Na istoku Srbije postoji mesto na kojem Dunav prestaje da liči na široku ravničarsku reku koju poznajemo kod Novog Sada, Beograda ili Smedereva. Planine se približavaju njegovim obalama, prostor se sužava, stene se podižu gotovo pravo iz vode, a velika evropska reka ulazi u prolaz koji je hiljadama godina istovremeno bio prepreka, kapija, granica i put. To je Đerdap.

Danas kroz njegovu klisuru prolaze turistički brodovi, na obalama se nalaze uređeni vidikovci i arheološki lokaliteti, a ogromna brana Hidroelektrane „Đerdap I“ potpuno je promenila nekadašnju prirodu reke.

Ali ispod današnjeg mirnog vodenog ogledala nalazi se jedan od najdramatičnijih pejzaža evropske istorije.

Ovde su pre više hiljada godina živeli ljudi Lepenskog Vira.

Ovde su rimske legije usecale puteve u gotovo vertikalne stene kako bi stigle do Dakije.

Ovde je car Trajan podigao jedan od najvećih mostova antičkog sveta.

Ovde su srednjovekovne tvrđave kontrolisale prolaz brodova i trgovaca.

Ovde su se sukobljavali Ugari, Srbi, Osmanlije i Habzburzi.

A u 20. veku čovek je učinio nešto što nisu mogli ni Rimljani — podigao je nivo Dunava, potopio stare obale, ostrva, naselja i delove antičkog puta i stvorio potpuno novi Đerdap.

Zbog toga je ovo mnogo više od klisure.

Đerdap je mesto na kojem se istovremeno može čitati istorija Zemlje i istorija čoveka.

Stene govore o milionima godina.

Arheološki lokaliteti o hiljadama.

Tvrđave o carstvima.

A voda koja danas izgleda gotovo mirno krije uspomenu na vreme kada je prolazak kroz Gvozdena vrata bio jedan od najopasnijih poduhvata na celom Dunavu.

KAKO JE DUNAV „PRESEKAO“ PLANINU — PRIČA KOJA JE POČELA MILIONIMA GODINA PRE ČOVEKA

Naslov da je Dunav „presekao planinu“ zvuči dramatično, ali je u geološkom smislu prilično blizu onome što se dogodilo.

Đerdapska klisura predstavlja prolaz Dunava između južnih Karpata na severu i planinskih oblasti Balkana na jugu.

U najširem smislu ovaj sistem klisura proteže se više od sto kilometara.

To nije jedna jednolična klisura.

Dunav naizmenično prolazi kroz šire kotline i izuzetno uske usečene sektore. Najpoznatiji su Veliki i Mali Kazan, gde se planinske strane dramatično približavaju reci.

Današnji pejzaž nije nastao odjednom.

Savremena geološka istraživanja ukazuju da se Dunav prema ovom području probio pre nekoliko miliona godina, tokom pliocena, i da je zatim nastavio da se useca dok se okolni planinski prostor izdizao.

To je jedan od najzanimljivijih procesa u geomorfologiji.

Ako se planina polako podiže, a reka istovremeno dovoljno brzo useca svoje korito, ona može zadržati približno isti pravac.

Planina raste.

Reka se useca.

Rezultat je duboka poprečna dolina koja na karti izgleda kao da je reka jednostavno prorezala planinski lanac.

Đerdap je izuzetan primer takvog procesa.

Zbog toga su se i geolozi dugo sporili oko pitanja kako je Dunav tačno pronašao ovaj put. Postojale su teorije o rečnom zarobljavanju, promenama starih slivova i postepenom spajanju nekada odvojenih basena.

Današnja istraživanja sve snažnije ukazuju da je, nakon što je Dunav uspostavio pravac kroz područje Gvozdenih vrata pre približno četiri do pet miliona godina, njegova dolina nastavila da se produbljuje zajedno sa tektonskim izdizanjem okolnih planina.

Za čoveka su posledice tog procesa bile ogromne.

Dunav je ovde postao prirodna kapija između Panonskog basena i donjeg Podunavlja.

Ali ta kapija nije bila laka za prolazak.

Pre izgradnje hidroelektrane Đerdap je bio ispunjen brzacima, stenama, virovima, plitkim delovima i naglim promenama širine.

