Pre dvadeset pet hiljada godina nije bilo poljoprivrede, gradova, pisma, apoteka ni organizovane proizvodnje alkoholnih pića. Ljudi su živeli kao lovci i sakupljači, a veliki deo severne hemisfere nalazio se u ledenom dobu. Ipak, novo istraživanje sa indonežanskog ostrva Sulavesi pokazuje da je najmanje jedna grupa ljudi već tada možda imala naviku koja nam zvuči iznenađujuće savremeno – redovno je koristila biljnu supstancu koja menja rad mozga. Dokaz nije pronađen u sačuvanoj posudi, ritualnom predmetu ili drevnom tekstu. Ostao je tamo gde ga niko nije očekivao: u ljudskim zubima.
Naučnici su analizirali izuzetno retke ostatke dvoje praistorijskih lovaca-sakupljača sa Sulavesija.
Jedna osoba živela je pre približno 25.000 do 16.000 godina.
Druga pre oko 7.600 do 6.300 godina.
Između njihovih života prošlo je najmanje deset hiljada godina.
Nikada se nisu mogli sresti.
Nisu pripadali istoj generaciji.
Možda ni istoj kulturi.
Ali njihove vilice imale su gotovo neverovatnu zajedničku osobinu.
Na zubima su se nalazili duboki, zaobljeni žlebovi kakve istraživači ranije nisu uspevali da objasne.
A onda je hemijska analiza otkrila nešto mnogo zanimljivije.
U zubnom tkivu pronađen je arekolin.
Psihoaktivni alkaloid karakterističan za seme palme Areca catechu – biljke čiji se plod kod nas najčešće naziva areka orahom, odnosno popularno betel orahom.
Odjednom su neobično istrošeni zubi počeli da pričaju potpuno novu priču.
Ljudi su, izgleda, dugo držali tvrdo seme između zuba i sisali ga poput tvrdog bombona.
Ne jednom.
Ne slučajno.
Nego dovoljno često i dovoljno dugo da im ono fizički promeni zube.
Ako je interpretacija istraživača tačna, pred nama je možda najstariji poznati neposredni dokaz dugotrajne ljudske navike korišćenja psihoaktivne biljne supstance.
Ali šta je zapravo „betel orah“?
Naziv može zbuniti.
To zapravo nije pravi orah u botaničkom smislu.
Reč je o semenu ploda palme Areca catechu, koja raste u tropskim delovima Azije i Pacifika.
Danas je korišćenje areka oraha rasprostranjeno od Južne i Jugoistočne Azije do mnogih pacifičkih ostrva.
U savremenim kulturama često je deo mešavine poznate kao betel quid, ali praistorijski stanovnici Sulavesija, prema novom istraživanju, verovatno nisu koristili razvijeni oblik te kasnije tradicije.
Oni su, izgleda, radili nešto jednostavnije.
Uzeli bi celo tvrdo seme.
Stavili ga između zuba.
I dugo ga sisali.
Godinama ponavljanja takve radnje moglo je napraviti upravo karakteristične udubljene površine koje su istraživači pronašli na njihovim zubima.
Ali postojalo je važno pitanje.
Da li se psihoaktivna supstanca uopšte može osloboditi na taj način?
Ako ne može, teorija pada.
Istraživači su zato odlučili da eksperimentišu.
Napravili su veštačku pljuvačku i stavili areka orah u nju
Naučni tim predvođen profesorom Adamom Brummom sa australijskog Griffith Universityja pokušao je da rekonstruiše ono što su praistorijski ljudi možda radili.
Cela semena stavljena su u veštačku pljuvačku.
Zatim su istraživači ispitivali da li se iz njih oslobađa glavna neuroaktivna supstanca – arekolin.
Rezultat je bio pozitivan.
Samo dugotrajan kontakt celog semena sa pljuvačkom oslobađa dovoljno arekolina da može imati fiziološki efekat i menjati aktivnost nervnog sistema.
Eksperimenti su uključivali receptore ljudskog nervnog sistema izražene u laboratorijskim ćelijama, što je omogućilo timu da pokaže da nije bilo neophodno koristiti kasnije razvijene metode pripreme kako bi seme delovalo na mozak.
Drugim rečima:
čovek pre 25.000 godina nije morao imati sofisticiran recept.
Bilo je dovoljno da otkrije da određeno seme, ako ga dovoljno dugo drži u ustima, proizvodi osećaj koji druge biljke ne proizvode.
A takvo otkriće moglo je nastati sasvim slučajno.
Ko je prvi stavio takvo seme u usta?
To nikada nećemo saznati.
Možda gladan čovek.
Možda dete.
Možda neko ko je posmatrao životinje.
Možda bolesna osoba koja je isprobavala različite biljke.
Možda je zajednica već generacijama znala svojstva palme.
Ali zamislimo taj prvi trenutak.
Čovek uzima plod.
Otvara ga.
U ustima zadržava tvrdo seme.
Posle određenog vremena primećuje promenu.
Usta blago utrnu.
Oseća više budnosti.
Možda blag osećaj zadovoljstva ili euforije.
Ako ga nešto boli, možda primećuje da je bol manji.
Takva informacija ima ogromnu vrednost u svetu u kojem ne postoje tablete protiv bolova.
Osoba kaže drugoj osobi.
Roditelj detetu.
Stariji mlađima.
I tako nešto što počinje kao slučajno otkriće može postati tradicija.
Da li su se ljudi pre 25.000 godina zapravo „drogirali“?
