Mesto u Srbiji gde ugašen automobil kreće „uzbrdo“ – šta se zaista događa na Radanu? – 3. oko online

Na jednom delu puta na planini Radan, iznad sela Ivanje, dovoljno je zaustaviti automobil, ugasiti motor i izbaciti menjač iz brzine. Vozilo će početi samo da se kreće – ali u smeru za koji oči tvrde da je uzbrdo. Ako prospete vodu po asfaltu, i ona će izgledati kao da teče naviše. Lopta ili kliker učiniće isto. Zbog toga se ovo mesto godinama naziva „uzbrdna nizbrdica“, „gravitaciona anomalija“ i čak „mesto na kojem gravitacija ne važi“. Ali kada su fizičari doneli libelu, GPS, klatno i počeli da mere teren, pokazalo se da je prava misterija možda još zanimljivija: gravitacija je potpuno normalna – ono što nas vara jeste naš sopstveni mozak.

Priča je ponovo privukla pažnju javnosti početkom septembra 2026., kada su televizije i portali ponovo objavili snimke automobila koji, naizgled potpuno nemoguće, klizi „uzbrdo“ na Radanu. Prizor zaista izgleda ubedljivo: vozilo nema uključen motor, niko ga ne gura, a ono se polako udaljava u pravcu za koji biste bez razmišljanja rekli da vodi naviše.

Da ne znate ništa drugo, lako biste poverovali da se tu dešava nešto veoma čudno.

I upravo se to dogodilo.

Mesto na kojem oči kažu jedno, a fizika drugo

Fenomen se nalazi u blizini sela Ivanje, na području planine Radan, između Kuršumlije, Bojnika i Leskovca.

Put prolazi kroz brdovit kraj.

Sa strane su vegetacija, njive i kuće.

U daljini se vide grebeni.

Prirodni horizont nije potpuno jasan.

I tu nastaje problem.

Čovek ne određuje nagib puta tako što u glavi poseduje ugrađenu građevinsku libelu.

Mozak procenjuje šta je horizontalno na osnovu vizuelnih znakova:

linije horizonta,

položaja okolnih brda,

pravca drveća,

ivica puta,

kuća,

nagiba susednog terena.

Ako su ti znaci pogrešno postavljeni ili ako pravi horizont nije vidljiv, naš vizuelni sistem može napraviti ozbiljnu grešku.

Na Radanu je greška toliko jaka da čovek može gledati nizbrdicu i biti potpuno uveren da gleda uzbrdicu.

Automobil zaista kreće sam

Važno je odmah razjasniti jednu stvar.

Fenomen nije izmišljen.

Automobil zaista može početi da se kreće kada se ugasi i ostavi van brzine.

Voda zaista teče određenim smerom.

Lopta zaista može da se zakotrlja.

Ljudi koji snimaju takve prizore ne moraju ništa da nameštaju.

Ali ono što je pogrešno jeste zaključak da se predmeti kreću suprotno gravitaciji.

Oni se zapravo kreću nizbrdo.

Samo što nizbrdica izgleda kao uzbrdica.

To je ključ cele priče.

Godine 2010. nastala je prava medijska groznica

Priča nije nova.

Još 2010. domaći mediji počeli su masovno da izveštavaju o navodnoj „gravitacionoj anomaliji“ na Radanu.

U pojedinim emisijama pominjana su moguća neobična magnetna polja.

Ležišta rude.

Geološke anomalije.

Povezivanje sa obližnjom Đavoljom varoši.

Čak su se pojavila tumačenja da je na tom mestu gravitacija na neki način izmenjena.

Interesovanje je bilo ogromno.

Ljudi su dolazili automobilima samo da bi proverili fenomen.

Televizijske ekipe obilazile su selo.

Mesto je preko noći postalo svojevrsna turistička atrakcija.

Ali onda su na lokaciju došli ljudi sa vrlo jednostavnim pitanjem:

Šta ako samo izmerimo put?

Prvi instrument koji je razbio misteriju bio je – obična libela

Ekipa časopisa Vreme i Društva za promociju i popularizaciju nauke otišla je 2010. na lokaciju.

Najpre su uradili nešto gotovo banalno.

Na asfalt su stavili libelu.

Rezultat?

Ono što je oku izgledalo kao uzbrdica zapravo je bilo nizbrdo.

Test su ponavljali na više mesta.

Isti rezultat.