Na pojedinim mestima brodovi su morali da čekaju pogodne uslove.

Iskusni lokalni piloti bili su dragoceni jer su znali gde se kriju stene i kako vodene struje menjaju pravac.

U sektoru Kazana, gde se reka sužava između visokih litica, voda je nekada imala sasvim drugačiju dinamiku nego danas.

Na drugim mestima postojali su pragovi i brzaci.

Otuda i naziv „Gvozdena vrata“.

To nije bila samo slikovita klisura.

Bila je prepreka koju je trebalo savladati.

Ali upravo je ta prepreka ljude privlačila.

Ko je kontrolisao Đerdap, mogao je da kontroliše jedan od glavnih evropskih rečnih pravaca.

Mnogo pre nego što su to shvatili rimski imperatori, na njegovim obalama pojavile su se zajednice koje će ostaviti jedan od najneobičnijih tragova evropske praistorije.

LEPENSKI VIR — LJUDI KOJI SU PRE HILJADAMA GODINA ŽIVELI OKRENUTI PREMA DUNAVU

Kada su arheolozi šezdesetih godina 20. veka počeli intenzivno da istražuju obalu Dunava pre izgradnje hidroelektrane, niko nije mogao potpuno da pretpostavi šta će pronaći.

Jedno od najvećih otkrića bilo je Lepenski Vir.

Na obali reke otkriveno je naselje čiji najpoznatiji slojevi pripadaju mezolitu i ranom neolitu, odnosno vremenu kada su se evropske zajednice nalazile na velikom prelazu između sveta lovaca i ribolovaca i sveta poljoprivrednika.

Lepenski Vir danas je poznat po svojim neobičnim trapezoidnim osnovama kuća.

Njihov oblik dugo fascinira arheologe.

Još neobičnije su kamene skulpture.

Na velikim oblucima oblikovana su lica koja ponekad izgledaju ljudski, ponekad gotovo riboliko.

Neke imaju ogromne oči.

Druge široka usta.

I posle više hiljada godina teško je ne osetiti nešto neobično dok ih posmatramo.

Ko su bila bića predstavljena na njima?

Bogovi?

Preci?

Rečna božanstva?

Mitološka stvorenja?

Odgovor ne znamo.

Ali gotovo je izvesno da Dunav za stanovnike Lepenskog Vira nije bio samo izvor hrane.

Bio je centar njihovog sveta.

Ribolov je imao ogroman značaj. Velike ribe Dunava, uključujući jesetre koje su dolazile iz Crnog mora, mogle su predstavljati važan deo ishrane i ritualnog života.

Čovek koji je živeo na Lepenskom Viru gledao je reku svakog dana.

Preko nje su se kretali ljudi.

Iz nje je dolazila hrana.

Njena poplava mogla je doneti život, ali i opasnost.

Na suprotnoj obali uzdizale su se planinske forme čiji izgled, posmatran sa naselja, možda nije bio nevažan ni za njegovu simboliku.

Lepenski Vir zato nije zanimljiv samo zato što je star.

Važno je što pokazuje da su ljudi u Đerdapu veoma rano razvili relativno stabilne zajednice vezane za jedan prostor.

U istoj široj oblasti nalaze se i druga važna praistorijska nalazišta poput Vlasca i Padine.

Zajedno pokazuju da je Đerdap bio gusto naseljen mnogo pre nastanka prvih evropskih država.

A onda je stigla jedna od najvećih promena ljudske istorije.

Sa juga i jugoistoka Balkana širile su se zajednice koje su poznavale poljoprivredu, uzgoj domaćih životinja, nove oblike keramike i drugačiji način života.

Lovci i ribolovci Đerdapa susreli su se sa zemljoradnicima.

To nije bio samo susret dve grupe ljudi.

Bio je to susret dve predstave o svetu.

Jedna je život organizovala oko reke, ribolova, lova i sezonskih resursa.

Druga je sve više zavisila od njive, stoke i trajnog menjanja pejzaža.

Arheologija pokazuje da taj prelaz nije morao biti jednostavan ni trenutan. Ljudi su se mešali, usvajali nove običaje i menjali način života.

Zato je Đerdap već pre osam ili devet hiljada godina bio ono što će ostati tokom čitave istorije:

mesto susreta.

