Kada se u Srbiji govori o Prvom svetskom ratu, 1914. godina gotovo automatski priziva Cer i Kolubaru. Dve velike pobede. Dve bitke koje su postale deo nacionalnog pamćenja. Između njih, međutim, nalazi se jedna mnogo manje poznata operacija koja je počela kao ambiciozan pokušaj da Srbija, samo dve nedelje posle Cerske pobede, prenese rat na teritoriju Austrougarske. Završila se katastrofom jedne srpske divizije, povlačenjem Prve armije iz Srema i talasom represije nad tamošnjim srpskim stanovništvom. Bila je to Sremska ofanziva septembra 1914. godine.

Na jednom mestu — kod Čevrntije i polja Leget, nedaleko od Sremske Mitrovice — događaj je poprimio gotovo apokaliptične razmere.

Hiljade vojnika Timočke divizije našle su se na sremskoj obali Save bez završenog mosta, bez dovoljno municije i pod snažnim austrougarskim protivnapadom.

Većina je zarobljena.

Stotine su poginule.

Neutvrđen broj ljudi pokušao je da se vrati preko reke i nestao u njenim talasima.

Zbog toga se poslednjih godina za Leget ponekad koristi izraz „prva Plava grobnica“ — aluzija na mnogo poznatiju Plavu grobnicu kod ostrva Vido 1916. godine.

Naziv nije savremen događaju niti predstavlja ustaljeni termin klasične istoriografije. Ali kao metafora govori mnogo.

Pre nego što će Jonsko more primiti tela srpskih vojnika posle Albanske golgote, Sava je septembra 1914. već bila grobnica ljudima koji su pokušavali da se preko nje vrate u Srbiju.

Ipak, vojna tragedija nije bila kraj priče.

Kada se srpska vojska povukla iz Srema, iza nje su ostali ljudi koji su je dočekivali kao oslobodilačku vojsku.

Za austrougarske vlasti to je bio dokaz nelojalnosti.

Usledila su hapšenja.

Preki sudovi.

Streljanja.

Internacije.

Paljenje kuća i sela.

Čitave porodice plaćale su cenu nekoliko dana nade da se granica na Savi možda zauvek pomerila.

Na Dan pobede, kada se sećamo završetka Velikog rata, vredi se vratiti upravo toj skoro zaboravljenoj epizodi.

Jer Sremska ofanziva pokazuje koliko su pobeda i poraz 1914. stajali blizu jedan drugom — i koliko je rat preko noći mogao pretvoriti običnog seljaka u „veleizdajnika“ samo zato što je na put izašao da pozdravi vojsku sa druge strane Save.

POSLE CERA SRBIJA JE MORALA PREKO SAVE — OFANZIVA KOJU VRHOVNA KOMANDA NIJE ŽELELA

Avgust 1914. završio se događajem koji je odjeknuo čitavom Evropom.

Austrougarska vojska krenula je u Srbiju očekujući brzu pobedu nad malom balkanskom kraljevinom iscrpljenom Balkanskim ratovima.

Umesto toga, kod Cera je poražena.

Srpska vojska izbacila je neprijatelja sa svoje teritorije i ostvarila jednu od prvih velikih savezničkih pobeda u svetskom ratu.

Ali uspeh je istovremeno doneo novi problem.

Saveznici nisu želeli da srpska vojska ostane na svojoj teritoriji.

Na drugom kraju Evrope Rusija je vodila ogromne operacije protiv Austrougarske u Galiciji.

Svaka austrougarska jedinica vezana za srpski front bila je jedinica manje protiv ruske armije.

Iz Petrograda je zato stizao pritisak da Srbija pređe u ofanzivu.

Logika velikog saveza bila je jasna:

Srbija mora da veže što više austrougarskih snaga za Balkan.

Srpska Vrhovna komanda, međutim, imala je razloga za oprez.

Vojska je upravo završila teške borbe.

Municije i ratnog materijala nije bilo u izobilju.

Prelazak velike reke pred neprijateljem spada među najsloženije vojne operacije.

Za takav poduhvat potrebni su pontoni, mostovni materijal, dobra artiljerijska zaštita, precizno izviđanje i sigurne veze sa suprotnom obalom.

Srbija nije raspolagala luksuzom velikih evropskih armija.

Ipak, politički i saveznički pritisak je prevagnuo.

Odlučeno je da srpska vojska početkom septembra pređe Savu i prodre u Srem, koji je tada bio deo Austrougarske.

