Od Marseja do pitanja koje nikada nije potpuno zatvoreno

Na današnji dan, 9. oktobra 1934. godine, kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen je u atentatu u Marseilleu. Njegova smrt bila je dramatičan završetak jednog političkog projekta koji je obeležio čitavu prvu polovinu XX veka na prostoru Balkana — stvaranja i očuvanja zajedničke države Južnih Slovena.

Kada je 1. decembra 1918. kao regent proglasio Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandar nije stvarao državu ni iz čega, niti je jugoslovenska ideja bila samo njegova. Ona je već decenijama postojala među delom srpskih, hrvatskih i slovenačkih intelektualaca i političara. Tokom Prvog svetskog rata postala je i zvanični ratni cilj Srbije, a Krfska deklaracija iz 1917. predstavljala je sporazum srpske vlade i Jugoslovenskog odbora o stvaranju zajedničke monarhije pod dinastijom Karađorđević.

Ipak, Aleksandar će kasnije postati gotovo personifikacija Jugoslavije.

On će je braniti, pokušati da je preuredi, 1929. ukinuti parlamentarni sistem i uvesti lični režim, a državu preimenovati u Kraljevinu Jugoslaviju. Na kraju će biti ubijen upravo u trenutku kada je pokušavao da obezbedi njen međunarodni položaj u Evropi koja je postajala sve opasnija.

Zbog toga se svake godine oko godišnjice atentata vraća isto pitanje:

Da li je stvaranje Kraljevine SHS bilo istorijski mudar potez ili velika greška Srbije?

Za jedne je Jugoslavija bila najveća politička prilika koju su Južni Sloveni imali — država dovoljno velika da odbrani njihove interese između Italije, Austrije, Mađarske, Bugarske i drugih sila.

Za druge je Srbija 1918. napravila katastrofalnu grešku: kao pobednica u Prvom svetskom ratu, uz ogromne ljudske žrtve i međunarodni ugled, navodno je mogla da stvori proširenu srpsku državu, ali je sopstvenu državnost „utopila“ u projekat sa narodima koji nisu imali istu viziju zajedničke države.

Problem sa obe slike jeste to što istorija 1918. nije bila ni približno jednostavna.

Današnje granice tada nisu postojale.

Etničke zajednice bile su izmešane.

Austro-Ugarska se raspadala iz dana u dan.

Italijanska vojska napredovala je prema teritorijama na istočnoj obali Jadrana koje su joj bile obećane Londonskim ugovorom.

Mađarska se borila da zadrži što više svojih bivših teritorija.

Nova Država Slovenaca, Hrvata i Srba, proglašena krajem oktobra 1918, nije imala međunarodno priznanje, stabilnu vojsku niti čvrstu kontrolu sopstvenih granica.

U takvoj situaciji odluke su se donosile u nedeljama, ponekad u danima.

Zbog toga pitanje „da li je trebalo stvarati Jugoslaviju“ ne možemo pošteno postaviti iz fotelje XXI veka bez pokušaja da razumemo strahove i mogućnosti ljudi koji su odluku donosili 1918.

Zašto je Jugoslavija 1918. mnogima izgledala kao logično rešenje

Ako se vratimo u novembar 1918, argumenti za stvaranje zajedničke države deluju mnogo snažnije nego kada ih posmatramo kroz katastrofe koje će se dogoditi nekoliko decenija kasnije.

Srbija je izašla iz Prvog svetskog rata kao država pobednica, ali iscrpljena do granice opstanka.

Pretrpela je strašne ljudske gubitke. Privreda je bila razorena, infrastruktura uništena, veliki deo zemlje godinama okupiran.

Istovremeno je njena vojska, posle proboja Solunskog fronta, bila jedna od retkih organizovanih vojnih sila na području bivše Austro-Ugarske.

Za srpsku političku elitu stvaranje Kraljevine SHS imalo je nekoliko veoma konkretnih prednosti.

Prva je bila nacionalna.

Milioni Srba živeli su izvan predratne Kraljevine Srbije — u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Vojvodini i drugim oblastima.

Stvaranjem zajedničke države svi su se prvi put našli unutar istog državnog okvira.

To je bio cilj koji prethodne generacije srpske politike nisu mogle ostvariti.

Drugi razlog bio je geopolitički.

Mala Srbija, čak i teritorijalno proširena, ostala bi između mnogo većih sila i država sa nerešenim teritorijalnim zahtevima.

