Zamislite reku koja normalno teče između livada i stena, a zatim odjednom dolazi do otvora u zemlji i jednostavno — nestaje. Nema vodopada. Nema jezera. Nema nastavka korita. Voda se gubi između kamenja, ulazi u pukotine ili čitavim tokom nestaje u otvoru pećine. Nekoliko kilometara dalje, ponekad sa druge strane planine, iz stene izbija snažno vrelo. Da li je to ista voda?

U mnogim slučajevima jeste.

Srbija ima izuzetno razvijene kraške oblasti, naročito na Pešteri, u Valjevskom krasu, na Kučaju, Beljanici, Vidliču i Staroj planini. U tim predelima postoji čitava mreža reka koje deo života provode na površini, a deo duboko pod zemljom.

Neke podzemne veze poznate su već više od jednog veka.

Druge su potvrđene tek kada su hidrogeolozi ubacili fluorescentnu boju u ponor i čekali da se ona pojavi na nekom udaljenom vrelu.

A postoje i mesta na kojima još ne znamo tačno kuda voda odlazi.

Podzemna hidrografija Srbije zbog toga podseća na drugi, skriveni rečni sistem koji postoji ispod onog nacrtanog na geografskim kartama.

U njemu reka može da nestane u jednom slivu, pređe nekoliko kilometara kroz planinu i pojavi se u drugom.

Može da se podeli ispod zemlje.

Može da teče kroz pećinske dvorane u koje čovek nikada nije ušao.

A ponekad se, posle obilnih kiša, podzemni sistem napuni toliko da ponor više ne može da primi vodu i reka se ponovo pojavljuje tamo gde je danima nije bilo.

To nije misterija u natprirodnom smislu.

Ali je geološka priča gotovo neverovatna.

KAKO REKA MOŽE DA NESTANE — KREČNJAK KAO OGROMAN PODZEMNI LAVIRINT

Da bi reka nestala pod zemljom, potreban je poseban teren.

Najvažniji je krečnjak.

Krečnjačke stene na prvi pogled deluju čvrsto, ali su pune pukotina. Kišnica, obogaćena ugljen-dioksidom iz vazduha i tla, postaje blago kisela i tokom hiljada i miliona godina polako rastvara kalcijum-karbonat.

Mala pukotina postaje veća.

Zatim nastaje kanal.

Kanal se širi u hodnik.

Hodnik postaje pećina.

Na kraju čitava reka može pronaći put kroz stenu.

Mesto na kojem voda ulazi pod zemlju naziva se ponor, a površinski tok koji se u njemu gubi — ponornica.

Ali pod zemljom voda ne prestaje da bude reka.

Ona nastavlja da se kreće pod dejstvom gravitacije kroz pukotine, kanale, pećinske hodnike i podzemne rezervoare.

Tamo gde taj sistem ponovo preseče površinu, nastaje kraško vrelo.

Problem je što put između ponora i vrela gotovo nikada nije prava linija.

Voda može prolaziti kroz lavirint dug više kilometara.

Može se spuštati desetine ili stotine metara.

Može se spajati sa vodom iz drugih ponora.

Može čak da se podeli i pojavi na dva različita vrela.

Zato geografi i hidrogeolozi koriste trasiranje.

U ponor se ubaci bezopasna fluorescentna supstanca, najčešće uranin ili sličan marker. Na okolnim vrelima postavljaju se uređaji ili uzimaju uzorci vode.

Ako se boja pojavi, veza je potvrđena.

Na taj način naučnici mogu izračunati i približnu brzinu podzemnog toka.

Ponekad rezultat potpuno promeni ono što se vidi na površinskoj karti.

Planinski greben koji izgleda kao vododelnica između dva rečna sliva možda uopšte nije vododelnica za podzemnu vodu.

Kiša može pasti na jednoj strani planine, a izvoriti na drugoj.

Zbog toga se u krasu često kaže da površinska geografija vara.

Srbija ima naročito mnogo takvih primera u istočnim krajevima. Samo u karpatsko-balkanskom području zabeležene su desetine većih ponornica.

Ali najveći i jedan od najslikovitijih sistema nalazi se na sasvim drugom kraju zemlje — na Pešteri.

PEŠTER — ZEMLJA U KOJOJ REKE ULAZE U PLANINU

Pešterska visoravan na jugozapadu Srbije već svojim izgledom govori da je reč o neobičnom prostoru.

Ogromna travnata polja.

Vrtače.

Kraške depresije.

Tresetne površine.

Mesta na kojima ima mnogo snega i padavina, ali iznenađujuće malo velikih površinskih vodotokova.