Lopta, voda i automobil nisu kršili nijedan zakon prirode.

Svi su išli tamo gde gravitacija nalaže – prema nižoj tački.

Ali istraživači se nisu zaustavili na tome.

Jer neko je mogao reći:

„Možda libela greši.“

Zato su nastavili.

Izmerili su nagib puta

Na asfaltu je postavljena merno definisana deonica.

Rezultat je pokazao da se put spušta približno jedan metar na svakih sto metara.

Nagib je mali.

Oko jedan odsto.

To nije strma nizbrdica.

Ali je sasvim dovoljna da automobil u leru počne da se kotrlja.

Problem je što okolni teren čini da taj blagi pad izgleda kao uspon.

Drugim rečima, automobil ne poseduje tajanstveni pogon.

On samo koristi potencijalnu energiju koju mu daje položaj na višoj tački.

Gravitacija radi potpuno normalno.

Zatim su uzeli GPS

Merenja su obavljena i sa dva različita GPS uređaja.

Cilj je bio da se proveri relativna nadmorska visina početka i kraja problematične deonice.

Ponovo isti rezultat.

Teren pada u smeru kojim se automobil sam kreće.

I opet približno jedan metar na sto metara.

Do tog trenutka misterija je praktično bila rešena.

Ali fizičari su napravili još jedan test.

Izmerili su samu gravitaciju

Ako bi na Radanu zaista postojala toliko snažna gravitaciona anomalija da može automobil da povlači „uzbrdo“, ona bi morala biti neverovatno velika.

To ne bi bila mala geološka zanimljivost.

To bi bilo otkriće koje bi potreslo fiziku.

Zato je na licu mesta napravljen eksperiment sa matematičkim klatnom.

Izmerena vrednost gravitacionog ubrzanja bila je približno 9,82 metra u sekundi na kvadrat, potpuno očekivana za tu geografsku širinu.

Drugim rečima:

gravitacija na Radanu ponaša se sasvim normalno.

Nikakav automobil nije povučen prema nebu.

Nikakva sila nije preokrenula pravila fizike.

Ali iluzija i dalje ostaje veoma snažna.

Kako mozak može toliko da pogreši?

Tu priča postaje možda zanimljivija nego da je u pitanju obična „misteriozna sila“.

Naš mozak ne vidi svet kao kameru.

On stalno tumači ono što vidi.

Pokušava da iz nepotpunih informacija napravi najverovatniju sliku prostora.

Posebno važna je linija horizonta.

Horizont daje mozgu referencu za horizontalu.

Kada je zaklonjen brdima, šumom ili konfiguracijom terena, mozak počinje da koristi druge znakove.

Ako su okolne padine strmije od same ceste, blagi pad puta može izgledati kao uspon.

Ako se udaljeno brdo ponaša kao lažni horizont, mozak može potpuno pogrešno proceniti položaj puta.

U stručnoj literaturi takva mesta nazivaju se gravity hills, magnetic hills, odnosno iluzije nagiba.

Eksperimentalna istraživanja pokazala su da „antigravitaciona brda“ nastaju upravo zato što posmatrač pogrešno određuje nivo horizonta i odnos nagiba prema gravitaciji.

Radan je postao čak i predmet stručnog rada japanskog psihologa

Fenomen nije ostao samo lokalna zanimljivost.

Japanski profesor psihologije Akiyoshi Kitaoka sa Univerziteta Ritsumeikan, poznat po proučavanju optičkih iluzija, posetio je Srbiju i analizirao upravo Radan.

U stručnom radu posvećenom tom mestu definiše ga kao slope illusion – Magnetic Hill, odnosno iluziju nagiba. Radan je upoređen sa sličnim lokacijama širom sveta, gde blagi uspon izgleda kao pad ili blagi pad izgleda kao uspon.

To je važno iz još jednog razloga.

Radan nije jedino takvo mesto.

Fenomen postoji u mnogim zemljama.

SAD.

Kanadi.

Italiji.

Japanu.

Južnoj Koreji.

Australiji.

I gotovo svuda se uz njega razvija neka lokalna legenda.

Zašto se takva mesta često nazivaju „magnetnim brdima“?

Zato što automobil stvara utisak da ga nešto vuče.

Ako čovek ne vidi motor.

Ne vidi osobu koja gura.

I veruje da je teren uzbrdo.

Najlogičnije intuitivno objašnjenje glasi:

„Mora postojati neka sila.“

A magnetizam zvuči dovoljno naučno da priča dobije kredibilitet.

