Na jugoistoku Bačke, između Dunava, Tise i ravnice koja se proteže prema Novom Sadu, nalazi se oblast čije ime čuva uspomenu na jednu neobičnu vojničku zajednicu. To je Šajkaška, zemlja Šajkaša — ljudi koji nisu bili samo pešaci, graničari ili mornari, već sve to istovremeno.

Njihovo glavno oružje nisu bili veliki ratni brodovi kakve povezujemo sa pomorskim silama. Bile su to šajke — relativno mala, uska i pokretljiva rečna plovila, prilagođena Dunavu, Tisi, Savi i njihovim rukavcima. Na njima su Šajkaši patrolirali, prevozili vojsku, izviđali neprijatelja, napadali njegove položaje i sprečavali prelazak osmanskih jedinica preko velikih reka.

Vekovima su bili deo ratova između Ugarske, Habzburške monarhije i Osmanskog carstva.

Među njima je bilo različitih južnoslovenskih stanovnika, ali su vremenom upravo Srbi činili veoma značajan, a u nekim periodima dominantan deo šajkaških jedinica. Širenje Osmanlija prema severu pretvaralo je izbeglice iz krajeva južno od Save i Dunava u graničare Habzburške monarhije. Za zemlju, određene privilegije i poseban status, oni su prihvatali obavezu da gotovo čitav život provedu spremni za rat.

Šajkaš je morao znati da vesla, upravlja plovilom, gađa iz vatrenog oružja, rukuje topom, prelazi reku, gradi pontonske prelaze, izviđa močvaru, bori se na kopnu i preživi u uslovima u kojima klasična pešadijska jedinica često nije mogla ni da se kreće.

Njihova istorija zato nije samo lokalna priča o jednom delu Bačke.

Šajkaši su ratovali duž Dunava, Tise, Save i drugih evropskih reka, nalazili se u velikim habzburško-osmanskim sukobima i odlazili na ratišta daleko od svojih kuća.

A onda je njihovo ime učinilo nešto neobično.

Preživelo je vojnu jedinicu.

Ostalo je u nazivu čitavog kraja — Šajkaške.

A preko jedne jednostavne vojničke kape ušlo je i u jedan od najprepoznatljivijih simbola moderne Srbije.

Ta kapa danas se zove — šajkača.

KO SU BILI ŠAJKAŠI — RATNICI SA DUNAVA KOJI SU ŽIVELI IZMEĐU DVA CARSTVA

Ratovanje na Dunavu ima dugu istoriju.

Reka je istovremeno bila put, granica, trgovačka arterija i vojna prepreka. Onaj ko je kontrolisao reku mogao je brzo prevoziti vojsku i snabdevanje, napadati neprijateljsku obalu ili sprečavati njegove jedinice da pređu na drugu stranu.

Zbog toga su još srednjovekovne države organizovale posebne rečne jedinice.

Šajkaši se kao posebna vrsta ratnika jasno pojavljuju u istoriji Ugarskog kraljevstva tokom kasnog srednjeg veka, naročito u 15. veku, kada osmansko napredovanje prema Dunavu postaje najveći bezbednosni problem južne Ugarske.

Njihovo ime potiče od šajke, ratnog rečnog plovila.

Šajke nisu bile ogromni brodovi.

Upravo suprotno.

Njihova prednost bila je pokretljivost. Mogle su da se kreću rekama, rukavcima i plićacima gde bi veliki brodovi imali problema. Pokretale su se veslima, a pojedine su koristile i jedra. Naoružanje je zavisilo od veličine i perioda, ali je moglo uključivati lake topove i ručno vatreno oružje.

Posada je morala biti izuzetno uvežbana.

Tokom rata Šajkaši su izviđali obalu, prevozili pešadiju, pratili transportne brodove, štitili mostove i pontone, dopremali municiju i izvodili iznenadne napade.

Reka koja je kopnenoj vojsci predstavljala prepreku, za njih je bila put.

Srbi su u te jedinice ulazili u velikom broju naročito tokom osmanskih osvajanja srpskih zemalja.

Posle pada Smedereva i Srpske despotovine 1459. godine, veliki broj ljudi prešao je na ugarsku teritoriju. Među njima su bili plemići, ratnici i stanovništvo naviknuto na život u pograničnom području.

Srpski Šajkaši nalazili su se ne samo oko Beograda i donjeg Dunava nego i daleko severnije.

Njihove zajednice postojale su oko Komorana, Ostrogona i drugih mesta u tadašnjoj Ugarskoj.

