Pre više od 4.500 godina, dok su se u Egiptu podizale velike piramide, a gradovi Mesopotamije zapisivali račune, poreze i imena vladara na glinenim tablicama, na prostoru današnjeg Pakistana i severozapadne Indije razvila se jedna od najvećih urbanih civilizacija bronzanog doba. Njeni stanovnici gradili su planske ulice, kuće sa odvodima, bunare, ogromne rezervoare za vodu, radionice i trgovačke centre. Koristili su standardizovane tegove, pečate i mere, trgovali sa oblastima udaljenim hiljadama kilometara i ostavili iza sebe hiljade natpisa. Problem je samo jedan: više od jednog veka nakon njihovog otkrića još ne možemo pouzdano da pročitamo ni jednu jedinu rečenicu koju su napisali.

Na malim kamenim pečatima pojavljuju se ljudi, bikovi, slonovi, nosorozi, tigrovi i neobično stvorenje koje arheolozi često nazivaju „jednorogom“.

Iznad životinje stoji niz znakova.

Ponekad četiri.

Ponekad pet.

Ponekad osam ili deset.

Znamo da je znakove napravila ljudska ruka.

Znamo približno kada.

Znamo gde su predmeti pronađeni.

Možemo čak rekonstruisati kojim smerom je većina znakova ispisivana.

Ali ne znamo šta oni znače.

Ne znamo ime osobe koja je posedovala pečat.

Ne znamo da li zapis kaže:

„Trgovac iz Harape“.

„Deset mera žita“.

„Hram tog i tog boga“.

„Vlasništvo porodice…“

ili nešto sasvim drugačije.

To je možda najveći paradoks civilizacije doline Inda.

Njeni gradovi govore gotovo sve o načinu na koji su ljudi živeli.

Njihovo pismo gotovo ništa.

Civilizacija koju je savremeni svet skoro zaboravio

Danas je nazivamo civilizacijom Inda ili harapskom civilizacijom.

Njena zrela urbana faza razvila se približno između 2600. i 1900. godine pre nove ere, na ogromnom prostoru današnjeg Pakistana i severozapadne Indije. Metropolitan Museum navodi da je do sredine trećeg milenijuma pre nove ere taj svet već imao razvijenu urbanu kulturu i dalekosežne trgovačke kontakte. (The Metropolitan Museum of Art)

Harapa i Mohendžo-Daro najpoznatiji su gradovi, ali ni približno jedini.

Pronađeno je više od hiljadu harapskih nalazišta, od velikih urbanih centara do manjih naselja.

Jedan od najupečatljivijih primera je Dholavira, danas pod zaštitom UNESCO-a.

Grad je nastao u sušnom području današnjeg Gudžarata, gde je voda bila dragocena.

Stanovnici nisu jednostavno čekali kišu.

Izgradili su složen sistem rezervoara, kanala i odvoda kojim su skupljali i čuvali vodu. UNESCO Dholaviru opisuje kao izvanredan primer unapred planiranog grada sa utvrđenim zonama, rezervoarima i sofisticiranim sistemom upravljanja vodom. (UNESCO World Heritage Centre)

U Mohendžo-Daru situacija je bila drugačija.

Podzemnih voda bilo je dovoljno, pa je grad imao ogroman broj bunara. Dokumentacija UNESCO-a za Dholaviru navodi procenu od oko 700 bunara u Mohendžo-Daru. (UNESCO World Heritage Centre)

Tu je i čuveno Veliko kupatilo.

Pravougaoni bazen, sa pažljivo izvedenom hidroizolacijom i stepenicama, verovatno je imao javnu ili ritualnu funkciju.

Kada se pogledaju takvi gradovi, teško je govoriti o „primitivnom“ svetu.

Ulice su planski organizovane.

Odvodi prolaze ispod ili uz njih.

Kuće imaju unutrašnja dvorišta.

Postoje zanatske zone.

Radionice za obradu perli, školjki, metala i poludragog kamenja.

Postoje standardizovani tegovi.

Postoji sistem urbanog planiranja koji se ponavlja na velikom prostoru.

A ipak gotovo nigde nema dugog teksta koji bi objasnio ko je svim tim upravljao.

