Godine 1380. na Kulikovom polju sudarile su se snage moskovskog kneza Dmitrija Donskog i Mamajeva vojska Zlatne Horde — u bici koja nije oslobodila Rusiju, ali je zauvek promenila verovanje da je Horda nepobediva.

Kada je u septembru 1380. godine vojska velikog kneza Moskve Dmitrija Ivanoviča stigla do reke Don, iza nje je stajalo gotovo vek i po života pod političkom dominacijom naslednika Mongolskog carstva. Od Batu-kanove invazije tridesetih godina XIII veka ruske zemlje više nisu bile isti svet.

Gradovi su bili spaljivani, kneževine opustošene, a politička mapa Rusije promenjena. Mongolska država koja se na zapadu razvila iz Džingis-kanovog carstva postala je poznata kao Zlatna Horda. Ruski kneževi nisu uglavnom bili neposredno zamenjeni mongolskim upravnicima. Oni su nastavili da vladaju svojim zemljama, ali uz priznanje vrhovne vlasti kana, plaćanje danka i potrebu da se njihova vlast potvrđuje u okviru političkog sistema Horde.

Tokom vremena taj odnos postao je složeniji od jednostavne okupacije.

Ruski kneževi međusobno su se borili za prednost, a podrška kana mogla je odlučiti ko će postati veliki knez Vladimira — najprestižnije titule severoistočne Rusije. Moskva je upravo u tom sistemu počela da raste.

Moskva XIII veka bila je relativno mala kneževina. Ali njeni vladari uspešno su kombinovali saradnju sa Hordom, dinastičku politiku, kupovinu teritorija, crkveni autoritet i vojnu silu. Tokom XIV veka Moskva je postajala sve važniji centar.

Dmitrij Ivanovič nasledio je vlast kao dete. Do njegove zrelosti Moskva je već bila ozbiljan politički faktor.

Istovremeno, Zlatna Horda ulazila je u jednu od najtežih unutrašnjih kriza u svojoj istoriji.

Posle smrti kana Berdibeka 1359. godine počeo je period koji istoričari često nazivaju „Velikim nemirima“. Za nešto više od dve decenije različiti kandidati borili su se za presto, menjali se vladari, stvarali savezi i raspadale oblasti.

U tom haosu izdigao se Mamaj.

U popularnim pričama često ga nazivaju kanom Mamajem. Formalno, međutim, njegov položaj bio je složeniji. Mamaj nije bio potomak Džingis-kana i zato prema tradicionalnom političkom principu nije mogao legitimno nositi titulu kana.

Bio je vojni i politički moćnik — emir, komandant i svojevrsni „kraljotvorac“ — koji je kontrolisao veliki deo zapadnih oblasti Horde i postavljao svoje kandidate na presto.

Njegov problem nije bila samo Moskva.

Sa istoka se pojavljivao mnogo opasniji protivnik: Toktamiš, Džingisid koji će uskoro pokušati da ponovo ujedini Zlatnu Hordu.

Kulikovska bitka zato nije počela samo kao pobuna Rusa protiv „Mongola“.

Bila je istovremeno deo ogromnog građanskog rata unutar Zlatne Horde.

Mamaj protiv Moskve — sukob koji više nije mogao da se izbegne

Dmitrijev odnos sa Mamajem menjao se godinama. Moskovski knez nije od početka vodio nekakav jednostavan rat za nacionalno oslobođenje. Politika XIV veka bila je mnogo pragmatičnija.

Kneževi su pregovarali sa Hordom, plaćali danak, tražili potvrdu svojih prava i koristili unutrašnje sukobe među mongolskim elitama.

Ali kako je Moskva jačala, tako je postajalo sve teže prihvatiti da njenu političku budućnost određuje Mamaj.

Godine 1378. dogodilo se nešto što je snažno promenilo odnos snaga.

Na reci Voži ruske snage predvođene Dmitrijem porazile su vojsku koju je Mamaj poslao protiv njih.

Nije to još bio Kulikovo, ali je psihološki značaj bio ogroman.

