Na obali Save, kod današnjeg sela Hrtkovci u Sremu, postoji mesto na kojem su ljudi živeli hiljadama godina. Zove se Gomolava i predstavlja jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta u Srbiji. Na njemu su se smenjivale generacije još od neolita. Gradile su se kuće, nestajala naselja, nastajala nova, menjale kulture, običaji i načini života. Sloj preko sloja napravio je veštačko uzvišenje — arheološki tel koji danas čuva tragove više milenijuma ljudske istorije. Ali među svim nalazima sa Gomolave postoje dve jame koje pričaju potpuno drugačiju priču.

U jednoj od jama pronađeni su ostaci najmanje 77 ljudi.

Decenijama se nije znalo šta im se dogodilo.

Pretpostavljalo se čak da su možda umrli od epidemije.

A onda su kosti, skoro pola veka nakon iskopavanja, ponovo stavljene pod mikroskop, skenirane, uzorkovane i podvrgnute metodama koje arheolozi sedamdesetih godina nisu mogli ni da zamisle.

Rezultat je objavljen 2026. godine.

Nisu umrli od bolesti.

Bili su ubijeni.

Još neobičnije, među mrtvima gotovo da nije bilo odraslih muškaraca.

Od 77 analiziranih osoba čak 51 bila je dete ili adolescent. Od 72 osobe kojima je pol mogao biti pouzdano određen, 51 je bila ženskog pola. Među 24 odrasle osobe, čak 21 bila je žena.

To nije izgledalo kao selo koje je slučajno zbrisano u napadu.

DNK je donela još veće iznenađenje.

Većina žrtava nije bila međusobno blisko srodna.

Nisu pripadali jednoj velikoj porodici.

Verovatno nisu čak ni svi živeli u istom naselju.

Izotopi u njihovim zubima pokazali su da su neki odrasli na desetinama kilometara udaljenim mestima, a najmanje pojedinci verovatno i mnogo dalje.

Pred istraživačima se zato pojavila mnogo mračnija mogućnost.

Neko je pre približno 2.800 godina okupio — možda zarobio ili prisilno preselio — uglavnom žene i decu iz šireg područja južne Panonske nizije.

A zatim ih sistematski ubio.

GOMOLAVA — MESTO NA KOJEM SU ARHEOLOZI PRVO VIDELI GROBNICU, ALI NE I MASAKR

Gomolava se nalazi uz Savu, u Sremu, na prostoru današnje Vojvodine.

Njena važnost mnogo je starija od samog masakra.

Prva naselja ovde su postojala još u 6. milenijumu pre nove ere. Tokom hiljada godina ljudi su se vraćali na isto uzvišenje, gradili preko ostataka prethodnih naselja i tako postepeno stvarali veliki arheološki tel.

Gomolava je zbog toga svojevrsna „slojevita torta“ istorije.

U različitim nivoima nalaze se tragovi neolita, bakarnog, bronzanog i gvozdenog doba, rimskog perioda i srednjeg veka.

Prva velika misterija pojavila se 1954. godine.

Tada je pronađena jedna masovna grobnica. Iskopano je 36 skeleta, mada je prvobitno u jami možda bilo i više od pedeset ljudi. Već tada je primećeno da među njima ima mnogo žena i dece.

Sudbina većeg dela tog materijala kasnije je ostala nejasna, pa savremena nauka ne može na njemu sprovesti sve analize koje su izvršene na drugoj grobnici.

Druga masovna grobnica, ona koja je danas u centru pažnje, istraživana je tokom velikih arheoloških radova na Gomolavi početkom sedamdesetih.

U njoj su nađeni ostaci 77 ljudi.

Tadašnji istraživači nisu na kostima prepoznali jasne tragove masovnog nasilja.

Jedna od mogućnosti bila je epidemija.

Takvo objašnjenje nije bilo nelogično.

Ako desetine ljudi umru u kratkom periodu, zarazna bolest je jedan od prvih scenarija koji pada na pamet.

Ali postojala je neobična činjenica.

Zašto su među mrtvima uglavnom žene i deca?

I zašto gotovo nema odraslih muškaraca?

Odgovor tada nije postojao.

Skeleti su sačuvani u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.

I čekali su.