Nema faraona. Nema kraljevskih hronika. Nema spiska ratova.

Tu civilizacija Inda postaje još neobičnija.

Kod Egipta imamo faraone.

Imena.

Titule.

Dinastije.

Spiskove kraljeva.

Hramove prekrivene tekstom.

Kod Mesopotamije imamo desetine hiljada klinastih tablica.

Ugovore.

Pisma.

Administrativne evidencije.

Mitove.

Molitve.

Zakone.

Iz civilizacije Inda imamo velike gradove i ogromnu količinu materijalnih ostataka, ali nemamo nijedan dokument koji možemo pouzdano pročitati.

Ne možemo napraviti ni osnovni spisak njihovih vladara.

Zapravo, čak ni ne znamo da li su imali kraljeve u smislu u kojem su ih imali Egipat ili Mesopotamija.

Ne poznajemo ime nijednog harapskog grada iz njihovog sopstvenog jezika.

„Mohendžo-Daro“ nije ime koje su koristili njegovi stanovnici.

To je savremeni naziv.

Ne znamo kako su oni zvali svoj grad.

Ne znamo kako su zvali sebe.

A ne znamo ni kako su nazivali zemlju u kojoj su živeli.

Mesopotamci su možda imali ime za njih – Meluha

Jedan trag dolazi iz potpuno drugog sveta.

Mesopotamski tekstovi trećeg milenijuma pre nove ere govore o udaljenoj zemlji Meluha.

Iz nje su brodovima stizali vredni materijali.

Drvo.

Kamenje.

Egzotična roba.

Britanski muzej navodi da klinasti izvori govore o brodovima iz Meluhe koji su pristajali u mesopotamskim lukama, a poznat je čak i pečat čoveka čija se titula prevodi kao „tumač jezika Meluhe“. To je snažan dokaz direktnog kontakta, a Meluha se danas široko povezuje sa civilizacijom Inda. (Britanski Muzej)

Zamislite koliko je taj detalj frustrirajući.

Pre više od 4.000 godina postojao je čovek koji je, izgleda, mogao da prevodi njihov jezik.

Danas više ne možemo.

Možda je neki mesopotamski trgovac potpuno normalno razgovarao sa trgovcem iz Harape.

Pitao ga cenu robe.

Pregovarao.

Znao njegovo ime.

A 4.000 godina kasnije jedan od najobrazovanijih lingvista na svetu može da gleda njegov pečat i kaže samo:

ne znamo šta piše.

Hiljade poruka – skoro nijedna rečenica

Zašto je pismo toliko teško?

Prvi problem je brutalno jednostavan:

tekstovi su prekratki.

Asko Parpola je u velikom pregledu korpusa naveo oko 3.000 poznatih natpisa, sa prosečnom dužinom od svega pet znakova; u drugim katalozima, zavisno od toga kako se računaju fragmenti i duplikati, govori se i o približno 5.000 poznatih natpisa. (Cambridge)

Ali broj predmeta nije najveći problem.

Možete imati pet hiljada tekstova.

Ako svaki glasi otprilike:

△𐄂魚𐄁

– to vam i dalje ne daje roman, istoriju ili dužu gramatičku strukturu na kojoj možete testirati prevod.

Prosečan natpis ima oko pet znakova.

Najduži kontinuirani primeri imaju tek nekoliko desetina, a često se kao najduži navodi tekst od oko 17 znakova raspoređenih u više linija. (Cambridge)

Poređenja radi, Rozetska ploča, koja je pomogla Šampolionu da pročita egipatske hijeroglife, sadržala je dugačak tekst na tri pisma.

Ind ima nešto potpuno suprotno:

hiljade minijaturnih zagonetki.

Nedostaje im njihova Rozetska ploča

To je drugi veliki problem.

Još niko nije pronašao natpis tipa:

induski znakovi + akadijski klinopis

sa istim tekstom.

Takav predmet mogao bi preko noći promeniti istoriju arheologije.

Zamislimo da se u nekoj drevnoj luci Persijskog zaliva pronađe pečat na kojem na jednoj strani piše tekst koji poznajemo iz akadskog, a na drugoj isti sadržaj zapisuje pismo Inda.