Zato se širom sveta pojavljuju nazivi:

Magnetic Hill.

Gravity Hill.

Mystery Hill.

Spook Hill.

Electric Brae.

Ali automobil nije napravljen od materijala koji bi obična lokalna magnetna anomalija mogla da povuče uz ozbiljan nagib na taj način.

I što je još važnije – precizna topografska merenja pokazuju da nikakvo takvo objašnjenje nije potrebno.

Iste rezultate daju i savremena istraživanja drugih „magnetnih brda“ širom sveta: kada se teren izmeri preciznim geodetskim instrumentima i gravimetrima, put se pokaže kao nizbrdica, bez neobične gravitacione sile.

A šta je sa pričom da kompas „poludi“?

Takve tvrdnje često prate priče o Radanu.

Pominju se magnetne anomalije.

Neobično ponašanje kompasa.

Rude u zemlji.

Ali za tvrdnju da upravo neki snažan magnetni fenomen pokreće automobile nema pouzdanog eksperimentalnog dokaza.

Čak i kada bi lokalne magnetne varijacije postojale – a one na Zemlji mogu postojati zbog geologije – to nije isto što i sila sposobna da automobil vuče uzbrdo.

To bi bila potpuno druga veličina fenomena.

Ključni test je jednostavan:

ako automobil ide ka geodetski nižoj tački, ne postoji nikakav razlog da se uvodi misteriozna sila.

Gravitacija je dovoljna.

A voda koja „teče uzbrdo“?

Isti princip.

Voda je čak bolji test od automobila.

Voda ne poseduje motor.

Ne može je povlačiti pogonski sistem.

Ako izgleda da ide uzbrdo, postoje praktično dve mogućnosti:

ili smo upravo otkrili nešto što ruši temeljnu fiziku,

ili smo pogrešno procenili gde je uzbrdo.

Na Radanu je drugo objašnjenje potvrđeno merenjem.

Potok i prosuta voda prate stvarni pad terena.

Oko vidi suprotno.

Zašto je iluzija tako ubedljiva čak i kada znate odgovor?

To je možda najlepši deo fenomena.

Možete unapred znati:

„Ovo je optička varka.“

Možete čak pročitati rezultate merenja.

Doći na mesto.

Pogledati put.

I opet će vam delovati da vozilo ide naviše.

Znanje ne mora automatski da ugasi perceptivnu iluziju.

Isto se događa kada gledate poznate optičke varke sa dve linije iste dužine.

Znate da su iste.

Izmerili ste ih.

Ali jedna i dalje izgleda duža.

Mozak ne kaže:

„Aha, pročitao sam naučni rad, od sada ću ovu sliku videti drugačije.“

Vizuelni sistem radi po svojim pravilima.

Zato je Radan zapravo odlična demonstracija načina na koji funkcioniše ljudska percepcija.

Mozak nam svakog trenutka konstruiše svet

Ovo zvuči filozofski, ali je vrlo praktično.

Oči šalju informacije.

Mozak ih organizuje.

Procena dubine.

Udaljenosti.

Veličine.

Pravca.

Horizontale.

Sve se delimično zasniva na iskustvu.

Na primer, očekujemo da stabla uglavnom rastu približno vertikalno.

Ali ako teren i vegetacija daju pogrešne reference, mozak može čitavu sliku „rotirati“ u pogrešnom smeru.

Tada ono što je geometrijski nizbrdo izgleda uzbrdo.

I automobil koji se ponaša potpuno normalno izgleda kao mašina koja prkosi Njutnu.

Zašto je baš Radan idealan za takvu varku?

Konfiguracija terena ima nekoliko pogodnih elemenata.

Blag nagib samog puta.

Okolne strmije padine.

Vegetacija.

Ograničen pogled na pravi horizont.

Brda u daljini koja vizuelni sistem može koristiti kao pogrešnu referencu.

U originalnom terenskom izveštaju istraživači su opisali upravo neobičan odnos linije puta i brda na horizontu kao ključ iluzije.

Zato efekat nije slučajan.

Pejzaž je praktično napravio ogromnu prirodnu optičku varku.

Umesto slike na papiru imate čitavu planinu.

A umesto linije koja izgleda duža nego što jeste, imate automobil koji izgleda kao da se penje bez motora.

Legenda je, naravno, brzo dobila i đavole

Nedaleko se nalazi Đavolja varoš.

