Teško je danas, dok se iz automobila posmatraju nepregledne njive Bačke i Banata, zamisliti da se na istom prostoru nekada pružala voda do horizonta. Još je neobičnije pomisliti da su delovi današnjeg Beograda bili morsko dno, da su se oko Avale talasale vode pune školjki, morskih ježeva, korala i riba, a da je Fruška gora u pojedinim fazama geološke prošlosti izranjala iz vode kao veliko ostrvo. Nije reč o legendi.
Fosili pronađeni kod Rakovice, Leštana, Torlaka, Kumodraža, Vrčina i drugih mesta oko Beograda predstavljaju neposredne ostatke sveta koji je postojao pre mnogo miliona godina. U stenama se nalaze ljušture mekušaca, ostaci korala, morskih ježeva, kraba, sitnih organizama i riba.
Još dublje ispod vojvođanske ravnice nalaze se stotine, a ponegde i hiljade metara sedimenata nataloženih u vreme kada je Panonski basen bio prekriven vodom.
Popularno ih sve nazivamo tragovima „Panonskog mora“.
Geološka priča je, međutim, još zanimljivija.
Panonsko more nije bilo jedno isto more koje je nekoliko miliona godina mirno prekrivalo Vojvodinu. Vodeni svet ovog prostora više puta je menjao oblik, dubinu, salinitet i vezu sa drugim morima. Prvo je bio deo ogromnog Paratetisa. Zatim se od njega odvojio i pretvorio u veliko bočato Panonsko jezero. Jezero se postepeno punilo sedimentima, povlačilo i nestajalo.
A tek nakon tih velikih promena počeo je da se formira rečni sistem koji danas poznajemo.
Dunav, dakle, nije jednostavno „ostao“ kada se Panonsko more povuklo.
Njegova istorija bila je mnogo složenija.
Da bismo razumeli kako su Vojvodina i Beograd od morskog dna postali ravnica kroz koju danas protiču Dunav, Tisa i Sava, potrebno je vratiti se više od petnaest miliona godina unazad.
KADA JE MORE STIGLO DO BEOGRADA — PARATETIS I POTOPLJENI SVET BALKANA
Pre desetina miliona godina karta Evrope izgledala je potpuno drugačije.
Afrika se pomerala prema severu i sudarala sa Evroazijom. Taj gigantski tektonski proces podizao je Alpe, Karpate, Dinaride i druge planinske lance.
Nekadašnji veliki okeanski prostor Tetisa postepeno se zatvarao.
Severno od mladih planinskih sistema ostao je ogroman sistem mora i zaliva koji geolozi nazivaju Paratetis.
Paratetis se prostirao preko velikog dela srednje i istočne Evrope sve do područja današnjeg Crnog i Kaspijskog mora.
Njegove granice stalno su se menjale.
Čas je bio povezan sa Mediteranom.
Čas izolovan.
Ponekad je voda bila gotovo normalno morska, a u drugim periodima znatno manje slana.
Pre približno 16 do 14 miliona godina, tokom srednjeg miocena, morska transgresija zahvatila je i veliki deo prostora današnje Srbije.
Tu počinje ona slika koja danas deluje gotovo nestvarno.
Na mestu današnjeg Beograda nalazila se morska obala i plitko more.
Avala i druga uzvišenja menjala su položaj prema obali kako se nivo vode dizao i spuštao.
U toploj vodi živeli su organizmi tipični za morsku sredinu.
Dokaz ne moramo tražiti stotinama kilometara od Beograda.
On se nalazi praktično ispod grada.
U Rakovičkom potoku pronađeni su bogati fosilni slojevi sa puževima, školjkama, foraminiferama, ostrakodama, algama, briozoama, morskim ježevima, krabama i ostacima riba.
Slični nalazi postoje kod Leštana, Kumodraža i u drugim delovima beogradskog područja.