Mongolsko-tatarske vojske tokom prethodnog stoleća imale su gotovo mitsku reputaciju. Brzina konjice, pokretljivost, disciplina i iskustvo stepskog ratovanja donosili su im pobede od Kine do Evrope.

Sada je jedna ruska vojska pobedila značajne snage Horde na otvorenom terenu.

Mamaj nije mogao da zanemari takav izazov.

Počeo je pripreme za mnogo veću kampanju.

U njegovom planu nalazio se i savez sa litvanskim velikim knezom Jogailom, budućim poljskim kraljem Vladislavom Jagelom. Litvanija tog vremena nije bila mala baltička država kakvu danas poznajemo. Bila je jedna od najvećih država Evrope, sa ogromnim rusinskim i pravoslavnim stanovništvom i teritorijama duboko u bivšim zemljama Kijevske Rusije.

Mamai je računao da će koordinisanim napadom slomiti Dmitrija.

Postojali su i složeni odnosi sa Rjazanjskom kneževinom, koja se nalazila u naročito opasnom položaju između Moskve i stepe.

Dmitrij je, sa svoje strane, okupljao vojsku iz niza ruskih oblasti.

Kasnija tradicija predstavila je Kulikovo kao gotovo opšti ustanak ujedinjene Rusije. Stvarnost je bila manje jednostavna. Nisu sve ruske kneževine učestvovale, a odnosi između njih ostali su puni rivalstava.

Ipak, Dmitrij je uspeo da okupi silu kakvu Moskva ranije nije mogla da stavi pod jednu komandu.

U ruskoj crkvenoj tradiciji posebno mesto dobila je priča o Sergiju Radonješkom, jednom od najpoznatijih pravoslavnih svetitelja srednjovekovne Rusije, koji je navodno blagoslovio Dmitrijev pohod.

Kasnija književnost pretvorila je taj trenutak u simbol svetog rata za rusku zemlju.

Koliko pojedinosti te priče možemo istorijski proveriti drugo je pitanje. Izvori o Kulikovu nastajali su u različitim periodima, a kasniji tekstovi dopunjavali su događaj simbolikom i dramatičnim detaljima.

Ipak, jedno je jasno: vojska je krenula prema Donu sa svešću da ne ide u običan pogranični okršaj.

Išla je prema Mamajevoj glavnoj sili.

Osmi septembar 1380. — dan kada je Kulikovo postalo legenda

Mesto sukoba nalazilo se u oblasti gde se reka Neprjadva uliva u Don.

Dmitrij je prešao Don pre bitke.

U kasnijoj tradiciji taj potez dobio je gotovo mitsko značenje: prelaskom velike reke vojska je sebi navodno otežala povlačenje i pokazala da je odlučila da pobedi ili pogine.

Vojno gledano, odluka je imala i praktičnu svrhu. Dmitrij je pokušavao da napadne Mamaja pre nego što se njegova vojska spoji sa saveznicima.

Litvanske snage Jogaila nisu stigle na vreme da učestvuju u glavnoj bici.

Broj vojnika koji su se našli na Kulikovom polju ostaje predmet rasprave.

Srednjovekovni izvori govore o ogromnim vojskama od stotina hiljada ljudi, pa čak i o brojevima koji su očigledno književno preuveličani. Savremeni istoričari takve cifre uglavnom ne prihvataju.

Pouzdan broj verovatno nikada nećemo saznati.

Sigurno je samo da se radilo o velikoj koncentraciji vojne sile prema standardima regiona XIV veka.

Mamai nije vodio etnički jedinstvenu „mongolsku“ vojsku. Snage Zlatne Horde tog vremena bile su složene i u njima su mogli služiti različiti stepski, kavkaski i drugi elementi.

I Dmitrijeva vojska bila je savez različitih kneževskih kontingenata.

Kasniji ruski epovi opisuju dramatičan početak bitke dvobojem monaha-ratnika Aleksandra Peresveta i Mamajevog ratnika koji se u tradiciji naziva Čelubej ili Temir-Murza.