Kasnije će se menjati samo imena ljudi koji dolaze.

RIMLJANI PROTIV STENA I DUNAVA — PUT, TRAJANOVA TABLA I MOST KOJI JE ZADIVIO ANTIČKI SVET

Rimljani su potpuno razumeli značaj Đerdapa.

Za njih je Dunav bio granica carstva.

Na severnoj strani živeli su Dačani, čija će država krajem 1. veka postati jedan od najozbiljnijih protivnika Rima na Balkanu.

Ali rimska vojska imala je veliki problem.

Kako kroz Đerdap prebacivati desetine hiljada vojnika, oružje, konje, hranu i opsadnu opremu?

Priroda nije ponudila lak put.

Rimljani su zato počeli da menjaju prirodu.

Duž južne obale Dunava pravljen je put kroz klisuru.

Na mestima gde između reke i stene nije bilo dovoljno prostora, kamen je usecan.

Na drugim delovima konstrukcija je oslanjana na drvene grede postavljene u stenu.

Danas je teško zamisliti koliko je takav građevinski poduhvat bio zahtevan bez savremenih mašina.

Radnici su se nalazili na liticama iznad opasne reke.

Morali su da lome kamen, grade potporne konstrukcije i stvaraju put kojim će prolaziti čitava rimska vojska.

Najpoznatiji trag tog poduhvata je Trajanova tabla.

Uklesana je u stenu u čast završetka najteže deonice puta oko 100. godine.

Ona nije običan natpis.

To je poruka imperije planini.

Rim kao da je želeo da kaže da ni stena ni Dunav nisu prepreke koje car ne može savladati.

Put je bio samo početak.

Car Trajan spremao se za velike ratove protiv Dačana.

Tokom dva pohoda početkom 2. veka rimska vojska prešla je Dunav, osvojila državu kralja Decebala i pretvorila veliki deo Dakije u rimsku provinciju.

Najimpresivniji simbol tog osvajanja bio je Trajanov most.

Sagradio ga je čuveni arhitekta Apolodor iz Damaska između današnjeg Kladova i rumunske obale.

Bio je dug više od jednog kilometra i pripadao najvećim mostovima svog vremena.

Masivni kameni stubovi stajali su u Dunavu, a preko njih se pružala drvena konstrukcija.

Za antičkog putnika prizor je morao biti neverovatan.

Reka koja je vekovima delila svetove sada je bila premošćena.

Vojska je mogla prelaziti iz jedne provincije u drugu.

U Đerdapu je nastao čitav sistem rimskih tvrđava i vojnih stanica.

Diana kod današnjeg Karataša čuvala je važnu deonicu granice.

Pontes je štitio prilaz mostu.

Duž klisure nalazila su se manja utvrđenja i stražarske tačke.

Đerdap više nije bio samo prirodna granica.

Postao je deo ogromne rimske vojne infrastrukture.

Ali rimska vlast nije bila večna.

Tokom narednih vekova Dakija je napuštena, granica se ponovo vratila na Dunav, a carstvo počelo da slabi.

Goti, Huni, Gepidi, Avari, Sloveni i drugi narodi prolazili su Podunavljem.

Nekadašnji rimski put počeo je da propada.

Most je nestao.

Tvrđave su rušene i obnavljane.

Ali jedan deo Trajanove poruke ostao je uklesan u steni.

Gotovo dve hiljade godina kasnije čovek će ponovo menjati Dunav — toliko dramatično da će Trajanovu tablu morati fizički da podigne iznad vode kako ne bi završila na dnu novog akumulacionog jezera.

GOLUBAC, VITEZOVI I OSMANLIJE — KO KONTROLIŠE ĐERDAP, KONTROLIŠE DUNAV

Posle propasti antičkog sveta Đerdap nije izgubio strateški značaj.

Naprotiv.

Dunav je i dalje bio jedan od glavnih puteva Evrope.

A tamo gde počinje klisura podignuta je tvrđava koja je postala jedan od njenih najvećih simbola.

Golubac.

Njegove kule podignute su na mestu na kojem se Dunav iz široke ravnice približava planinama.

Srednjovekovni grad kao da zatvara ulaz u klisuru.

Tačna godina njegovog nastanka nije sigurna, ali se tvrđava u pisanim izvorima pojavljuje u 14. veku.

