Kada se govori o najbogatijim ljudima u istoriji, najčešće se pominju carevi, kraljevi i trgovci čije je bogatstvo bilo gotovo nezamislivo. Međutim, među njima se nalazi i jedna žena čije su posedi, prihodi i politička moć prevazilazili ono što bi i mnogi vladari mogli da požele. Reč je o Eleonori Akvitanskoj – kraljici koja je u jednom trenutku bila gospodarica ogromnih teritorija, supruga dvojice kraljeva, majka dvojice budućih monarha i žena čije je bogatstvo oblikovalo istoriju srednjovekovne Evrope. Ali koliko je ona zaista posedovala i da li je zaista bila najbogatija kraljica svog vremena?

Srednji vek često zamišljamo kao doba mračnih zamkova, ratova i siromaštva, ali iza zidina kraljevskih palata odvijao se sasvim drugačiji svet. Dok je većina stanovništva živela od teškog rada na zemlji, evropske vladarske porodice raspolagale su ogromnim prihodima od poreza, trgovine, rudnika, luka i plodne zemlje. U tom svetu bogatstvo nije predstavljalo samo zlato i srebro. Ono se merilo brojem gradova, šuma, reka, vinograda, mlinova, utvrđenja i ljudi koji su bili dužni da plaćaju dažbine svom gospodaru.

Upravo zbog toga pitanje ko je bio najbogatiji u srednjem veku nema jednostavan odgovor. Ipak, kada je reč o ženama, ime Eleonore Akvitanske gotovo se uvek nalazi na samom vrhu liste.

Rođena oko 1122. godine, Eleonora je nasledila Akvitaniju – jednu od najvećih, najbogatijih i kulturno najrazvijenijih oblasti tadašnje Evrope. Njen otac, vojvoda Vilijam X, nije imao muškog naslednika, pa je ogromno vojvodstvo prešlo u ruke njegove mlade ćerke. Tim činom Eleonora je postala jedna od najpoželjnijih neudatih žena u Evropi, jer brak sa njom nije donosio samo titulu, već i kontrolu nad teritorijom većom od mnogih tadašnjih kraljevstava.

Akvitanija nije bila obična pokrajina. Prostirala se preko velikog dela današnje jugozapadne Francuske i obuhvatala je plodne ravnice, vinograde, šume, trgovačke puteve i važne luke na Atlantskom okeanu. Prihodi od vina, soli, poljoprivrede i trgovine činili su ovu oblast jednim od ekonomskih centara tadašnje Evrope. Mnogi istoričari smatraju da je bogatstvo Akvitanije bilo uporedivo sa bogatstvom same francuske kraljevske krune.

Kada se Eleonora udala za francuskog kralja Luja VII, njeni posedi nisu automatski postali deo francuske krune. Oni su ostali njena lična baština, što joj je davalo izuzetno snažan politički položaj. Nakon poništenja tog braka usled nedostatka muškog naslednika, Eleonora je donela odluku koja će promeniti istoriju Evrope. Ubrzo se udala za Henrija Plantageneta, budućeg engleskog kralja Henrija II.

Time je nastalo ogromno političko i teritorijalno područje koje istoričari danas nazivaju Anžuvinskim carstvom. Ono je obuhvatalo Englesku, Normandiju, Anžu, Men, Turenu i ogromnu Akvitaniju. U pojedinim periodima Henri II kontrolisao je više teritorije u Francuskoj nego sam francuski kralj. Bez Eleonorinog nasledstva takav uspon gotovo da ne bi bio moguć.

Koliko je zapravo vredelo njeno bogatstvo?

Na ovo pitanje nemoguće je dati precizan odgovor u savremenim novčanim jedinicama. U XII veku nisu postojale centralne banke, berze ni jedinstvena valuta. Međutim, postoje brojni istorijski izvori koji pokazuju razmere njene moći.

Eleonora je raspolagala prihodima od desetina gradova i stotina sela. Njeni vazali bili su među najuticajnijim plemićima Evrope. Kontrolisala je trgovačke puteve kojima su prolazili vino, so, žito, vuna i luksuzna roba. Njene luke povezivale su Akvitaniju sa Engleskom, Iberijskim poluostrvom i mediteranskim svetom, dok su vinogradi u Bordou donosili ogromne prihode koji će vekovima kasnije ostati zaštitni znak tog regiona.

Savremeni istoričari procenjuju da bi ekonomska vrednost teritorija koje je kontrolisala mogla odgovarati bogatstvu vrednom više milijardi evra u današnjim okvirima, iako takva poređenja treba posmatrati sa velikim oprezom. Srednjovekovna ekonomija funkcionisala je na potpuno drugačijim principima, pa je politička kontrola nad zemljom često bila važnija od količine zlata u riznici.

Međutim, ono što Eleonoru izdvaja nije samo veličina njenog nasledstva. Za razliku od mnogih žena svog vremena, ona nije bila pasivni vlasnik imovine. Aktivno je upravljala svojim posedima, donosila političke odluke, pregovarala sa plemstvom i učestvovala u rešavanju državnih pitanja. Tokom Drugog krstaškog rata čak je pratila svog supruga na putovanju u Svetu zemlju, što je za jednu srednjovekovnu kraljicu predstavljalo izuzetno neuobičajen potez.

Njena politička energija bila je jednako impresivna kao i njeno bogatstvo. Kada je njen sin Ričard Lavljeg Srca postao kralj Engleske, Eleonora je, uprkos poznim godinama, preuzela ključnu ulogu u upravljanju kraljevstvom dok je on bio odsutan na krstaškim pohodima. Organizovala je prikupljanje sredstava za njegov otkup nakon zarobljavanja i putovala Evropom kako bi osigurala političku podršku.

Ali bogatstvo nije donosilo samo privilegije. Donosilo je i opasnost.

Eleonora je više puta bila u sukobu sa sopstvenim mužem, Henrijem II. Podržala je pobunu svojih sinova protiv oca, nakon čega je gotovo petnaest godina provela u zatočeništvu. Ipak, ni tada nije izgubila politički značaj. Nakon Henrijeve smrti ponovo se našla u samom centru evropske politike.

Zanimljivo je da Eleonora nije bila jedina izuzetno bogata kraljica srednjeg veka. Među njenim rivalkama često se pominju Matilda od Toskane, Izabela Francuska i Blanša Kastiljska, koje su takođe upravljale velikim posedima i igrale značajnu političku ulogu. Međutim, malo koja je uspela da spoji ogromno nasledstvo, dve kraljevske krune i tako snažan uticaj na istoriju čitavog kontinenta.

Njeno bogatstvo nije se ogledalo samo u zamkovima i zemljištu. Eleonora je bila veliki zaštitnik umetnosti, književnosti i viteške kulture. Na njenom dvoru razvijala se poezija trubadura, a upravo se u njenom okruženju oblikovala ideja dvorske ljubavi koja će ostaviti dubok trag u evropskoj književnosti. Njena pokroviteljska uloga pokazuje da bogatstvo može biti i sredstvo kulturnog razvoja, a ne samo političke dominacije.

Šta bi se dogodilo da Eleonora nije nasledila Akvitaniju? Mnogi istoričari smatraju da bi istorija Engleske i Francuske izgledala potpuno drugačije. Možda nikada ne bi došlo do dugotrajnog rivalstva između Plantageneta i francuske krune, možda bi se drugačije razvili kasniji sukobi koji će kulminirati Stogodišnjim ratom, a možda ni legendarni Ričard Lavljeg Srca ne bi zauzeo mesto koje danas ima u istoriji.

Upravo zato se bogatstvo Eleonore Akvitanske ne može posmatrati samo kroz prizmu zlata, dragulja ili raskošnih palata. Njeno pravo bogatstvo bila je kontrola nad resursima koji su menjali političku mapu Evrope. U svetu u kome je zemlja predstavljala izvor svake moći, ona je raspolagala jednim od najvećih i najvrednijih nasledstava svog vremena.

Zaključak

Kada se postavi pitanje ko je bila najbogatija kraljica srednjeg veka, istorijski dokazi najčešće vode ka Eleonori Akvitanskoj. Iako je nemoguće precizno izračunati vrednost njenog bogatstva u današnjem novcu, nema sumnje da je upravljala teritorijama čiji su prihodi, prirodni resursi i politički značaj bili među najvećima u tadašnjoj Evropi. Njena moć nije počivala samo na bogatstvu, već na sposobnosti da ga pretvori u politički uticaj koji je oblikovao sudbinu dve velike kraljevine i ostavio neizbrisiv trag u evropskoj istoriji.

Više od osam vekova nakon njene smrti, Eleonora Akvitanska ostaje simbol žene koja je dokazala da se prava moć ne meri samo krunom na glavi, već sposobnošću da se bogatstvo, inteligencija i odlučnost pretvore u nasleđe koje nadživljava epohe.

Mr. D. Tovarišić