Razlog se nalazi ispod zemlje.

Jedan od najpoznatijih primera je Boroštica.

Ova reka nastaje od Đerekarskog vrela, a zatim ulazi u Peštersko polje. U kraškom delu njena voda počinje da se gubi kroz veliki broj ponora.

Boroštica je toliko karakteristična da se ubraja među najveće ponornice Srbije.

Njena voda ne ulazi u zemlju samo na jednom mestu kao u odvodnu cev.

Duž dela toka postoje brojne tačke kroz koje voda nestaje u krečnjačku podlogu.

Speleološka istraživanja otkrila su čitavu grupu pećina povezanu sa zonom njenog poniranja.

Podzemni sistem vodi prema prostoru pećine poznate kao Vražji firovi i prema kanjonu Bistrice, gde se voda ponovo pojavljuje.

Tako reka koja na Pešteri nestane sa površine nastavlja svoje putovanje kroz planinu.

Pešter ima još jedan fascinantan primer — Koštam polje.

Po njegovom dnu teče nekoliko malih reka koje nemaju klasično površinsko ušće.

Delimeđska i Točilovska reka jednostavno nestaju.

Njihova voda prolazi kroz krečnjačku pregradu i uključuje se u podzemni sistem povezan sa vrelom Raške.

To znači da deo vode koja na površini izgleda kao da se završava u zatvorenoj kraškoj depresiji zapravo nastavlja prema jednom od važnih izvora jugozapadne Srbije.

Još jednostavniji i možda slikovitiji primer nalazi se kod Tutina.

Crna reka teče površinom, a zatim oko kilometar i po iznad manastira Crna Reka ponire.

Na površini je više nema.

Posle približno dva kilometra pojavljuje se ponovo.

Za čoveka koji ne poznaje geologiju izgledalo bi kao da su to dve različite reke.

U stvarnosti voda samo jedan deo puta provodi pod zemljom.

Postoji i još neobičnija pojava.

Na pojedinim pešterskim vodotokovima utvrđeno je da površinski i podzemni tok mogu pripadati različitim slivovima.

Drugim rečima, voda koja bi prema nagibu terena trebalo da završi u jednoj reci kroz podzemne kanale može završiti u sasvim drugoj.

Takve pojave pokazuju zašto je izrada hidroloških karata kraških krajeva toliko složena.

Na površini možemo videti planinu.

Voda je, međutim, „vidi“ kao mrežu pukotina.

A kroz njih pronalazi potpuno drugačiji put.

VALJEVSKI KRAS — BOJA BAČENA U PONOR OTKRILA JE SKRIVENE REKE

Jedan od najbolje istraženih primera podzemne rečne mreže u Srbiji nalazi se oko Valjeva.

Valjevski kras obuhvata stotine kvadratnih kilometara krečnjačkog terena.

Na površini postoje kanjoni, pećine, vrtače i povremene reke.

Ispod njih nalazi se mnogo složeniji sistem.

Posebno je zanimljiva Sušica.

Već njeno ime govori šta se događa.

Tokom dela godine njeno korito može biti gotovo suvo.

U vlažnim periodima voda teče kroz dolinu, ali na kraškom terenu počinje da ponire.

Hidrogeolozi su upravo ovde izveli jedan od najzanimljivijih eksperimenata.

U nekoliko ponora u dolini Sušice ubačena je fluorescentna boja.

Zatim su posmatrana okolna vrela.

Marker se pojavio na vrelima Paklje.

Pojavio se i na izvorima Gradca.

To je pokazalo nešto izuzetno važno: podzemna voda Sušice ne ide samo jednim putem.

Sistem se račva.

Deo vode može otići prema jednom vrelu, drugi prema drugom.

Brzina kretanja markera kroz podzemlje bila je reda nekoliko desetina metara na sat.

To znači da voda u kraškim kanalima ne mora da se kreće sporo kao klasična podzemna voda koja prolazi između sitnih čestica peska i šljunka.

U razvijenim pećinskim kanalima ona može biti prava podzemna reka.

Još jedan zanimljiv slučaj nalazi se kod Petnice.

U njenoj okolini postoje vodotokovi Zlatar i Pocibrava koji gube vodu na kraškom terenu.

Trasiranje je pokazalo da voda iz ponora Pocibrave može završiti u zoni izvora povezanoj sa sistemom Gradca.

To je još jedan dokaz da površinska granica između slivova u krasu može biti varljiva.

Gradac je upravo zbog toga posebno zanimljiv.