Glavnu operaciju trebalo je da izvede Prva armija generala Petra Bojovića.

Njen glavni prelaz bio je kod Kupinova.

Preko Save trebalo je prebaciti Šumadijsku diviziju I poziva i Konjičku diviziju, uspostaviti mostobran, a zatim nastupati kroz južni Srem.

Istovremeno je Timočka divizija I poziva, koja je pripadala Drugoj armiji, dobila drugačiji zadatak.

Kod karaule Čevrntija, istočno od Sremske Mitrovice, trebalo je izvesti demonstrativni prelaz.

Ideja je bila vojnički logična.

Timočani bi privukli austrougarske snage prema Mitrovici.

Dok neprijatelj reaguje na njih, glavnina Prve armije kod Kupinova prelazi reku sa manjim otporom.

Timočka divizija, dakle, nije trebalo da sama osvoji Srem.

Trebalo je da svojim nastupom olakša operaciju drugima.

Ali gotovo od početka stvari nisu išle prema planu.

Naređenje je stiglo 4. septembra.

Timočka divizija nalazila se približno trideset kilometara od Save.

Vojnici su morali da krenu na težak usiljeni marš zajedno sa opremom.

Plan je predviđao prelazak pod zaštitom noći.

Zbog kašnjenja, umora i problema u pripremi, to nije ostvareno.

Umesto tajnog noćnog desanta, prelazak se 6. septembra odvijao po danu.

To je značilo da neprijatelj može da vidi šta se događa.

Ipak, prvi sati nisu izgledali katastrofalno.

Srpski pontoniri počeli su da prebacuju ljude.

Na sremsku obalu prešlo je šest bataljona i jedna poljska baterija sa tri topa.

Timočani su krenuli prema polju Leget.

Početni cilj je postignut.

Austrougarske snage reagovale su prema njima, dok je kod Kupinova Prva armija mnogo uspešnije prelazila Savu.

Problem Timočke divizije bio je što za njom nije postojao siguran put nazad.

Pontonski most nije bio završen.

Nedostajalo je mostovnog materijala.

Sava, koja je trebalo da bude linija snabdevanja, postala je prepreka koja je odvajala šest srpskih bataljona od ostatka vojske.

U trenutku kada je neprijatelj prešao u protivnapad, to će se pokazati fatalnim.

LEGET — DAN KADA JE SAVA POSTALA „PRVA PLAVA GROBNICA“

Polje Leget prostire se između Save, Čevrntije i prilaza Sremskoj Mitrovici.

Tu su se 6. septembra našli vojnici iz istočne Srbije koji su samo nekoliko dana ranije marširali stotinama kilometara kroz sopstvenu zemlju.

Sada su bili na teritoriji Austrougarske.

Ispred njih neprijatelj.

Iza njih Sava.

U početku su Timočani napredovali.

Ali Austrougari su brzo doveli pojačanja, prvenstveno jedinice povezane sa 29. divizijom.

Odnos snaga počeo je da se menja.

Srpskim vojnicima ponestajalo je municije.

Nove jedinice nisu mogle dovoljno brzo da pređu reku.

Artiljerijska podrška bila je ograničena.

A most kojim je trebalo povezati dve obale nije bio završen.

Kada je usledio snažniji austrougarski udar, srpske jedinice počele su da se povlače prema Savi.

U organizovanoj vojsci povlačenje može biti vojni manevar.

Ali kada hiljade ljudi shvate da iza njih nema završenog mosta, povlačenje vrlo brzo može postati panika.

Upravo to se dogodilo.

Na uskom prostoru uz obalu našle su se mase vojnika.

Neki su pokušavali da nastave borbu.

Drugi da pronađu čamce.

Treći da pređu reku improvizovanim sredstvima.

Neki su ušli direktno u Savu.

Kasniji izvori razlikuju se u detaljima.

U pojedinim austrougarskim izveštajima tvrdilo se da je srpski most uništen artiljerijskom vatrom ili dejstvom monitora.

Srpski vojnoistorijski pregled naglašava drugi problem: most zbog nedostatka materijala nije ni bio završen u trenutku kada je postao presudan za spas jedinica.

U haosu jednog vojnog poraza moguće je da su kasnija svedočenja spojila više događaja.

Ali ishod nije sporan.

Snage Timočke divizije koje su prešle Savu bile su gotovo uništene kao organizovana borbena celina.