Decenijama kasnije međunarodni tim istraživača sa Univerziteta u Edinburgu, University College Dublin, Univerziteta u Kopenhagenu, Muzeja Vojvodine i drugih institucija ponovo je otvorio slučaj.

Ovoga puta na raspolaganju su imali čitav arsenal savremene bioarheologije.

Kosti više nisu posmatrane samo golim okom.

Analizirani su DNK, proteini iz zubne gleđi, hemijski sastav zuba i kostiju, mikroskopske promene i tragovi trauma.

I odjednom se priča potpuno promenila.

UDARCI U POTILJAK, ORUŽJE I LJUDI KOJI SU POKUŠAVALI DA POBEGNU

Nova analiza skeleta otkrila je povrede koje prvobitno nisu bile prepoznate kao dokaz nasilne smrti.

Najčešće su bile na glavi.

To je izuzetno važno.

Povrede nisu bile zarasle, što znači da su nastale u vreme smrti ili neposredno oko nje.

Na lobanjama su pronađeni tragovi snažnih udaraca tupim predmetima.

Ali nisu svi bili isti.

Pojedini skeleti pokazuju i povrede oštrim predmetom.

Na nekima postoje tragovi projektila koji bi mogli odgovarati strelama ili kopljima.

Kod jedne osobe registrovana je povreda ruke koja izgleda kao pokušaj odbrane.

Međutim, raspored povreda možda je najjeziviji deo nalaza.

Veliki broj udaraca nalazio se na vrhu, zadnjem delu i desnoj strani glave.

Mnogo manje povreda bilo je na prednjem delu.

To sugeriše da većina žrtava nije vodila ravnopravnu borbu licem u lice.

Neko ih je udarao odozgo ili otpozadi.

Postoji nekoliko mogućih scenarija.

Napadači su možda bili viši.

Mogli su biti na konjima.

Ali jednako je moguće da su žrtve klečale, ležale, bile oborene ili pokušavale da pobegnu.

Posebno kod dece povrede na vrhu glave mogu odgovarati udarcima čoveka koji se nalazi iznad njih.

Arheolozi zato ne tvrde da su „konjanici izvršili masakr“ kao utvrđenu činjenicu.

Kažu nešto opreznije.

Raspored trauma kompatibilan je sa napadačima koji su imali fizičku prednost — bili viši ili na konju — ili sa žrtvama koje su se nalazile u potpuno podređenom položaju.

Postoje i projektilne povrede.

One otvaraju još jedan mogući prizor.

Neko je pokušao da pobegne.

Za njim je ispaljena strela ili bačeno koplje.

Zatim su oni koji su ostali ili uhvaćeni ubijani iz neposredne blizine.

Najmanje oko petine skeleta ima prepoznatljive povrede povezane sa nasiljem.

Ali istraživači naglašavaju da je stvarni procenat gotovo sigurno bio mnogo veći.

Nož koji preseče grlo ne mora ostaviti trag na kosti.

Koplje koje pogodi stomak možda neće dotaći skelet.

Drvena palica može ubiti bez dramatičnog preloma koji će ostati vidljiv skoro tri milenijuma kasnije.

Zato kosti predstavljaju samo minimum nasilja koje se zaista dogodilo.

Analiza je dovela istraživače do veoma ozbiljnog zaključka.

Ovo nije izgledalo kao haotična bitka.

Nije ličilo ni na slučajan napad u kojem se ubija svako ko se zatekne.

Nasilje je bilo organizovano, izrazito brutalno i usmereno prema određenoj grupi ljudi.

Pre svega ženama i deci.

DNK JE UNIŠTILA NAJLOGIČNIJU TEORIJU — OVO NIJE BILA JEDNA PORODICA ILI JEDNO SELO

Kada arheolog pronađe zajedničku grobnicu punu žena i dece, prvo objašnjenje deluje gotovo očigledno.

Napadači su upali u selo.

Muškarci su možda poginuli u borbi ili bili odsutni.

Napadači su ubili preostalo stanovništvo.

Žene i deca završili su zajedno u jami.

Ali DNK Gomolave ne odgovara takvoj priči.

Istraživači su uspeli da dobiju upotrebljiv drevni genetski materijal iz 25 osoba.

To nije svih 77 žrtava, pa rezultat zahteva oprez.

Ali uzorak je bio dovoljno velik da otkrije nešto neočekivano.