U gornjim delovima doline površinski tok može biti povremen.

A zatim se pojavljuje zona jakih kraških izvora.

Od tog mesta reka postaje stalna.

Posmatrač koji šeta kanjonom vidi samo završni rezultat.

Ne vidi kilometre podzemnih kanala kojima je voda stigla do vrela.

Za Valjevo ovo nije samo geografska zanimljivost.

Kraško vrelo Paklje koristi se za vodosnabdevanje.

To odmah pokazuje zašto razumevanje podzemnih veza ima praktičan značaj.

Ako se ponor udaljen kilometrima zagadi, zagađenje može veoma brzo stići do izvora koji koristi grad.

Krečnjak nije savršen prirodni filter.

Veliki kraški kanali ponekad prenose zagađenje gotovo direktno.

Zato poznavanje mesta gde voda ponire znači i poznavanje prostora koji mora da se štiti.

Ali možda najdramatičnije primere podzemnih reka nalazimo istočnije — na Kučaju.

KUČAJ I ISTOČNA SRBIJA — REKE KOJE PUTUJU KILOMETRIMA ISPOD PLANINE

Kučajske planine i širi kraški prostor istočne Srbije predstavljaju pravi laboratorijski primer kraške hidrologije.

Ovde su površinski tokovi često kratki.

Reka nastane na nepropusnim stenama.

Teče nekoliko kilometara.

Stigne do krečnjaka.

I nestane.

Jedan od primera je Klencuš.

Površinski tok dug je oko 13 kilometara. Nakon poniranja voda prolazi približno 4,7 kilometara pod zemljom i pojavljuje se na Zlotskom vrelu.

Još zanimljiviji je Demizlok.

On na površini teče nešto više od deset kilometara.

Zatim ponire.

Voda nastavlja približno šest kilometara kroz podzemlje i pojavljuje se u sistemu Lazarevog kanjona.

Sličnu sudbinu ima Mikuljska reka.

Nakon površinskog toka ulazi u kraški sistem Kučaja, da bi posle nešto više od pet kilometara podzemnog puta završila na Zlotskom vrelu.

Bogovinska reka pruža još jedan primer.

Voda ponire, putuje nekoliko kilometara kroz krečnjački masiv i pojavljuje se u sistemu Bogovinske pećine.

Kada se svi ti primeri stave na jednu kartu, vidi se nešto što je sa površine gotovo nemoguće zamisliti.

Ispod Kučaja postoji razgranata mreža prirodnih „cevovoda“.

Neki kanali su dovoljno veliki da kroz njih prolazi snažan vodeni tok.

Neke delove speleolozi mogu da istraže.

Drugi su potpuno potopljeni.

Treći su toliko duboki ili uski da ih čovek nikada nije video.

Zbog toga pećine istočne Srbije nisu izolovane šupljine.

Mnoge predstavljaju delove nekadašnjih ili današnjih podzemnih rečnih sistema.

Lazarev kanjon, Lazareva pećina, Zlotska vrela i okolni ponori pripadaju istoj velikoj priči o vodi koja već milionima godina rastvara krečnjak.

Na Beljanici postoje ponori Rečke i Busovate.

Rečke teku površinom preko nepropusnih stena, a onda stižu do krečnjačkog prostora i nestaju.

Hidrogeolozi su ih bojili još tokom 20. veka pokušavajući da utvrde kojem slivu podzemna voda pripada — Mlavi ili Resavi.

Takvi eksperimenti pokazuju koliko je podzemna vododelnica između velikih rečnih sistema ponekad teško odrediti.

A onda iz planine na drugom mestu izbije ogromna količina vode.

Vrelo Mlave u Žagubici.

Krupajsko vrelo.

Vrelo Crnog Timoka.

Vrelo Crnice.

Posmatrano spolja, voda kao da nastaje iz ničega.

U stvarnosti ona je prethodno prešla dug i složen put kroz planinu.

Nije svaka kap moguće povezati sa jednim konkretnim ponorom.

Kod velikih kraških vrela područje prihranjivanja može obuhvatati desetine kvadratnih kilometara.

Vodu čine kiša, otopljeni sneg i tokovi koji na različitim mestima ulaze pod zemlju.

Kada stigne do geološke prepreke ili mesta gde pećinski kanal preseče površinu, pojavljuje se vrelo.

Zbog toga neka od najlepših izvorišta Srbije predstavljaju samo vidljivi kraj mnogo većeg sistema koji se nalazi ispod planine.