Savremeni pregled Instituta za strategijska istraživanja navodi oko 6.400 oficira i vojnika izbačenih iz stroja.

Oko 5.200 palo je u zarobljeništvo.

Samo približno 600 ljudi uspelo je da se spase.

Ostali su poginuli u borbi ili se udavili pokušavajući da pređu Savu.

Izgubljena su tri topa i dvanaest mitraljeza.

Austrougarske snage takođe su pretrpele ozbiljne gubitke, koji se u istom pregledu procenjuju na oko dve hiljade mrtvih i ranjenih.

Brojevi u različitim izvorima nisu potpuno isti.

Pojedini autori govore o približno sedam hiljada ljudi na sremskoj obali i oko pet stotina spasenih.

Razlikuju se i procene koliko je tačno vojnika poginulo, koliko se udavilo, a koliko završilo u zarobljeništvu.

Upravo zato nije opravdano tvrditi da je, na primer, tačno šest stotina ljudi završilo na dnu Save.

Takav precizan broj ne može se pouzdano utvrditi.

Ali scena se može rekonstruisati i bez njega.

Vojnici su skakali u reku.

Neki su bili ranjeni.

Mnogi su nosili tešku uniformu i opremu.

Sava nije bila mali kanal koji se mogao lako preplivati.

Sa jedne strane stizala je neprijateljska vatra.

Na drugoj je bila Srbija.

Za neke svega nekoliko stotina metara daleko.

I nedostižna.

Odatle potiče savremeno poređenje Legeta sa Plavom grobnicom.

Plava grobnica kod Vida nastala je 1916. kada su umrli srpski vojnici zbog nedostatka prostora za sahranjivanje spuštani u Jonsko more.

Na Legetu 1914. nije postojala takva organizovana morska sahrana.

Ljudi su ginuli i davili se tokom borbe i pokušaja povlačenja.

Zbog toga izraz „prva Plava grobnica“ treba razumeti kao simboličan, a ne kao precizan istorijski naziv.

Ali simbol je potresan.

Sava je toga dana bila poslednja granica između života i smrti.

Još jedna tragedija čini Leget posebno teškim.

Vojnici nisu stradali u bici od koje je zavisio opstanak Srbije.

Njihova operacija bila je deo šire savezničke strategije.

Timočka divizija svojim stradanjem zaista je privukla austrougarske snage.

Dok se kod Legeta odvijala katastrofa, glavnina Prve armije mnogo uspešnije prelazila je Savu kod Kupinova.

Tako je, paradoksalno, taktički cilj demonstrativnog napada ostvaren — po cenu koju niko nije planirao da plati.

SRPSKA VOJSKA U SREMU — NEKOLIKO DANA KADA JE IZGLEDALO DA JE GRANICA NA SAVI NESTALA

Leget je bio katastrofa.

Ali Sremska ofanziva nije se završila 6. septembra.

Na drugom delu fronta događalo se gotovo suprotno.

Kod Kupinova je Prva armija uspela da uspostavi prelaz preko Save.

Pontonski most tamo je završen.

Preko njega su prelazile pešadija, artiljerija i konjica.

Sa vojnicima su na sremskoj obali bili i komandant Prve armije Petar Bojović i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Sačuvana sećanja učesnika opisuju kolone vojnika koje prelaze most dok vrhovni komandant i generali posmatraju njihov prolazak.

Za srpsku vojsku bio je to psihološki potpuno novi trenutak.

Do tada je rat vođen na teritoriji Srbije.

Sada su oni prelazili u Austrougarsku.

Napredovanje se nastavilo prema severu.

Srpska konjica izviđala je puteve prema Rumi, Staroj Pazovi i drugim mestima.

U pojedinim naseljima austrougarske jedinice povlačile su se pred srpskim nastupanjem.

Prema kasnijim rekonstrukcijama, najsevernija linija do koje su pojedini srpski delovi stigli prolazila je kroz područje Šašinaca, Jarka, Buđanovaca, Sibača, Pećinaca, Popinaca, Golubinaca i Starih Banovaca.

Neka mesta bila su pod srpskom kontrolom samo nekoliko sati.

Ali za lokalne Srbe to je moglo izgledati kao istorijski događaj.

Oni nisu bili stanovnici Kraljevine Srbije.

Bili su državljani Austrougarske.

Mnogi muškarci već su bili mobilisani upravo u austrougarsku vojsku.

Njihove porodice ostale su u selima kroz koja je sada prolazila srpska vojska.

