Postoje pejzaži koje čovek vidi na fotografiji i pomisli da su napravljeni u programu za obradu slika. Uvac je jedan od njih.

Sa vidikovca iznad kanjona reka se pojavljuje duboko ispod posmatrača, zatim pravi gotovo savršenu krivinu, vraća se prema mestu odakle je došla, ponovo menja smer i nestaje iza sledećeg kamenog rta. Na pojedinim mestima krivine su toliko zatvorene da izgleda kao da reka kruži oko planine. Dva dela vode mogu biti relativno blizu jedan drugom vazdušnom linijom, dok reka između njih prelazi višestruko duži put.

I upravo zbog toga se često postavlja pitanje:

Kako je moguće da prirodna reka napravi takve oblike?

Da li su meandri Uvca nastali tek kada su napravljene brane?

Da li je čovek promenio tok?

I kako jedna planinska reka uopšte može da meandrira kao spora ravničarska reka?

Odgovor je zanimljiviji od bilo koje legende.

Krivine su postojale mnogo pre današnjih akumulacionih jezera. Voda ih nije nacrtala za nekoliko vekova, već ih je nasledila iz mnogo starijeg pejzaža, a zatim ih je vertikalnom erozijom usekla duboko u krečnjak.

Zato Uvac danas predstavlja jedan od najlepših primera takozvanih uklještenih ili usečenih meandara.

Brane nisu napravile krivine.

One su ih potopile vodom i pretvorile stari kanjon u spektakularan pejzaž kakav danas gledamo na fotografijama.

Ispod zelenoplave površine akumulacije krije se mnogo starija priča.

KAKO PLANINSKA REKA UOPŠTE MOŽE DA NAPRAVI MEANDRE

Kada čujemo reč „meandar“, obično zamišljamo veliku ravničarsku reku koja lenjo krivuda između njiva.

Tisa.

Morava.

Donji tok Save.

Takve reke imaju male padove, relativno sporu vodu i široke doline. Njihovo korito lako se pomera kroz rastresiti pesak, šljunak i mulj.

Na spoljašnjoj strani krivine voda teče brže i potkopava obalu.

Na unutrašnjoj strani teče sporije i taloži nanos.

Krivina se zbog toga vremenom povećava.

Reka pravi sve veće lukove.

To je klasičan meandar.

Ali Uvac ne teče kroz široku ravnicu.

Njegove najpoznatije krivine nalaze se između strmih krečnjačkih zidova visokih stotinama metara.

Kako je reka uspela da „meandrira“ kroz stenu?

Ključ je u tome što današnji pejzaž nije pejzaž u kojem su prve krivine nastale.

U dalekoj geološkoj prošlosti Uvac je tekao preko površine koja je bila znatno drugačija — blaža, šira i manje duboko usečena nego danas.

Reka je tada mogla da razvija krivine mnogo slobodnije.

Zatim su se promenili uslovi.

Reljef se izdizao, menjala se eroziona baza, a reka je dobijala sve veću sposobnost da se useca naniže.

Umesto da napusti postojeće krivine i izabere potpuno novi, pravolinijski put, voda je nastavila da teče kroz staro korito.

Samo što je počela da ga produbljuje.

Godinu za godinom.

Hiljadu za hiljadom godina.

Reka je „zaključala“ sopstvene meandre u stenu.

Tako nastaje uklješteni meandar.

Ako bismo mogli da vratimo vreme unazad, videli bismo najpre relativno široku dolinu sa krivudavom rekom.

Zatim bi se korito spuštalo sve dublje.

Sa obe strane reke pojavili bi se strmiji zidovi.

Na kraju bi nekadašnji meandar postao krivina zarobljena između visokih litica.

Upravo zbog toga Uvac izgleda paradoksalno.

Oblik reke govori: ravnica.

Oblik doline govori: kanjon.

Oba su istinita.

Samo pripadaju različitim fazama razvoja istog pejzaža.

Geografi su takve oblike odavno prepoznali kao posebno važne. Jovan Cvijić je meandre Uvca povezivao sa nasleđenim dolinskim oblicima i nekadašnjim jezerskim fazama ovog prostora.

Savremena geomorfologija njihov današnji izgled objašnjava kombinacijom dugotrajnog razvoja rečnog toka, spuštanja erozione baze, vertikalnog usecanja i složene geološke strukture terena.

Priroda nije nacrtala meandre lenjirom.