Padom Beograda 1521. i katastrofalnim porazom Ugarske kod Mohača 1526. politička karta čitavog regiona se promenila.

Osmansko carstvo zauzelo je veliki deo Ugarske.

Dunav je postao jedna od glavnih linija sukoba između Osmanlija i Habzburga.

Šajkaši su sada ratovali u službi Habzburške monarhije.

Za carsku vlast predstavljali su dragocene vojnike upravo zato što su poznavali reke i način ratovanja protiv Osmanlija.

Ali biti Šajkaš nije značilo samo obavljati vojnički posao nekoliko godina.

Postepeno se stvarala posebna graničarska zajednica.

Porodica je dobijala zemlju i određene privilegije, ali je iz nje morao dolaziti vojnik.

Kada stigne naredba, zemljoradnik je ostavljao plug, uzimao oružje i odlazio na dužnost.

Tako nastaje neobičan tip društva u kojem granica između civila i vojnika gotovo nije postojala.

Šajkaš je obrađivao njivu.

Ali je istovremeno bio vojnik carstva.

Njegova kuća bila je i dom jedne porodice i deo ogromnog odbrambenog sistema.

NASTANAK ŠAJKAŠKE — MARIJA TEREZIJA, TITEL I VOJNIČKA ZEMLJA IZMEĐU DUNAVA I TISE

Ključna godina za nastanak Šajkaške kakvu danas poznajemo jeste 1763.

Posle dugih habzburško-osmanskih ratova granica dva carstva pomerila se prema Dunavu i Savi. Šajkaške jedinice koje su ranije bile stacionirane dalje na severu trebalo je približiti novoj granici.

Carica Marija Terezija donela je odluku o formiranju Šajkaškog graničarskog bataljona.

Njegovo sedište postao je Titel.

Položaj Titela bio je gotovo savršen.

Nalazio se u blizini ušća Tise u Dunav, na prostoru sa kojeg se moglo kontrolisati kretanje na dve velike reke. Titelski breg pružao je pregled ravnice i plovnih puteva, dok je okolni močvarni teren predstavljao prirodnu prepreku neprijatelju.

U sastav Bataljona najpre su ušli Titel, Lok, Mošorin, Gardinovci, Vilovo i Žabalj.

Kasnije se područje proširivalo i uključilo Gospođince, Kovilj, Šajkaš, Đurđevo, Kać, Čurug, Nadalj i druge jedinice šajkaškog vojnog prostora.

Tako nastaje istorijska oblast Šajkaška.

To nije bila nezavisna država.

Nije imala svog kralja ili predsednika.

Ali nije bila ni običan skup sela pod civilnom upravom.

Pripadala je sistemu Vojne granice i imala posebno uređeni vojni život.

Šajkaški bataljon bio je organizovan u čete, odnosno kompanije. Postojala je hijerarhija, vojna komanda, magacini, radionice, skladišta oružja i sistem mobilizacije.

U Titelu su se popravljale i izrađivale šajke.

Tu su bili vojni objekti i komanda.

Vremenom su nastajale škole, zdravstvene ustanove i druge službe potrebne zajednici koja je živela pod gotovo stalnim vojnim režimom.

Graničari su za svoju službu imali određena prava na zemlju i oslobađanja od dela feudalnih obaveza kakve su postojale u civilnim oblastima.

Ali cena je bila visoka.

Vojna obaveza nije bila povremena.

Muškarac sposoban za službu morao je biti spreman da bude pozvan kada god to carstvo zahteva.

A carstvo je ratovalo često.

Šajkaši nisu slati samo protiv Osmanlija.

Kada je Habzburška monarhija ratovala u drugim delovima Evrope, i ljudi iz Šajkaške mogli su završiti stotinama kilometara od Tise i Dunava.

Borili su se kao rečni vojnici, ali sve češće i kao pešadija.

Ratovali su u Italiji i drugim evropskim kampanjama Habzburške monarhije.

Tako je nastao poseban lokalni identitet.

Stanovnik Šajkaške nije sebe doživljavao samo kao seljaka iz Žablja, Mošorina ili Titela.

Bio je graničar.

Vojna tradicija prenosila se sa oca na sina.

Oružje, uniforma, disciplina i spremnost za mobilizaciju bili su deo svakodnevnog života.

U tome treba tražiti i koren kasnije predstave o svojevrsnoj „Šajkaškoj republici“.

Taj izraz se ponekad koristi u popularnom govoru kako bi opisao izdvojenost, samostalnost duha i poseban status Šajkaške.

