U Vladimirovcu, banatskom selu nedaleko od Pančeva, početkom XX veka živela je starica kojoj ljudi nisu dolazili samo po savet, „bajanu vodicu“ ili proročanstvo. Dolazili su i kada su želeli da se neko razboli, poludi – ili umre. Zvala se Ana Dee, poznatija kao Baba Anujka. O njoj su decenijama kružile priče o veštičarenju, tajnim napicima i ljudima koji bi posle posete njenoj kući misteriozno „uvenuli“. Kada je 1928. konačno uhapšena, a naredne godine izvedena pred sud u Pančevu, slučaj je postao senzacija koju su pratili ne samo beogradski listovi već i novine iz Beča, Rumunije, pa čak i Amerike. Koliko je ljudi zaista stradalo zbog nje nikada nije potpuno utvrđeno. Danas se procene kreću od najmanje nekoliko desetina do mnogo većeg broja, ali samo je mali deo tih smrti sudski dokazan. I upravo na granici između dokumentovanog zločina i legende nastala je jedna od najmračnijih priča srpske kriminalne istorije.

Baba Anujka se u novinama i popularnoj kulturi često opisuje kao prva serijska ubica u Srbiji ili „banatska trovačica“. To je snažna etiketa, ali istorijski slučaj je malo složeniji.

Ona, prema sudskim i policijskim dokumentima, nije bila tip ubice koji lično prati žrtvu, napada je i ostavlja telo.

Njena uloga bila je drugačija.

Ljudi su dolazili kod nje.

Pričali joj o problemu.

A „problem“ je često bio čovek.

Muž koji pije i tuče.

Bogati starac koji nikako da umre i ostavi nasledstvo.

Neželjeni član porodice.

Neko ko stoji na putu imovini, braku ili novcu.

I tada bi, prema svedočenjima i kasnijim istraživanjima, Baba Anujka davala sredstvo koje je trebalo da donese „rešenje“.

Ko je zapravo bila žena iza legende?

Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa Anujkom jeste to što ni osnovni biografski podaci dugo nisu bili sigurni.

U popularnim tekstovima godinama su se pojavljivale različite godine rođenja, različita prezimena i različite priče o njenoj mladosti.

Istraživač Šimon Đarmati, koji je proučavao crkvene knjige i arhivsku građu, utvrdio je da je krštena u pravoslavnoj crkvi u Vladimirovcu 30. aprila 1844. godine. Rođena je kao Ana Draksin, u porodici rumunskog porekla koja se početkom XIX veka doselila u Vladimirovac.

Udala se za Nemca Jozefa Dee.

Imali su troje dece.

Muž je bio trgovac, a zajedno su držali i kafanu u kući.

Nakon njegove smrti, Anujka je nasledila imovinu i ostala ekonomski prilično samostalna, što je za ženu tog vremena u seoskoj sredini bilo neuobičajeno.

Govoreći o njenoj reputaciji, ljudi su je često predstavljali kao neku vrstu seoske veštice.

Ali kada se pogleda ono što je kasnije utvrđeno, slika je manje mistična i mnogo opasnija.

Lokalni istoričar Mirčea Maran kaže da njen „zanat“ nije bio zasnovan na magiji, već na poznavanju otrovnih supstanci i hemijskih efekata. Tačno kako je to znanje stekla nije pouzdano dokumentovano.

To je verovatno i razlog zašto je Baba Anujka u očima sela izgledala gotovo natprirodno.

Ljudi nisu razumeli hemiju.

Ali su videli posledice.

„Koliko je težak problem?“

Jedna od najpoznatijih rečenica koja se povezuje sa njom glasi približno ovako:

„Koliko je težak problem?“

Danas zvuči kao jeziva metafora.

U pričama o Babi Anujki, međutim, pitanje je navodno imalo veoma praktičan smisao: tražila je podatke o osobi za koju je „lek“ bio namenjen.