Za ljude koji su decenijama živeli sa idejom nacionalnog ujedinjenja, pojava srpskog vojnika na ulici nije bila samo još jedna smena fronta.

Izgledala je kao oslobođenje.

U pojedinim mestima stanovništvo je izlazilo pred vojsku.

Donosilo hranu.

Pozdravljalo vojnike.

U Zemunu je reakcija bila posebno snažna.

Srpske jedinice ušle su u grad 10. septembra.

Zemun se nalazio neposredno naspram Beograda, sa druge strane Save, i od početka rata predstavljao je jednu od tačaka sa kojih su austrougarske snage ugrožavale srpsku prestonicu.

Sada su srpski vojnici bili u Zemunu.

Za Beograd je prizor morao biti gotovo neverovatan.

Pre samo nekoliko nedelja granate su dolazile sa druge obale.

Sada se na njoj nalazila srpska vojska.

Ali vojničko oduševljenje trajalo je kratko.

Dok je Prva armija napredovala kroz Srem, general Oskar Poćorek pripremao je novi udar preko Drine.

Već 8. septembra počela je druga velika austrougarska ofanziva na Srbiju.

Težište rata ponovo je prebačeno prema Drini.

Ubrzo su počele borbe na Gučevu, Boranji, Jagodnji i Mačkovom kamenu.

Za Srbiju se postavilo jednostavno pitanje:

šta je važnije — nastaviti prodor kroz Srem ili sačuvati sopstvenu teritoriju?

Odgovor nije mogao biti drugačiji.

Vrhovna komanda naredila je povlačenje Prve armije iz Srema i njeno prebacivanje prema ugroženom frontu.

Od 13. do 14. septembra srpske jedinice počele su da se vraćaju preko Save.

Ofanziva koja je počela sa velikim očekivanjima trajala je svega nešto više od nedelju dana.

Sa vojskom je krenuo i deo lokalnog stanovništva.

Ljudi koji su otvoreno dočekali srpske trupe znali su šta može uslediti po povratku austrougarske vlasti.

Neki su napustili kuće, zemlju i imovinu i krenuli prema Srbiji.

Ne znamo koliko ih je ukupno prešlo Savu.

Istoričari i danas upozoravaju da ne postoji pouzdan konačni broj sremskih izbeglica koje su tada otišle sa srpskom vojskom.

Za one koji su ostali počinjalo je mnogo teže poglavlje.

Jer austrougarske vlasti nisu njihov doček srpske vojske posmatrale kao izraz nacionalnih osećanja.

Posmatrale su ga kao — izdaju.

„VELEIZDAJNICI“ U SOPSTVENIM SELIMA — STRELJANJA, INTERNACIJE I PALJENJE SREMA

Represija nad srpskim stanovništvom Austrougarske nije počela tek posle Sremske ofanzive.

Počela je praktično sa ratom.

Posle Sarajevskog atentata i objave rata Srbiji, Srbi u Bosni i Hercegovini, Sremu, Banatu i drugim oblastima Monarhije našli su se pod dubokom sumnjom državnih i vojnih vlasti.

Sve što je imalo izrazito srpski nacionalni karakter moglo je postati predmet sumnje.

Sveštenici.

Učitelji.

Politički aktivisti.

Kulturna društva.

Ugledni trgovci.

U Sremu je situacija bila posebno osetljiva zato što se granica sa Srbijom nalazila na Savi.

Rat se praktično odvijao pred kućnim pragom.

Primer Golubinaca pokazuje da je represija počela čak i pre srpske ofanzive.

Kuće su pretresane.

Srpski pravoslavni sveštenik Damjan Preradović saslušavan je i potom interniran.

Učitelj je bio osumnjičen da svetlosnim signalima pomaže Srbiji — da bi se ispostavilo da je navodni signal bio odsjaj kandila kroz crkveni prozor.

Ljudi su hapšeni.

Čak je i pravoslavna crkva pretresana.

A onda je stigao septembar.

Srpska vojna patrola nakratko je ušla u Golubince.

Pred nju su izašli lokalni Srbi — pretežno žene i muškarci koji nisu bili mobilisani, jer su vojno sposobni ljudi već služili u austrougarskim jedinicama.

Kada se srpska vojska povukla, 13. septembra u selu je počeo rad austrougarskog prekog suda.

Presude su izvršavane gotovo odmah.

Veselin Jevtić i Jovan Lazin, obojica porodični ljudi, streljani su 13. septembra.

