Kada danas govorimo o tehnološkim revolucijama, gotovo automatski pomislimo na Evropu XVIII i XIX veka: parnu mašinu, fabrike, železnicu, masovnu proizvodnju i industrijske gradove. Ali nekoliko vekova pre nego što su se nad Londonom i Mančesterom pojavili oblaci ugljenog dima, na drugom kraju Evroazije postojala je civilizacija koja je proizvodila ogromne količine gvožđa, koristila ugalj, štampala knjige u velikom broju, eksperimentisala sa pokretnim slovima, izdavala papirni novac, gradila okeanske trgovačke brodove, koristila magnetni kompas i razvijala prvo vatreno oružje. Bila je to Kina pod dinastijom Song.
Song dinastija vladala je od 960. do 1279. godine. Njena istorija deli se na Severni Song, sa prestonicom u Kaifengu, i Južni Song, koji se nakon gubitka severnih teritorija povukao južno od reke Jangce i uspostavio prestonicu u Hangzhouu.
Na prvi pogled, Song nije delovao kao najmoćnije kinesko carstvo. Njegove granice bile su stalno ugrožene. Na severu su postojale snažne države Liao i Zapadna Xia, a zatim i Jurchensko Jin carstvo. Na kraju će Song pasti pred Mongolima.
Vojno, dakle, Song nije bio nepobediv.
Ali privredno, tehnološki i administrativno dogodilo se nešto izuzetno.
Gradovi su rasli, trgovina je postajala sve složenija, poreski sistem sve više se oslanjao na novac i promet, a velika unutrašnja tržišta povezivala su udaljene regione. Proizvodnja keramike, tekstila, metala, papira i drugih dobara sve više je bila namenjena tržištu, a ne samo lokalnoj potrošnji.
Istoričari zato već dugo raspravljaju da li se ono što se dogodilo u Kini između X i XIII veka može nazvati „ekonomskom revolucijom“.
U pojedinim oblastima poređenje sa kasnijom Evropom zaista izgleda zapanjujuće.
Oko 1000. godine mnoge tehnologije koje su u drugim delovima sveta bile retke, ograničene ili potpuno nepoznate u Kini su već bile deo svakodnevnog ekonomskog sistema. Papir i štampa bili su razvijeni, barut je ulazio u vojnu upotrebu, magnetizam se proučavao praktično, složeni mehanički uređaji pokretani su vodom, a država je upravljala ogromnom mrežom puteva, kanala, skladišta, poreza i tržišta.
To ne znači da je Kina bila ispred svih drugih civilizacija u svakoj oblasti. Islamski svet je u isto vreme imao izuzetna dostignuća u matematici, astronomiji, medicini i optici. Indija je imala sopstvenu dugu naučnu tradiciju. Evropa će uskoro započeti ubrzano institucionalno i tehnološko preobražavanje.
Ali kada se zajedno posmatraju industrijska proizvodnja, tržište, štampa, navigacija, metalurgija, monetarne inovacije i državna infrastruktura, Kina dinastije Song predstavlja jedan od najuverljivijih kandidata za tehnološki najrazvijenije društvo svoje epohe.
Industrijska revolucija koja se dogodila vekovima pre industrijske revolucije
Najbolji dokaz da Song Kina nije bila samo zemlja pojedinačnih genijalnih pronalazaka jeste proizvodnja gvožđa.
Metalurgija je jedan od najboljih pokazatelja složenosti premodernog društva. Gvožđe je bilo potrebno za oružje, poljoprivredne alate, građevinarstvo, zanatstvo, transport i ogroman broj svakodnevnih proizvoda.
Tokom Severnog Songa proizvodnja je dostigla razmere koje su dugo privlačile pažnju ekonomskih istoričara.
Na osnovu poreskih podataka Robert Hartwell je procenio više od 74.000 tona registrovane godišnje proizvodnje gvožđa u jednom periodu XI veka, pri čemu taj broj nije uključivao svu proizvodnju. Postojale su radionice vezane za kovnice, brodogradilišta, vojsku i druge institucije koje nisu nužno ulazile u iste poreske evidencije, kao i ilegalna proizvodnja.
Brojevi moraju biti korišćeni oprezno jer srednjovekovna statistika nije jednaka savremenoj industrijskoj evidenciji. Ipak, sama veličina sistema je nesporna.
Još važnije bilo je gorivo.
Tradicionalna proizvodnja gvožđa trošila je ogromne količine drveta i drvenog uglja. Kako su se šume oko industrijskih oblasti iscrpljivale, kineski proizvođači sve intenzivnije su koristili mineralni ugalj, a u metalurgiji su postojali procesi koji su omogućavali zamenu tradicionalnih goriva.
