Danas izborna noć podrazumeva televizijske studije, grafikone, procente, paralelno brojanje glasova, društvene mreže i stranačke štabove iz kojih se pobeda često proglašava nekoliko sati nakon zatvaranja birališta. Ali izbori na prostoru Srbije i nekadašnje Jugoslavije kroz istoriju veoma često nisu ličili na mirno takmičenje političkih programa.

Bilo je izbora posle kojih su izbijale bune. Izbornih rezultata koje vladari nisu želeli da prihvate. Glasanja na kojima nije postojala tajnost kakvu danas podrazumevamo. Opozicionih pobeda koje su sudovi poništavali, meseci u kojima su desetine hiljada ljudi svakodnevno izlazile na ulice, predsedničkih izbora koji su propadali zato što nije izašao dovoljan broj birača i izbornih noći posle kojih je postajalo nejasno ne samo ko je pobedio nego i da li će postojeća vlast uopšte mirno predati državu.

Neke od najdramatičnijih političkih epizoda moderne srpske i jugoslovenske istorije dogodile su se upravo oko glasačkih kutija.

Izbori su pokazivali nešto što ratovi i državne svečanosti često nisu mogli — raspoloženje običnih ljudi.

Ali su istovremeno otkrivali koliko je vlast spremna da poštuje to raspoloženje kada joj rezultat ne odgovara.

Od sukoba kralja Milana Obrenovića sa radikalima u 19. veku, preko neobičnih izbora Kraljevine Jugoslavije, prvih višestranačkih izbora posle komunizma, tromesečnih protesta 1996–1997. i dramatičnog septembra 2000, pa sve do velikih predsedničkih duela Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, izborna istorija ovih prostora često je mnogo uzbudljivija od političkog trilera.

KADA KRALJ NIJE VOLEO ONO ŠTO SU BIRAČI IZABRALI — SRBIJA 19. VEKA

Moderna izborna politika u Srbiji počinje mnogo pre televizije, profesionalnih kampanja i predizbornih plakata kakve danas poznajemo.

Krajem 19. veka Srbija je bila pretežno seljačka zemlja. Ogromna većina stanovništva živela je na selu, pismenost je bila ograničena, putevi slabi, a politička komunikacija se često odvijala na pijacama, u kafanama, crkvenim portama i preko partijskih ljudi koji su obilazili sela.

Upravo u takvoj Srbiji nastale su prve moderne političke stranke.

Najmoćnija među njima postala je Narodna radikalna stranka Nikole Pašića.

Radikali su izgradili organizaciju kakvu Srbija do tada gotovo nije poznavala. Imali su lokalne odbore, partijsku štampu i široku podršku među seljaštvom. Tražili su veći uticaj Narodne skupštine i ograničavanje lične vlasti monarha.

Problem je bio u tome što kralj Milan Obrenović nije delio njihovo oduševljenje parlamentarizmom.

Izbori 1883. godine pokazali su koliko je taj sukob dubok.

Radikali su ostvarili veliku pobedu, dok su naprednjaci, na koje se kralj oslanjao, doživeli težak poraz.

U savremenoj parlamentarnoj demokratiji rezultat bi prirodno vodio radikalskoj vladi.

Kralj Milan uradio je nešto drugo.

Mandat je poverio Nikoli Hristiću, političaru lojalnom kruni, a Skupština je ubrzo raspuštena.

Napetost između radikala i režima zatim se spojila sa pitanjem oduzimanja oružja od stanovništva i iste godine izbila je Timočka buna.

Pobuna je ugušena, mnogi radikalski prvaci uhapšeni su ili osuđeni, a Pašić je pobegao iz zemlje.

Jedna izborna pobeda tako se gotovo neposredno pretvorila u političku krizu i oružani sukob.

Ali dugoročno kralj nije uspeo da zaustavi širenje parlamentarizma.

Novi ustav donet 1888. godine predstavljao je veliki korak prema modernijem političkom sistemu. Uvedene su značajne parlamentarne slobode i tajnije glasanje, a radikali su postali dominantna politička snaga.

Istorijski paradoks bio je očigledan.

Dinastija koja je pokušavala da ograniči političku moć radikala na kraju je morala da prihvati sistem u kojem su oni postali gotovo nezaobilazni.