Ovde treba biti veoma pažljiv sa savremenim rečima.
Da – areka orah sadrži psihoaktivni alkaloid koji utiče na nervni sistem.
Da – istraživači smatraju da su ga ljudi namerno i redovno koristili.
Da – nova studija govori o „neuroaktivnom biljnom drogu“.
Ali iz toga ne možemo automatski zaključiti da je praistorijski čovek sedeo u pećini sa namerom da se „napije“ ili „drogira“ u našem savremenom smislu.
Mogući motivi bili su mnogo širi.
Stimulacija.
Ublažavanje bola.
Smanjenje umora.
Društveni običaj.
Ritual.
Tradicija.
Ili kombinacija svega navedenog.
Korišćenje psihoaktivne biljke ne znači automatski rekreativnu intoksikaciju.
Kafa je psihoaktivna.
Nikotin je psihoaktivan.
Alkohol je psihoaktivan.
Mnoge tradicionalne biljke imaju aktivne materije koje utiču na centralni nervni sistem.
Granica između hrane, leka, stimulansa i ritualne biljke tokom najvećeg dela ljudske istorije nije bila ni približno oštra kao danas.
Možda su samo pokušavali da zaustave zubobolju
Tu se pojavljuje možda najzanimljiviji obrt cele priče.
Ljudi čiji su zubi analizirani nisu imali dobru oralnu higijenu u modernom smislu.
Nisu imali četkice sa fluoridnom pastom.
Stomatologa.
Anesteziju.
Lečenje kanala.
Antibiotike.
Kada zub počne ozbiljno da boli, mogućnosti su bile veoma ograničene.
Arekolin ima farmakološka svojstva koja mogu proizvesti određeni analgetski odnosno ublažavajući efekat.
Istraživači zato smatraju da je jedan od razloga za sisanje areka oraha mogao biti upravo pokušaj ublažavanja zubobolje.
Čovek pronađe nešto što privremeno umrtvljuje usta.
Koristi ga ponovo kada ga zaboli.
To zvuči logično.
Ali tada dolazi strašan paradoks.
Lek protiv bola mogao je stvarati još više bola
Areka seme je tvrdo.
Ako ga povremeno držite u ustima, efekat na zube možda neće biti dramatičan.
Ali ako to radite godinama?
Isti tvrdi predmet pritiska isto mesto.
Dan za danom.
Mesec za mesecom.
Godinu za godinom.
Gleđ počinje da se troši.
Zatim dentin.
Žleb postaje sve dublji.
Kod nekih analiziranih zuba oštećenje je bilo toliko veliko da je unutrašnja pulpna komora zuba postala otvorena.
To znači izlaganje područja bogatog nervima i krvnim sudovima.
Rezultat?
Ogroman bol.
Teškoće pri jelu.
Veliki rizik od hronične infekcije.
I tada nastaje gotovo savršen začarani krug.
Čovek koristi biljku da smanji bol.
Biljka – odnosno način njenog dugotrajnog sisanja – dodatno oštećuje zub.
Zub boli još više.
Čovek ponovo traži olakšanje u istoj biljci.
I tako navika može postajati sve snažnija upravo zato što pogoršava problem koji privremeno ublažava.
Profesor Brumm taj odnos opisuje kao svojevrsni začarani krug dugotrajne upotrebe i sve lošijeg dentalnog zdravlja.
To se događalo pre nego što je čovek počeo da obrađuje zemlju
Ovo je možda najvažniji deo novog otkrića.
Dugo se pretpostavljalo da su razvijenije tradicije korišćenja psihoaktivnih supstanci uglavnom povezane sa kasnijim, sedelačkim društvima.
Logika je razumljiva.
Poljoprivreda omogućava uzgoj određenih biljaka.
Skladištenje.
Fermentaciju.
Specijalizovane rituale.
Veće zajednice.
Razmenu na velikim udaljenostima.
Do sada je jedan od najstarijih često pominjanih dokaza namerne proizvodnje psihoaktivnog napitka vezivan za tragove fermentisanog pića stare oko 13.000 godina u Levantu.
Novo otkriće sa Sulavesija pomera moguću tradiciju upotrebe neuroaktivne biljke mnogo dalje unazad – u kasni pleistocen, dugo pre dolaska poljoprivrede na ostrvo.
To menja čitavu priču.
Možda potraga čoveka za supstancama koje:
ublažavaju bol,
povećavaju budnost,
menjaju raspoloženje,
olakšavaju umor
ili menjaju stanje svesti
nije proizvod civilizacije.
Možda je starija od civilizacije.
Kada kažemo „ledeno doba“, ne zamišljajte Sulavesi pod ledom
Važna napomena.
Pre 25.000 godina Zemlja se nalazila tokom poslednjeg ledenog perioda.
Ogromne ledene mase pokrivale su delove Evrope i Severne Amerike.
Ali tropski Sulavesi nije izgledao kao Antarktik.
Ostrvo se nalazi blizu ekvatora.
Klima i vegetacija bili su drugačiji nego danas, nivo mora bio je niži, ali govorimo o tropskom delu sveta u globalnoj epohi ledenog doba – ne o ljudima koji su sisali tropski plod pored glečera.
Ovo je važno jer naslov „ljudi iz ledenog doba“ označava vremensku epohu, ne lokalni zaleđeni pejzaž.
Ko su bila ta dva čoveka?
Ostaci su pronađeni na dva odvojena nalazišta u južnom Sulavesiju.