Gotovo niko nije bio blizak rođak.

Pronađen je jedan jasan porodični slučaj: odrasla žena i njene dve ćerke, stare približno sedam do devet godina.

Ali to je bio izuzetak.

Kod najvećeg broja analiziranih žrtava nije bilo srodstva prvog, drugog ili trećeg stepena.

Analize još udaljenijih genetskih veza pokazale su da mnogi verovatno nisu bili čak ni bliski članovi šire familije.

To je veoma teško pomiriti sa teorijom da je ubijena jedna mala seoska zajednica.

Naselje tog perioda moglo je imati možda stotinak ili dve stotine stanovnika.

Ako iz njega izvučemo 77 žena i dece, očekivali bismo veliki broj sestara, braće, majki, ćerki, tetaka, rođaka.

Na Gomolavi toga gotovo nema.

Zato se pojavila druga mogućnost.

Žrtve su možda prikupljene iz više zajednica.

Tu su istraživačima pomogli izotopi stroncijuma.

Stroncijum iz zemljišta preko hrane i vode ulazi u ljudski organizam.

Posebno je važna zubna gleđ, jer se formira u detinjstvu i nakon toga se hemijski gotovo ne menja.

Na taj način zub postaje svojevrsni geografski pasoš detinjstva.

Ako hemijski „potpis“ zuba ne odgovara području na kojem je čovek sahranjen, možemo zaključiti da je odrastao negde drugde.

Na Gomolavi je raspon vrednosti bio širok.

Oko trećine analiziranih ljudi imalo je pokazatelje da su detinjstvo proveli izvan neposredne okoline lokaliteta.

Većina je ipak mogla poticati iz šire Panonske nizije i susednih oblasti.

Ali bar pojedinci izgledaju kao ljudi mnogo udaljenijeg porekla.

Analizirani su i drugi izotopski pokazatelji koji mogu govoriti o ishrani.

I oni ukazuju da svi nisu odrasli u potpuno istim životnim uslovima.

Drugim rečima, jama na Gomolavi možda nije grobnica jednog uništenog sela.

Ona može biti grobnica ljudi prikupljenih iz šire regionalne mreže.

A to potpuno menja karakter zločina.

Ako su žene i deca došli iz više zajednica, neko ih je morao okupiti.

Možda su bili zarobljenici.

Možda prisilno preseljeni.

Možda je reč o grupi koja je prethodno bila raseljena zbog šireg regionalnog konflikta.

Tačan scenario još nije moguće rekonstruisati.

Ali gotovo odsustvo muškaraca i međusobne rodbinske veze isuviše su neobični da bi bili slučajni.

KO IH JE UBIO — KONJANICI SA ISTOKA, SUKOB OKO ZEMLJE ILI NEŠTO JOŠ SLOŽENIJE?

Ovo je najveće pitanje.

I jedino na koje nova studija još nema ime kao odgovor.

Ne možemo reći koji narod je izvršio masakr.

Ne znamo imena žrtava.

Ne znamo ni kako su sami sebe nazivali ljudi koji su tada živeli u Sremu.

Ovo je početak gvozdenog doba, 9. vek pre nove ere.

Pisani izvori koji bi opisivali konkretne zajednice ovog područja ne postoje.

Zato svaka tvrdnja da je masakr izvršio određeni poznati narod bila bi više spekulacija nego istorija.

Ali arheologija pruža kontekst.

Nekoliko vekova pre masakra južna Panonska nizija prošla je kroz velike promene.

Tokom kasnog bronzanog doba postojala je mreža veoma velikih utvrđenih naselja, pa čak i svojevrsnih „mega-utvrđenja“.

Oko 13. i 12. veka pre nove ere mnogi od tih sistema propadaju ili bivaju napušteni.

To je deo šire krize koja zahvata veliki deo Evrope i Mediterana oko 1200. godine pre nove ere.

Nakon toga način života u Panonskoj niziji postaje pokretljiviji.

A onda, tokom 9. veka pre nove ere, ponovo se pojavljuju utvrđena naselja.

Stari telovi, koji su već vekovima predstavljali važne tačke u pejzažu, ponovo se koriste.

Gomolava je bila upravo jedno takvo mesto.

Nalazila se uz Savu, na važnom rečnom pravcu, ali i na granici različitih kulturnih tradicija.