Ali je imala nešto mnogo važnije.

Vreme.

KRIVINA OD GOTOVO 270 STEPENI — REKA KOJA SE SKORO VRAĆA SAMA SEBI

Najpoznatiji deo Uvca nalazi se između Sjenice i Nove Varoši, u području današnjeg Specijalnog rezervata prirode „Uvac“.

Centralni deo pejzaža čini kanjonska dolina usmerena kroz krečnjački teren Starovlaško-raške visije.

U pojedinim sektorima dolina je duboka između 200 i 300 metara, a na najizraženijim mestima približava se dubini od 350 metara.

Ali nisu same litice ono što Uvac čini posebnim.

To su krivine.

Najimpresivnije se nalaze u području Lopiža, uzvodno od ušća Veljušnice.

Tu pojedini meandri imaju ugao koji prelazi 270 stepeni.

Drugim rečima, reka napravi toliko veliku krivinu da se gotovo okrene prema pravcu iz kojeg je došla.

Zamislimo slovo U.

Sada njegove krajeve dodatno savijemo jedan prema drugom.

Otprilike takav oblik može imati jedan meandar Uvca.

Kopneni rt koji ostaje između dve strane reke može biti uzak, dok voda oko njega pravi ogroman luk.

Relativna visina pojedinih rtova kod Lopiža približava se stotini metara iznad današnje vodene površine.

Posmatrano iz čamca, čovek vidi zidove i teško shvata celu geometriju.

Tek kada se popne visoko iznad kanjona, pojavljuje se prava slika.

Reka izgleda kao ogromna zmija.

Jedan luk ulazi u drugi.

Voda nestaje iza rta, a zatim se ponovo pojavljuje na mestu koje izgleda neprirodno blizu prethodnog dela toka.

Zato fotografije iz vazduha i sa visokih vidikovaca imaju gotovo hipnotički efekat.

Na ravničarskoj reci meandar nije naročito čudan.

Ali kada se ista krivina nalazi između vertikalnih stena, mozak očekuje da reka jednostavno preseče uski kameni vrat i skrati sebi put.

Zašto to nije uradila?

Zato što reka ne planira.

Ona ne „zna“ da je nekoliko stotina metara sa druge strane rta njeno sopstveno korito.

Voda samo prati najniži raspoloživi put.

Da bi presekla vrat meandra, morala bi pronaći lakši put kroz čvrstu stenu od onog kojim već teče.

Dok se korito usijecalo, stari pravac ostajao je najlakši.

Tako je krivina opstala.

Naravno, reka može jednog dana promeniti tok.

Kod ravničarskih meandara često se dešava da poplava preseče uzak vrat i napravi novo, kraće korito.

Na Uvcu je taj proces mnogo teži upravo zbog krečnjačkog masiva u koji je reka duboko usečena.

Njene krivine više ne migriraju slobodno kroz mekan nanos.

One su praktično ugrađene u planinu.

Zbog toga ih geografi i nazivaju uklještenim.

Kao da je reka svojim nekadašnjim oblikom uhvaćena u stenu.

BRANE NISU NAPRAVILE MEANDRE — ALI SU STVORILE UVAC KAKAV DANAS FOTOGRAFIŠEMO

Jedna od najčešćih zabuna glasi:

„Meandri Uvca nastali su kada je izgrađena brana.“

Nisu.

Krivudava dolina je mnogo starija.

Ali fotografija koju danas poznajemo zaista velikim delom prikazuje veštačku akumulaciju.

U tome je važna razlika.

Tokom 20. veka hidroenergetski potencijal Uvca počeo je intenzivno da se koristi.

Na njegovom toku formirane su tri velike akumulacije: Radoinjsko, Zlatarsko i Uvačko, odnosno Sjeničko jezero.

Zlatarsko jezero kod Kokinog Broda nastalo je izgradnjom velike brane, a hidroelektrana „Kokin Brod“ počela je sa radom 1962. godine.

Još veća promena u gornjem delu sistema došla je tokom sedamdesetih.

Izgradnja Hidroelektrane „Uvac“ započela je 1974. godine.

Radeći na sistemu inženjeri su preusmeravali vodu, gradili tunele i podizali ogromnu zemljanu branu visoku oko 110 metara.

Septembra 1977. Uvac je preusmeren kroz optočni tunel.

Do kraja decenije iza brane je nastalo veliko veštačko jezero dugo oko 27 kilometara.