Obe osobe bile su lovci-sakupljači, a prema analizi o kojoj izveštava ABC, obe su u trenutku smrti bile starije od približno 35 godina.
To možda zvuči kao mali detalj.
Ali veoma je važan.
Da se karakteristični žleb pojavio kod jedne osobe, mogli bismo pomisliti na neobičnu individualnu naviku.
Neko je možda koristio zube kao alat.
Držao vlakno.
Obrađivao kožu.
Grizao određeni predmet tokom rada.
Ali imamo dve osobe razdvojene hiljadama godina koje pokazuju veoma sličan oblik oštećenja.
To sugeriše da ponašanje možda nije bilo individualna bizarnost.
Moglo je predstavljati dugotrajnu kulturnu tradiciju.
Jedna generacija umire.
Prolaze vekovi.
Milenijumi.
A isti način korišćenja biljke možda opstaje.
Deset hiljada godina ista navika?
To je možda još impresivnije od same starosti najranijeg nalaza.
Prva osoba živela je između približno 25.000 i 16.000 godina pre sadašnjosti.
Druga između približno 7.600 i 6.300.
Između njih može postojati vremenski jaz duži od celokupne pisane istorije.
A ipak njihovi zubi čuvaju sličan obrazac.
Ne možemo dokazati neprekinuti prenos tradicije tokom svih tih milenijuma.
Moguće je da je ista praksa više puta nezavisno nastajala.
Ali mogućnost izuzetno dugog kulturnog kontinuiteta teško je ignorisati.
Ako se potvrde i drugi primeri između ta dva perioda, mogli bismo imati trag jedne od najdugotrajnijih navika u istoriji ljudskog ponašanja.
Kako zub može sačuvati trag droge 25.000 godina?
Zubi su neverovatni arheološki arhivi.
Gleđ je najtvrđe tkivo ljudskog tela.
Zato često opstaje tamo gde drugi delovi skeleta propadaju.
Ali zub ne čuva samo oblik.
Može zadržavati mikroskopske i hemijske tragove onoga sa čim je čovek dolazio u kontakt.
Istraživači su u ovom slučaju kombinovali dva potpuno različita tipa dokaza.
Prvi je mehanički:
duboki zaobljeni žlebovi nastali dugotrajnim kontaktom sa tvrdim, približno sferičnim predmetom prečnika oko jednog do dva centimetra.
Drugi je hemijski:
arekolin u zubnom tkivu.
Jedno bez drugog bilo bi zanimljivo.
Zajedno postaju veoma snažan argument.
Zub je praktično postao zapis ponašanja
Ne postoji tekst:
„Danas sam sisao areka orah.“
Nema crteža čoveka sa semenom u ustima.
Nema sačuvane kesice plodova pored skeleta.
Ali telo pamti ono što je čovek radio.
Ako klečite čitav život, skelet može nositi određene promene.
Ako intenzivno koristite određene mišiće, njihove hvatišne tačke na kostima mogu biti drugačije.
Ako stalno koristite zube kao alat, gleđ se troši na karakterističan način.
Ako konzumirate određenu hemijsku supstancu, ponekad ona ili njeni tragovi mogu ostati u tkivima.
Tako telo postaje dokument koji čovek nikada nije nameravao da napiše.
Zašto se sama biljka nije sačuvala?
Tropska arheologija ima veliki problem.
Organska materija propada.
Toplota.
Vlaga.
Mikroorganizmi.
Insekti.
Sve ubrzava raspad.
Seme koje je čovek držao u ustima pre 20.000 godina gotovo sigurno neće čekati arheologa u prepoznatljivom stanju.
I upravo zato je istoriju korišćenja areka oraha bilo veoma teško pratiti duboko u prošlost.
Griffith University navodi da su ostaci samih semenki retki na arheološkim nalazištima, što je prethodno ograničavalo naše razumevanje početaka te prakse.
Ali biljka je nestala.
Njen trag u čoveku nije.
Praistorijski čovek nije bio pasivna žrtva prirode
Popularna slika lovca-sakupljača često ga prikazuje kao čoveka koji samo pokušava da pronađe dovoljno hrane da preživi dan.
To je vrlo siromašna predstava.
Lovci-sakupljači imali su ogromno znanje o svom ekosistemu.
Morali su znati:
koja biljka je jestiva,
koja otrovna,
koja se koristi za određenu povredu,
koja privlači životinje,
koje drvo najbolje gori,
koja vlakna daju uže,
u koje doba godine sazreva određeni plod,
gde pronaći vodu.
Takvo znanje nastaje kroz hiljade eksperimenata generacija.
Neko nešto proba.
Preživi.
Zapamti.
Prenese.
Neko drugi proba pogrešnu biljku.
Možda ne preživi.
I ta informacija postaje jednako važna.
Areka orah je mogao biti deo tog ogromnog farmakološkog znanja mnogo pre nego što je postojala reč „farmakologija“.
Lek, stimulans ili droga – naši nazivi možda uopšte ne odgovaraju njihovom svetu
Mi volimo kategorije.
Ovo je hrana.
Ovo lek.
Ovo droga.
Ovo otrov.
Ovo ritualna biljka.
Ali ista biljka može pripadati svim kategorijama zavisno od:
količine,
načina upotrebe,
konteksta,
kulture,
namere.
Čak je i moderna medicina puna supstanci koje u jednom kontekstu predstavljaju lek, a u drugom ozbiljan zdravstveni rizik.
