Jesen 1944. godine u mnogim južnoslovenskim gradovima izgledala je kao dugo očekivani kraj jednog košmara. Nemačka vojska povlačila se prema severozapadu, partizanske jedinice ulazile su u gradove, u Srbiji je nastupala i Crvena armija, skidani su okupacioni simboli, oslobađani zatvori i logori i podizane nove zastave.

Za stanovništvo koje je tri i po godine živelo pod okupacijom, masovnim streljanjima, logorima, terorom, građanskim ratom i nestašicama, oslobođenje je nesumnjivo predstavljalo kraj okupatorske vlasti.

Ali za deo stanovništva istovremeno je počinjalo nešto drugo.

Revolucija.

Nova komunistička vlast nije nameravala samo da kazni dokazane ratne zločince i saradnike okupatora. Komunistička partija Jugoslavije izlazila je iz rata sa namerom da potpuno promeni politički, društveni i ekonomski poredak zemlje.

Stari sistem trebalo je ukloniti.

Monarhiju.

Predratne političke elite.

Velike zemljoposednike.

Deo industrijalaca i trgovaca.

Političke protivnike.

Ljude povezane sa četničkim, ljotićevskim, ustaškim, domobranskim i drugim poraženim formacijama.

U prvim mesecima oslobođenja granica između odgovornosti za konkretan ratni zločin, političkog protivništva, klasne pripadnosti i obične sumnje često je bila veoma nejasna.

U gradovima su odmah po ulasku partizanskih jedinica počela hapšenja.

Neki uhapšeni izvedeni su pred vojne i narodne sudove.

Neki su poslati u zatvore ili logore.

Ali deo ljudi nikada nije stigao pred sud.

Odvođeni su noću.

Imena su unošena u spiskove.

Porodice često nisu dobijale zvanično obaveštenje.

Tela su završavala u neobeleženim jamama, na periferijama gradova, vojnim poligonima, u šumama, napuštenim rovovima i na mestima koja će decenijama ostati tajna.

U dokumentima nove vlasti pojavljivale su se reči „čišćenje“, „narodni neprijatelj“, „reakcija“, „petokolonaš“, a zatim sve češće i „klasni neprijatelj“.

Za jedne je to bilo kažnjavanje ljudi odgovornih za okupaciju i ratne zločine.

Za druge — revolucionarni teror.

Istorijska stvarnost bila je složenija: oba procesa postojala su istovremeno.

OSLOBOĐENJE I REVOLUCIJA — ZAŠTO 1944. NIJE BILA SAMO KRAJ RATA

Jugoslovenski rat od 1941. do 1945. nikada nije bio samo sukob okupatora i pokreta otpora.

Bio je i građanski rat.

Istovremeno su se sukobljavali partizani i četnici, ustaše i njihovi protivnici, različite nacionalne i političke formacije, lokalne milicije i jedinice povezane sa okupacionim sistemima.

Na teritoriji Srbije postojala je vlada Milana Nedića pod nemačkom okupacijom, Srpski dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića, četnički pokret Draže Mihailovića i partizanski pokret.

U Hrvatskoj je postojala Nezavisna Država Hrvatska sa ustaškim režimom i sistemom masovnih zločina.

U Sloveniji su se razvile antikomunističke formacije koje su u različitim fazama sarađivale sa italijanskim i nemačkim okupacionim vlastima.

U Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i drugim krajevima politički i vojni odnosi bili su podjednako komplikovani.

Kada je partizanski pokret 1944. počeo da osvaja velike gradove, njegovo rukovodstvo nije u njih ulazilo samo kao pobednička vojska.

Ulazilo je i kao buduća vlast.

Već tokom rata stvorene su institucije nove države.

AVNOJ je 1943. postavljen kao najviše političko predstavničko telo nove Jugoslavije.

Postojali su narodnooslobodilački odbori.

Formirana je OZNA — Odeljenje za zaštitu naroda — maja 1944. godine.

Njen zadatak bio je mnogo širi od klasične vojne kontraobaveštajne službe.

OZNA je trebalo da otkriva špijune, saradnike okupatora i neprijateljske mreže, ali i da obezbedi političku sigurnost novog režima.

Zato su još pre ulaska u pojedine gradove prikupljana imena ljudi koje je trebalo uhapsiti.

Partijske organizacije, lokalni aktivisti, ilegalci i obaveštajne mreže dostavljali su podatke o ljudima koji su tokom okupacije bili deo uprave, policije, propagandnog aparata, privrede ili političkih organizacija.

Na takvim listama bilo je ljudi čija je odgovornost bila veoma ozbiljna.

Gestapovih agenata.

Doušnika.

Policajaca odgovornih za hapšenja.

Ljudi uključenih u progone Jevreja, Roma, komunista i pripadnika pokreta otpora.

Oficira i pripadnika formacija koje su počinile ratne zločine.

Ali liste su mogle uključivati i mnogo širi krug.

Predratne političare.

Ugledne građane.

Industrijalce.

Advokate.

Trgovce.

Sveštenike.

Profesore.

Novinare.

Ljude koji su nastavili da rade svoj posao tokom okupacije.

U revolucionarnoj logici pitanje nije glasilo samo: „Šta je ovaj čovek učinio tokom rata?“

Postojalo je i drugo:

„Šta bi ovaj čovek mogao predstavljati za novu vlast posle rata?“

U toj razlici nalazio se prostor za političko nasilje.

OZNA I „ČIŠĆENJE“ GRADOVA — HAPŠENJA, SPISKOVI I NOĆNA STRELJANJA

Kada je neki grad oslobođen, scenario je u mnogim slučajevima imao slične elemente.

Vojne jedinice zauzimale su ključne objekte.

Formirani su organi nove vlasti.

OZNA je počinjala hapšenja.

U Beogradu, oslobođenom 20. oktobra 1944, proces je imao poseban značaj jer je glavni grad smatran centrom predratne političke, ekonomske i kulturne elite.

Sličan obrazac postojao je u Nišu, Kragujevcu, Valjevu, Šapcu i drugim gradovima Srbije, a kasnije i u Zagrebu, Ljubljani, Mariboru i drugim gradovima koji su oslobađani pred kraj rata.

Ljudi su privođeni na osnovu prijava, postojećih evidencija ili odluka organa bezbednosti.

Sledila su saslušanja.

U prvom periodu deo likvidacija obavljan je bez regularnog sudskog postupka.

Istoričari koji su proučavali dostupne dokumente OZNA-e pronašli su tragove sistematskog vođenja spiskova uhapšenih i streljanih.

To je važno.

Masovna vansudska ubistva nisu se mogla u svim slučajevima objasniti samo spontanim osvetama boraca koji su upravo izašli iz četvorogodišnjeg rata.

Lične osvete jesu postojale.

Bilo je samovolje.

Bilo je lokalnih obračuna.

Ali deo represije bio je organizovan kroz strukture nove vlasti.

Likvidacije su najčešće obavljane van gradskih centara.

Kamioni bi noću odvozili grupe zatvorenika.

Porodicama se često nije govorilo gde su odvedeni.

Pucnji na periferiji mogli su se čuti, ali nije bilo javnih informacija.

Na nekim mestima grobnice su nakon toga prekrivane zemljom, a pristup prostoru ograničavan.

Imovina uhapšenih ili ubijenih mogla je biti konfiskovana.

Tako politička represija i društvena revolucija počinju da se dodiruju.

Ako je osoba proglašena narodnim neprijateljem, njen politički nestanak mogao je značiti i gubitak imovine.

Ali već krajem 1944. i naročito tokom 1945. vlast nastoji da represiju uvede u formalnije okvire.

Počinju intenzivnije da rade vojni sudovi i sudovi časti.

U avgustu 1945. donet je Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države.

Organizuju se suđenja.

Problem je što su politički kriterijumi i dalje mogli imati veliki uticaj na pravosuđe, a sudski postupci često nisu zadovoljavali standarde nezavisnog suđenja koje danas podrazumevamo.

Ipak, razlika je važna.

Nije svaka osoba koju je nova vlast kaznila bila nevina žrtva.

Među optuženima zaista su se nalazili ljudi odgovorni za ozbiljne ratne zločine i represiju tokom okupacije.

Ali nije ni svaki ubijeni bio ratni zločinac.

Upravo između te dve činjenice nalazi se najveći problem čitave teme.

KO JE BIO „KLASNI NEPRIJATELJ“ — KADA JE BOGATSTVO POSTALO POLITIČKA SUMNJA

Komunistička ideologija društvo nije posmatrala samo kroz odnos prema okupatoru.

Posmatrala ga je kroz klase.

Veliki industrijalac i siromašni radnik nisu bili samo ljudi sa različitim prihodima.

Predstavljali su, u marksističkoj interpretaciji, dve suprotstavljene društvene klase.

Jedna je trebalo da nestane kao vladajuća.

Druga da preuzme vlast.

Zato se posle oslobođenja sve češće pojavljuje izraz „klasni neprijatelj“.

On je mogao obuhvatiti industrijalce, velike trgovce, veleposednike, deo predratnog činovništva, predstavnike političke elite, pripadnike pojedinih verskih institucija i svakoga ko je mogao biti viđen kao socijalni oslonac starog poretka.

Ali klasna pripadnost sama po sebi nije automatski značila likvidaciju.

Veliki broj ljudi izgubio je imovinu, položaj ili politička prava, ali nije fizički stradao.

Agrarna reforma, konfiskacije i kasnija nacionalizacija predstavljale su osnovne instrumente ekonomskog preobražaja.

Vansudska ubistva bila su najradikalniji deo mnogo šireg procesa.

U prvim mesecima nove vlasti, međutim, granice su mogle biti veoma rastegljive.

Bogati trgovac koji je tokom okupacije poslovao sa nemačkim ustanovama mogao je biti optužen kao ekonomski saradnik.

Fabrikant čije je preduzeće proizvodilo za okupacionu ekonomiju mogao je biti proglašen kolaboracionistom.

Predratni političar koji nije imao veze sa okupatorom mogao je predstavljati buduću opoziciju.

Ugledni advokat ili profesor mogao je biti ocenjen kao ideološki neprijatelj.

U pojedinim slučajevima stvarna ratna odgovornost i klasni motiv bili su nerazdvojni.

U drugim slučajevima „kolaboracija“ je mogla poslužiti kao pravno ili političko obrazloženje za uklanjanje čoveka čiji je glavni problem za novu vlast bilo ono što je predstavljao u predratnom društvu.

Poseban slučaj bila je Vojvodina.

Posle povlačenja nemačkih i mađarskih okupacionih snaga uvedena je vojna uprava u Banatu, Bačkoj i Baranji.

Nemačka i mađarska zajednica bile su izložene kolektivnim represivnim merama, pri čemu su stvarna odgovornost za okupacione zločine, etnička pripadnost i politička osveta često bili međusobno povezani.

Mnogi pripadnici nemačke manjine napustili su područje zajedno sa nemačkom vojskom.

Oni koji su ostali bili su izloženi konfiskaciji, internaciji u logore i različitim oblicima represije.

Stradali su i pripadnici mađarske zajednice, naročito u mestima gde su se događaji povezivali sa odmazdom za zločine mađarske okupacione vlasti iz 1941–1942.

I ovde je najvažnije izbeći pojednostavljenje.

Postojali su počinioci ratnih zločina koje je trebalo procesuirati.

Ali kolektivna kazna prema čitavoj etničkoj ili društvenoj grupi nije isto što i utvrđivanje individualne krivice.

U revolucionarnoj atmosferi ta razlika često nije poštovana.

MAJ I JUN 1945. — KADA JE RAT ZAVRŠEN, A MASOVNE LIKVIDACIJE NASTAVLJENE

Najveća koncentracija posleratnog nasilja u Jugoslaviji nije se dogodila samo prilikom oslobođenja gradova u Srbiji tokom jeseni 1944.

Još veći talas dolazi na samom kraju rata.

U maju 1945. ogromne mase vojnika poraženih formacija, ali i civila, povlačile su se iz Hrvatske i Slovenije prema Austriji.

Među njima su bili pripadnici oružanih snaga NDH, slovenačkog domobranstva, četničkih jedinica i drugih antikomunističkih formacija.

U kolonama je bilo i civila.

Mnogi su pokušavali da se predaju Britancima.

Deo je vraćen jugoslovenskim snagama.

Usledile su kolone zarobljenika koje će u hrvatskoj memoriji kasnije dobiti naziv „Križni put“.

Na području Slovenije formirana su brojna mesta zatočenja i likvidacije.

Kočevski Rog.

Tezno kod Maribora.

Huda Jama.

Macesnova gorica.

I druga mesta.

Savremena arheološka istraživanja pokazuju razmere makar nekih od njih.

U jami pod Macesnovom goricom tokom ekshumacija pronađeni su ostaci približno 3.450 ljudi, uglavnom muškaraca.

Arheološki nalazi — čaure, tragovi vezivanja, lični predmeti i pokušaji miniranja ulaza — potvrđuju da je reč o masovnom pogubljenju i naknadnom pokušaju prikrivanja.

U Sloveniji je danas evidentirano više stotina skrivenih ratnih i posleratnih grobnica.

Žrtve nisu bile samo Slovenci.

Među njima su bili Hrvati, Srbi, pripadnici nemačkih formacija i drugi.

Koliki je ukupan broj ljudi ubijenih u završnim i neposredno posleratnim obračunima u Jugoslaviji?

Oko toga se vodi jedna od najvećih historiografskih rasprava o Drugom svetskom ratu na ovom prostoru.

Decenijama su u emigrantskoj literaturi kružile izuzetno visoke procene.

Kasnije su ih pojedina politička tumačenja preuzimala bez dovoljno provere.

Sa druge strane, jugoslovenska socijalistička istoriografija ovu temu je dugo umanjivala ili je opisivala prvenstveno kao završne borbe sa neprijateljskim formacijama.

Savremena istraživanja daju znatno složeniju sliku.

Nesporno je da su desetine hiljada ljudi širom Jugoslavije stradale u različitim oblicima posleratnih likvidacija, logora, marševa i represije.

Ali jedna konačna cifra za čitavu zemlju i dalje zavisi od kriterijuma: da li se računaju samo vansudska pogubljenja, umrli u logorima, nestali na marševima, ratni zarobljenici ili i poginuli u poslednjim borbama.

Još važnije — među žrtvama su se nalazili i ljudi pripadnici režima i formacija odgovornih za teške ratne zločine.

Ali činjenica da je neko bio pripadnik poražene vojske nije ukidala obavezu da ratni zarobljenik bude zaštićen i da se individualna krivica utvrdi pred sudom.

Masovno pogubljenje zarobljenika nije suđenje.

ZAŠTO SE ĆUTALO DECENIJAMA — I ZAŠTO JE I DANAS TEŠKO GOVORITI O ŽRTVAMA BEZ POLITIČKOG RATA

Nova Jugoslavija nastala je kao država pobednika.

Partizanski pokret imao je stvaran i ogroman legitimitet proistekao iz borbe protiv okupatora i domaćih kolaboracionističkih režima.

Desetine hiljada partizana poginule su u ratu.

Civilno stanovništvo pretrpelo je stravične zločine nemačkih, italijanskih, ustaških, mađarskih, bugarskih, četničkih i drugih snaga.

Holokaust je uništio gotovo čitave jevrejske zajednice Jugoslavije.

Ustaški režim počinio je masovne zločine nad Srbima, Jevrejima, Romima i političkim protivnicima.

Nemačke okupacione vlasti sprovodile su masovna streljanja.

Mađarska racija u južnoj Bačkoj odnela je hiljade života.

Sve to predstavlja neizostavan kontekst 1944–1945.

Ali kontekst nije isto što i opravdanje.

Nova vlast nije želela javnu raspravu o zločinima pobedničke strane.

Grobnice su ostajale neobeležene.

Porodice često nisu znale gde su njihovi članovi završili.

Neki su decenijama formalno vođeni kao nestali.

U javnom prostoru bilo je teško govoriti o čoveku koji je posle oslobođenja ubijen kao žrtvi, jer je sama činjenica da ga je nova vlast likvidirala često podrazumevala političku etiketu „neprijatelja“.

To se počinje ozbiljnije menjati tek krajem osamdesetih, a naročito posle raspada Jugoslavije.

Otvaraju se arhivi.

Pojavljuju se knjige.

Formiraju komisije.

Otkrivaju masovne grobnice.

U Srbiji je 2009. osnovana Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944.

Skinuta je oznaka tajnosti sa dela dokumentacije.

Počela su da se pojavljuju imena ljudi čija sudbina ranije nije bila javno poznata.

Slična istraživanja sprovođena su u Sloveniji, Hrvatskoj i drugim državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Ali otvaranje teme donelo je i novi problem.

Istorija se ponovo pretvorila u političko oružje.

Jedni su pokušavali da svaku žrtvu revolucionarnog nasilja predstave kao nevinu, zanemarujući činjenicu da je među ubijenima bilo i stvarnih počinilaca ratnih zločina.

Drugi su svaku vansudsku likvidaciju pokušavali da opravdaju tvrdnjom da je žrtva morala biti saradnik okupatora čim ju je pobednička vlast ubila.

Ni jedno ni drugo nije ozbiljna istorija.

Pitanje nije da li je 1944. trebalo kazniti ljude odgovorne za izdaju, logore, hapšenja, mučenja i ubistva.

Naravno da jeste.

Pitanje je ko utvrđuje krivicu.

Na osnovu kojih dokaza.

U kakvom postupku.

I da li se čovek kažnjava zbog konkretnog dela ili zato što pripada pogrešnoj porodici, klasi, političkoj grupi ili naciji.

U tome se nalazi ključna razlika između pravde i revolucionarne odmazde.

Jugoslavija je 1944–1945. prelazila iz rata u mir, ali istovremeno i iz jednog političkog sistema u potpuno drugi.

Zbog toga je nasilje imalo nekoliko lica.

Bilo je osvete za stvarne zločine.

Bilo je kažnjavanja ratnih zločinaca.

Bilo je građanskog rata koji se nastavljao i nakon formalnog završetka svetskog rata.

Ali bilo je i planskog uklanjanja političkih i klasnih protivnika kako bi se nova vlast učvrstila.

U pojedinačnom slučaju ta četiri motiva mogla su biti potpuno isprepletana.

Zato se o ovoj temi ne može ozbiljno govoriti jednostavnim podelama na „oslobodioce“ i „zločince“, niti pretvaranjem poražene strane u skup nevinih žrtava.

Neki ljudi koje je nova vlast gonila imali su krvave biografije.

Drugi nisu.

Neki su osuđeni na osnovu dokaza.

Drugi su nestali bez presude.

Neki su stradali jer su pripadali oružanim formacijama.

Drugi zato što su bili bogati, politički nepodobni ili jednostavno označeni kao mogući protivnici.

A upravo ovi poslednji slučajevi predstavljaju suštinu revolucionarnog terora.

Jer režim koji veruje da unapred zna ko će mu biti neprijatelj lako prelazi granicu između kažnjavanja krivice i kažnjavanja mogućnosti otpora.

Zato tajne grobnice iz 1944. i 1945. nisu samo pitanje prošlosti.

One postavljaju mnogo šire pitanje:

šta se događa kada pobednik istovremeno postane vojnik, policajac, tužilac, sudija i izvršilac presude?

Rat tada možda jeste završen.

Ali mir još nije počeo.

Mr. D. Tovarišić

Napomena: Za istorijsku osnovu korišćena istraživanja o Srbiji zasnovana na dostupnim dokumentima OZNA-e; ona ukazuju da deo „čišćenja“ političkih i klasnih protivnika nije bio samo spontana osveta, već organizovan proces u kojem je OZNA imala ključnu ulogu. CEEOL Savremena forenzička istraživanja u Sloveniji dodatno potvrđuju obim posleratnih vansudskih pogubljenja: samo u jami pod Macesnovom goricom ekshumirani su ostaci oko 3.450 ljudi.