Stotine hektara zemljišta završile su pod vodom.

Stara dolina je potopljena.

Ali njen oblik nije nestao.

Naprotiv.

Postao je mnogo vidljiviji.

Zamislimo duboko usečenu krivudavu rečnu dolinu pre brane.

Na njenom dnu nalazi se relativno uzak prirodni tok.

Sa visokog vidikovca deo vode može biti teško uočljiv između stena, drveća i dolinskog dna.

Kada podignemo nivo vode desetine metara, čitava dolina se pretvara u široku plavu ili zelenu traku.

Krivine ostaju iste.

Ali voda sada ispunjava njihov oblik kao boja sipana u kalup.

Zato današnji Uvac izgleda gotovo savršeno.

Akumulacija je naglasila geometriju koju je prirodna reka prethodno izgradila.

Čovek je, dakle, promenio vodeni nivo i izgled doline.

Nije nacrtao meandre.

U tome se krije još jedan razlog njihove fotografske spektakularnosti.

Mirna jezerska površina vizuelno je potpuno drugačija od brzog planinskog toka.

Na fotografiji sa visine ona postaje jasna, neprekinuta linija.

Zelenoplava voda pravi snažan kontrast prema tamnim šumama, svetlim krečnjačkim stenama i pašnjacima visoravni.

Zato mnoge fotografije Uvca deluju gotovo nestvarno.

One zapravo prikazuju spoj dva procesa iz potpuno različitih epoha.

Priroda je milionima godina oblikovala dolinu.

Čovek ju je u 20. veku delimično napunio vodom.

Rezultat je pejzaž koji danas smatramo jednim od najvećih prirodnih simbola Srbije.

ISPOD MEANDARA POSTOJI JOŠ JEDAN UVAC — PEĆINE, PONORI I PODZEMNA VODA

Ako bi se priča o Uvcu završila na meandrima, već bi bila dovoljno neobična.

Ali krečnjak je stvorio još jedan svet koji se sa vidikovca ne vidi.

Podzemlje.

Isti geološki proces koji omogućava nastanak strmih krečnjačkih litica stvara i pećine, jame, vrtače i podzemne kanale.

Kišnica prodire kroz pukotine.

Rastvara krečnjak.

Pukotina postaje kanal.

Kanal se širi.

Tokom ogromnih vremenskih perioda nastaju pećinski sistemi.

Područje Uvca zbog toga nije samo rečni nego i izrazito kraški pejzaž.

Na površini se pojavljuju brojne vrtače i druge kraške depresije.

Ispod njih nalazi se čitava mreža šupljina.

Najpoznatiji je Ušački pećinski sistem.

Čine ga Ušačka pećina, Ledena pećina i jama Bezdan koja ih povezuje.

Do sada je istraženo više od šest kilometara podzemnih kanala.

U unutrašnjosti se nalaze stalaktiti, stalagmiti, pećinski stubovi i drugi oblici nastajali taloženjem kalcijum-karbonata iz vode.

Ali upravo odnos između podzemlja i površinske reke pokazuje koliko je pejzaž Uvca složen.

Dok je reka usecala kanjon, menjala je nivo prema kojem podzemne vode teku.

Pećinski sistemi zbog toga se razvijaju na različitim visinama.

Nekadašnji aktivni podzemni tok može ostati suv kada se reka useče niže.

Ispod njega nastaje novi nivo kanala.

Tako se istorija spuštanja Uvca može čitati i u pećinama.

Na neki način, planina pamti nekadašnje visine reke.

Krečnjačke litice imale su još jednu presudnu ulogu.

Postale su dom beloglavog supa.

Ova ogromna ptica, sa rasponom krila koji može da se približi tri metra, koristi nepristupačne police i potkapine za gnežđenje.

Uvac danas ima najveću gnezdeću koloniju beloglavog supa u Srbiji i jednu od najznačajnijih na Balkanu.

To nije bilo zagarantovano.

Početkom devedesetih populacija na području Uvačkih jezera spala je na svega desetak jedinki.

Zaštita, sprečavanje trovanja i organizovanje hranilišta omogućili su dramatičan oporavak.

Danas se u području Uvca i Mileševke govori o stotinama ovih ptica i više od stotinu gnezdećih parova.

Zato prizor sa vidikovca često dobije još jedan element.

Duboko dole krivuda voda.

Iznad nje kruži ptica čiji raspon krila može biti veći od visine čoveka.

Ona ne maše krilima mnogo.