Odjednom bismo mogli prepoznati:

ime;

titulu;

grad;

broj;

robu.

Zatim bismo te vrednosti testirali na drugim natpisima.

Tako su dešifrovana mnoga drevna pisma.

Kod Inda toga nema.

Cambridgeov pregled problema direktno navodi odsustvo bilingvalnog teksta kao jednu od najvećih prepreka. (Cambridge)

Na Harappa.com arheolozi Jonathan Mark Kenoyer, Massimo Vidale i drugi kao glavne teškoće takođe navode:

izuzetno kratke tekstove;

nepoznat jezik;

odsustvo bilingvalnog natpisa;

i prekid veze između ovog sistema i kasnijih južnoazijskih pisama. (Harappa)

Drugim rečima, imamo šifru.

Ali nemamo ključ.

Čak ne znamo ni koji jezik treba tražiti

To je možda najveća prepreka od svih.

Pretpostavimo da vidimo znak ribe.

Da li on znači:

„riba“?

Glas koji je počinjao rečju za ribu?

Ime božanstva?

Zvezdu?

Titulu?

Broj?

Ne možemo znati dok ne znamo jezik.

Jedna od najpoznatijih hipoteza jeste da je jezik civilizacije Inda pripadao ranoj dravidskoj porodici, kojoj danas pripadaju, između ostalih, tamilski, telugu, kanada i malajalam.

Asko Parpola decenijama razvija upravo takvo tumačenje.

Neki drugi istraživači predlagali su rane indoarijske jezike, austrijske jezičke veze, potpuno izumrle jezičke porodice ili složen višejezični sistem.

Nijedna hipoteza nije dobila opšte prihvatanje.

To je presudno.

Ako ne znate jezik, isti niz znakova možete „prevesti“ na deset različitih načina.

I svaki može delovati ubedljivo ako unapred odlučite šta želite da pronađete.

Zato je Indsko pismo groblje spektakularnih „dešifrovanja“

Gotovo svake godine pojavi se neko ko tvrdi:

„Rešio sam misteriju.“

Harapani su govorili sanskrit.

Ne, govorili su tamilski.

Ne, pismo je matematički kod.

Ne, znakovi opisuju astronomiju.

Ne, to su imena bogova.

Ne, pečati sadrže vedske tekstove.

Problem nije napraviti tumačenje nekoliko znakova.

Problem je napraviti tumačenje koje funkcioniše na celom korpusu, predviđa obrasce koje ranije niste koristili za njegovo stvaranje i koje drugi stručnjaci mogu nezavisno proveriti.

Do sada nijedan predloženi prevod nije dostigao taj nivo opšteg prihvatanja.

Zato Metropolitan Museum i dalje sasvim jasno kaže da Indsko pismo nije potpuno dešifrovano. (The Metropolitan Museum of Art)

Ali naučnici ipak znaju nešto o načinu na koji je pisano

Ne razumemo poruku.

Ali vidimo strukturu.

Procene broja znakova variraju zbog pitanja šta je poseban znak, a šta samo varijanta istog znaka.

Jedan poznati katalog Askа Parpole ima oko 398 osnovno razlikovanih znakova, uz veliki broj grafičkih varijanti. (Harappa)

To je zanimljiv broj.

Premalo za sistem u kojem bi svaki mogući pojam imao poseban simbol.

Previše za običnu abecedu sa dvadesetak ili tridesetak znakova.

Zbog toga mnogi istraživači smatraju da je sistem možda bio logoslogovni – nešto u čemu znaci mogu predstavljati reči, slogove ili kombinaciju ideografskih i fonetskih vrednosti.

Ali ni to nije konačno dokazano.

Znamo i da je glavni smer pisanja uglavnom bio zdesna nalevo. To se zaključuje po rasporedu znakova, slobodnom prostoru na pečatima i načinu na koji su duži nizovi lomljeni u sledeću liniju. (Harappa)

Dakle, čak i bez prevoda možemo reći:

ovo nije nasumično šaranje.

Znakovi imaju položaje.

Neki se pojavljuju na početku.

Drugi na kraju.