To je od ogromnog značaja.
Jedno od ograničenja svake preindustrijske ekonomije bila je količina raspoložive energije. Zemlja je mogla proizvesti samo određenu količinu drveta. Ako se želelo više metala, bilo je potrebno više šume.
Ugalj je menjao tu jednačinu.
Song Kina nije napravila parnu mašinu i zato nije doživela industrijsku revoluciju u modernom smislu. Ali je već rešavala probleme energije, proizvodnje i distribucije na način koji podseća na mnogo kasnija industrijska društva.
Vodena snaga takođe se koristila za pokretanje različitih mašina i industrijskih procesa. Kinesko inženjerstvo imalo je dugu tradiciju vodenih točkova, pumpi, mehova, mlinova i drugih sistema u kojima je ljudski ili životinjski rad zamenjivan kontrolisanom energijom vode.
Istovremeno je proizvodnja postajala sve više regionalno specijalizovana.
Jedan kraj mogao je proizvoditi keramiku za udaljena tržišta, drugi metal, treći tekstil, a veliki transportni sistemi povezivali su proizvodne oblasti sa gradovima i lukama.
U tom svetu nastajale su radionice sa velikim brojem radnika i proizvodnjom koja nije bila namenjena samo lokalnom selu već tržištu udaljenom stotinama ili hiljadama kilometara.
Posebno je fascinantna keramika.
Song porcelan i drugi keramički proizvodi izrađivani su u velikim centrima sa pećima koje su mogle proizvoditi ogromne količine robe. Kineska keramika pronalažena je širom istočne i jugoistočne Azije, a kasnije i mnogo dalje duž trgovačkih puteva.
U luci Quanzhou arheološki ostaci pokazuju upravo takvu vezu industrije i međunarodne trgovine: proizvodna mesta, skladišta, putevi, mostovi, pristaništa i trgovačke institucije bili su delovi jednog povezanog sistema.
To više nije slika izolovanog srednjovekovnog zanatlije.
To je slika privrede u kojoj se sirovina, proizvodnja, transport, novac i udaljeno tržište već međusobno uslovljavaju.
Novo na Amazonu:
Papirni novac i štamparska revolucija pre Evrope
Čovek iz XI veka mogao je u kineskom gradu naići na nešto što bi u većem delu tadašnje Evrope izgledalo gotovo nezamislivo: novac koji nije bio napravljen od zlata, srebra ili bakra, već od papira.
Papirni novac nije nastao zato što je neko jednostavno odlučio da izmisli modernu banknotu.
Nastao je iz praktičnog problema razvijene trgovine.
U Sichuanu su se koristili teški gvozdeni novčići. Prenošenje velikih suma bilo je nepraktično. Trgovci su zato počeli da koriste papirne potvrde poznate kao jiaozi.
Tokom 990-ih privatni trgovci već su izdavali takve instrumente. Sistem je imao problema, među ostalim i zbog nesolventnosti pojedinih izdavalaca, pa je država na kraju preuzela kontrolu. Godine 1024. Song vlast počela je da izdaje državni jiaozi.
Time je Kina dobila prvi poznati sistem državnog papirnog novca takve vrste.
U početku nije postojao u čitavom carstvu. Bio je regionalan i funkcionisao uz metalni novac. Kasnije će Južni Song razviti druge papirne valute, uključujući huizi.
Ali sama činjenica da je jedno srednjovekovno društvo moglo prihvatiti komad štampanog papira kao sredstvo plaćanja govori mnogo o nivou njegove administracije.
Da bi papirni novac radio, potrebni su država kojoj stanovništvo bar u određenoj meri veruje, poreski sistem, štamparska tehnologija, kontrola falsifikovanja, trgovačka mreža i tržište koje ima potrebu za prenosom velikih suma.
Sve je to postojalo u Song Kini.
A iza papirnog novca stajala je još jedna revolucija — štampa.
Kina je štampu razvila vekovima pre Song dinastije, ali upravo je tokom Songa njena društvena uloga postala ogromna.
Knjige su se umnožavale pomoću drvenih blokova. Državna administracija, budističke ustanove, škole i privatni izdavači stvarali su tržište za tekstove.
Oko 1040. godine Bi Sheng razvio je poznati sistem pokretnih slovnih elemenata izrađenih od keramike.
Za kinesko pismo, sa hiljadama znakova, pokretna slova nisu odmah potisnula drvene blokove kao što će se dogoditi u Evropi sa alfabetom. Za mnoga izdanja bilo je jednostavnije izrezati celu stranicu.
Ali tehnološki princip je postojao.
Mnogo pre Gutenberga jedan kineski zanatlija već je razmišljao o tome da tekst rastavi na pojedinačne znakove koji se mogu kombinovati, štampati, razdvojiti i ponovo koristiti.