Koristi vazdušne struje koje se podižu uz litice.

Pejzaž tako funkcioniše kao celina.

Geologija je napravila stene.

Reka kanjon.

Kras pećine.

Litice stanište.

A čovek je konačno shvatio da ceo sistem mora da štiti ako želi da sačuva ono što danas dolazi da vidi.

ZAŠTO UVAC IZGLEDA KAO DA GA JE NEKO NACRTAO — I ZAŠTO JE TA SLIKA VARLJIVA

Fotografija Uvca danas je gotovo svuda.

Na turističkim plakatima.

Društvenim mrežama.

Kalendarima.

Reklamama Srbije.

Često se snima iz vrlo sličnog ugla: zeleni meandri duboko ispod vidikovca, planine u pozadini i, ako fotograf ima sreće, beloglavi sup u letu.

Takva fotografija stvara utisak mirnog, gotovo savršeno uređenog pejzaža.

Ali iza nje se krije izuzetno dinamična istorija.

Meandri nisu nastali zato što je reka „tražila lepši put“.

Nisu nastali preko noći.

Nisu nastali izgradnjom brane.

I nisu dokaz da se priroda ponaša protivno zakonima fizike.

Upravo suprotno.

Oni predstavljaju gotovo savršen zapis tih zakona na ogromnoj vremenskoj skali.

Najpre je reka razvijala krivudav tok u drugačijem reljefu.

Zatim se povećalo vertikalno usecanje.

Stare krivine ostale su sačuvane.

Reka ih je produbljivala u krečnjaku.

Nastao je kanjon dubok stotinama metara.

Kraški proces stvorio je pećine.

U 20. veku brane su podigle nivo vode.

Kanjon je delimično potopljen.

Stari meandri postali su široki zeleni pojasevi.

I tako je nastao prizor koji danas gledamo.

Upravo zato Uvac predstavlja dobar primer koliko fotografija može istovremeno da pokaže i sakrije.

Pokazuje krivine.

Ali ne pokazuje staru reku na dnu današnjeg jezera.

Pokazuje vodu.

Ali ne pokazuje potopljeni deo kanjona.

Pokazuje litice.

Ali ne pokazuje kilometre pećinskih hodnika iza njih.

Pokazuje supa.

Ali ne pokazuje koliko je malo nedostajalo da ta ptica nestane sa ovog područja.

I konačno — pokazuje prirodu, ali ne pokazuje koliko je današnji izgled rezultat susreta prirode i čoveka.

Zbog toga Uvac nije samo „lepo mesto za fotografisanje“.

On je udžbenik geomorfologije otvoren na ogromnoj stranici.

Sa jednog vidikovca moguće je videti proces koji bi u knjizi zahtevao desetine crteža.

Stara površ.

Rečnu eroziju.

Vertikalno usecanje.

Krečnjačke litice.

Uklještene meandre.

Kraški reljef.

I veštačku akumulaciju.

Sve se nalazi u jednom kadru.

A kada se shvati kako je taj kadar nastao, Uvac možda postaje još impresivniji.

Jer priroda nije sela za sto i nacrtala devet ili deset savršenih krivina.

Nije znala kako će izgledati sa drona.

Nije predvidela vidikovce.

Nije pokušavala da napravi turističku atrakciju.

Voda je jednostavno vekovima sledila gravitaciju, erodirala stenu i čuvala pravac koji je nasledila iz mnogo starijeg pejzaža.

Rezultat je toliko geometrijski upečatljiv da čovek instinktivno traži projektanta.

Ali projektanta nema.

Postoje samo voda, kamen, tektonski pokreti, erozija i ogromna količina vremena.

Možda je zato Uvac toliko fascinantan.

Čovek je navikao da savršene linije pripisuje sebi.

Krug.

Spiralu.

Simetričnu krivinu.

Put koji se vraća gotovo do sopstvenog početka.

A onda se popne na visoravan iznad Uvca i vidi da je priroda napravila nešto mnogo složenije.

Reka se savija gotovo 270 stepeni.

Nestaje iza kamenog rta.

Ponovo se pojavljuje.

Pravi novu krivinu.

I nastavlja prema Limu kao da u njenom putu nema ničeg neobičnog.

Za nju verovatno i nema.

Neobično je samo nama.

Mi pejzaž posmatramo nekoliko minuta.

Uvac ga gradi već nezamislivo dugo.

Mr. D. Tovarišić