Praistorijski čovek verovatno nije pravio našu pravnu i farmakološku podelu.
Za njega je najvažnije bilo:
šta biljka radi?
Da li smanjuje bol?
Da li tera san?
Da li daje energiju?
Da li izaziva vizije?
Da li menja raspoloženje?
Da li pomaže u obredu?
Takva empirijska klasifikacija mogla je postojati desetinama hiljada godina pre prvih medicinskih knjiga.
Da li je ovo dokaz prvog „narkomana“ u istoriji?
Ne.
Takav naslov bio bi senzacionalistički i naučno neodgovoran.
Istraživanje pokazuje habitualnu, odnosno ponavljanu i dugotrajnu upotrebu neuroaktivne biljke.
To ne znači da možemo dijagnostikovati zavisnost kod osobe stare 25.000 godina.
Ne možemo razgovarati sa njom.
Ne znamo koliko često je biljku koristila.
Ne znamo da li je mogla da prestane.
Ne znamo tačan psihološki motiv.
Ali možemo reći da je ponašanje bilo dovoljno često da ostavi dramatičan fizički trag na zubima.
A istraživači smatraju da su farmakološki efekti biljke verovatno bili važan razlog njene upotrebe.
Ipak, priča o zavisnosti možda počinje mnogo ranije nego što smo mislili
To je mnogo ozbiljnije pitanje.
Ako čovek pronađe biljku koja:
smanjuje bol,
povećava budnost,
stvara prijatan osećaj,
a aktivna materija utiče na nervne receptore,
onda biološki mehanizmi nagrade u njegovom mozgu nisu bili bitno drugačiji od naših.
Mozak Homo sapiensa od pre 25.000 godina nije pripadao nekoj „primitivnoj“ vrsti.
To smo bili mi.
Anatomski moderni ljudi.
Njihov nervni sistem imao je iste osnovne potrebe:
hranu,
seks,
bezbednost,
olakšanje od bola,
nagradu.
Zato možda nije iznenađujuće što su otkrili biljke koje mogu „hakovati“ te sisteme.
Iznenađujuće je samo što smo sada prvi put uspeli tako duboko u prošlosti pronaći fizički dokaz.
Moguće je da su ljudi koristili psihoaktivne biljke mnogo pre 25.000 godina
I sami istraživači upozoravaju na to.
„Najstariji dokaz“ nikada ne znači:
to je prvi put u istoriji kada se nešto dogodilo.
Znači:
to je najstariji primer koji smo do sada pronašli i dovoljno dobro prepoznali.
Ako pronađemo obuću staru 10.000 godina, to ne znači da je čovek hodao bos svih prethodnih 290.000 godina postojanja naše vrste.
Starija obuća jednostavno možda nije preživela.
Isto važi za biljke.
Dr Sofia Samper Carro, koja nije bila deo istraživačkog tima, rekla je za ABC da smatra verovatnim da su čak i raniji hominini, uključujući neandertalce, koristili prirodne materije za ublažavanje bola i borbu protiv infekcija.
To je vrlo razumna hipoteza.
Životinje rade nešto slično.
I životinje se „leče“ biljkama
Brojne životinjske vrste menjaju ponašanje kada su bolesne ili imaju parazite.
Neki primati gutaju ili žvaću biljke koje inače retko koriste.
Druge životinje trljaju insekte ili biljni materijal po krznu.
To ne znači da razumeju hemijsku formulu aktivne supstance.
Ali prirodna selekcija i učenje mogu stvoriti ponašanje koje ima medicinski efekat.
Ako to mogu druge životinje, teško je zamisliti da vrlo inteligentni ljudski lovci-sakupljači nisu tokom stotina hiljada godina eksperimentisali sa farmakološkim svetom oko sebe.
Novo otkriće na Sulavesiju možda predstavlja samo retku situaciju u kojoj je taj eksperiment ostavio dokaz dovoljno čvrst da ga danas prepoznamo.
A onda dolazi veliko pitanje – kada lek postaje ritual?
Ne znamo da li su areka orah koristili ritualno.
To treba jasno reći.
Nema dokaza iz ova dva skeleta da se praksa odvijala tokom verske ceremonije.
Ali istorija psihoaktivnih biljaka pokazuje da supstance koje menjaju telesno ili mentalno stanje često vrlo brzo dobijaju i simboličko značenje.
Ako biljka:
uklanja bol,
daje osećaj budnosti,
menja raspoloženje,
izaziva primetnu fizičku reakciju,
ljudi je mogu smatrati posebnom.
U društvu bez savremene hemije nema objašnjenja:
„molekul arekolina se veže za određene receptore“.
Postoji iskustvo:
ova biljka ima moć.
A od „ima moć“ do „sveta je“ put ponekad nije dug.
Da li je areka orah bio sveta biljka pre 25.000 godina?
Ne znamo.
I bilo bi pogrešno to tvrditi.
Ali činjenica da se praksa pojavljuje kod dve osobe razdvojene hiljadama godina otvara pitanje koliko je duboko bila ugrađena u kulturu.
Da li se znanje prenosilo ritualno?
Da li su ga svi koristili?
Samo odrasli?
Stariji?
Ljudi sa bolesnim zubima?
Lovci pre dugog puta?
Neko određene društvene uloge?
Trenutno ne možemo odgovoriti.
Za takve zaključke potrebni su mnogo veći uzorci.
Možda će sada, kada naučnici znaju kakav trag treba tražiti, ponovo pregledati hiljade praistorijskih zuba iz muzeja.
I možda će pronaći isti obrazac.
Novo otkriće možda je stvorilo potpuno novu vrstu arheološkog dokaza
To je jedna od najvećih posledica studije.
Do sada duboki zaobljeni žlebovi na zubima mogli su biti samo čudan patološki ili mehanički nalaz.
Sada istraživači predlažu da predstavljaju bioarheološki marker specifičnog ponašanja.
Ako se isti oblik istrošenosti pronađe kod drugih drevnih populacija u područjima gde je Areca catechu mogla rasti ili biti razmenjivana, dobićemo nove tragove.
Odjednom zbirke kostiju stare desetine godina mogu sadržati odgovor koji niko ranije nije znao da traži.
To se u nauci često događa.
Predmet nije nov.
Novo je pitanje.
Jedan stari zub može promeniti istoriju čitave kategorije ljudskog ponašanja
To zvuči preterano.
Ali upravo se to dogodilo.
Istorija psihoaktivnih supstanci često se rekonstruisala preko:
keramičkih posuda,
biljnih ostataka,
semena,
polena,
hemijskih tragova u posudama,
pisanih tekstova,
umetničkih predstava.
Sve te metode imaju ograničenje.
Posuda sa tragom biljke ne dokazuje nužno da ju je čovek konzumirao zbog psihoaktivnog dejstva.
Biljka može imati deset namena.
Ali ovde imamo kombinaciju hemijskog ostatka u čovekovom zubnom tkivu, specifičnog dugotrajnog oštećenja i eksperimenta koji potvrđuje da predloženo ponašanje može osloboditi neuroaktivnu supstancu.
Zato je nalaz toliko važan.
Šta je arekolin radio njihovom mozgu?
Ne možemo rekonstruisati subjektivni osećaj osobe stare 25.000 godina.
Ali arekolin je glavna psihoaktivna komponenta areka oraha.
Savremeno korišćenje povezuje se sa stimulacijom, povećanom budnošću i blagom euforijom, a istraživački tim smatra da bi jednostavno sisanje celog semena proizvodilo slabiji efekat od savremenih načina korišćenja, ali ipak dovoljno snažan da utiče na rad mozga.
To je verovatno ključ.
Praistorijski čovek nije morao postići snažnu intoksikaciju.
Dovoljno je da primeti razliku.
Ako ste iscrpljeni posle lova i nešto vas učini budnijim – zapamtićete.
Ako vas boli zub i nešto ga utrne – zapamtićete još brže.
Zamislite zubobolju pre 25.000 godina
Ovo možda najbolje objašnjava čitavu priču.
Danas zub zaboli.
Uzmete analgetik.
Odete stomatologu.
Dobijete anestetik.
Zub se očisti.
Leči se kanal.
Ili se izvadi u kontrolisanim uslovima.
Pre 25.000 godina zubobolja može postati jedan od najgorih problema u životu.
Bol je konstantan.
Nema sna.
Teško jedete.
A ako se razvije infekcija, ona može postati ozbiljna pa i životno ugrožavajuća.
Ako pronađete biljku koja vam barem privremeno utrne usta, nećete je lako zaboraviti.
Čak i ako dugoročno pravi novi problem.
Čovek je, izgleda, vrlo rano otkrio i drugu stranu leka
Ovo je možda najmoderniji deo cele priče.
Supstanca pomaže.
Ali ima posledice.
Koristi je zbog jednog problema.
Vremenom nastaje drugi.
Zatim je teško prestati jer vam i dalje daje kratkotrajno olakšanje.
To je obrazac koji medicina poznaje i danas kod brojnih supstanci.
Naravno, ne smemo direktno dijagnostikovati praistorijskim ljudima savremeni poremećaj zavisnosti.
Ali princip je fascinantno poznat.
Ljudsko telo se nije dramatično promenilo.
Ni osnovna neurobiologija nagrade i bola.
Danas znamo da areka orah nije bezazlen
Ovde istorijska priča dobija ozbiljan savremeni nastavak.
Areka orah se i danas masovno koristi, naročito u delovima Azije i Pacifika.
Međunarodna agencija za istraživanje raka – IARC, deo Svetske zdravstvene organizacije – klasifikovala je areka orah kao kancerogen za ljude, grupa 1, uključujući upotrebu bez dodatka duvana. Sam arekolin klasifikovan je kao „moguće kancerogen za ljude“ u grupi 2B.
Procena IARC-a iz 2024. pokazala je i ogroman savremeni teret: kombinovana upotreba bezdimnog duvana i areka oraha bila je povezana sa više od 120.000 slučajeva oralnog karcinoma širom sveta u 2022. godini.
Zato priča o Sulavesiju nije preporuka za korišćenje „prirodnog stimulansa“.
Upravo suprotno.
Ona pokazuje da je čovek vrlo rano upoznao i korist i cenu nekih farmakološki aktivnih biljaka.
„Prirodno“ nikada nije značilo „bezbedno“
Ovo je važna pouka.
Areka orah je potpuno prirodan.
I arekolin je prirodna biljna supstanca.
Ali otrov kukute je takođe prirodan.
Nikotin.
Opijumski alkaloidi.
Mnogi veoma jaki farmakološki molekuli nastaju u biljkama.
Biljke ih ne stvaraju zato da bi pomogle ljudima.
Često ih proizvode kao sopstvenu hemijsku odbranu.
Čovek je tokom evolucije naučio da tu hemiju koristi.
Ponekad kao hranu.
Ponekad kao lek.
Ponekad kao otrov.
Ponekad zbog promene svesti.
Razlika je u dozi, kontekstu i biologiji – ne u etiketi „prirodno“.
Možda upravo tu počinje istorija farmakologije
Ne u Grčkoj.
Ne u Egiptu.
Ne u Mesopotamiji.
Nego mnogo ranije.
U trenutku kada neki lovac-sakupljač zapamti:
ova kora smanjuje bol.
Ovaj list zaustavlja krvarenje.
Ova biljka izaziva povraćanje.
Ovaj plod me čini budnijim.
Ovo seme utrne usta.
To još nije naučna farmakologija.
Ali jeste empirijsko farmakološko znanje.
Čovek testira prirodu na sopstvenom telu.
Pamti rezultat.
Prenosi znanje.
Sledeća generacija ne mora ponavljati svaki eksperiment.
Kultura postaje produžetak biologije.
A možda tu počinje i istorija psihoaktivne kulture
Ljudi ne koriste supstance samo da bi izlečili telo.
Koriste ih i da menjaju iskustvo.
Danas gotovo svako društvo ima neku legalnu, ritualnu ili društveno prihvaćenu psihoaktivnu supstancu.
Kafa.
Čaj.
Alkohol.
Duvan.
Areka.
Kava.
I mnoge druge regionalne tradicije.
Profesor Brumm primećuje da je veoma teško naći savremeno ljudsko društvo potpuno bez neke vrste upotrebe psihoaktivnih supstanci.
Ako je takva sklonost gotovo univerzalna danas, razumno je pitati:
koliko je stara?
Novo istraživanje nudi jedan mogući odgovor:
veoma, veoma stara.
Ali zašto ljudi uopšte žele da menjaju svest?
To je pitanje mnogo veće od jedne biljke.
Čovek koristi psihoaktivne supstance iz gotovo neverovatnog broja razloga.
Da se opusti.
Da ostane budan.
Da smanji bol.
Da bude hrabriji.
Da lakše podnese glad.
Da se uklopi u društvo.
Da obeleži ceremoniju.
Da doživi viziju.
Da pobegne od problema.
Da komunicira sa svetom za koji veruje da postoji izvan svakodnevne stvarnosti.
Isti molekul može za jednu osobu biti lek, za drugu ritualni predmet, za treću navika.
Zato istorija droge zapravo nije samo istorija hemije.
To je istorija ljudskih potreba.
Možda su lovci koristili stimulans tokom dugih putovanja
To je moguće zamisliti, ali nije dokazano.
Lovci-sakupljači prelazili su velike udaljenosti.
Lov može trajati satima.
Prikupljanje hrane takođe.
Supstanca koja povećava budnost mogla bi biti korisna.
Ali ne treba na osnovu farmakološkog dejstva automatski izmišljati konkretnu funkciju.
Za sada zubobolja predstavlja jednu od hipoteza koju istraživači posebno razmatraju zbog stanja zuba i analgetskih svojstava arekolina.
Drugi motivi ostaju otvoreni.
Možda su ga koristili i zato što je prijatan
I to je važno priznati.
Istorijski tekstovi ponekad pokušavaju svaku psihoaktivnu biljku objasniti medicinom ili religijom, kao da naši preci nikada nisu radili nešto jednostavno zato što im se dopadao osećaj.
Nema razloga pretpostaviti da ljudi pre 25.000 godina nisu poznavali zadovoljstvo.
Imali su muziku.
Ukrašavali tela.
Pravili umetnost.
Održavali društvene odnose.
Smejali se.
Zaljubljivali.
Nema razloga da prijatan farmakološki efekat sam po sebi ne bude dovoljan razlog za ponavljanje neke navike.
Ali ni to ne možemo dokazati iz zuba.
Neobični žlebovi možda će se sada tražiti širom Azije
Ako istraživanje izdrži dalja testiranja i druge grupe potvrde vezu između ovog tipa dentalnog habanja i sisanja areka oraha, posledice mogu biti ogromne.
Muzeji čuvaju hiljade ljudskih ostataka iz:
Indonezije,
Filipina,
Malezije,
Papue,
Pacifika,
kontinentalne jugoistočne Azije.
Možda neki već imaju iste žlebove.
Raniji istraživači ih nisu povezivali sa ovom biljkom jer nisu znali da takva veza postoji.
Sada znaju šta da traže.
Jedan članak može pokrenuti desetine novih istraživanja.
A šta ako pronađu trag star 50.000 godina?
Tada bi današnji rekord trajao veoma kratko.
To je sasvim moguće.
Sulavesi je važno mesto za istraživanje duboke ljudske prošlosti u jugoistočnoj Aziji.
Ali nije jedino područje na kojem su naši preci susretali biljke sa farmakološki aktivnim supstancama.
Afrika.
Azija.
Evropa.
Australija.
Amerike mnogo kasnije.
Svuda postoje biljke, gljive i druge prirodne supstance koje mogu menjati fiziologiju ili svest.
Problem nije nužno nedostatak korišćenja.
Problem je kako ga dokazati desetine hiljada godina kasnije.
Psihoaktivne biljke gotovo da su nevidljive u dubokoj praistoriji
Zamislimo obred u kojem ljudi pale određenu biljku.
Dim se udahne.
Posle 30.000 godina šta ostaje?