Sledećeg dana smrtne kazne izrečene su i drugim stanovnicima.

Stanko Putniković, šezdesetogodišnjak, streljan je, a kuća mu je spaljena.

Đoka Babić ubijen je u Staroj Pazovi.

Branko Milićević streljan u Ašanji.

Petar Putniković pogubljen je nekoliko dana kasnije.

Parohijski zapisi ostavili su imena, godine i vreme sahrane nekih od njih.

To je važan detalj.

Iza opšte reči „odmazda“ nalazili su se konkretni ljudi.

Još potresnije je ono što je zabeleženo o četiri mlade žene — Zori i Ani Tišmi, Vuki Letić i Ani Bošnjaković.

Prema dokumentovanom kasnijem svedočenju korišćenom u novijem istraživanju, bile su vezane konopcima ispod grudi i podignute na drveće, gde su ostavljene satima.

Teško povređene, potom su transportovane u zatvore.

Ovo nije izolovana priča.

Slični obrasci pojavljuju se širom Srema.

U selima su ljudi streljani pod optužbama za veleizdaju.

Kuće su spaljivane.

Stanovništvo je isterivano.

Za Zemunски kotar sačuvan je podatak da je tokom 1914. po vojnim sudovima i vojnim vlastima zbog navodne veleizdaje pogubljena najmanje 121 osoba — ali ni taj broj ne predstavlja nužno konačan zbir svih žrtava.

U Karlovčiću je ubijeno više muškaraca.

Ženama je, prema kasnijim svedočenjima, naređeno da ih sahrane.

Stradanja su zabeležena u Kupinovu, Ašanji, Boljevcima, Jakovu, Surčinu, Dobanovcima, Bečmenu, Progaru, Batajnici, Bežaniji, Starim Banovcima, Šašincima, Golubincima, Pećincima, Jarku i drugim mestima.

Jarak je postao jedan od simbola represije.

U izvorima se navodi među selima teško spaljenim tokom austrougarske odmazde.

Ali ubistva nisu bila jedini oblik kazne.

Dolazila je internacija.

U jesen 1914. austrougarske vlasti potpuno su ispraznile više desetina pograničnih naselja — prema jednom vojnoistorijskom pregledu čak 27 sela.

Stanovništvo je odvođeno u unutrašnjost Monarhije.

Žene.

Deca.

Starci.

Sveštenici.

Učitelji.

Ljudi koji nikada nisu držali pušku.

Neki su završavali u Aradu, Petrovaradinu, Osijeku, Zagrebu, Koprivnici i drugim mestima.

Pojedini se nisu vratili godinama.

Neki se nisu vratili nikada.

Posebna ironija sremske tragedije bila je u tome što su mnogi Srbi iz tih istih sela služili u austrougarskoj vojsci.

Dok su njihove porodice bile osumnjičene za nelojalnost prema Monarhiji, oni su kao njeni državljani bili mobilisani i slati na front.

Rat je tako razorio čak i jednostavnu podelu na „srpsku“ i „austrougarsku“ stranu.

Srbin iz Šumadije mogao je na Legetu pucati prema jedinici u kojoj se nalazio mobilisani Srbin iz Srema.

A dok je Sremac u austrougarskoj uniformi bio na frontu, njegova porodica kod kuće mogla je završiti pred prekim sudom zbog toga što je pozdravila srpsku vojsku.

Teško je zamisliti bolju ilustraciju tragedije Prvog svetskog rata na prostoru na kojem su državne i etničke granice prolazile kroz iste porodice.

ZAŠTO JE „PRVA PLAVA GROBNICA“ OSTALA U SENCI CERA, KOLUBARE I VIDA

Zašto se o Legetu i Sremskoj ofanzivi toliko malo govori?

Prvi razlog je jednostavan.

Istorijsko pamćenje mnogo lakše čuva pobede.

Cer je bio trijumf.

Kolubara još veći.

U decembru 1914. srpska vojska potpuno će izbaciti austrougarske snage iz zemlje.

U takvom nizu veličanstvenih događaja, operacija koja je završila gubitkom više hiljada ljudi jedne divizije teško se uklapala u herojski narativ prve ratne godine.

Drugi razlog jeste to što Leget nije odlučio rat.

Poraz Timočke divizije nije doveo do sloma Srbije.

Naprotiv, svega nekoliko meseci kasnije srpska vojska još je držala čitavu svoju teritoriju.