Nije potrebno ovde ulaziti u način pripreme ili doziranja otrova. Dovoljno je reći da su sudski postupci i kasnija istraživanja pokazali da njene „bajane vodice“ nisu bile magični napici, već toksične smeše, a u jednom dokazanom slučaju ekshumacija je ukazala na trovanje arsenikom.

Upravo ta razlika između spoljne slike i stvarnosti učinila je njenu priču toliko snažnom.

Pred mušterijom nije stajao lekar.

Nije stajao farmaceut.

Nije stajao kriminalac u modernom smislu.

Stajala je stara žena u banatskom selu.

Priča o „bajanoj vodi“ davala je svemu folklorni okvir.

A ispod folklora nalazila se hemija.

Zašto su ljudi uopšte odlazili kod nje?

Zato što društvo u kojem je živela nije bilo moderno društvo sa razvijenim institucijama, socijalnim službama, sigurnim kanalima za prijavu nasilja i široko dostupnom medicinom.

Mnoge žene koje su trpele nasilne muževe praktično nisu imale izlaz.

Imovina je bila ogromna stvar.

Nasleđe još veća.

Smrt starog člana porodice mogla je promeniti čitavu ekonomsku budućnost domaćinstva.

Takva sredina stvara opasnu potražnju za ljudima koji nude „diskretno rešenje“.

Prema pričama koje je BBC na srpskom prikupio od istraživača, mušterije su dolazile sa različitim željama: da se neko razboli, izgubi razum ili umre.

Posebno je mračna činjenica da se glas o njoj širio usmenim putem.

Nije bilo oglasa.

Nije bilo table na vratima.

Neko poznaje nekoga.

Neka žena na bunaru čuje da druga ima „problem“.

Tu se pojavljuje i ime Ljubine Milankov, Anujkine pomoćnice i posrednice.

Prema Đarmatijevom istraživanju, Ljubina bi slušala priče žena po selu i, kada bi čula da neka ima ozbiljan problem sa mužem ili porodicom, usput pomenula da Baba Anujka možda „može da pomogne“.

To već mnogo manje liči na slučajnu seosku vračaru.

Više liči na organizovan sistem preporuka.

Najstrašnija stvar: smrt je izgledala prirodno

Trovanje je vekovima bilo posebno privlačno ubicama upravo zato što, pre savremene toksikologije, može izgledati kao bolest.

Žrtva slabi.

Povraća.

Gubi snagu.

Dani prolaze.

Porodica misli da je čovek bolestan.

Lekar, ako uopšte dođe, možda ne prepozna pravi uzrok.

U takvom okruženju teško je dokazati krivično delo.

To objašnjava kako je reputacija Babe Anujke mogla opstajati godinama bez ozbiljne reakcije vlasti.

Smrt jednog starijeg čoveka nije automatski sumnjiva.

Ni drugog.

Ni trećeg.

A ako klijent ćuti, ko će povezati slučajeve?

Upravo zato je danas gotovo nemoguće utvrditi stvaran broj žrtava.

U popularnim tekstovima često se pojavljuje broj od 50 do čak 150 ljudi.

Ali te brojke moraju se čitati veoma oprezno.

BBC-jev tekst, oslonjen na Đarmatijevo istraživanje, navodi verovanje da je bila povezana sa smrću najmanje oko 50 ljudi, dok je sudski dokazan samo mali deo.

Dakle, „150 žrtava“ nije isto što i 150 pravosnažno dokazanih ubistava.

To je jedna od stvari koje popularni članci često zamagle.

Legenda je progutala činjenice

Baba Anujka je odličan primer kako stvarni kriminalac vremenom postane folklorni lik.

O njoj su se širile priče da je govorila francuski, svirala klavir, pohađala elitnu školu, bavila se vlaškom magijom i imala veliki broj dece.

Za mnoge od tih tvrdnji nema pouzdane istorijske potvrde.

Još bolji primer je priča o mladom paru Mariji i Titu Vakaresku.

U Vladimirovcu se dugo prepričavalo da su se vraćali sa igranke, prošli pored Anujkine kuće, popili nešto što im je ponudila i potom umrli.