Prema legendi, obojica su poginula u prvom jurišu.

To je jedna od najslavnijih scena ruske srednjovekovne istorijske imaginacije, ali treba je tretirati kao deo kasnije književne tradicije, a ne kao detalj koji možemo dokazati sa sigurnošću.

Sama bitka bila je brutalna.

Ruske formacije suočile su se sa konjicom i snažnim pritiskom Mamajevih snaga. Borba je trajala satima.

Prema tradicionalnom prikazu, u jednom trenutku izgledalo je da će Mamaj pobediti. Deo ruskih linija bio je pod ozbiljnim pritiskom.

Dmitrij je, prema hronikama, lično učestvovao u borbi, navodno zamenivši kneževsku odeću običnijom ratničkom opremom. Posle bitke pronađen je iscrpljen ili onesvešćen među mrtvima i ranjenima.

Najpoznatiji taktički trenutak bitke bio je napad rezervnog, takozvanog zasednog puka.

Snage kojima su komandovali knez Vladimir Andrejevič Serpuhovski i iskusni vojskovođa Dmitrij Bobrok-Volinski čekale su prikrivene pravi trenutak za napad.

Kada su Mamajeve snage bile duboko angažovane u borbi, rezerva je udarila.

Napad je promenio tok sukoba.

Mamajeva vojska počela je da se povlači, a povlačenje se pretvorilo u poraz.

Sam Mamaj uspeo je da pobegne.

Dmitrij je pobedio.

Od tog dana njegovo ime postalo je Dmitrij Donski — Dmitrij „sa Dona“.

Pobeda koja nije oslobodila Rusiju

Ako bismo istoriju Kulikova završili pobedom Dmitrija Donskog, dobili bismo veličanstvenu, ali pogrešnu sliku.

Ruske zemlje nisu 1380. godine postale slobodne od Zlatne Horde.

Čak suprotno — samo dve godine kasnije usledio je katastrofalan dokaz da je Horda još uvek sposobna da nametne svoju vlast.

Posle poraza Mamaja, Toktamiš je brzo iskoristio situaciju.

On je bio legitimniji kandidat za vlast u Hordi i uspeo je da porazi Mamaja i ujedini veliki deo države.

Mamai je pobegao prema Krimu i ubrzo nestao sa političke scene.

Dmitrij se sada suočio sa paradoksom.

Čovek kojeg je pobedio na Kulikovu nije bio konačni vladar Horde. Na njegovo mesto došao je snažniji i legitimniji Toktamiš.

Godine 1382. Toktamiš je krenuo na Moskvu.

Grad je pao.

Moskva je opljačkana i spaljena, a stanovništvo pretrpelo je težak masakr i zarobljavanje.

Politička vrhovna vlast Horde nad ruskim kneževinama bila je obnovljena.

To je jedan od razloga zbog kojih savremena istorija mnogo pažljivije ocenjuje neposredne posledice Kulikovske bitke.

Ona nije „zbacila mongolski jaram“.

Danak i politička zavisnost nisu nestali.

Naslednik Dmitrija Donskog i dalje je morao da računa na odobrenje kana.

Stvarni kraj političke dominacije Horde doći će tek gotovo jedan vek kasnije, u vreme Ivana III, a tradicionalno se vezuje za događaje na reci Ugri 1480. godine.

Zašto je onda Kulikovo toliko važno?

Zato što istorijski značaj neke bitke ne mora biti jednak njenom neposrednom teritorijalnom rezultatu.

Kulikovo je pokazalo da velika vojska Horde može biti poražena u velikoj bici.

To je promenilo političku psihologiju.

Još važnije, pobeda je dramatično povećala prestiž Moskve.

Dmitrij nije bio jedini ruski knez, ali je mogao da stane na čelo značajne koalicije i da pobedi jednog od najmoćnijih gospodara Horde.

Moskva je dobila nešto što je u srednjem veku bilo gotovo jednako važno kao teritorija: istorijski mit o sopstvenom vođstvu.