Samo ime je dovoljno da podstakne maštu.

Ako u istom kraju postoje neobične zemljane figure, kiseli izvori, legende i put na kojem automobil ide „uzbrdo“, vrlo brzo nastaje priča o natprirodnim silama.

U takvom pejzažu činjenice i folklor gotovo prirodno počinju da se mešaju.

Za turističku priču to je savršeno.

Đavolja varoš.

Radan.

Put koji prkosi gravitaciji.

Automobil koji se sam kreće.

Voda koja ide uzbrdo.

Ali naučno objašnjenje ne oduzima mestu njegovu neobičnost.

Naprotiv.

Da li je optička iluzija manje zanimljiva od „antigravitacije“?

Uopšte ne.

Prava gravitaciona anomalija sposobna da povuče automobil uzbrdo bila bi spektakularna.

Ali bi zahtevala izuzetno ozbiljne dokaze.

Na Radanu tih dokaza nema.

Nasuprot tome, imamo nešto što se može ponoviti svaki put:

ljudsko oko uporno govori jedno,

instrumenti drugo.

To je veoma retka prilika da na otvorenom, bez laboratorije, vidite kako vas sopstvena percepcija vara.

U tom smislu Radan nije „lažno čudo“.

On jeste čudo – samo ne gravitacije.

To je čudo percepcije.

Kako možete sami proveriti fenomen?

Najjednostavniji način nije puštanje automobila.

To može biti opasno i ne treba eksperimentisati na putu sa saobraćajem.

Mnogo bezbednije je koristiti:

libelu,

dužu providnu cev sa vodom,

geodetski instrument,

precizno merenje nadmorske visine.

Čak i snimanje kamerom iz drugačijeg ugla može dramatično oslabiti iluziju.

Kada kadar izbacite iz vizuelnog konteksta okolnih brda, nagib počinje da izgleda drugačije.

To samo potvrđuje koliko je horizont važan.

Zašto iskustvo iz automobila deluje posebno snažno?

Zato što čovek sedi nisko.

Vidno polje je ograničeno šoferšajbnom.

Deo horizonta zaklanja teren.

Telo očekuje da automobil bez motora ide nizbrdo.

A oči tvrde da se kreće uzbrdo.

Nastaje snažan konflikt.

Vozač zna da nije pritisnuo gas.

Čuje da motor ne radi.

I vidi da vozilo dobija brzinu u „nemogućem“ pravcu.

Zato prvi susret sa fenomenom ostavlja veoma jak utisak.

Čak i kada je objašnjenje sasvim jednostavno.

Jedan metar na sto metara dovoljan je da nas prevari

To je posebno zanimljivo.

Da je padina veoma strma, teško bismo pogrešili.

Mozak bi imao mnogo jasnih znakova.

Ali nagib od oko jedan odsto nalazi se gotovo savršeno u zoni u kojoj kontekst može pobediti geometriju.

Stotinu metara puta.

Samo oko metar visinske razlike.

Taman dovoljno za kotrljanje.

I dovoljno malo da oko pogreši.

Zato su „gravity hills“ skoro uvek blage kosine, a ne strme planinske padine. Eksperimentalna istraživanja pokazuju da percepcija blagih nagiba posebno snažno zavisi od lažnog horizonta i susednih nagiba.

Šta bi se dogodilo kada bi gravitacija zaista bila obrnuta na tih 200 metara?

Ovo je zabavan misaoni eksperiment.

Da automobil zaista fizički ubrzava prema višoj tački zbog lokalnog gravitacionog polja, posledice se ne bi zaustavile na vozilu.

Kamen bi išao prema istoj strani.

Voda.

Ljudi bi osećali promenu težine i pravca.

Klatno bi pokazalo anomaliju.

Geodetska merenja ne bi se slagala sa ponašanjem predmeta.

Takav efekat zahtevao bi potpuno neverovatnu lokalnu raspodelu mase ili neku fiziku koju ne poznajemo.

A ništa od toga nije primećeno.

Umesto toga, sve se ponaša upravo onako kako Njutn očekuje.

Samo čovekov pogled protestuje.

Fenomen je nedavno ponovo postao viralan

Zanimljivo je da je priča, uprkos merenjima starim više od decenije, ponovo privukla pažnju početkom septembra 2026.