Štampa je imala posledice koje su prevazilazile samu tehnologiju.
Song država imala je veoma razvijen sistem državnih ispita. Obrazovani muškarci učili su klasične tekstove u nadi da će ući u birokratiju. Veća dostupnost knjiga pomogla je širenju obrazovanja i stvaranju širokog tržišta pisanog materijala.
Štampali su se klasici, istorije, medicinska dela, geografski tekstovi, kalendari, priručnici i enciklopedijski radovi.
Znanje se više nije moralo prenositi samo sporim ručnim prepisivanjem.
Upravo tu se vidi jedna od tajni Song uspeha: pronalazak nije ostajao izolovana zanimljivost.
Država, tržište i obrazovanje mogli su ga pretvoriti u sistem.
Kompas, ogromni brodovi i izlazak Kine na otvoreno more
Ako je metalurgija pokazivala industrijsku snagu Songa, more je pokazivalo koliko daleko ta tehnologija može da stigne.
Kineski trgovci nisu bili prvi ljudi koji su plovili Indijskim okeanom. Arapski, persijski, indijski i jugoistočnoazijski moreplovci vekovima su stvarali složenu mrežu pomorske trgovine.
Ali tokom Song perioda Kina postaje jedan od ključnih centara tog sveta.
Politički pritisak sa severa dodatno je povećao važnost mora. Kada su kopneni putevi bili nesigurniji, pomorska trgovina postajala je još dragocenija.
Gradovi poput Guangzhoua, Ningboa i posebno Quanzhoua povezivali su kinesku unutrašnjost sa jugoistočnom Azijom, Indijom, Persijskim zalivom i širim sistemom Indijskog okeana.
Quanzhou je postao jedan od velikih međunarodnih gradova srednjovekovne Azije.
Tamo su živeli i trgovali ljudi različitih religija i porekla. Arheologija beleži muslimanske, hinduističke i druge tragove, zajedno sa kineskim hramovima, administrativnim objektima, lukama i skladištima.
Ali pomorska ekspanzija nije zavisila samo od trgovaca.
Zavisila je od broda.
Kineska brodogradnja razvila je velike okeanske brodove sa tehničkim rešenjima koja su povećavala nosivost i bezbednost. Posebno su poznate vodonepropusne pregrade unutar trupa.
Princip je jednostavan, ali izuzetno važan.
Ako je trup podeljen na odvojene komore, oštećenje jednog dela ne mora automatski potopiti ceo brod. Voda može ostati ograničena na nekoliko odeljaka.
Arheološki nalazi brodova iz južnokineskih oblasti pokazuju koliko je ova tehnika bila razvijena.
A onda dolazi kompas.
Kinezi su magnetizam poznavali mnogo pre Songa, ali upravo tokom ove epohe pojavljuju se presudni tekstualni dokazi o magnetnoj igli i njenoj praktičnoj primeni.
Polihistor Shen Kuo opisao je 1088. godine magnetizovanu iglu i primetio čak i odstupanje njenog pravca od pravog geografskog severa.
Početkom XII veka Zhu Yu opisuje moreplovce koji po vedrom vremenu koriste Sunce i zvezde, ali u mraku i lošem vremenu gledaju magnetnu iglu.
To je ogromna promena.
Pomorska plovidba više nije bila potpuno zavisna od vidljivog neba.
Brod je mogao pouzdanije održavati pravac kada su oblaci skrivali Sunce i zvezde.
Kompas nije odjednom uklonio sve opasnosti mora. Navigator je i dalje morao poznavati obale, vetrove, struje, dubine i monsunske cikluse.
Ali je dobio novi instrument koji će promeniti svetsku istoriju.
Vekovima kasnije evropski brodovi sa kompasom preći će Atlantik i otvoriti eru globalnih okeanskih imperija.
Kineski moreplovci su njegovu praktičnu pomorsku upotrebu beležili mnogo ranije.
Barut, mehanički časovnici i veliko pitanje: zašto industrijska revolucija nije počela u Kini?
Najdramatičniji izum Song epohe bio je barut.
Njegovi koreni nalaze se u ranijoj kineskoj alhemiji. Ironično, ljudi koji su tragali za eliksirima dugovečnosti eksperimentisali su sa supstancama koje će na kraju promeniti način na koji ljudi ubijaju jedni druge.
Do XI veka barut više nije bio samo hemijska zanimljivost.
Vojni priručnik Wujing Zongyao iz 1044. godine sadrži najstarije sačuvane poznate formule pravog baruta i opisuje različita zapaljiva i eksplozivna sredstva.