U vekovima koji slede taj mit će postajati sve snažniji.

Od stvarne bitke do mita koji je stvorio Moskvu

Možda nijedna druga bitka srednjovekovne Rusije nije toliko živela u književnosti i političkom pamćenju kao Kulikovo.

O njoj su nastala dela poznata kao Kulikovski ciklus.

Jedno od najpoznatijih jeste „Zadonščina“, napisano verovatno krajem XIV ili početkom XV veka.

U njemu se pobeda nad Mamajem prikazuje kao veliki istorijski preokret i odgovor na ranije katastrofe ruske prošlosti.

Takvi tekstovi nisu neutralni vojni izveštaji.

Oni pretvaraju bitku u priču o žrtvi, jedinstvu, veri i obnovi.

U njima se ruski kneževi pojavljuju u većem jedinstvu nego što ga je realna politika XIV veka verovatno poznavala.

S vremenom je granica između istorije i nacionalne legende postajala sve tanja.

Dmitrij Donski pretvoren je u idealnog pravoslavnog vladara.

Sergije Radonješki postao je duhovni zaštitnik pohoda.

Peresvetov navodni dvoboj postao je slika žrtvovanja pre početka velike bitke.

Zasedni puk pretvoren je u simbol mudre strategije i trenutka kada se sudbina naroda preokrenula.

Ali upravo ovde treba biti najoprezniji.

Kulikovo nije bila moderna nacionalna bitka između dve jasno definisane etničke države.

U XIV veku nije postojala Rusija u današnjem smislu, niti je Zlatna Horda bila jednostavno „mongolska država“ kakva je postojala u vreme Džingis-kana.

Ruske zemlje bile su podeljene među kneževinama.

Veliki deo nekadašnje Kijevske Rusije nalazio se pod Litvanijom.

Zlatna Horda bila je višeslojna evroazijska država čije su elite već dugo živele u svetu koji je bio mongolski po političkom poreklu, ali u velikoj meri turkizovan i islamizovan.

Čak ni Mamaj nije predstavljao celu Hordu.

Njegov glavni neprijatelj u tom trenutku nije bio Dmitrij, već Toktamiš.

Upravo zbog toga Kulikovo postaje još zanimljivije kada se skine sloj jednostavne legende.

Dmitrij je pobedio zato što je umeo da iskoristi trenutak kada je velika stepska sila bila unutrašnje podeljena.

Mamai je morao istovremeno da razmišlja o Moskvi, svojim saveznicima i neprijatelju koji mu je dolazio sa istoka.

Toktamiš je zatim iskoristio Dmitrijevu pobedu da ukloni Mamaja.

Dve godine kasnije isti Toktamiš kaznio je Moskvu i pokazao da odnos snaga još nije potpuno promenjen.

Ali ono što nije moglo biti vraćeno u stanje pre 1380. bila je ideja da je Horda nepobediva.

Na Kulikovom polju dogodila se upravo ta psihološka promena.

Moskva je izgubila mnogo ljudi, dve godine kasnije bila je spaljena, a politička zavisnost od Horde nastavila se.

Ipak, od tog trenutka moglo se zamisliti nešto što je ranije izgledalo gotovo nemoguće: svet u kojem ruski knez može okupiti veliku vojsku, preći Don, izaći na otvoreno polje protiv snaga Horde — i pobediti.

Kulikovo zato nije bilo kraj jednog doba.

Bilo je početak dugog procesa.

Proći će još generacije ratova, pregovora, dinastičkih sukoba i političkih promena pre nego što Moskva konačno postane dovoljno snažna da odbaci vrhovnu vlast Horde.

Ali kada je kasnija ruska država tražila događaj kojim bi objasnila sopstveni uspon, nije morala dugo da ga traži.

Imala je 8. septembar 1380. godine.

Imala je Don.

Imala je Dmitrija Donskog.

I imala je Kulikovo polje — mesto na kojem jedna velika imperija nije prestala da postoji, ali je prvi put postalo jasno da više nije nepobediva.

Mr. D. Tovarišić