STARA PLANINA I VIDLIČ — REKA NESTANE, POJAVI SE, PA OPET NESTANE

Ako postoji mesto koje gotovo školski pokazuje koliko kraški tok može biti neobičan, onda je to lokalitet Ponor na Staroj planini.

U ovoj planinskoj depresiji mali površinski tokovi nastaju iz izvora na nepropusnim stenama.

Kada stignu do krečnjaka, nestaju.

Voda ulazi u pećinske kanale.

Nakon približno 160 metara podzemnog puta ponovo izlazi na površinu i pravi mali vodopad.

Čovek bi mogao pomisliti da je tu podzemno putovanje završeno.

Nije.

Voda ponovo ponire.

Nestaje drugi put.

Pretpostavlja se da dalje podzemnim kanalima odlazi prema vrelu Žuberna.

Na svega nekoliko stotina metara reka tako može biti površinska, zatim podzemna, pa opet površinska i ponovo podzemna.

Još preciznije je poznat sistem na Vidliču kod Pirota.

Odorovačka reka nestaje u ponoru Golema Dupka.

Hidrogeolozi su u ponor ubacili marker.

Boja se pojavila na Gradiškom vrelu, udaljenom vazdušnom linijom oko 8,3 kilometra.

Ali pri visokim vodama dogodilo se nešto još zanimljivije.

Marker se pojavio i na Krupačkim vrelima.

Dakle, ista ponornica može u određenim hidrološkim uslovima hraniti više izvora.

Kada je vode manje, podzemni sistem funkcioniše drugačije i veza se uspostavlja samo sa Gradiškim vrelom.

To pokazuje da podzemna reka nije fiksna cev.

Njeno ponašanje zavisi od nivoa vode.

Kada podzemni kanali postanu puni, voda ulazi u sporedne pravce.

Aktiviraju se viši kanali.

Menjaju se pravci dreniranja.

Jedan izvor može naglo postati snažniji, dok se drugi aktivira samo tokom velikih voda.

Zato kraška vrela mogu imati ogromne oscilacije.

Tokom suše izgledaju mirno.

Posle obilne kiše ili topljenja snega iz planine mogu izbiti neverovatne količine zamućene vode.

U tome se krije i ozbiljan problem.

Podzemne reke ne poznaju administrativne granice.

Ako neko baci otpad u ponor, zagadi potok ili napravi deponiju na području za koje ne zna da pripada zoni prihranjivanja izvora, posledice se mogu pojaviti kilometrima dalje.

Ponekad za svega nekoliko dana.

Zbog toga su ponori istovremeno fascinantni i ranjivi.

Oni su otvorena vrata podzemnog sistema.

Kroz njih u planinu ulazi voda.

Ali može ući i sve što voda ponese.

Upravo zato priča o rekama koje nestaju nije samo priča za ljubitelje geografskih zanimljivosti.

Ona govori i o tome koliko malo vidimo od stvarnog vodnog sistema Srbije.

Na klasičnoj karti reka je plava linija.

Na kraškoj karti ta linija odjednom prestaje.

Ali voda nije nestala.

Ispod nje bi trebalo nacrtati isprekidanu liniju kroz planinu.

Ponekad jednu.

Ponekad nekoliko.

A zatim novu plavu liniju tamo gde voda ponovo izlazi na svetlost dana.

Pešter, Valjevski kras, Kučaj, Beljanica, Vidlič i Stara planina prepuni su takvih skrivenih veza.

Neke su poznate.

Neke tek naslućujemo.

A sigurno postoje i podzemni tokovi koje još nismo otkrili.

Zato je moguće da danas stojimo pored malog ponora na planinskoj livadi i gledamo kako nekoliko litara vode nestaje između kamenja, a da ta ista voda nekoliko kilometara dalje učestvuje u stvaranju moćnog vrela.

Možda protiče ispod sela.

Možda prolazi kroz pećinu u kojoj čovek nikada nije bio.

Možda se deli na dva toka.

I možda će joj trebati nekoliko sati ili nekoliko dana da se ponovo pojavi.

Na površini Srbije postoje hiljade kilometara reka.

Ali ispod nekih naših planina postoji još jedna, nevidljiva hidrografska mreža.

Ne možemo je videti sa mosta.

Ne možemo je pratiti putem.

Ali možemo učiniti nešto gotovo neverovatno:

ubaciti malo fluorescentne boje u otvor u planini — i nekoliko dana kasnije videti kako se ista boja pojavljuje na vrelu kilometrima dalje.

Tada postaje jasno da reka nije nestala.

Samo je nastavila putem koji mi ne možemo da vidimo.

Mr. D. Tovarišić