Song vojska koristila je vatrene strele, zapaljive projektile i bombe, a tokom kasnijeg perioda razvijali su se sistemi iz kojih će postepeno nastati vatreno oružje.
To još nije bio top Napoleonovog doba niti moderna puška.
Ali osnovna revolucija već je počela: hemijska energija mogla je biti upotrebljena za stvaranje pritiska, plamena i eksplozije u ratu.
Istovremeno, kineski inženjeri gradili su neverovatno složene mehaničke uređaje.
Jedan od najslavnijih bio je astronomski toranj Su Songa iz XI veka — monumentalni vodeni časovnik i astronomski instrument koji je kombinovao merenje vremena, mehanički prenos, astronomske modele i automatizovane pokrete.
Song Kina bila je civilizacija u kojoj astronom nije samo posmatrao nebo. On je mogao pokušati da ga predstavi mašinom.
Kada se sve sabere, slika deluje gotovo paradoksalno.
Imamo veliku proizvodnju gvožđa.
Imamo ugalj.
Imamo razvijene gradove i tržišta.
Imamo mehanizaciju.
Imamo masovnu štampu.
Imamo papirni novac.
Imamo kompas i okeansku plovidbu.
Imamo barut.
Imamo trgovačku ekonomiju i veoma sofisticiranu državu.
Zašto onda industrijska revolucija nije počela u Kini oko 1100. godine?
To pitanje postalo je jedno od najvećih pitanja svetske ekonomske istorije.
Nekada se naziva „Needhamovo pitanje“, prema britanskom istoričaru nauke Josephu Needhamu: zašto civilizacija koja je vekovima stvarala toliko ključnih naučnih i tehnoloških inovacija nije prva razvila modernu naučnu i industrijsku revoluciju?
Jednostavnog odgovora nema.
Jedno objašnjenje govori o ekonomskim podsticajima. Kina je dugo imala obilnu radnu snagu, pa mašine koje štede ljudski rad nisu uvek donosile istu ekonomsku korist kao u kasnijoj Evropi.
Drugo se odnosi na geografiju. Najvažnija nalazišta uglja nisu uvek bila blizu ekonomskih centara koji su se tokom Južnog Songa sve više pomerali ka jugoistoku.
Treće objašnjenje naglašava političke institucije i odnos države, trgovaca i privatnog kapitala.
Četvrto govori o istorijskim šokovima.
Song nije dobio nekoliko vekova mirnog razvoja da bi videli kuda će njegov ekonomski sistem otići.
Severna Kina izgubljena je početkom XII veka. Država se preselila na jug. Zatim je tokom XIII veka došao Mongolski prodor, a 1279. poslednji otpor Songa bio je slomljen.
Ali ni mongolsko osvajanje samo po sebi ne daje kompletan odgovor. Mnoge kineske tehnologije nastavile su da žive pod Yuanom i kasnijim dinastijama.
Zato je možda pogrešno pitati zašto Kina „nije uspela“ da postane moderna Evropa.
Song Kina nije pokušavala da postane Engleska XVIII veka.
Bila je sopstvena civilizacija koja je rešavala sopstvene probleme sopstvenim institucijama.
Istorijski značaj te epohe nalazi se na drugom mestu.
Ona pokazuje da tehnološka modernost nije nastala na jednom mestu i da evropska industrijska revolucija nije bila početak ljudskog tehnološkog stvaralaštva.
Mnogo pre parnih lokomotiva, fabrika Mančestera i atlantskih trgovačkih imperija, milioni ljudi u Kini već su živeli u svetu tržišta, masovne proizvodnje, štampanih knjiga, papirnog novca, složenih mašina i velikih trgovačkih mreža.
Njihovi brodovi plovili su okeanima.
Njihovi metalurzi sagorevali su ugalj.
Njihove štamparije umnožavale su tekstove.
Njihovi trgovci koristili su papir umesto teških gomila metalnog novca.
Njihovi inženjeri pratili su vreme pomoću složenih mehanizama.
Njihovi moreplovci gledali su magnetnu iglu kada se nebo zatvori oblacima.
A njihovi vojni stručnjaci već su učili šta se događa kada se hemijska smeša zatvori, zapali i pretvori u eksploziju.
Zato Song dinastiju ne treba posmatrati samo kao još jednu epohu duge kineske istorije.
Ona je dokaz da je svet oko 1000–1200. godine mogao izgledati sasvim drugačije iz Kaifenga ili Hangzhoua nego iz tadašnje Evrope.
Ako bismo čoveka iz tog vremena pitali gde se nalazi jedna od najsofisticiranijih tehnoloških, ekonomskih i urbanih civilizacija na Zemlji, vrlo je moguće da bi njegov pogled bio usmeren prema istoku.
Prema Kini.
Mr. D. Tovarišić