Početkom 20. veka izborna politika Srbije postala je razvijenija, ali ne i mirna. Partijske borbe bile su žestoke, novine otvoreno stranačke, optužbe teške, a izborni pritisci daleko od nepoznatih.

Ipak, između Majskog prevrata 1903. i Prvog svetskog rata Srbija je doživela period u kojem je parlament imao znatno važniju ulogu nego ranije.

Izborna trka više nije bila samo pitanje ko će sedeti u Skupštini.

Postala je borba oko osnovnog pitanja:

ko zaista upravlja Srbijom — kralj ili parlamentarna većina?

To pitanje pratiće, u drugačijem obliku, političku istoriju ovih prostora još mnogo decenija.

IZBORI U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI — KADA SE GLASALO JAVNO, A PORAZ MOGAO DA SRUŠI POBEDNIKA

Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. izbori su postali mnogo komplikovaniji.

Više se nisu takmičile samo srpske stranke.

U istoj državi našli su se politički pokreti iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Vojvodine, sa potpuno različitim predstavama o tome kako nova država treba da izgleda.

Već izbori za Ustavotvornu skupštinu 1920. pokazali su koliko će taj sistem biti složen.

Demokrate i radikali bili su među najjačim strankama, Hrvatska republikanska seljačka stranka Stjepana Radića pokazala je veliku snagu u hrvatskim krajevima, a iznenađujuće dobar rezultat ostvarila je i Komunistička partija Jugoslavije.

Komunisti su postali jedna od najvećih parlamentarnih grupacija.

Samo nekoliko meseci kasnije vlast je njihov politički rad ozbiljno ograničila, a zatim je Komunistička partija zabranjena.

Parlamentarna politika prve Jugoslavije ubrzo je postala gotovo neprekidna kriza.

Srpske stranke uglavnom su branile centralizovanu državu, dok su hrvatske političke snage zahtevale veću autonomiju. Vlade su se menjale, koalicije sklapale i raspadale, a politička retorika postajala sve oštrija.

Vrhunac krize dogodio se 1928. godine, kada je poslanik Puniša Račić u Narodnoj skupštini pucao na hrvatske poslanike. Stjepan Radić kasnije je umro od posledica ranjavanja.

Kralj Aleksandar početkom 1929. ukinuo je parlamentarni sistem i uveo diktaturu.

Kada su se izbori vratili, nisu bili nalik izborima u liberalnoj demokratiji.

Jedan od najzanimljivijih primera dogodio se 1935.

Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju godinu dana ranije, zemljom je upravljalo namesništvo na čelu sa knezom Pavlom.

Na izborima su se sukobile režimska lista Bogoljuba Jevtića i Udružena opozicija predvođena Vladkom Mačekom.

Glasanje nije bilo tajno u današnjem smislu.

Birač je javno iskazivao svoj izbor.

U društvu u kojem država kontroliše administraciju, policiju i veliki deo javnog života, sama činjenica da neko mora otvoreno pokazati za koga glasa dramatično menja prirodu izbora.

Režimska lista dobila je većinu glasova.

Ali izborni sistem joj je doneo još veću većinu mandata.

To nije rešilo političku krizu.

Naprotiv.

Već 1938. održani su novi izbori koji su proizveli jednu od najvećih političkih ironija Kraljevine Jugoslavije.

Vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica Milana Stojadinovića pobedila je opozicionu listu Vladka Mačeka.

Formalno, Stojadinović je pobedio.

Politički — rezultat ga je oslabio.

Opozicija je osvojila toliko glasova da je postalo očigledno da vlada ne uspeva da reši hrvatsko pitanje niti da stabilizuje zemlju.

Nekoliko meseci kasnije Stojadinović je smenjen sa mesta predsednika vlade.

To je jedan od retkih primera u kojima izborni pobednik ubrzo gubi vlast upravo zato što njegova pobeda nije bila dovoljno ubedljiva.

Izbori su tada pokazali ono što je formalna skupštinska matematika pokušavala da prikrije:

Jugoslavija je ulazila u duboku političku krizu.

Sporazum Cvetković–Maček i stvaranje Banovine Hrvatske 1939. bili su pokušaj da se ta kriza reši.

Novi opšti izbori više nisu održani.

Aprila 1941. zemlju je napala nacistička Nemačka sa saveznicima.

Jedan politički sistem završio se ratom.

1990. — POVRATAK GLASAČKIH KUTIJA I IZBORI POSLE ČETIRI I PO DECENIJE JEDNOPARTIJSKOG SISTEMA

Socijalistička Jugoslavija decenijama nije poznavala višestranačke izbore u klasičnom smislu.

Postojali su izbori i predstavnička tela, ali Savez komunista imao je monopol političke vlasti.

Sve se promenilo krajem osamdesetih.

Komunistički režimi širom istočne Evrope počeli su da se ruše.

U Jugoslaviji se politička liberalizacija poklopila sa ekonomskom krizom, nacionalnim sukobima i raspadom federacije.

Godine 1990. u jugoslovenskim republikama počinju prvi višestranački izbori posle Drugog svetskog rata.

U Srbiji je centralna figura bio Slobodan Milošević.

Nasuprot njemu pojavila se šarolika opozicija, od Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i Demokratske stranke do brojnih manjih partija.

Izbori su održani po većinskom sistemu, što je značajno uticalo na rezultat.

Socijalistička partija Srbije dobila je manje od polovine glasova, ali je zahvaljujući izbornom sistemu osvojila ogromnu većinu poslaničkih mesta.

Milošević je istovremeno ubedljivo pobedio na predsedničkim izborima već u prvom krugu.

Za opoziciju je to bio hladan tuš.

Na ulicama Beograda održavali su se veliki mitinzi, politička atmosfera postajala je sve oštrija, a pitanje kontrole državne televizije postalo je jedno od centralnih.

Već marta 1991. opozicione demonstracije u Beogradu pretvorile su se u ozbiljne sukobe.

Na ulicama su se pojavili tenkovi Jugoslovenske narodne armije.

Samo nekoliko meseci posle povratka višestranačkih izbora pokazalo se da izborna demokratija sama po sebi ne znači i političku stabilnost.

Tokom devedesetih izbori u Srbiji održavali su se gotovo neprekidno.

Bilo ih je 1990, 1992, 1993, 1996, 1997. i 2000, na različitim nivoima.

Stranke su pravile koalicije i raspadale ih.

Opozicija je čas izlazila zajedno, čas podeljena.

SPS je uspevao da opstane na vlasti i onda kada nije imao većinu glasova.

Posebno neobična bila je predsednička izborna trka 1997.

Slobodan Milošević više nije mogao da se kandiduje za predsednika Srbije i prelazi na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

Za njegovog naslednika kandidovao se Zoran Lilić.

Glavni protivnik bio je lider radikala Vojislav Šešelj.

U drugom krugu Šešelj dobija više glasova, ali izbori propadaju jer nije glasala potrebna polovina biračkog tela.

Na ponovljenim izborima SPS kandiduje Milana Milutinovića.

U drugom krugu u decembru 1997. Milutinović pobeđuje Šešelja.

Srbija je tako za samo nekoliko meseci praktično imala dve velike predsedničke trke, od kojih je prva završena bez predsednika.

Ali najveća izborna drama devedesetih počela je godinu ranije — na lokalnim izborima.

ZIMA 1996–1997. I SEPTEMBAR 2000 — KADA SU GLASAČKE KUTIJE IZVELE LJUDE NA ULICE

Lokalni izbori u novembru 1996. verovatno su najbolji primer da lokalno glasanje može izazvati nacionalnu političku krizu.

Opoziciona koalicija „Zajedno“, koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, ostvarila je značajne pobede u velikom broju gradova.

Među njima bio je i Beograd.

A onda su počela poništavanja rezultata.

Sudovi i izborne komisije menjali su ili poništavali rezultate u nizu sredina u kojima je opozicija pobedila.

Reakcija je bila ogromna.

Počeli su svakodnevni protesti.

Nedelju za nedeljom, tokom zime, desetine hiljada ljudi šetale su Beogradom i drugim gradovima.

Studenti su organizovali sopstvene proteste.

Pojavile su se pištaljke, bubnjevi, transparenti, performansi i neobične akcije kojima su demonstranti odgovarali na pokušaje vlasti da ih ignoriše.

Jedna od najupečatljivijih epizoda dogodila se kada je policija blokirala kolonu demonstranata u Kolarčevoj ulici.

Građani su danima stajali nasuprot policijskom kordonu.

Protest više nije bio samo pitanje nekoliko gradskih skupština.

Postao je pitanje da li izborni rezultat uopšte mora biti prihvaćen.

U Srbiju je stigla međunarodna delegacija predvođena bivšim španskim premijerom Felipeom Gonzalesom.

Zaključak je bio da treba priznati opozicione pobede.

Početkom 1997. Milošević je na kraju pristao na poseban zakon kojim su rezultati priznati.

Opozicija je preuzela vlast u Beogradu i drugim gradovima.

Međutim, njen uspeh nije dugo pretvoren u jedinstvenu političku alternativu. Koalicija „Zajedno“ ubrzo se raspala.

Četiri godine kasnije dogodila se mnogo veća izborna drama.

Na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 24. septembra 2000. Milošević se suočio sa kandidatom Demokratske opozicije Srbije Vojislavom Koštunicom.

Opozicija je ovog puta uspela ono što joj tokom većeg dela devedesetih nije polazilo za rukom — da se, uprkos ogromnim razlikama, ujedini oko jednog kandidata.

Izborna noć pretvorila se u rat brojkama.

Opozicija je tvrdila da je Koštunica dobio više od polovine glasova i pobedio u prvom krugu.

Savezna izborna komisija objavila je rezultate prema kojima je Koštunica bio prvi, ali nije prešao potrebnu polovinu, pa je trebalo održati drugi krug.

Za opoziciju to nije bila matematička razlika.

Tvrdila je da joj se pokušava oduzeti pobeda.

Usledili su štrajkovi i protesti širom Srbije.

Posebno važnu ulogu imali su rudari Kolubare.

A onda je došao 5. oktobar 2000.

Kolone ljudi iz različitih krajeva Srbije krenule su prema Beogradu.

Pred Saveznom skupštinom okupila se ogromna masa.

Demonstranti su ušli u zgradu parlamenta.

Zapaljen je deo Savezne skupštine, a zauzeta je i zgrada državne televizije.

Policija se povukla ili prestala da pruža organizovani otpor.

Za nekoliko sati postalo je jasno da se vlast Slobodana Miloševića raspada.

Dan kasnije Milošević je javno priznao Koštuničinu pobedu.

Retko je u evropskoj istoriji kraj jednog političkog režima bio tako neposredno povezan sa sporom oko rezultata predsedničkih izbora.

Glasački listić od 24. septembra dobio je politički epilog na ulicama Beograda 5. oktobra.

Izbori nisu samo promenili predsednika.

Promenili su epohu.

IZBORI KOJI NISU USPELI I VELIKI DUEL TADIĆ–NIKOLIĆ — KADA JE NEKOLIKO PROCENATA ODLUČIVALO PRAVAC SRBIJE

Posle 2000. izgledalo je da će izborna politika Srbije postati predvidljivija.

Dogodilo se upravo suprotno.

Početkom novog veka Srbija je dobila jednu od najneobičnijih serija predsedničkih izbora u svojoj istoriji.

Problem je bio zakonski uslov da na izbore mora izaći više od polovine upisanih birača.

U septembru i oktobru 2002. u drugi krug ušli su Vojislav Koštunica i Miroljub Labus.

Koštunica je dobio više glasova.

Ali predsednik nije izabran.

Nije izašlo dovoljno birača.

Izbori su ponovljeni u decembru.

Ponovo nije izašla potrebna polovina.

Srbija je tako dva puta glasala za predsednika, a da predsednika nije izabrala.

Sledeći pokušaj održan je u novembru 2003.

Najviše glasova dobio je Tomislav Nikolić.

Ali ponovo nije bilo dovoljne izlaznosti.

Treći put — opet bez predsednika.

Tek kada je zakonski cenzus izlaznosti ukinut, predsednički izbori 2004. konačno su mogli dobiti pobednika.

U drugi krug ušli su Boris Tadić i Tomislav Nikolić.

Tadić je pobedio.

Tako je počelo jedno od najdužih političkih rivalstava novije srpske istorije.

Četiri godine kasnije ponovo ista dvojica kandidata.

Izbori 2008. održani su u atmosferi velikih političkih podela oko odnosa sa Evropskom unijom, budućnosti Kosova i pravca kojim Srbija treba da ide.

Nikolić je u prvom krugu dobio više glasova od Tadića.

Drugi krug bio je izuzetno tesan.

Tadić je na kraju pobedio sa nešto više od polovine glasova.

Za pristalice Demokratske stranke rezultat je predstavljao potvrdu evropskog pravca Srbije.

Za radikale još jedan bolan poraz nakon vođstva u prvom krugu.

Ali politička priča nije bila završena.

Nikolić napušta Srpsku radikalnu stranku i zajedno sa Aleksandrom Vučićem formira Srpsku naprednu stranku.

Četiri godine kasnije, 2012, stiže treći veliki Tadić–Nikolić duel.

Ovog puta okolnosti su drugačije.

Tadić je favorit velikog dela javnosti i u prvom krugu dobija nešto više glasova od Nikolića.

Razlika je minimalna.

Mnogi očekuju ponavljanje rezultata iz 2004. i 2008.

Ali u drugom krugu dolazi preokret.

Nikolić osvaja oko 49,5 odsto glasova, a Tadić nešto više od 47 odsto.

Posle dva poraza u završnim predsedničkim duelima, Nikolić pobeđuje iz trećeg pokušaja.

Ta izborna noć promenila je političku ravnotežu Srbije mnogo više nego što je izgledalo u prvim satima.

Demokratska stranka počela je da gubi dominantni položaj koji je imala u velikom delu perioda posle 2000.

Srpska napredna stranka ubrzo je postala centralna politička snaga zemlje.

I upravo zato izbori 2012. predstavljaju još jedan primer starog pravila sa ovih prostora:

nije uvek presudno ko vodi na početku trke.

Nije presudno čak ni ko pobedi u prvom krugu.

Ponekad nekoliko desetina hiljada birača koji promene odluku, ili jednostavno odluče da izađu ili ostanu kod kuće, može promeniti političku istoriju čitave zemlje.

Od izbora 1883. do 2012. politički sistem Srbije menjao se gotovo do neprepoznatljivosti.

Nestale su dinastije.

Nestala je Kraljevina Jugoslavija.

Nestao je jednopartijski socijalistički sistem.

Nestala je i Savezna Republika Jugoslavija.

Promenili su se ustavi, granice, izborne jedinice, način glasanja i političke stranke.

Ali jedna stvar ostala je gotovo ista.

Najdramatičniji trenutak izbora često nije sam dan glasanja.

To je trenutak kada rezultat postane poznat — i kada se postavi pitanje šta će poražena strana uraditi sa njim.

Hoće li ga prihvatiti?

Pokušati da ga promeni?

Tražiti novo glasanje?

Izaći na ulicu?

Ili se vratiti četiri godine kasnije i pokušati ponovo?

Zbog toga istorija izbora na ovim prostorima nije samo istorija političkih stranaka.

To je istorija odnosa društva prema vlasti.

Od kralja Milana, koji nije želeo da prepusti vladu radikalima iako su pobedili na izborima, do zime 1996. kada su građani mesecima tražili priznavanje lokalnih rezultata; od spora oko prvog ili drugog kruga 2000. do Nikolićeve pobede iz trećeg velikog duela sa Tadićem — glasačka kutija je više puta bila mesto na kojem se prelamala mnogo veća borba.

Borba oko pitanja ko ima poslednju reč.

Vladar?

Partija?

Institucije?

Ulica?

Ili birač?

U demokratskom sistemu odgovor bi trebalo da bude najjednostavniji od svih.

Ali istorija ovog prostora pokazuje koliko je dugo trebalo da ta jednostavna rečenica postane političko pravilo:

izbore ne odlučuje onaj ko broji političku moć — već glas koji građanin ostavi u kutiji, pod uslovom da je država spremna da taj glas zaista prizna.

SUTRA: SPECIJALNI DODATAK – ASTROLOŠKA ANALIZA PREDSTOJEĆIH IZBORA U SRBIJI