To znači da čovek koji danas stoji na periferiji Beograda može biti svega nekoliko metara udaljen od stene koja je nekada bila sediment tropskog ili suptropskog mora.
Čak je i slika obale bila drugačija od današnje.
Nije postojao Dunav kakav poznajemo.
Nije bilo današnje Panonske nizije.
Nije postojala današnja linija Save.
Obale su zavisile od tadašnjeg reljefa, tektonskih pokreta i nivoa mora.
Moguće je da su pojedina uzvišenja izgledala kao ostrva ili poluostrva iznad velikih vodenih površina.
Fruška gora je posebno poznata kao svojevrsni geološki „arhiv“ tog vremena.
U njenim sedimentima pronađeni su brojni fosili koji svedoče o promenama morske i jezerske sredine.
Zbog toga se često govori da je Fruška gora nekada bila ostrvo u Panonskom moru.
Ta slika je u osnovi opravdana, uz jednu važnu napomenu: obala i nivo vode menjali su se tokom miliona godina, pa Fruška gora nije u svakom trenutku izgledala kao isto ostrvo usred istog mora.
Geološka prošlost nije fotografija.
Ona je film koji traje milionima godina.
A u tom filmu more je polako počelo da se menja.
KAKO JE MORE POSTALO JEZERO — ROĐENJE PANONSKOG JEZERA
Pre približno 12 miliona godina dogodila se jedna od najvećih geografskih promena u novijoj geološkoj istoriji srednje Evrope.
Veze Panonskog basena sa drugim delovima Paratetisa postajale su sve slabije.
Tektonski pokreti podizali su okolne planinske lance, dok su globalne promene nivoa mora dodatno uticale na veze između basena.
Oko 11,6 miliona godina pre sadašnjosti Panonski basen praktično je izolovan.
Pravo more nestaje.
Na njegovom mestu nastaje ogromno jezero.
Geolozi ga nazivaju Lake Pannon — Panonsko jezero.
U početku je njegova voda bila bočata — manje slana od morske, ali još ne sasvim slatka.
To je bio neobičan vodeni svet.
Organizmi koji su bili prilagođeni pravom moru više nisu mogli da opstanu.
Neke vrste su nestale.
Druge su se prilagodile.
Počinje razvoj specifične, često endemične faune Panonskog jezera.
U sedimentima Beograda iz ovog mlađeg perioda više nema tipičnih morskih organizama koji se nalaze u starijim slojevima.
Umesto njih pojavljuju se karakteristične školjke, puževi i sitni rakovi prilagođeni bočatoj jezerskoj vodi.
To je gotovo idealan geološki zapis promene jednog sveta.
U donjem sloju — more.
U višem — bočato jezero.
Tokom svog najvećeg širenja, približno pre deset do deset i po miliona godina, Panonsko jezero zauzimalo je ogroman prostor centralne Evrope.
Procene govore o površini koja je u pojedinim fazama mogla dostići oko 290.000 kvadratnih kilometara.
To je više od površine današnje Velike Britanije.
Pod vodom su se nalazili veliki delovi današnje Mađarske, Srbije, Hrvatske, Rumunije, Slovačke i Austrije.
Današnja Vojvodina bila je gotovo u središtu tog vodenog sveta.
Ali nije izgledala kao današnje ravno dno jednog ogromnog bazena.
Postojale su dublje zone, plićaci, obale, ostrva i delte velikih reka koje su donosile sediment sa okolnih planina.
U najdubljim delovima basena voda je mogla biti duboka nekoliko stotina metara, a ukupna debljina sedimenata koji će se tokom miliona godina nataložiti u pojedinim depresijama meri se kilometrima.
Zamislimo Vojvodinu bez oranica.
Bez Novog Sada.
Bez Zrenjanina.
Bez Subotice.
Bez puteva.
Na mestu ravnice pruža se veliko vodeno prostranstvo.
Fruška gora izranja iz njega.
Sa oboda Karpata, Alpa i Dinarida u jezero se ulivaju reke.