Jugoslavija je, nasuprot tome, imala izlaz na Jadransko more, gotovo 14 miliona stanovnika početkom dvadesetih godina, značajne poljoprivredne i industrijske resurse i teritoriju koja se pružala od Alpa do Makedonije.

Takva država mogla je imati mnogo veću diplomatsku i vojnu težinu.

Treći razlog bio je strah od Italije.

Londonskim ugovorom 1915. saveznici su Italiji obećali znatan deo istočne jadranske obale kao cenu njenog ulaska u rat na strani Antante.

Krajem 1918. italijanska vojska već je zauzimala delove teritorije koje je Rim smatrao svojim ratnim plenom.

Slovenački i dalmatinski političari imali su vrlo konkretan razlog da žele brzo ujedinjenje sa Srbijom: sami nisu imali vojnu snagu koja bi mogla zaustaviti Italiju.

U tom svetlu, Beograd nije samo „prisajedinjavao“ druge.

Mnogi političari iz Zagreba, Ljubljane i Dalmacije tražili su brzo ujedinjenje jer su se plašili da će u suprotnom njihove zemlje biti podeljene između suseda.

Postojao je i četvrti argument — ekonomski.

Nova država spajala je industrijski razvijenije delove Slovenije i Hrvatske sa poljoprivrednim prostorima Srbije, Vojvodine, Slavonije, Bosne i Makedonije.

U teoriji, takvo tržište moglo je postati privredno snažnije od pojedinačnih malih balkanskih država.

A postojao je i idealistički argument.

Mnogi ljudi tog vremena zaista su verovali da su Srbi, Hrvati i Slovenci tri grane jednog ili blisko srodnog naroda koji je istorija podelila između različitih carstava i vera.

Danas ta ideja deluje pojednostavljeno.

Ali početkom XX veka nije bila neobična.

Evropa je bila puna projekata nacionalnog ujedinjenja. Italija i Nemačka bile su stvorene upravo povezivanjem prethodno razdvojenih političkih jedinica.

Zašto onda Južni Sloveni ne bi mogli učiniti nešto slično?

Iz perspektive 1918. Jugoslavija zato nije izgledala kao očigledna greška.

Naprotiv.

Mnogima je izgledala kao istorijska prilika koja se možda više nikada neće ponoviti.

Problem nije bio samo u tome što je država stvorena — već kako je stvorena

Najozbiljniji argument kritičara Kraljevine SHS nije nužno da zajednička država nikada nije smela nastati.

Mnogo jači argument jeste da je nastala prebrzo i bez jasnog dogovora o tome kakva će biti.

Tu se nalazi možda najveća greška 1918.

Srpska politička elita uglavnom je zamišljala novu državu kao prošireni sistem postojeće Kraljevine Srbije — jednu centralizovanu državu sa jednom dinastijom, jednim parlamentom i jednom administracijom.

Za taj stav postojala je logika.

Srbija je imala međunarodno priznatu državu, vojsku, administraciju, diplomatiju i dinastiju.

Bila je pobednica rata.

Zašto bi, pitali su se mnogi u Beogradu, razorena Srbija odbacila svoje institucije i počela sve od početka?

Ali veliki deo hrvatske političke scene zamišljao je uniju drugačije.

Hrvatska je vekovima imala institucije i istorijsku političku posebnost unutar Habsburške Monarhije. Za mnoge hrvatske političare nova država trebalo je da bude federalna ili barem snažno decentralizovana.

Slovenačke političke elite takođe su imale svoje regionalne interese.

Već tokom pregovora na Krfu 1917. bilo je očigledno da se srpska vlada i Jugoslovenski odbor ne slažu potpuno oko unutrašnjeg uređenja buduće države.

Ta pitanja nisu rešena.

Ona su odložena.

Kada se Austro-Ugarska raspala, vremena za detaljne pregovore gotovo više nije bilo.

Država Slovenaca, Hrvata i Srba našla se pod pritiskom italijanskog napredovanja, društvenog haosa i nesigurnosti.

Delegacija je otišla u Beograd.

Ujedinjenje je proglašeno 1. decembra.

Ali velika ustavna pitanja ostala su otvorena.

Tu će se pojaviti Stjepan Radić, jedan od najvažnijih hrvatskih političara međuratnog perioda.