Položaj objašnjava sve.

Sa golubačkih kula mogla se nadzirati plovidba.

Brod koji ulazi u Đerdap praktično je prolazio ispod utvrđenja.

Kontrola reke donosila je vojnu moć i mogućnost naplate dažbina.

Zbog toga će se za Golubac boriti različite države.

Srpski vladari.

Ugarski kraljevi.

Osmanlije.

Jedna od najdramatičnijih epizoda odigrala se 1428. godine.

Ugarski kralj Žigmund Luksemburški pokušao je da osvoji tvrđavu koju su držale Osmanlije.

Počela je velika opsada.

Na Dunavu su korišćeni brodovi, a na kopnu artiljerija.

Kada je stigla snažna osmanska vojska, Ugari su morali da se povuku.

Povlačenje se pretvorilo u krvavu borbu.

Đerdap je još jednom pokazao koliko se njegova geografija može pretvoriti u zamku.

Tokom narednih vekova Osmanlije učvršćuju vlast na ovom prostoru.

Dalje niz Dunav razvija se još jedno važno utvrđenje — Fetislam kod Kladova.

Ime mu približno znači „pobeda islama“.

Čuvao je važan deo reke u blizini nekadašnjeg Trajanovog mosta.

Preko puta, na današnjoj rumunskoj strani, takođe su postojala utvrđenja i vojni položaji.

Đerdap je tokom habzburško-osmanskih ratova ponovo postao prostor borbe dva velika politička sistema.

Granice su se pomerale.

Vojske dolazile i odlazile.

Tvrđave prelazile iz ruke u ruku.

Ipak, život uz reku nije prestajao.

Ribari su lovili.

Trgovci plovili.

Stanovništvo obrađivalo zemlju na retkim pogodnim površinama između planina i vode.

Posebno neobičan svet postojao je na ostrvu Ada Kaleh.

Nalazilo se nizvodno u Đerdapu i vekovima menjalo gospodare.

Tokom osmanskog perioda razvilo je izrazito orijentalni karakter.

Na malom ostrvu postojale su uske ulice, tvrđava, džamija, prodavnice, kuće i bašte.

U 20. veku Ada Kaleh je postala gotovo egzotična enklava usred Dunava.

Prodavali su se lokum, kafa, duvan i suveniri.

Turisti su dolazili da vide mesto koje je izgledalo kao ostatak Osmanskog carstva zarobljen između modernih evropskih država.

A onda je donesena odluka zbog koje će čitava istorijska geografija Đerdapa biti promenjena.

Ada Kaleh je trebalo da nestane.

KADA JE ČOVEK PONOVO PROMENIO ĐERDAP — BRANA KOJA JE POTOPILA STARI DUNAV

Do sredine 20. veka Dunav kroz Đerdap i dalje je bio težak za plovidbu.

Mnoge nekadašnje prepreke bile su ublažene inženjerskim radovima iz 19. i početka 20. veka, ali san o potpunoj kontroli reke nije nestao.

Jugoslavija i Rumunija odlučile su da naprave jedan od najvećih hidroenergetskih sistema u Evropi.

Početkom šezdesetih počeli su radovi na Hidroelektrani „Đerdap I“.

Bio je to projekat ogromnih razmera.

Trebalo je podići branu preko Dunava.

Izgraditi elektranu.

Prevesti brodove kroz prevodnice.

I, što je bilo najdramatičnije, podići nivo reke uzvodno.

Znalo se šta će to značiti.

Stari pejzaž više neće postojati.

Arheolozi su krenuli u hitna istraživanja područja koja su trebalo da budu potopljena.

Upravo zahvaljujući tim radovima otkriven je i detaljno istražen Lepenski Vir.

Njegovi najvažniji ostaci premešteni su na viši nivo.

Trajanova tabla našla se u istoj opasnosti.

Godine 1969. deo stene sa natpisom podignut je više od prvobitnog položaja kako ga voda budućeg jezera ne bi prekrila.

Rimski put nije mogao biti spasen.

Nestao je pod vodom.

Najdramatičnija sudbina zadesila je Adu Kaleh.

Stanovnici su raseljeni.

Delovi istorijskih objekata pokušani su da se sačuvaju ili prenesu.

Ali ostrvo je na kraju potopljeno.

Danas se nalazi ispod površine Dunava.

Nije potopljeno samo jedno ostrvo.

Nestali su stari brzaci.

Promenjene su obale.

Nekada opasna reka postala je znatno mirnija i dublja.

Đerdap kakav su poznavali rimski legionari, srednjovekovni trgovci, osmanski vojnici i dunavski lađari praktično je nestao.

Nastao je novi pejzaž.

To je možda poslednji veliki paradoks istorije Đerdapa.

Milionima godina Dunav se borio sa planinom i usecao prolaz.

Rimljani su zasecali stene da bi napravili put.

Srednjovekovni vladari zidali su tvrđave da bi kontrolisali reku.

A čovek 20. veka podigao je branu i promenio samu visinu vode.

Ali nije uspeo da izbriše ono što se ovde događalo.

Danas turista može započeti put kod Golubačke tvrđave.

Nekoliko desetina kilometara dalje može stajati pred trapezoidnim kućama Lepenskog Vira.

Sa vidikovaca može gledati Dunav kako nestaje između planinskih zidova Kazana.

Sa broda može videti Trajanovu tablu.

Kod Kladova može posetiti ostatke Diane, Pontesa i tragove ogromnog rimskog projekta.

A zatim stići do hidroelektrane koja predstavlja najnoviji sloj iste priče.

Na malo mesta u Evropi toliko različitih epoha postoji na tako kratkom prostoru.

Praistorija.

Rim.

Vizantija.

Srednji vek.

Osmansko carstvo.

Habzburški ratovi.

Moderna Srbija.

Industrijsko doba.

Sve se može pratiti duž jedne reke.

Zato naslov o „10.000 godina sudara civilizacija“ treba shvatiti malo šire.

Ljudi Lepenskog Vira nisu bili „civilizacija“ u smislu Rimskog carstva ili srednjovekovne države.

Ali su predstavljali organizovane zajednice sa složenom kulturom, ritualima i umetnošću koje su se ovde razvijale mnogo pre prvih pisanih istorija Balkana.

Od tada se smenjuju gotovo svi veliki istorijski procesi jugoistočne Evrope.

I svi ostavljaju trag na istom mestu.

Razlog je geografija.

Postoje mesta koja ljudi mogu zaobići.

Đerdap nije bio jedno od njih.

Ako se sa srednjeg Dunava želelo prema Crnom moru, moralo se proći kroz planine.

Ako se želela kontrola dunavske granice, trebalo je kontrolisati klisuru.

Ako se želelo napasti Dakiju, bio je potreban put.

Ako se želela zaustaviti vojska, tvrđava je morala stajati iznad reke.

Ako se želela moderna plovidba i ogromna količina električne energije, trebalo je ukrotiti vodu.

Zato Đerdap nije slučajno postao mesto na kojem se slojevi istorije nalaze jedan preko drugog.

Njegova geografija neprestano je prisiljavala čoveka da mu se vraća.

Možda se upravo u tome nalazi suština Đerdapa.

Na drugim mestima istorija je menjala pejzaž.

Ovde je pejzaž vekovima menjao istoriju.

Planine su naterale Dunav da prođe kroz uzak koridor.

Dunav je privukao ljude.

Ljudi su zatim pravili naselja, puteve, mostove i tvrđave.

Na kraju su napravili i branu.

Ali kada danas stojimo iznad Kazana i gledamo ogromnu reku između gotovo vertikalnih planinskih zidova, lako je shvatiti koliko je ljudska istorija kratka u odnosu na ono što je stvorila priroda.

Trajanova vojska ovuda je prošla pre dve hiljade godina.

Ljudi Lepenskog Vira gledali su isti pravac nekoliko hiljada godina ranije.

Dunav je ovde bio milionima godina pre njih.

I verovatno će nastaviti da prolazi kroz Đerdap dugo nakon što današnje granice, države i građevine postanu još jedan arheološki sloj.

Zato Đerdap nije samo jedna od najlepših klisura Evrope.

On je veliki otvoreni arhiv Balkana.

Arhiv u kojem se istorija ne čuva samo u knjigama i muzejima.

Čuva se u steni, u tvrđavama, ispod vode i u samom toku Dunava.

Mr. D. Tovarišić