Možda mikroskopski ugljen.
Ako biljku žvaću?
Možda ništa.
Piju čaj od nje?
Posuda možda nije ni postojala u nekim periodima.
Jednostavno pojedu plod?
Gotovo nikakav arheološki trag.
Zato odsustvo dokaza nije dokaz odsustva.
Većina istorije čovekovog odnosa sa biljkama verovatno je zauvek nestala.
Ovi zubi su retka pukotina kroz koju vidimo izgubljeni svet
To je najbolji način da razumemo značaj otkrića.
Ne tvrdimo da je pronađen početak upotrebe droga.
Pronađen je jedan od najstarijih prozora kroz koji možemo videti ponašanje koje je verovatno mnogo starije.
Čovek je umro.
Meko tkivo nestalo.
Biljka nestala.
Kultura kojoj je pripadao promenila se ili iščezla.
Ali zub je preživeo.
I trag njegove navike sa njim.
Pre 25.000 godina svet je izgledao potpuno drugačije
Nije bilo Egipta.
Nije bilo Mesopotamije.
Nije bilo Kine kao civilizacije.
Stonehenge neće biti napravljen još oko dvadeset hiljada godina.
Velike piramide su dalje u budućnosti nego što je nama danas daleka antička Grčka.
Ljudi još nisu izmislili poljoprivredu.
Velike životinje ledenog doba hodaju različitim delovima planete.
Nivo mora je znatno niži.
Obale jugoistočne Azije izgledaju drugačije.
Ali jedan čovek na Sulavesiju ima problem koji savremeni čitalac odmah razume.
Boli ga zub.
Ili je umoran.
Ili jednostavno želi određeni osećaj.
Uzima biljnu supstancu.
Ponavlja to toliko dugo da telo sačuva dokaz.
To je gotovo neverovatna veza kroz vreme.
Nisu bili „pećinski ljudi“ u smislu u kojem ih crtaju karikature
Osoba koja živi pre 25.000 godina jeste Homo sapiens.
Da novorođenče iz takve populacije, uz zanemarivanje genetskih i zdravstvenih komplikacija, hipotetički odrasta u modernom društvu, nije reč o biću sa nekakvim „primitivnim mozgom“.
Naši preci bili su sposobni za:
složenu komunikaciju,
umetnost,
planiranje,
izradu alata,
društvene mreže,
prenošenje znanja.
Zato ne treba biti iznenađen što su bili i odlični posmatrači biljaka.
Jedna biljka može povezati 25.000 godina ljudske istorije
Najneobičnije je što areka orah nije neka iščezla praistorijska droga koju poznajemo samo iz fosila.
Ljudi ga koriste i danas.
Stotine miliona ljudi u različitim delovima Azije i Pacifika imaju kulturne tradicije povezane s njim. Griffith University ga opisuje kao jednu od najrasprostranjenijih psihoaktivnih supstanci na svetu, iza alkohola, kofeina i nikotina.
To znači da postoji moguća nit:
od lovca-sakupljača iz kasnog pleistocena
do živih zajednica XXI veka.
Naravno, savremena praksa nije identična onoj od pre 25.000 godina.
Priprema se promenila.
Društva su se promenila.
Simbolika se menjala.
Ali ista biljka ostaje.
Koliko drugih takvih niti još nismo pronašli?
Možda ogromno mnogo.
Čovek i biljke imaju zajedničku istoriju dugu koliko i sam ljudski rod.
Biljke su nam davale:
hranu,
odeću,
konopac,
oružje,
otrove,
lekove,
boje,
mirise,
građevinski materijal,
gorivo,
psihoaktivne supstance.
Savremena civilizacija često odvaja te oblasti.
Praistorijski čovek verovatno ih nije odvajao.
Ista šuma je bila:
supermarket,
apoteka,
prodavnica alata,
građevinsko stovarište
i, ponekad, izvor supstanci koje menjaju stanje tela i uma.
Otkriće menja i priču o „prvim drogama“
U popularnoj istoriji često postoji jednostavan redosled.
Prvo poljoprivreda.
Zatim fermentacija i alkohol.
Onda opijum.
Kasnije kanabis.
Pa druge psihoaktivne biljke.
Stvarnost je gotovo sigurno bila mnogo zamršenija.
Lovci-sakupljači nisu morali čekati da postanu farmeri kako bi primetili da određene biljke menjaju osećaj bola, budnosti ili raspoloženja.
Novo istraživanje sa Sulavesija daje upravo takav primer.
Psihoaktivna kultura možda nije nusproizvod civilizacije.
Možda je jedna od stvari koje je čovek poneo sa sobom u civilizaciju.
A gde su onda opijum, kanabis i druge drevne biljke?
Njihovi čvrsti arheološki tragovi uglavnom su mnogo mlađi.
U različitim istorijskim kulturama imamo dokaze o medicinskoj, ritualnoj i drugim upotrebama brojnih psihoaktivnih biljaka.
Ali što se više vraćamo u prošlost, to je dokazivanje teže.
Upravo zbog toga nalaz iz ljudskog zuba ima tako poseban značaj.
Ne oslanjamo se samo na biljku pored ognjišta.
Imamo trag direktno povezan sa osobom koja ju je unosila u organizam.
Najstarija droga ili najstariji lek protiv zubobolje?
Možda je pogrešno uopšte birati.
Mogla je biti oboje.
To je verovatno najvažnija pouka.
Moderna podela između droge i leka nastala je veoma kasno u ljudskoj istoriji.
Farmakološka supstanca ne zna za naše zakone.
Molekul radi ono što njegova hemijska struktura omogućava.
Čovek mu daje društveni smisao.
Ako ga koristi zbog bola – zove ga lekom.
Ako zbog budnosti – stimulansom.
Ako zbog zadovoljstva – rekreativnom drogom.
Ako tokom obreda – svetom biljkom.
Ali biljka ostaje ista.
Možda upravo zato ovo otkriće govori mnogo više od priče o „drogiranju u ledenom dobu“
Senzacionalan naslov će privući pažnju.
Ali prava naučna priča ide mnogo dublje.
Ona pokazuje da su ljudi pre desetina hiljada godina:
poznavali farmakološki aktivne biljke;
ponavljali njihovu upotrebu;
možda prenosili znanje generacijama;
trpeli zdravstvene posledice dugotrajne upotrebe;
i možda pokušavali jednom supstancom da ublaže problem koji je ista navika dodatno pogoršavala.
To je gotovo neprijatno savremena priča.
Čovek se menja – njegove potrebe mnogo manje
Dvadeset pet hiljada godina kasnije imamo:
laboratorije,
bolnice,
stomatologiju,
farmaceutsku industriju,
zakone o drogama,
centre za lečenje zavisnosti,
milijarde stranica medicinske literature.
Ali osnovni razlozi zbog kojih čovek poseže za psihoaktivnom supstancom često su i dalje isti.
Bol.
Stres.
Umor.
Strah.
Društveni običaj.
Zadovoljstvo.
Ritual.
Potreba da makar na kratko promenimo način na koji se osećamo.
Novo otkriće sa Sulavesija sugeriše da deo te priče nije počeo u modernom gradu.
Nije počeo ni u prvim civilizacijama.
Možda je postojao dok smo još živeli isključivo od lova i sakupljanja.
Zaključak: zub je sačuvao tajnu koju biljka nije mogla
Pre između 25.000 i 16.000 godina jedan čovek ili žena na ostrvu Sulavesi držao je tvrdo seme areka palme između svojih zuba.
Ne znamo njegovo ime.
Ne znamo jezik kojim je govorio.
Ne znamo kome je pripadao.
Ne znamo da li mu je neko rekao da koristi biljku ili ju je sam otkrio.
Ne znamo da li ga je boleo zub.
Da li je želeo da ostane budan.
Da li mu se dopadao osećaj.
Da li je biljka imala društveno ili ritualno značenje.
Ali znamo da nije bila slučajan zalogaj.
Na njegovim zubima ostali su duboki zaobljeni tragovi ponavljane aktivnosti.
Hiljadama godina kasnije druga osoba sa istog ostrva pokazuje gotovo isti obrazac.
A moderna hemijska analiza pronašla je u njihovim zubnim tkivima arekolin – glavnu neuroaktivnu supstancu areka oraha.
Naučnici su zatim eksperimentalno proverili da li jednostavno sisanje celog semena može osloboditi dovoljno arekolina da utiče na nervni sistem.
Može.
Time se nekoliko potpuno različitih tragova spojilo u jednu priču.
Drevni ljudi verovatno su redovno sisali areka orahe zbog njihovog fiziološkog i psihoaktivnog efekta.
Najstarija analizirana osoba živela je možda pre 25.000 godina.
Ako se zaključak potvrdi daljim nalazima, to znači da istorija habitualne upotrebe neuroaktivnih biljaka ulazi duboko u kasni pleistocen – mnogo pre poljoprivrede, gradova i pisane istorije.
A možda je najneverovatnije ono što se dogodilo njenim zubima.
Biljka je možda u početku korišćena zato što je umanjivala bol.
Ali tvrdo seme je godinama trošilo zube.
Žlebovi su postajali dublji.
Kod nekih su stigli do pulpe.
Bol je postajao sve veći.
I čovek je možda ponovo posezao za istom biljkom koja mu je pružala privremeno olakšanje.
Pre 25.000 godina.
Bez apoteke.
Bez dijagnoze.
Bez reči „zavisnost“.
Bez reči „psihoaktivno“.
Ali sa istim ljudskim mozgom koji imamo danas.
To je razlog zbog kojeg ovo otkriće nije samo priča o neobičnom praistorijskom „drogu“.
To je priča o mnogo starijoj ljudskoj potrebi.
Potrebi da promenimo ono što osećamo.
Da umanjimo bol.
Da pobedimo umor.
Da pronađemo olakšanje u prirodi.
Ponekad uz cenu koju u početku ne razumemo.
Danas znamo da areka orah nosi ozbiljne zdravstvene rizike i IARC ga klasifikuje kao kancerogen za ljude.
Ljudi ledenog doba to nisu mogli znati.
Oni su znali samo ono što im telo kaže neposredno nakon korišćenja.
Boli manje.
Osećam se drugačije.
Želim ponovo.
Možda su upravo te tri jednostavne informacije bile dovoljne da jedna navika opstane hiljadama godina.
A njen prvi poznati dokaz nije ostao zapisan na kamenu.
Nije nacrtan na zidu pećine.
Nije pronađen u drevnoj knjizi.
Ostao je u nekoliko istrošenih zuba čoveka koji nije mogao ni zamisliti da će 25.000 godina kasnije naučnici iz njih pročitati jednu od najstarijih priča o ljudima i psihoaktivnim biljkama.
Mr. D. Tovarišić