Savršena priča za legendu.

Mlada ljubav.

Misteriozna starica.

Čaša pića.

Dve smrti.

Ali detaljno istraživanje crkvenih i istorijskih dokumenata pokazalo je da je par najverovatnije umro od boginja, kao i još nekoliko ljudi u selu te godine.

To je veoma važan detalj.

Ne zato što Anujku čini nevinom.

Nego zato što pokazuje koliko lako svaka neobjašnjiva smrt u okolini poznate trovačice vremenom postane „još jedna njena žrtva“.

Slučaj koji je konačno srušio sistem

Do preokreta je došlo krajem 1927. i početkom 1928.

Sumnju vlasti izazvala je smrt zemljoposednika Gaje Prokina iz Ilandže.

Policijski izveštaj iz decembra 1927. navodio je sumnju na nasilno trovanje.

Nakon istrage, Baba Anujka je uhapšena u aprilu 1928. u svojoj kući u Vladimirovcu.

Hapšenje je kasnije novinar lista Vreme opisao gotovo kao scenu iz romana.

Noć.

Veliki pljusak.

Selo spava.

Žandarmi ulaze u kuću.

Anujka, prema novinskom zapisu sa kasnijeg suđenja, navodno nije ni čula njihov dolazak sve dok nisu stali pred nju.

Tada je već bila duboko stara žena.

I to je slučaju dalo dodatnu senzacionalnost.

Javnost nije gledala mladog kriminalca.

Gledala je staricu za koju su tvrdili da je decenijama nadživljavala sopstvene žrtve.

Suđenje koje je pretvorilo selo u evropsku vest

Suđenje je počelo 7. juna 1929. pred Okružnim sudom u Pančevu.

Ispred suda okupile su se stotine ljudi.

Domaći listovi su detaljno pratili svaki dan procesa.

Novinari su očigledno bili fascinirani njenim ponašanjem.

Opisivali su je kao žilavu, samouverenu i zainteresovanu za sopstveni izgled čak i u pritvoru.

Prema tadašnjem pisanju, farbala je kosu, koristila puder, sređivala zube i govorila o budućem životu kao da je sigurna da će još dugo poživeti.

Taj novinski portret verovatno je mnogo doprineo njenoj kasnijoj legendi.

Čitalac dobija lik gotovo filmskog negativca:

vrlo stara žena;

mirna;

samouverena;

okružena optužbama za trovanje;

uverena da je ni zatvor neće slomiti.

Ali pravno je najvažnije bilo svedočenje njene pomoćnice Ljubine Milankov i toksikološki tragovi pronađeni tokom istrage.

Anujka je u julu 1929. osuđena na 15 godina zatvora zbog učešća u trovanju Nikole Momirova iz Ilandže. Ljubina Milankov dobila je osam godina, a kazna joj je kasnije povećana na deset. Presuda Ani Dee potvrđena je i u žalbenom postupku, a zatim i pred kasacionom instancom 1930. godine.

Čak su i novine na Havajima pisale o njoj

Slučaj je u međuratnoj Jugoslaviji bio ogroman medijski događaj.

Ali nije ostao lokalna senzacija.

O procesu su pisali listovi u Beču i Rumuniji, dok je američki Honolulu Star-Bulletin još 1928. objavio priču o starici koja se našla u središtu trovačke zavere u Jugoslaviji.

To objašnjava zašto Baba Anujka danas povremeno iskače na međunarodnim listama „najstarijih“ ili „najpoznatijih“ serijskih ubica.

Priča ima sve elemente koje mediji vole.

Starica.

Otrov.

Vračanje.

Misteriozne smrti.

Selo na Balkanu.

Veliki broj navodnih žrtava.

I žena koja se pred sudom ponaša kao da je sigurna da će nadživeti i presudu.

Da li je zaista bila „serijski ubica“?

U modernoj kriminalističkoj terminologiji taj izraz ima određeno značenje.

Kod Babe Anujke postoji dodatna komplikacija: prema dostupnim izvorima, ona uglavnom nije lično davala otrov žrtvama, već ga je prodavala ljudima koji su kasnije izvršavali trovanje.