Sa severa i zapada dolazile su tradicije povezane sa kasnom kulturom polja sa urnama.

Na jugu Panonske nizije razvijala se rana faza bosutske kulture, poznata kao Kalakača.

Istovremeno se u regionu pojavljuju novi predmeti i stilovi povezani sa širim prostorima prema istoku i evroazijskoj stepi.

Posebno se pominju takozvane tračko-kimerijske pojave i mobilne stočarske grupe tipa Mezőcsát.

To ne znači da je neka od tih grupa dokazano izvršila masakr.

Ali govori da je region bio u velikom pokretu.

Različite zajednice koristile su isti prostor na različite načine.

Polusedelačke zemljoradničke grupe želele su trajnu kontrolu nad njivama, naseljima i okolnom teritorijom.

Pokretnim stočarima bila su potrebna velika područja za sezonsku ispašu.

Ponovno zauzimanje starih utvrđenja moglo je značiti i zatvaranje prostora koji je prethodno bio slobodno dostupan.

Tu se pojavljuje mogući motiv.

Zemlja.

Pašnjaci.

Voda.

Kontrola rečnih puteva.

Politička moć.

Istraživači smatraju da je Gomolava možda stajala upravo na jednom takvom mestu sukoba.

Ali najzanimljivije pitanje jeste zašto bi neko ubio žene i decu.

U mnogim ratovima oni imaju drugačiju „vrednost“ za pobednika.

Mogu biti zarobljeni.

Prisiljeni na rad.

Uključeni u drugu zajednicu.

Žene mogu biti prisilno udate ili asimilovane.

Deca odgojena u grupi pobednika.

Ubijanje tako velikog broja žena i dece zato izgleda kao svesno odbacivanje koristi koju bi pobednik imao od zarobljenika.

Cilj je mogao biti drugačiji.

Uništiti društvene veze.

Ukloniti buduće generacije protivničkih zajednica.

Prekinuti mrežu brakova i srodstva koja je povezivala veći broj naselja.

Demonstrirati dominaciju nad teritorijom.

Drugim rečima, možda nije ubijeno jedno selo.

Možda je napad bio usmeren protiv čitave regionalne društvene mreže.

I upravo tu Gomolava postaje mnogo važnija od lokalne tragedije.

Ona pokazuje da je organizovano, demografski selektivno nasilje u Evropi postojalo mnogo pre pisanih država i velikih istorijskih armija.

POSLE UBISTVA — ZAŠTO SU ŽRTVE PAŽLJIVO SAHRANJENE I ŠTA JOŠ NE ZNAMO

Još jedna stvar ne uklapa se u jednostavnu sliku masakra.

Tela nisu samo bačena u rupu i zaboravljena.

Grobnica je pripremljena.

Na njenom dnu pronađeni su gotovo čitavi ostaci mladog govečeta.

Pronađene su i kosti između približno 50 i 100 životinja — goveda, svinja, ovaca ili koza.

Neke su bile zaklane i obrađene u vezi sa samim pogrebnim događajem.

Uz mrtve su ostavljeni bronzani ukrasi.

Pronađene su keramičke posude za piće.

Na vrh grobnice postavljeni su razbijeni žrvnjevi.

U sredini su pronađene koncentracije spaljenog semenja.

Sve to zahteva vreme.

Ljude.

Hranu.

Životinje.

Predmete.

Organizaciju.

Zbog toga masovna grobnica nije izgledala kao pokušaj da se žrtve brzo sakriju.

Naprotiv, događaj sahranjivanja imao je neku vrstu ritualnog, simboličkog ili memorijalnog značenja.

Postavlja se gotovo jezivo pitanje:

da li su isti ljudi koji su ih ubili zatim organizovali njihovu sahranu?

Odgovor ne znamo.

Moguće je da jesu.

Masakr je mogao biti javni čin demonstracije moći, a sahrana deo istog rituala.

Ali moguće je i potpuno drugačije.

Napadači su otišli.

Druga zajednica je prikupila tela i odala počast mrtvima.

Istraživači zato namerno odvajaju događaj ubijanja od događaja sahranjivanja.

Znamo da su vremenski bliski.

Mikroskopske i CT analize unutrašnje strukture kostiju pokazuju promene koje odgovaraju relativno brzom ukopu nakon smrti.