One donose pesak, glinu i mulj.
I upravo će te reke, naizgled nevažne u odnosu na ogromno jezero, na kraju postati njegovi „ubice“.
Jer Panonsko jezero nije presušilo preko noći.
Bilo je zatrpano.
KAKO SE OGROMNO JEZERO PRETVORILO U VOJVOĐANSKU RAVNICU
Svaka reka koja ulazi u jezero donosi sediment.
Sitne čestice gline.
Pesak.
Šljunak.
Materijal erodiran sa planina.
U ljudskom životu količina deluje zanemarljivo.
Na skali od nekoliko miliona godina efekat je ogroman.
Reke koje su sa Alpa, Karpata i drugih planinskih područja ulazile u Panonsko jezero stvarale su velike delte.
Delta se pomerala sve dalje u jezero.
Iza nje ostajao je novi kopneni prostor.
Proces je ličio na veoma sporo zatrpavanje gigantskog bazena.
Na dnu dubokih delova jezera taložile su se fine čestice.
Preko njih dolazili su novi slojevi.
Rečne delte napredovale su desetinama kilometara.
Obala se povlačila.
Jezero je postajalo sve manje.
Posebno intenzivno zatrpavanje odvijalo se sa severozapada i severa, ali i sa drugih oboda basena.
Panonsko jezero tokom kasnog miocena sve više gubi prvobitne dimenzije.
Njegova voda postaje sve manje slana.
Nekadašnji duboki basen pretvara se u mrežu plićih jezera, močvara, rečnih kanala i kopnenih površina.
Oko pre 4,5 miliona godina veliko Panonsko jezero u suštini prestaje da postoji kao jedinstven dugotrajan vodeni basen.
Ali to ne znači da je Vojvodina tog jutra postala ravnica.
Proces se nastavlja.
Na prostoru nekadašnjeg jezera ostaju manji vodeni baseni, močvare i široke rečne doline.
Sedimentacija traje.
Tlo se spušta na pojedinim mestima, dok reke neprekidno donose novi materijal.
Današnja ravnica zato nije samo „isušeno dno mora“.
Ona je rezultat mnogo složenijeg procesa.
Ispod oranica nalaze se slojevi nekadašnjeg mora.
Iznad njih sedimenti Panonskog jezera.
Preko njih mlađi rečni i kopneni sedimenti.
Na kraju, tokom ledenih doba, vetrovi donose ogromne količine fine prašine — lesa.
Tako nastaju lesne zaravni kakve danas vidimo u Vojvodini.
Titelski breg.
Sremske lesne zaravni.
Visoke obale Dunava.
Čitav pejzaž dobija oblik koji nam je mnogo poznatiji.
Ali stari vodeni svet ostavio je trag i ispod zemlje.
U dubokim sedimentnim slojevima Panonskog basena nalaze se podzemne vode.
Tu su nafta i prirodni gas, nastali i sačuvani zahvaljujući geološkim procesima koji su trajali milionima godina.
Termalne vode Vojvodine takođe su povezane sa dubokom geološkom strukturom basena.
Zbog toga Panonsko more nije samo priča o fosilima.
Njegovo nasleđe koristi se i danas.
Kada se buši duboki bunar u Banatu, istražuje nafta ili koristi termalna voda, čovek zapravo ulazi u slojeve nekadašnjeg panonskog vodenog sveta.
A dok je jezero nestajalo, na njegovim rubovima polako se događalo nešto još važnije.
Počinjala je da nastaje najveća reka ovog dela Evrope.
DUNAV NIJE POSTOJAO ODUVEK — KAKO SU SE REKE SPOJILE U JEDAN VELIKI TOK
Kada govorimo o Dunavu, lako je zamisliti da je on oduvek tekao od centralne Evrope do Crnog mora.
Nije.
Današnji Dunav je geološki relativno mlad sistem.
Njegovi pojedini delovi imaju različitu istoriju.