Radić nije nužno odbacivao svaku mogućnost zajedničke južnoslovenske države. Ali žestoko se protivio načinu na koji se ujedinjenje sprovodilo i centralističkom modelu koji je nastajao.

Njegovo upozorenje suštinski je glasilo: ne ulazite u zajedničku državu bez jasnih uslova i dogovora.

Tri godine kasnije, Vidovdanski ustav iz 1921. uspostavio je centralizovanu monarhiju.

Za njegove pristalice to je bila racionalna odluka — država mora imati jedinstvene institucije i ne može biti skup istorijskih pokrajina koje svaka vuku na svoju stranu.

Za protivnike je to bio trenutak kada je potvrđen njihov strah da će Beograd dominirati zajedničkom državom.

Problem se više nije mogao lako rešiti.

Srpska strana smatrala je da je Srbija unela u zajedničku državu svoje ratne žrtve, vojnu pobedu, dinastiju i državne institucije.

Hrvatski federalisti smatrali su da su ušli u ravnopravnu zajednicu, a dobili centralizovanu monarhiju.

Obe strane osećale su da su nešto žrtvovale.

Obe su smatrale da druga strana dobija više.

To je izuzetno loša osnova za dugoročnu stabilnost.

Da li bi Srbija bolje prošla da je 1918. stvorila samo proširenu srpsku državu?

Ovo je najčešća kontrafaktualna tvrdnja u današnjim raspravama:

Srbija je trebalo da uzme teritorije naseljene Srbima i da ne ulazi u Jugoslaviju.

Problem je što takva rečenica postaje mnogo komplikovanija čim pokušamo da nacrtamo granicu.

Gde bi tačno završavala takva Srbija?

Bosna i Hercegovina nije imala jednostavnu etničku granicu.

Srbi, muslimani i Hrvati živeli su izmešani u mnogim oblastima.

U Hrvatskoj su velike srpske zajednice živele duboko unutar prostora koji je istorijski i politički smatran Hrvatskom.

Sličnih problema bilo je u Dalmaciji, Sremu, Bačkoj, Banatu i drugim oblastima.

Ako bi Srbija tražila sve teritorije sa značajnim srpskim stanovništvom, nova granica bila bi izuzetno duga, nepravilna i sporna.

Ako bi tražila samo teritorije sa apsolutnom srpskom većinom, veliki broj Srba ostao bi izvan nje.

A svako povlačenje etničke granice kroz mešovito stanovništvo nosilo bi opasnost od sukoba, migracija i nasilja.

Pored toga, nije sigurno da bi velike sile dozvolile Srbiji da sama odredi sve granice.

Pariski mirovni poredak nije nastajao tako što su male države jednostavno uzimale ono što su želele.

Italija, Francuska, Britanija i SAD imale su sopstvene interese.

Postojala je i mogućnost da bi samostalna Hrvatska ili hrvatsko-slovenačka država tražila oslonac u Italiji, Austriji ili nekoj budućoj srednjoevropskoj sili.

To bi za Srbiju moglo stvoriti potpuno novu geopolitičku nesigurnost.

S druge strane, argument protiv Jugoslavije nije bez težine.

Srbija je 1918. bila međunarodno priznata država pobednica sa snažnim nacionalnim identitetom.

Ulaskom u novu državu dobila je veliko teritorijalno proširenje, ali je preuzela i probleme koji ranije nisu bili njeni.

Sada je morala da usklađuje potpuno različite pravne sisteme.

Dinar i kruna morali su biti monetarno povezani.

Privredno razvijenija područja bivše Austro-Ugarske trebalo je integrisati sa ratom razorenom Srbijom i siromašnijim južnim oblastima.

Katolici, pravoslavci i muslimani našli su se u istoj državi.

Istorijska iskustva bila su potpuno različita.

Za Slovenca je Beč vekovima bio politički centar.

Za Srbina Beč je do juče bio neprijateljska prestonica.

Za Hrvata je Budimpešta bila jedan od glavnih protivnika političke autonomije.

Za stanovnika Srbije osmanska vlast bila je osnovni istorijski okvir nacionalne borbe.

Sve te uspomene trebalo je preko noći uklopiti u jednu državnu priču.

To je bio ogroman politički zadatak.

Možda veći nego što su ljudi koji su proglasili ujedinjenje mogli pretpostaviti.

Presuda posle više od jednog veka: greška, propuštena prilika ili država napravljena na pogrešan način?

Najlakše je danas reći da je Jugoslavija bila greška zato što znamo kako se priča završila.

Prva Jugoslavija srušena je 1941.

Druga se raspala u krvavim ratovima tokom devedesetih.

Iz tog ugla lako je zaključiti da je sam projekat bio osuđen od početka.

Ali istorija se ne može potpuno pošteno čitati unazad.

Ljudi 1918. nisu znali za 1941.

Nisu znali za Jasenovac.

Nisu znali za socijalističku Jugoslaviju.

Nisu znali za 1991.

Oni su videli raspad Austro-Ugarske, italijansku vojsku na Jadranu, pobedničku srpsku armiju, nacionalne pokrete i retku priliku da se velika većina Južnih Slovena nađe u jednoj državi.

U tim okolnostima odluka o ujedinjenju nije bila iracionalna.

Ali način na koji je zajednička država izgrađena pokazao se mnogo problematičnijim.

Najveća slabost Kraljevine SHS možda nije bila sama ideja zajedničke države.

Bila je to nesposobnost njenih političkih elita da se dogovore šta ta država zapravo jeste.

Da li je ona proširena Srbija?

Zajednica ravnopravnih istorijskih naroda?

Jedinstvena nacija „troimenog naroda“?

Federacija?

Centralizovana monarhija?

Na ta pitanja nikada nije pronađen odgovor koji bi dovoljno veliki deo stanovništva prihvatio kao svoj.

Kralj Aleksandar pokušao je 1929. da problem reši odozgo.

Ukidanje stranaka zasnovanih na nacionalnim identitetima, uvođenje diktature, promena imena države u Jugoslaviju i nove administrativne granice trebalo je da stvore jedinstvenu jugoslovensku naciju.

Ali identitet se ne može narediti dekretom.

Srbi nisu prestali biti Srbi.

Hrvati nisu prestali biti Hrvati.

Slovenci nisu prestali biti Slovenci.

Politički problem je samo potisnut.

Atentat u Marseilleu 1934. zato nosi snažnu simboliku.

Kralj koji je život posvetio održavanju jugoslovenske države ubijen je od atentatora povezanog sa makedonskim revolucionarnim pokretom, u operaciji povezanoj sa hrvatskim ustaškim emigrantskim krugovima.

U jednoj smrti skupile su se gotovo sve pukotine države koju je pokušavao da sačuva.

Da li to znači da Jugoslaviju nije trebalo stvarati?

Ne postoji istorijski odgovor koji se može svesti na jednostavno „da“ ili „ne“.

Možda bi Srbija bez Jugoslavije bila stabilnija.

Možda bi bila manja, ali nacionalno homogenija.

A možda bi se već nekoliko godina kasnije našla okružena revizionističkim državama i trajnim sporovima oko Bosne, Hrvatske, Vojvodine, Makedonije i Jadrana.

Možda bi federalna Jugoslavija stvorena 1918. imala više šanse od centralizovane.

Možda bi jasniji ustavni dogovor pre ujedinjenja sprečio deo kasnijih sukoba.

Možda ni to ne bi bilo dovoljno.

Upravo zato je najpoštenije pitanje drugačije od onog koje se često postavlja.

Ne samo:

„Da li je trebalo stvarati Jugoslaviju?“

nego:

„Ako je već postojala istorijska prilika za zajedničku državu — da li je ona mogla biti napravljena bolje?“

Tu je odgovor verovatno mnogo jasniji.

Mogla je biti sporije dogovorena.

Sa preciznijim ustavnim pravilima.

Sa većim uvažavanjem različitih istorijskih iskustava.

Sa manje vere da će centralizacija sama stvoriti zajednički identitet.

I sa više svesti da država ne opstaje zato što njeni vladari veruju u njenu ideju, već zato što dovoljno veliki broj njenih građana počne da je doživljava kao svoju.

Kralj Aleksandar tu bitku nije uspeo da dobije.

Osamdeset dve godine nakon njegove smrti, i više od jednog veka nakon stvaranja Kraljevine SHS, rasprava i dalje traje.

Možda upravo zato što pitanje Jugoslavije nikada nije bilo samo pitanje granica.

Bilo je pitanje identiteta, sigurnosti, istorijskog sećanja i toga koliko različiti narodi mogu živeti u istoj državi a da ne osećaju da su zbog nje izgubili deo sebe.

I to pitanje nije nestalo zajedno sa Jugoslavijom.

Mr. D. Tovarišić