Zato je njena kriminalna uloga možda preciznije opisati kao organizatora, saučesnika i snabdevača u nizu ubistava.

Ali u popularnoj kulturi izraz „serijski ubica“ opstao je jer se povezuje sa velikim brojem ponovljenih smrti tokom dugog vremenskog perioda.

Sud, međutim, ne radi sa legendama.

Sud radi sa dokazima.

A dokazani slučajevi bili su mnogo uži od brojeva koji danas kruže internetom.

To je važno sačuvati u svakom ozbiljnom tekstu o njoj.

Koliko je zapravo zarađivala?

Izvori sugerišu da nije bila siromašna.

Pored otrovnih „usluga“, bavila se proricanjem i vračanjem i dobro ih naplaćivala. Istraživač Đarmati povezao je njeno imovinsko stanje i sa mogućnošću da finansira skupo lečenje sina u Budimpešti, što u to vreme nije bilo dostupno običnoj seoskoj porodici.

To menja sliku.

Baba Anujka nije bila samo marginalna vračara na kraju sela.

Imala je ugled.

Mrežu mušterija.

Prihod.

I dovoljno snažnu reputaciju da ljudi dolaze iz drugih mesta.

Moć je verovatno dolazila upravo iz kombinacije dve stvari:

straha i rezultata.

Ako jednom selom počne da kruži priča da je neko otišao kod Anujke, a nekoliko dana ili nedelja kasnije njegov „problem“ umro, reputacija raste brže od bilo kakve reklame.

Zašto je toliko dugo bila nedodirljiva?

Najverovatnije zbog kombinacije nekoliko razloga.

Prvo, metode tadašnje medicine bile su ograničenije.

Drugo, žrtve su često bile stariji ili već bolesni ljudi.

Treće, porodica koja je sama naručila trovanje nije imala motiv da prijavi sumnju.

Četvrto, strah od Anujke mogao je sprečavati meštane da govore.

Peto, ljudi su zaista verovali da poseduje natprirodne moći.

A kada zajednica u nekoga veruje i kao u vračaru i kao u trovačicu, granica između straha od zakona prirode i straha od osobe počinje da nestaje.

Možda joj je upravo legenda pomogla da stvarni kriminal ostane skriven.

Posle presude – proročanstvo koje se gotovo ostvarilo

U pritvoru je, prema novinskim zapisima, govorila da će preživeti zatvor i ponovo izaći na slobodu.

U neobičnom obrtu, to se zaista dogodilo.

Posle osam godina puštena je zbog duboke starosti. Prema istraživanju crkvenih knjiga koje prenosi BBC, Ana Dee umrla je 1. septembra 1938. godine, a sahranjena je narednog dana. Tačno mesto njenog groba danas nije pouzdano utvrđeno.

Tako je žena koja je decenijama bila povezana sa tuđim smrtima završila život gotovo anonimno.

Još jedna ironija:

njena kuća danas više ne postoji.

Na tom mestu stoji nova kuća.

Mlađe generacije u susedstvu nisu uvek ni znale detalje o ženi koja je tu nekada živela.

Ali legenda je preživela zgradu.

Baba Anujka danas: kriminalac ili folklorni horor lik?

Verovatno oba.

Istorijski dokumenti potvrđuju da je postojala.

Potvrđuju njeno suđenje.

Presudu.

Ulogu u trovanju.

Pomoćnicu.

Policijske spise.

Medijsko interesovanje.

Dakle, ovo nije izmišljena banatska bajka.

Ali oko čvrstog jezgra tokom decenija narasla je ogromna količina folklora.

Svaka čudna smrt postaje njena.

Svaka priča o otrovu dobije još jedan detalj.

Broj žrtava raste.

Dodaju se magija, tajne škole, egzotični jezici i priče koje niko ne može proveriti.

Na kraju više nije lako razlikovati Anu Dee, stvarnu ženu iz Vladimirovca, od Babe Anujke, horor lika koji živi u kolektivnoj mašti.

I možda je baš to razlog što je priča toliko dugovečna.

Najmračniji deo priče možda uopšte nije ona

Lako je celu priču pretvoriti u portret „zle starice“.

Ali postoji neprijatnije pitanje:

Ko su bili ljudi koji su dolazili kod nje?

Ako je Anujka prodavala otrov, neko ga je morao tražiti.

Ako je plan uspevao, neko ga je morao primeniti.

Ako je žrtva umirala, neko je često imao finansijsku, porodičnu ili ličnu korist.

To znači da priča nije samo o jednoj opasnoj ženi.

To je priča o sredini u kojoj je postojala potražnja za ubistvom koje izgleda kao bolest.

Neko je želeo nasledstvo.

Neko slobodu od nasilnog muža.

Neko nov brak.

Neko imanje.

Neko osvetu.

Baba Anujka mogla je biti centralna figura sistema, ali nije bila jedina osoba koja je imala motiv.

To možda čini priču još mračnijom.

Zato broj žrtava verovatno nikada nećemo znati

Za mnoge ljude koji su preminuli mnogo pre istrage nije bilo moguće rekonstruisati tačan uzrok smrti.

Dokumenti su nepotpuni.

Svedočenja su nestala.

Tela nisu uvek mogla dati jasan odgovor.

Neke priče su verovatno istinite.

Druge su sigurno preuveličane.

Treće, poput mladog para Vakaresku, pokazale su se pogrešnim kada su proverene arhive.

Zato istorijski pošten odgovor glasi:

Baba Anujka jeste bila osuđena zbog učešća u trovanju i veoma verovatno je bila povezana sa većim brojem sličnih slučajeva.

Ali kada neko kaže:

„Ubila je tačno 150 ljudi“

– to nije broj koji je istorija pouzdano dokazala.

To je deo legende izgrađene oko stvarnog zločina.

Zaključak: ljudi nisu išli kod Babe Anujke po magiju – išli su po izlaz iz problema

Možda je zato naslov ove priče toliko uznemirujući.

„Starica kod koje su ljudi dolazili kada su želeli da neko nestane.“

Zvuči kao početak mračne bajke.

Ali iza njega postoje sudski spisi.

Policijski zapisnici.

Arhivske fotografije.

Novinski izveštaji iz 1928. i 1929.

Presuda od 15 godina.

I žena po imenu Ana Dee koja je zaista živela u Vladimirovcu. (BBC Mirror)

Nije bila veštica u natprirodnom smislu.

Nije bilo potrebno da bude.

Prava moć bila joj je mnogo prizemnija.

Znanje o otrovima.

Psihologija ljudi.

Strah.

Diskrecija.

I društvo u kojem je smrt često izgledala kao bolest, a nasledstvo moglo vredeti više od tuđeg života.

Zato je možda najpogrešniji deo legende upravo onaj koji Babu Anujku predstavlja kao demonsko biće izdvojeno od ostatka sveta.

Ona nije poslovala sama u praznini.

Neko je kucao na njena vrata.

Neko joj je objašnjavao problem.

Neko je plaćao.

Neko je zatim odneo „bajanu vodicu“ kući.

I neko je čekao da ona uradi ono zbog čega je kupljena.

Upravo tu se priča pretvara iz folklora u nešto mnogo neprijatnije.

Jer je lako plašiti se stare žene iz legendi.

Mnogo je teže prihvatiti da je njen posao mogao opstajati decenijama samo zato što je postojalo dovoljno ljudi koji su želeli ono što je nudila.

Baba Anujka umrla je 1938.

Njene kuće više nema.

Tačno mesto njenog groba nije sigurno.

Ali ime nije nestalo.

Gotovo vek nakon suđenja, ona je verovatno poznatija nego ikada.

I možda je to poslednji paradoks njenog života:

ljudi su joj dolazili da bi drugi bili zaboravljeni.

A na kraju je upravo ona ostala zapamćena.

Mr. D. Tovarišić