Pre nekoliko miliona godina reke zapadne i centralne Evrope nisu bile povezane na isti način kao danas.
Jedan deo voda oticao je prema drugim basenima.
Drugi je završavao u Panonskom jezeru.
Treći je pripadao sistemu istočno od Karpata.
Kako se Panonski basen zatrpavao, reke su produžavale svoja korita preko novoformiranih površina.
Njihove delte prelazile su u rečne ravnice.
Nekadašnji pritoci jezera počeli su da se međusobno povezuju.
Ali postojao je veliki problem.
Na istoku je stajala planinska prepreka.
Karpatsko-balkanski planinski sistem razdvajao je Panonski basen od Dačkog basena i prostora prema Crnom moru.
Da bi se uspostavio današnji pravac Dunava, voda je morala pronaći put kroz ono što danas zovemo Đerdap.
Novija geološka istraživanja ukazuju da se prisustvo dunavskog sistema u zapadnom delu Dačkog basena može pratiti približno pre 4,7 do 4,4 miliona godina.
To je približno vreme u kojem počinje stvaranje đerdapskog prolaza u obliku povezanom sa današnjim Dunavom.
Reka se usecala dok se okolno područje tektonski izdizalo.
To je trajalo milionima godina.
Dunav je tako postao veza između dva velika sedimentna prostora — Panonskog i Dačkog basena.
Voda koja je nekada završavala u panonskom jezerskom sistemu dobila je izlaz prema istoku.
Na kraju je uspostavljen put prema Crnom moru.
Ali ni tada Dunav nije izgledao kao danas.
Tok se pomerao.
Terase su nastajale na različitim visinama.
Pritoke su se reorganizovale.
Tisa, Sava, Morava i druge reke takođe su menjale korita.
Tokom ledenih i međuledenih perioda količina vode i nanosa dramatično se menjala.
Dunav je čas bio širi i pun sedimenata, čas usečeniji.
U Panonskoj niziji stvarao je mnoštvo rukavaca, ostrva, močvara i napuštenih korita.
Današnji regulisani Dunav samo je poslednja faza te priče.
Zato nije potpuno tačno reći:
„Panonsko more je nestalo i od njega je nastao Dunav.“
Bolje je reći:
dok se Panonsko jezero povlačilo i basen punio sedimentima, novi rečni sistemi razvijali su se preko njegovog nekadašnjeg dna; njihovim povezivanjem i probijanjem pravca kroz Đerdap nastajao je Dunav kakav danas poznajemo.
Taj proces istovremeno objašnjava jednu od najupečatljivijih činjenica geografije Srbije.
Dunav kod Novog Sada teče kroz ogromnu ravnicu.
Kod Beograda prima Savu.
A zatim, nekoliko stotina kilometara dalje, ulazi između planinskih zidova Đerdapa.
To nisu slučajno spojeni pejzaži.
Oni su ostaci iste ogromne geološke priče.
ŠKOLJKE ISPOD BEOGRADA — ŠTA JE OSTALO OD MORA KOJEG VIŠE NEMA
Možda je najbolji način da razumemo Panonsko more da ne gledamo mapu nego kamen.
Na pojedinim mestima oko Beograda dovoljno je pronaći odgovarajući sloj stene i pred nama se pojavljuje svet star milionima godina.
Školjka ugrađena u kamen nekada je ležala na morskom ili jezerskom dnu.
Ostatak morskog ježa govori da je voda imala sasvim drugačiji hemijski sastav nego kasnije.
Fosilizovana kraba iz miocenskih sedimenata ne ostavlja mnogo prostora za romantičnu dilemu o tome da li je ovde zaista bilo more.
Bilo je.
U starijim miocenskim slojevima okolinu Beograda nastanjivala je prava morska fauna.
Kasnije ona nestaje.
Zamenjuju je životinje prilagođene Panonskom jezeru.
Ta promena može se praktično čitati u stenama.