Televizijski i novinski prilozi ponovo su prikazivali ugašeni automobil koji „ide uzbrdo“, uz pitanje da li je reč o čudu prirode ili neobičnoj anomaliji.

To pokazuje još jednu osobinu ovakvih misterija:

objašnjenje ne ubija dobru priču.

Ljudi i dalje žele da vide svojim očima.

Možda upravo zato što unapred znaju da će im oči lagati.

Misterija koja je preživela sopstveno razrešenje

To je možda najbolji opis Radana.

Misterija je, u naučnom smislu, razrešena.

Još 2010. merenja su pokazala stvarni nagib puta i normalnu vrednost gravitacionog ubrzanja.

Kasnija stručna analiza fenomena svrstala je Radan među klasične primere iluzije nagiba.

Ali fenomen nije postao manje zanimljiv.

Jer i dalje radi.

Možete mu objasniti tajnu.

Možete izmeriti teren.

Možete pokazati instrument.

A zatim pustiti automobil.

I mozak će ponovo reći:

„Ne. Ovo vozilo ide uzbrdo.“

Možda zato ljudi više vole priču o anomaliji

Čovek voli svet u kojem još postoje tajanstvena mesta.

Mesto na kojem kompas ne radi.

Pećina bez dna.

Kuća u kojoj se čuju koraci.

Brdo koje povlači automobil.

Takve priče daju pejzažu karakter.

Čine ga različitim od hiljade drugih planinskih puteva.

Naučno objašnjenje ponekad se doživljava kao oduzimanje magije.

Ali ovde se događa suprotno.

Kada znate da nema nikakve skrivene sile, postaje još fascinantnije koliko lako naše čulo vida može potpuno da preokrene stvarnost.

Videti ne znači uvek i znati

To je možda najvažnija lekcija „uzbrdne nizbrdice“.

Često kažemo:

„Video sam svojim očima.“

Kao da je to najjači mogući dokaz.

Na Radanu upravo oči proizvode grešku.

Instrument koji izgleda manje impresivno – obična libela – daje pouzdaniji odgovor.

I to nije uvreda ljudskom mozgu.

Naprotiv.

Naš vizuelni sistem je neverovatno uspešan.

Omogućava nam da procenimo svet neverovatnom brzinом.

Ali koristi prečice.

Pretpostavke.

Kontekst.

U 99,9 odsto svakodnevnih situacija to savršeno funkcioniše.

A onda priroda napravi pejzaž poput Radana.

I sistem se zbuni.

Da li treba otići i videti ga?

Ako prolazite tim krajem, fenomen svakako vredi videti.

Ne zato da biste dokazali da gravitacija ne postoji.

Nego upravo suprotno.

Da biste videli koliko ubedljivo nešto potpuno normalno može izgledati nemoguće.

Radan i okolni kraj imaju i mnogo više od ovog fenomena:

planinske pejzaže,

Đavolju varoš,

izvore,

sela i bogatu lokalnu tradiciju.

„Uzbrdna nizbrdica“ može biti zanimljiv dodatak toj priči.

Ali jedno upozorenje je važno:

ne treba zaustavljati automobil na način koji ugrožava saobraćaj niti izvoditi eksperimente na aktivnom kolovozu.

Misterija nije vredna saobraćajne nezgode.

Zaključak: automobil ide sam – ali ne ide uzbrdo

Dakle, šta se zaista događa na Radanu?

Automobil jeste ugašen.

I zaista počinje sam da se kreće.

Voda zaista teče istim smerom.

Lopta se kotrlja.

Niko ih ne vuče.

Nema skrivenog motora.

Tu počinje istina.

Ali upravo tamo prestaje natprirodno objašnjenje.

Merenja su pokazala da se deonica puta zapravo spušta približno jedan metar na svakih sto metara u smeru kojim automobil ide. Gravitaciono ubrzanje izmereno na mestu bilo je normalno, približno 9,82 m/s².

Zašto onda vidimo suprotno?

Zato što pravi horizont nije dovoljno jasan.

Okolni teren, brda i vizuelne reference navode mozak da napravi pogrešnu procenu nagiba.

Nizbrdica izgleda kao uzbrdica.

A zatim gravitacija uradi ono što uvek radi.

Povuče automobil naniže.

Samo što nama izgleda da ga vuče naviše.

Nauka ovde nije uništila misteriju.

Samo ju je premestila.

Misterija više nije:

„Šta nije u redu sa gravitacijom na Radanu?“

Pravo pitanje je: