monarhije.

Trgovac označen kao predstavnik „buržoazije“.

Seljak koji odbija mobilizaciju.

Čovek koji kaže da još nije trenutak za otvorenu borbu.

U ratnoj atmosferi granica između političkog protivnika i izdajnika gotovo je nestajala.

Upravo je to otvorilo put teroru.

Situacija je bila posebno apsurdna u Crnoj Gori, izrazito siromašnom i agrarnom društvu.

„Buržoazija“ protiv koje je trebalo voditi klasni rat često je bila sastavljena od nekoliko trgovaca, činovnika ili nešto imućnijih seoskih domaćina.

A njihove porodice i rođaci činili su veliki deo lokalnih zajednica.

Svako ubistvo zato nije stvaralo samo jednu žrtvu.

Stvaralo je čitav krug ljudi spremnih na osvetu.

U tradicionalnom crnogorskom društvu, u kojem su porodica, bratstvo i pleme i dalje imali ogroman značaj, posledice su bile naročito ozbiljne.

Ako partizani ubiju uglednog čoveka jednog bratstva, teško je očekivati da njegovi rođaci taj događaj posmatraju kao apstraktan čin klasne revolucije.

Za njih je ubijen otac.

Brat.

Stric.

Kum.

Komšija.

Time se politički sukob pretvarao u lični.

A lični u porodični.

Porodični u plemenski.

Upravo u tom okruženju početkom 1942. na području Kolašina nastaje izraz koji će preživeti rat — „pasja groblja“.

KOLAŠIN I „PASJA GROBLJA“ — ŠTA SE DOGODILO I ODAKLE JE NASTAO JEZIVI NAZIV

Kolašin je tokom zime 1941–1942. postao jedno od glavnih mesta partizanske vlasti u severnoj Crnoj Gori.

U januaru i februaru partizanske snage kontrolisale su grad i okolinu.

Istovremeno je trajao sve žešći obračun sa stvarnim i potencijalnim političkim protivnicima.

Ljudi su hapšeni.

Neki su ispitivani.

Drugi su izvođeni pred revolucionarne organe.

Mnogi su likvidirani.

Tela su sahranjivana u zajedničkim i neobeleženim grobnicama na više mesta u okolini Kolašina.

Upravo za te lokacije počeo je da se koristi naziv „pasja groblja“.

Koliko je ljudi ubijeno?

Tu počinje jedan od najvećih problema.

Brojke koje su kasnije objavljivane veoma se razlikuju.

Pojedini autori navode nekoliko desetina žrtava na određenim lokacijama, drugi govore o više stotina ljudi na širem području Kolašina. U literaturi se često pojavljuje procena od približno 300 ubijenih tokom partizanske vlasti nad Kolašinom u januaru i februaru 1942.

Za čitavu Crnu Goru tokom perioda „levih skretanja“ procene su još šire.

Zbog nedostatka potpune dokumentacije, ratnog haosa, kasnijeg političkog prikrivanja jednog dela događaja, ali i naknadnih preuveličavanja u suprotnom pravcu, nije odgovorno sve brojke predstavljati kao definitivne.

Mnogo je sigurnije reći:

likvidacije su bile stvarne, bile su brojne i ostavile su dubok trag u lokalnom stanovništvu.

Posebno je teško utvrditi poreklo samog naziva.

Postoji više verzija.

Prema jednoj, žrtve su sahranjivane na mestima na kojima su stanovnici ranije zakopavali uginule pse i druge životinje.

Prema drugoj, nad jednom od masovnih grobnica ostavljena je ili razapeta pseća lešina, čime je trebalo dodatno poniziti ubijene.

U kasnijim pričama pojavljuju se i table sa natpisom „pasje groblje“.

Problem je što su detalji tih priča vremenom dobijali sve dramatičniji oblik, dok je njihova dokumentarna potvrda slabija od potvrde samih likvidacija.

Zato je važno razdvojiti dve stvari.

Da su na području Kolašina postojale neobeležene grobnice ljudi koje su likvidirale partizanske snage — istorijski nije ozbiljno sporno.

Kako je tačno nastao naziv „pasja groblja“ i da li su svi kasnije opisivani rituali ponižavanja zaista izgledali onako kako ih prepričava usmena tradicija — mnogo je teže dokazati.

Ali u političkom smislu naziv je već učinio svoje.

„Pasja groblja“ postala su simbol.

Za protivnike komunista ona su predstavljala dokaz da cilj partizanskog pokreta nije samo borba protiv okupatora već i fizičko uništenje političkih protivnika.

Glas o ubistvima širio se mnogo brže nego bilo kakvo partijsko objašnjenje.

U selima se više nije postavljalo pitanje samo šta će uraditi Italijani.

Postavljalo se i pitanje:

šta će se dogoditi ako komunisti dođu po mene?

I to je za partizanski pokret imalo katastrofalne posledice.

TEROR KOJI JE OJAČAO PROTIVNIKA — KAKO SU „PASJA GROBLJA“ PROMENILA TOK RATA U CRNOJ GORI

Najveći politički rezultat „levih skretanja“ bio je upravo suprotan onome što su njihovi nosioci želeli.

Umesto jačanja revolucije, revolucija je počela da gubi stanovništvo.

Ljudi koji nekoliko meseci ranije možda nisu želeli nikakvu saradnju sa Italijanima sada su kao najveću neposrednu opasnost počeli da vide komuniste.

To je otvorilo prostor četničkom pokretu.

Pavle Đurišić i drugi nacionalistički komandanti mogli su da mobilišu sve veći broj ljudi, ne samo na osnovu odanosti monarhiji ili Draži Mihailoviću nego i na osnovu straha od revolucionarnog terora.

Sukob je prerastao u pravi građanski rat.

Nekadašnji učesnici Trinaestojulskog ustanka sada su bili u različitim uniformama.

Italijani su veoma brzo shvatili kakvu korist mogu imati od tog sukoba.

Umesto da sami vode iscrpljujući rat po crnogorskim planinama, mogli su podržati domaće antikomunističke formacije i prepustiti im veliki deo borbe protiv partizana.

Tako je nastao jedan od najvećih paradoksa 1941–1942.

Ljudi koji su u julu zajedno ustali protiv Italijana nekoliko meseci kasnije međusobno su ratovali, a deo antikomunističkih snaga ulazio je u različite oblike saradnje sa italijanskim okupatorom radi borbe protiv partizana.

Ni taj drugi talas nasilja nije bio ništa manje brutalan.

Kada je Pavle Đurišić 23. februara 1942. zauzeo Kolašin, grad je postao jedno od glavnih četničkih uporišta.

Sada su progonjeni komunisti, partizani i njihove pristalice.

Zarobljenici su zatvarani, mučeni i likvidirani.

Kod Breze kraj Kolašina izvršena su streljanja.

U četničkom zatvoru prošle su stotine, prema nekim podacima i oko dve hiljade ljudi.

Time je ciklus bio zatvoren.

Jedan teror proizveo je drugi.

Porodice partizanskih žrtava tražile su osvetu.

Porodice četničkih žrtava činile su isto.

A okupator je opstajao.

Tokom proleća 1942. partizanske snage u Crnoj Gori našle su se u veoma teškoj situaciji.

Protiv njih su delovali Italijani i sve snažnije četničke jedinice.

Sličan razvoj događaja odvijao se i u istočnoj Hercegovini.

Partizansko rukovodstvo postalo je svesno da je politika revolucionarnog terora proizvela političku katastrofu.

Iz vrha pokreta upućene su intervencije kako bi se zaustavila ili ograničila samovolja lokalnih organa.

U martu 1942. u Crnu Goru dolazi delegacija Centralnog komiteta.

Politika prema stanovništvu postepeno se menja.

Kasnije će se za čitavu epizodu ustaliti izraz „leva skretanja“.

Komunistička partija priznaće da su napravljene ozbiljne greške, iako će u posleratnoj Jugoslaviji obim i karakter zločina uglavnom ostati na margini zvaničnog istorijskog narativa.

Vojno je cena već bila plaćena.

Do početka leta 1942. glavne partizanske snage morale su da napuste Crnu Goru, istočnu Hercegovinu i deo jugoistočne Bosne i krenu prema zapadnoj Bosni.

Na teritoriji Crne Gore partizanski pokret biće ozbiljno oslabljen gotovo godinu dana.

„Pasja groblja“ nisu bila jedini razlog za taj poraz.

Italijanska vojna nadmoć, četnička mobilizacija, geografski uslovi i šira situacija na jugoslovenskom ratištu imali su veliku ulogu.

Ali revolucionarni teror nesumnjivo je pomogao protivnicima partizana da pridobiju ljude koji im inače možda nikada ne bi prišli.

To je jedna od najvažnijih istorijskih posledica ove epizode.

Nasilje nije samo ubijalo protivnike.

Ono ih je proizvodilo.

OD ZABRANJENE TEME DO POLITIČKOG SIMBOLA — ŠTA DANAS ZAPRAVO ZNAMO O „PASJIM GROBLJIMA“

Posle pobede partizana 1945. godine istorija Drugog svetskog rata dobila je veoma jasan zvanični okvir.

Centralno mesto zauzimala je Narodnooslobodilačka borba.

Partizani su bili oslobodioci.

Četnici su predstavljani prvenstveno kao saradnici okupatora i protivnici revolucionarne vlasti.

U takvoj interpretaciji bilo je malo prostora za detaljno istraživanje zločina koje su počinile pobedničke snage.

„Leva skretanja“ jesu pominjana.

Ali uglavnom kao politička greška koja je ispravljena.

Reči „pasja groblja“ mnogo ređe su ulazile u javni govor.

U porodicama žrtava sećanje je, međutim, ostalo.

Posle raspada Jugoslavije početkom devedesetih odnos prema Drugom svetskom ratu potpuno se promenio.

Teme koje su decenijama bile potisnute počele su da se otvaraju.

Ali dogodio se i suprotan problem.

Istorija je ponovo postala političko oružje.

Jedna strana pokušavala je da sve partizanske zločine umanji ili objasni isključivo ratnim okolnostima.

Druga je „pasja groblja“ počela da koristi kao univerzalni dokaz da je čitav partizanski pokret od početka bio samo zločinačka organizacija.

Oba pristupa pojednostavljuju istoriju.

Zločini tokom „levih skretanja“ ne mogu se izbrisati činjenicom da su partizani kasnije vodili glavni oružani otpor silama Osovine i dali presudan doprinos oslobođenju Jugoslavije.

Ali ni partizanski doprinos borbi protiv okupatora ne može izbrisati odgovornost za ljude koji su ubijeni bez odgovarajućeg suđenja zato što su označeni kao politički ili klasni neprijatelji.

Isto važi i za njihove protivnike.

Četnički zločini nad partizanima, civilima i drugim etničkim zajednicama ne mogu biti opravdani „pasjim grobljima“.

Jedan zločin ne poništava drugi.

Možda je najveća tragedija Crne Gore 1941–1942. upravo u tome što su se događaji odvijali u malom društvu u kojem su se ljudi međusobno veoma dobro poznavali.

Na suprotnim stranama nalazili su se rođaci.

Komšije.

Školski drugovi.

Nekadašnji saborci iz jula 1941.

Rat protiv okupatora pretvorio se u građanski rat, a građanski rat u niz osveta koje su mogle da traju mnogo duže od samih vojnih operacija.

Zato je važno i pitanje naziva.

U savremenom javnom govoru izraz „pasja groblja“ ponekad se koristi za gotovo svaku tajnu masovnu grobnicu komunističkih žrtava.

Tako se govori i o likvidacijama u Srbiji posle ulaska partizanskih snaga 1944. godine.

Ali istorijski treba praviti razliku.

Tajne grobnice iz 1944–1945. jesu posebna i velika tema.

Neke su nastale kao posledica organizovanih posleratnih likvidacija stvarnih i navodnih saradnika okupatora i političkih protivnika nove vlasti.

Ali to nije isti događaj kao kolašinska „pasja groblja“ iz zime 1941–1942.

Čak ni broj žrtava originalnih „pasjih grobalja“ još nije moguće svesti na jednu potpuno sigurnu cifru.

Ratna dokumentacija nije potpuna.

Svedočenja su nastajala u različitim političkim epohama.

Neke porodice decenijama nisu javno govorile.

Drugi izvori su naknadno politički instrumentalizovani.

Zato ozbiljna istorija mora priznati i ono što ne zna.

Znamo da su likvidacije postojale.

Znamo da nisu bile samo reakcija na stvarnu saradnju sa okupatorom.

Znamo da je deo žrtava stradao kao stvarni ili pretpostavljeni klasni i politički protivnik.

Znamo da su postojale zajedničke, neobeležene grobnice.

Znamo da su događaji izazvali snažan strah stanovništva.

I znamo da su bili jedan od faktora koji su ozbiljno oslabili partizanski pokret u Crnoj Gori početkom 1942. godine.

Oko pojedinih imena, tačnih brojeva, lokacija i detalja načina na koji je nastao jezivi naziv još postoje sporovi.

Ali možda najvažnija pouka ne zavisi ni od jedne sporne cifre.

„Pasja groblja“ pokazuju koliko brzo oslobodilački rat može postati građanski rat kada politički protivnik prestane da bude čovek sa drugačijim mišljenjem i postane kategorija koju treba „očistiti“.

U leto 1941. desetine hiljada ljudi u Crnoj Gori ustale su protiv okupatora.

Samo nekoliko meseci kasnije deo tih ljudi lovio je druge ustanike po istim planinama.

Do februara 1942. Kolašin je već prelazio iz jednog krvavog sistema represije u drugi.

Na kraju su grobnice ostale.

Ideologije su se promenile.

Države su nestale.

Komunistička Jugoslavija, u čije ime je revolucija vođena, više ne postoji.

Ali pitanje ostaje.

Kako je moguće da se društvo koje je u jednom trenutku gotovo jednodušno ustalo protiv okupatora za manje od godinu dana pretvorilo u društvo građanskog rata?

Odgovor nije samo u okupaciji.

Nije samo ni u komunizmu ili četništvu.

Nalazi se u kombinaciji ideologije, straha, osvete, borbe za vlast, ratnog haosa i trenutka kada je politička pripadnost postala važnija od ljudskog života.

Zato „pasja groblja“ nisu samo priča o nekoliko jama kraj Kolašina.

Ona su upozorenje šta se događa kada se u ratu izgubi granica između pravde i osvete — i kada ljudi počnu da veruju da će budućnost biti bolja ako iz nje fizički uklone sve one koji misle drugačije.

Mr. D. Tovarišić