Određene kombinacije se ponavljaju.

Postoje pravila.

Da li je to uopšte pravo pismo?

Čak je i to bilo predmet velike rasprave.

Godine 2004. Steve Farmer, Richard Sproat i Michael Witzel izneli su kontroverznu tezu da Indski znakovi možda nisu potpuno pismo koje kodira govor, nego složen sistem simbola – nešto bliže religijskim, političkim ili administrativnim oznakama.

Jedan od njihovih argumenata upravo je neverovatna kratkoća natpisa.

Zašto u civilizaciji koja traje vekovima nema tablice od sto znakova?

Zašto nema zida prekrivenog tekstom?

Zašto nema pisama?

Drugi istraživači snažno su odbacili tu ideju.

Računarske analize redosleda znakova pokazale su da nizovi imaju kombinaciju pravilnosti i fleksibilnosti sličnu jezičkim sistemima. Studija o kojoj je izvestio Nature India zaključila je da statistička struktura znakova liči na strukturu lingvističkog pisanja više nego na nasumične ili jednostavne nelingvističke kodove. (Nature)

To još nije prevod.

Niti definitivni dokaz svakog aspekta sistema.

Ali većina stručnjaka za civilizaciju Inda i dalje Indske znakove tretira kao oblik pisane komunikacije, čak i ako se rasprava o njenoj tačnoj prirodi nastavlja.

Šta su onda možda pisali na pečatima?

Ovde ulazimo u vrlo opreznu zonu pretpostavki.

Pečati su verovatno imali administrativnu ili identifikacionu funkciju.

Metropolitan Museum navodi da su pečati u drevnim društvima služili kao oznake vlasništva i statusa, a stotine kvadratnih harapskih pečata pronađene su u velikim gradovima. (The Metropolitan Museum of Art)

Zato su moguće interpretacije:

ime vlasnika;

titula;

institucija;

trgovačka grupa;

poreklo robe;

verska formula;

administrativna oznaka.

Često se pojavljuje i životinja.

Najpoznatija je takozvana „jednoroga“ životinja, koja uopšte ne mora predstavljati jednoroga u modernom smislu.

Možda je mitološko biće.

Možda stilizovani bik.

Možda oznaka klana, institucije ili trgovačke organizacije.

Ne znamo.

I upravo je to frustrirajuće.

Čovek je pre 4.300 godina mogao pogledati pečat i trenutno razumeti:

ko je ova osoba i šta ovaj znak predstavlja.

Mi vidimo izvanredno umetničko delo – i gotovo smo nepismeni pred njim.

A onda je u Dholaviri pronađeno nešto nalik ogromnom natpisu

Jedan od najintrigantnijih nalaza iz Dholavire jeste veliki skup znakova koji je verovatno bio postavljen na konstrukciji kod gradskog ulaza.

Pojedinačni znakovi bili su mnogo veći od minijaturnih natpisa na pečatima.

To često navodi popularne autore da ga nazivaju jednom od najstarijih „reklamnih tabli“ na svetu.

To je zabavna analogija, ali ne znamo šta je pisalo.

Možda ime grada.

Možda ime institucije.

Možda neka ceremonijalna poruka.

Sama činjenica da su znakovi bili dovoljno veliki da se vide iz daljine pokazuje da pismo nije postojalo samo kao mikroskopska oznaka na trgovačkom pečatu.

Imalo je javnu funkciju.

I opet – poruka nam je pred očima.

A ne možemo je pročitati.

Još više zbunjuje koliko su bili standardizovani

Civilizacija Inda pokazuje veliku standardizaciju na ogromnom prostoru.

Tegovi iz različitih gradova slede slične sisteme.

Opeke često koriste ponavljajuće proporcije.

Pečati dele stilove.

Pismo ima slična pravila od jednog kraja civilizacije do drugog.

To znači da je postojala neka vrsta široko prihvaćenih normi.

Ali kako su se one sprovodile?

Da li je postojala centralna država?

Mreža gradova?

Trgovačka elita?

Verske institucije?

Lokalne vlasti koje su delile zajedničku kulturu?

Da možemo da čitamo njihove tekstove, možda bismo odgovor dobili veoma brzo.

Jedan natpis mogao bi reći:

„Kralj taj i taj.“

I čitava rasprava o političkom uređenju promenila bi se.

Ili možda nikad ne bismo pronašli kralja jer takva institucija nije ni postojala.

Za sada arhitektura mora govoriti umesto jezika.

Ni propast gradova ne možemo opisati njihovim rečima

Oko 1900. godine pre nove ere veliki urbani sistem počinje da se menja.

Veliki gradovi gube deo stanovništva.

Standardizacija slabi.

Mreže trgovine se menjaju.

Pismo nestaje iz upotrebe.

Danas se za transformaciju civilizacije Inda mnogo više razmatraju klimatske promene, promena rečnih sistema, prilagođavanje ekonomije i pomeranje stanovništva nego stare teorije o dramatičnoj „arijevskoj invaziji“. UNESCO kod Dholavire beleži dug proces promene i konačnog opadanja, a ne jednu trenutnu katastrofu. (UNESCO World Heritage Centre)

Ali zamislite koliko bi sve bilo jasnije kada bismo imali njihov dnevnik.

„Kiše više ne dolaze.“

„Reka se pomerila.“

„Selimo se.“

„Trgovina sa zapadom je prestala.“

Možda su upravo takve rečenice nekada postojale.

Ako su bile zapisane na drvetu, tkanini, palminom lišću ili drugom propadljivom materijalu, gotovo sve su nestale.

To je još jedna moguća tajna kratkih natpisa.

Možda pečati nisu bili njihova prava književnost.

Možda je dugačko pisanje postojalo na materijalu koji nije preživeo.

Ako je tako, arheologija je sačuvala samo njihove potpise – a izgubila knjige.

Jedno buduće otkriće moglo bi promeniti sve

Zato stručnjaci i dalje sanjaju o jednom predmetu.

Bilingvalnom tekstu.

Možda negde u Omanu.

Bahreinu.

Iraku.

Iranu.

Nekadašnjoj trgovačkoj luci.

Mesopotamija i civilizacija Inda bile su povezane dovoljno snažno da je ideja sasvim realna.

Cambridgeov pregled čak navodi nadu da bi buduća iskopavanja na mesopotamskim nalazištima mogla doneti klinasti tekst sa meluškim imenom i otiskom indskog pečata. (Cambridge)

Možda takav predmet već postoji u zemlji.

Možda ga je neko iskopao pre sto godina i leži pogrešno katalogizovan u muzejskom depou.

Možda ga nikada nećemo pronaći.

Ali ako ga pronađemo, posledice bi bile ogromne.

Prvi znak dobio bi zvuk.

Drugi značenje.

Pojavila bi se imena.

Titule.

Možda bogovi.

Možda naziv Harape na jeziku njenih stanovnika.

A zatim bi hiljade predmeta koji danas ćute odjednom počeli da govore.

Najveća ironija je što njihovi gradovi izgledaju gotovo modernije nego njihov glas

Znamo kako su odvodili vodu.

Ne znamo kako su govorili „voda“.

Znamo da su imali trgovce.

Ne znamo njihovu reč za trgovca.

Znamo da su pravili izuzetno precizne tegove.

Ne možemo sa sigurnošću pročitati njihove brojeve.

Znamo da su putovali morem do Persijskog zaliva i trgovali sa Mesopotamijom.

Ne znamo kako su zvali more.

Znamo da su sahranjivali mrtve.

Ne znamo njihovu reč za smrt.

Znamo da su podizali gradove u kojima su živele hiljade ljudi.

Ali ne znamo ime gotovo nijednog od tih ljudi.

U tome se civilizacija Inda razlikuje od gotovo svih velikih civilizacija koje učimo u školi.

Ramzes II može nam se obratiti kroz natpise.

Hamurabi nam je ostavio zakon.

Sumerani su ostavili poeziju.

Harapani su ostavili znakove.

I tišina.

Možda ćemo tek tada otkriti da smo mnogo toga pogrešno razumeli

Arheologija radi sa predmetima.

A predmeti ne objašnjavaju sami sebe.

Veliku kupku u Mohendžo-Daru nazivamo „Velikim kupatilom“.

Ali da li je bila religijska?

Politička?

Društvena?

Pečat sa „jednorogom“ nazivamo pečatom sa jednorogom.

Ali možda ta životinja ima potpuno drugačije značenje.

Figuru čoveka u posebnom položaju neki su ranije povezivali sa kasnijim indijskim božanstvima.

Ali bez čitljivog teksta takve veze ostaju predmet rasprave.

Možda jednog dana pročitamo natpis i saznamo da je predmet koji smo sto godina opisivali kao „ritualni“ zapravo potvrda o deset vreća ječma.

Ili suprotno.

Predmet za koji smo mislili da je trgovački možda pripada svetu religije.

Dešifrovanje ne bi samo dodalo tekst našoj slici civilizacije Inda.

Moglo bi promeniti značenje gotovo svega što smo već pronašli.

Zaključak: hiljade poruka čekaju čitaoca koji još nije rođen

Pre oko 4.500 godina čovek je u radionici u Mohendžo-Daru uzeo komad steatita.

Izrezao životinju.

Iznad nje urezao nekoliko znakova.

Zatim je pečat obrađen i korišćen.

Možda ga je nosio trgovac.

Možda činovnik.

Možda sveštenik.

Možda pripadnik porodice čije ime niko nije izgovorio četiri milenijuma.

Za njega su znaci bili obični.

Čitljivi.

Možda ih je razumeo i njegov sin.

Trgovac na pijaci.

Čovek koji je primao robu.

I neko hiljadama kilometara dalje u trgovačkoj luci.

Danas taj isti pečat može stajati pod muzeјskim svetlom pred profesorom lingvistike, arheologom i stručnjakom za drevna pisma.

I nijedan ne može sa sigurnošću reći šta piše.

Znamo približno 400 znakova i njihove varijante. (Harappa)

Znamo da je većina tekstova veoma kratka i da u proseku imaju samo oko pet znakova. (Cambridge)

Znamo da je glavni smer pisanja bio zdesna nalevo. (Harappa)

Znamo da se znaci ponavljaju po pravilima koja ukazuju na organizovan sistem komunikacije. Statističke analize čak daju podršku ideji da sistem poseduje strukturu sličnu jezičkom pisanju. (Nature)

Ali ne znamo ključnu stvar:

šta bilo koji od tih nizova zaista govori.

Nemamo sigurnu identifikaciju jezika.

Nemamo bilingvalni tekst.

Nemamo dugu knjigu.

Nemamo pisma među ljudima.

Nemamo uklesanu istoriju države.

Imamo civilizaciju koja je izgradila neke od najsofisticiranijih gradova bronzanog doba – i ostavila nam hiljade poruka koje izgledaju kao da su namerno zaključane.

Naravno, nisu bile.

Šifra postoji samo za nas.

Njihovi stanovnici su je čitali svakodnevno.

I možda se upravo zato civilizacija Inda čini toliko privlačnom.

Nije izgubljena zato što nemamo njene gradove.

Gradove imamo.

Nije izgubljena zato što nemamo njene predmete.

Imamo ih na desetine hiljada.

Nije čak izgubljena ni zato što nije pisala.

Pisala je.

Problem je mnogo frustrirajući.

Njene reči su još pred nama.

Možemo ih videti.

Možemo ih prebrojati.

Možemo pratiti redosled znakova.

Možemo fotografisati svaki detalj.

Ali posle više od jednog veka istraživanja još stojimo pred njima kao nepismeni stranac pred zatvorenim vratima.

Možda će se sutra u nekoj drevnoj luci pojaviti dugo očekivana „Rozetska ploča Inda“.

Možda će računarski modeli otkriti obrazac koji do sada niko nije video.

Možda će novi arheološki nalaz konačno povezati jedan znak sa poznatim imenom ili predmetom.

A možda će pismo ostati nepročitano još stotinu godina.

Do tada će mala kamena lica sa životinjama i nepoznatim znacima nastaviti da postavljaju isto pitanje koje arheologija pokušava da reši već generacijama:

Ko ste bili – i šta ste pokušavali da nam kažete?

Mr. D. Tovarišić