To znači da tela verovatno nisu mesecima ležala na otvorenom.

Masakr se najverovatnije dogodio na Gomolavi ili u njenoj neposrednoj blizini, a tela su ubrzo sakupljena i položena u jamu.

Ali motiv sahranjivanja ostaje otvoren.

Upravo savremene metode omogućile su da se toliko detalja izvuče iz događaja o kojem nema nijedne napisane reči.

Najpre je bio potreban klasičan arheološki rad.

Položaj svakog skeleta u jami.

Njegov odnos prema drugim telima.

Keramika.

Metalni predmeti.

Kosti životinja.

Slojevi zemlje.

Zatim je došla fizička antropologija.

Određivanje starosti.

Pol.

Stare bolesti.

Povrede.

Razlikovanje preloma nastalih vekovima nakon smrti od povreda zadobijenih dok je kost još bila sveža.

Za posebno problematične skelete korišćena je analiza proteina iz zubne gleđi, koja pomaže da se odredi biološki pol čak i kod dece kod koje oblik skeleta još nema jasne polne razlike.

Zatim je došla drevna DNK.

Iz delova kostiju i zuba izolovane su male količine genetskog materijala koji je preživeo skoro tri milenijuma.

Kod 25 osoba dobijeni su genomi dovoljnog kvaliteta za određene populacione i rodbinske analize.

Proveravano je da li su uzorci autentično drevni, koliki je nivo savremene kontaminacije i koliko genetskog materijala dele dve osobe.

Tako je otkriveno da gotovo niko nije bliski rođak.

Zatim su analizirani izotopi stroncijuma.

Oni su pokazali da deo ljudi nije odrastao na istom geološkom području.

Analizirani su i pokazatelji ishrane.

CT skeneri korišćeni su za mikroskopsku procenu promena u kostima i vremena koje je prošlo između smrti i ukopa.

Na kraju su svi podaci stavljeni zajedno.

I tada je masovna grobnica iz sedamdesetih godina prestala da izgleda kao grobnica žrtava epidemije.

Postala je mesto zločina staro oko 2.800 godina.

Ali nauka još nije završila posao.

Analizirana je DNK samo trećine žrtava.

Ne znamo gde su odrasle sve ostale.

Ne znamo šta se dogodilo sa odraslim muškarcima iz zajednica kojima su pripadale.

Da li su prethodno poginuli u borbi?

Da li su pobegli?

Da li su zarobljeni odvojeno?

Da li su bili sami napadači u nekom unutrašnjem sukobu?

Ne znamo.

Ne znamo ni da li dve masovne grobnice sa Gomolave predstavljaju jedan događaj ili različite epizode istog dugotrajnog sukoba.

Prva grobnica iz 1954. godine takođe je sadržala veliki broj žena.

Ako bi se moglo dokazati da pripada istom događaju ili istoj vrsti nasilja, broj žrtava i razmere čitave tragedije bili bi još veći.

Ali najveća misterija ostaje identitet ljudi koji su podigli oružje.

Njihove kosti nisu pronađene.

Njihovo ime nije zapisano.

Nijedan preživeli nije ostavio svedočanstvo.

Sve što su ostavili nalazi se na telima njihovih žrtava.

Udarac u potiljak.

Prelom na vrhu lobanje.

Trag projektila.

Ruka podignuta u odbrani.

I jama u kojoj su žene i deca iz različitih zajednica završili zajedno.

Gotovo tri hiljade godina kasnije, njihova DNK omogućila je da se dogodi nešto što ubice sigurno nisu mogle predvideti.

Ljudi kojima ne znamo imena ponovo su dobili deo svoje priče.

A Gomolava, nekada posmatrana kao još jedno bogato praistorijsko nalazište uz Savu, postala je i svedočanstvo o nečemu mnogo mračnijem:

da organizovano nasilje nad civilnim stanovništvom, selektivno ubijanje žena i dece i pokušaji da se unište čitave društvene mreže nisu izum modernog sveta.

Postojali su mnogo pre država kakve danas poznajemo.

Mnogo pre pisanih hronika.

I mnogo pre nego što je iko mogao da zapiše ime žrtve.

Na Gomolavi ga danas umesto hroničara čitaju — iz kostiju.

Mr. D. Tovarišić