Treći razlog jeste što će kasnija stradanja biti još veća.

Albanska golgota.

Vido.

Plava grobnica.

Solunski front.

Kajmakčalan.

U poređenju sa katastrofama 1915. i 1916, septembar 1914. izgledao je kao jedna od mnogih krvavih epizoda.

Ali upravo zato Leget zaslužuje da bude ponovo izvučen iz senke.

On pokazuje nešto što velika istorija često skriva.

Posle pobede ne mora doći nova pobeda.

Cer nije Srbiju učinio nepobedivom.

Samo nekoliko nedelja posle jednog od najvećih vojnih uspeha, ista vojska doživela je kod Čevrntije katastrofu.

Leget takođe pokazuje cenu savezničke politike.

Srbija nije krenula u Srem samo zbog sopstvenih operativnih potreba.

Ofanziva je izvedena i da bi se pomoglo Rusiji i vezale austrougarske snage koje bi inače mogle biti prebačene na Galicijski front.

To ne znači da su srpski vojnici „poginuli uzalud“.

Vojni cilj vezivanja neprijateljskih snaga imao je realan smisao u savezničkom ratu.

Ali znači da odluke velikih koalicija ponekad plaćaju vojnici koji nikada nisu učestvovali u njihovom donošenju.

Još važnija je sudbina stanovništva Srema.

Vojna operacija trajala je nekoliko dana.

Posledice po civile trajale su godinama.

Internacije.

Gubitak imovine.

Rekvizicije.

Nedostatak radne snage.

Glad.

Uništene kuće.

Porodice razdvojene frontovima.

Ljudi koji su 1914. otišli kao izbeglice u Srbiju prolazili su kasnije kroz nove ratne katastrofe zajedno sa srpskom vojskom i državom.

Neki Sremci dospeli su daleko od kuće.

Njihove porodice tražile su ih preko oglasa u novinama.

Rat ih je rasuo od Srema i Srbije do Soluna, Francuske i drugih delova Evrope.

Zbog toga „prva Plava grobnica“ ne bi trebalo da postane samo novi dramatičan naziv kojim ćemo zameniti jedan zaborav drugim.

Mnogo je važnije razumeti čitavu priču.

Nije to samo priča o ljudima koji su se udavili u Savi.

To je priča o političkoj odluci donetoj pod pritiskom velikog rata.

O pontonima koji nisu stigli na vreme.

O vojnicima koji su se našli na pogrešnoj obali reke.

O drugoj armiji koja je nekoliko kilometara dalje uspešno napredovala.

O sremskim Srbima koji su nekoliko dana verovali da je rat za njih možda već završen.

I o državi koja je njihov doček srpske vojske pretvorila u dokaz veleizdaje.

Četiri godine kasnije slika će biti potpuno drugačija.

U novembru 1918. Austrougarska više nije postojala kao velika sila.

Srpska vojska ponovo će ući u Srem.

Ovoga puta neće se povući posle nekoliko dana.

Ali između septembra 1914. i novembra 1918. stajale su godine stradanja koje će zauvek promeniti Srem.

Zato 11. novembar ne treba da bude samo datum kada se sećamo trenutka kada je oružje utihnulo na Zapadnom frontu.

Za ovaj prostor on može biti i podsetnik na manje poznate ljude čija imena nisu ušla u velike školske lekcije.

Na Timočane koji su 6. septembra 1914. ostali zarobljeni između austrougarskih pušaka i Save.

Na one koji su ušli u reku pokušavajući da se vrate kući.

Na zarobljenike koje su danima kasnije vozili prema logorima u unutrašnjosti Monarhije.

Na stanovnike Golubinaca izvedene pred preki sud.

Na spaljene kuće Jarka.

Na internirane porodice iz pograničnih sela.

Na sremske Srbe u austrougarskoj uniformi koji nisu znali šta se u tom trenutku događa njihovim porodicama kod kuće.

I možda je upravo zato Leget više od zaboravljenog vojnog poraza.

Cer je pokazao kako jedna mala vojska može pobediti mnogo većeg neprijatelja.

Kolubara će pokazati kako se iz gotovo izgubljenog položaja može preći u veličanstvenu protivofanzivu.

A Leget pokazuje nešto drugo.

Koliko je tanka linija između vojne slave i katastrofe — i koliko često najveću cenu ratnih odluka, na kraju, plate oni koji ih nikada nisu donosili.

Mr. D. Tovarišić