Zato su nalazišta kod Avale, Rakovice, Leštana, Torlaka, Vrčina i drugih mesta važna mnogo više od lokalne geologije.
Ona dokumentuju jedan od najvećih geografskih preobražaja Evrope.
Od mora.
Preko bočatog jezera.
Do kopna.
A zatim do rečnog pejzaža.
I Vojvodina čuva istu priču.
Današnje ravnice Bačke i Banata izgledaju monotono samo posmatraču koji vidi površinu.
Geolog bi ispod njih video ogromnu knjigu.
Sloj po sloj.
Pesak.
Glina.
Lapor.
Ostaci nekadašnjih organizama.
Jezerski sedimenti.
Rečni nanosi.
Les ledenih doba.
Na dnu te knjige nalaze se ostaci sveta u kojem današnje državne granice, gradovi i reke nisu postojali.
Fruška gora izranjala je iz vode.
Beograd nije imao Dunav i Savu kakve danas poznajemo.
Panonska nizija nije bila ravnica.
A Đerdap još nije predstavljao prolaz velikog Dunava prema Crnom moru.
Sve što danas smatramo trajnim zapravo je samo trenutak.
Čak je i nekoliko miliona godina u geološkoj istoriji relativno kratko.
Ako bismo mogli da ubrzamo vreme i sa velike visine posmatramo ovaj prostor od pre 15 miliona godina do danas, videli bismo neverovatnu transformaciju.
More ulazi u basen.
Obala se pomera.
Planinska ostrva izranjaju.
More se izoluje.
Pretvara se u ogromno jezero.
Reke grade delte.
Jezero se smanjuje.
Dno postaje močvara.
Močvare se pretvaraju u ravnice.
Rečni tokovi se spajaju.
Na istoku voda pronalazi prolaz kroz planine.
Rađa se Dunav.
Dolaze ledena doba.
Vetar prekriva ravnicu lesom.
Dunav ponovo menja korita.
I tek na samom kraju tog filma, u poslednjih nekoliko hiljada godina, pojavljuju se gradovi koje poznajemo.
Beograd.
Novi Sad.
Zemun.
Pančevo.
Sremska Mitrovica.
Za geologiju, oni postoje praktično nekoliko trenutaka.
Zato priča o Panonskom moru nije samo zanimljivost iz daleke prošlosti.
Ona menja način na koji gledamo pejzaž oko sebe.
Kada stojimo na Fruškoj gori i gledamo prema vojvođanskoj ravnici, gledamo preko prostora kojim su se nekada pružale vode ogromnog jezera.
Kada prolazimo kroz Rakovicu ili okolinu Avale, krećemo se preko nekadašnjih morskih sedimenata.
Kada gledamo Dunav kod Beograda, posmatramo reku koja je rezultat miliona godina geoloških promena.
A kada Dunav uđe u Đerdap, stiže do mesta koje predstavlja poslednji veliki deo slagalice — prolaz kojim je panonski rečni sistem konačno dobio put prema istoku.
I možda je upravo to najneobičniji deo cele priče.
Voda je sa ovog prostora nestala, ali nikada potpuno.
Nekadašnje more pretvorilo se u sediment.
Sediment u ravnicu.
Ravnica je primila reke.
A te reke stvorile su Dunav.
Zato možemo reći da se trag Panonskog mora i danas nalazi svuda oko nas.
U školjci pronađenoj u kamenu kraj Beograda.
U zemlji vojvođanskih njiva.
U termalnoj vodi duboko ispod Banata.
U Fruškoj gori koja se izdiže iz ravnice poput uspomene na nekadašnje ostrvo.
I, konačno, u Dunavu koji danas prelazi preko nekadašnjeg dna ogromnog jezera i kroz Đerdap odlazi prema Crnom moru.
More je nestalo pre miliona godina.
Ali pejzaž koji je ostavilo i dalje određuje gde živimo, kuda teku naše reke — i kako izgleda gotovo čitav sever Srbije.
Mr. D. Tovarišić