Ali istorijska Šajkaška republika kao formalno proglašena država nije postojala.

Šajkaška je bila vojno-graničarska oblast Habzburške monarhije.

Imala je poseban status i snažnu vojničku samosvest, ali nije bila republika u ustavnopravnom smislu.

Najbliže trenutku kada se oblast našla u okviru posebnog srpskog političkog projekta došlo je 1848. godine.

A upravo će tada Šajkaši odigrati možda najdramatičniju ulogu u svojoj istoriji.

1848. GODINA — ŠAJKAŠKA KAO TVRĐAVA SRPSKOG POKRETA

Revolucionarna 1848. potresla je gotovo čitavu Evropu.

U Beču je izbila revolucija.

U Pešti je mađarski nacionalni pokret zahtevao političku samostalnost od Beča.

Ali pitanje koje je odmah otvoreno glasilo je: šta će se dogoditi sa narodima koji žive u Ugarskoj, ali nisu Mađari?

Srbi u južnoj Ugarskoj tražili su priznanje svog jezika, crkvenih i nacionalnih prava i teritorijalnu autonomiju.

Na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. proglašena je Srpska Vojvodina.

Josif Rajačić proglašen je patrijarhom, a Stevan Šupljikac vojvodom.

Ubrzo su pregovori ustupili mesto oružju.

Šajkaška se našla u centru sukoba.

Razlog je bio jednostavan.

Za razliku od običnog civilnog stanovništva, Šajkaši su već bili vojno organizovani.

Imali su oružje.

Imali su obuku.

Imali su oficire.

Poznavali su teren.

Imali su iskustvo ratovanja.

I imali su pristup šajkama i vojnoj infrastrukturi.

Zbog toga su postali jedna od najvažnijih snaga srpskog pokreta u Bačkoj.

Posebno se istakao mladi Đorđe Stratimirović, jedan od najvažnijih vojnih vođa srpskog pokreta 1848–1849.

Srpske snage dobile su i pomoć dobrovoljaca iz Kneževine Srbije.

Hiljade ljudi prelazile su Savu i Dunav kako bi učestvovale u borbama.

Među poznatim komandantima dobrovoljaca bio je Stevan Knićanin.

Šajkaška je postala svojevrsni vojni štit prostora oko Tise i Dunava.

Borbe su vođene kod Mošorina, Vilova, Kaća, Budisave, Titela i drugih mesta.

Titelski plato imao je ogroman strateški značaj.

Ko bi ga kontrolisao, imao bi snažan položaj nad ušćem Tise u Dunav i mogućnost da utiče na komunikacije kroz čitav region.

Šajkaši su koristili iskustvo koje su generacije njihovih porodica sticale u graničarskoj službi.

Nisu bili samo borci na vodi.

Mogli su da se bore kao pešadija, rukovode artiljerijom, grade položaje i koriste močvarni teren.

Jedan od šajkaških vođa, Zarija „Čiča“ Jovanović, okupio je veliki odred Šajkaša i postao poznat po borbama protiv mađarskih snaga.

Godina 1849. bila je posebno teška.

Mađarska vojska prešla je u veliku ofanzivu, a niz srpskih položaja našao se pod snažnim pritiskom.

Šajkaška je bila napadana iz više pravaca.

Sela su stradala.

Stanovništvo je bežalo.

Kuće su paljene.

Borba više nije bila profesionalni rat dve vojske.

Postala je i građanski i nacionalni sukob koji je zahvatio civilno stanovništvo.

Upravo iz tog perioda nastao je veliki deo kasnije herojske tradicije Šajkaša.

U kolektivnom sećanju oni više nisu bili samo carski graničari koji služe Habsburzima.

Postali su borci za srpska nacionalna prava.

Tu treba tražiti i razlog zbog kojeg se 1848–1849. ponekad stvara predstava o Šajkaškoj kao gotovo posebnoj „republici“.

Ona je tada zaista imala visok stepen ratne samostalnosti i bila jedno od ključnih područja Srpske Vojvodine.

Ali formalna Šajkaška republika nije proglašena.

Postojala je Srpska Vojvodina, revolucionarno proglašena autonomna srpska oblast, a Šajkaška je predstavljala jedno od njenih najznačajnijih vojnih uporišta.

Posle sloma mađarske revolucije 1849. Beč nije jednostavno ostvario sve zahteve srpskog pokreta.

Stvoreno je Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, ali Šajkaška je ponovo ostala u sistemu Vojne granice.

Stari vojnički svet ipak je ulazio u poslednju fazu.

Parobrod je počeo da potiskuje tradicionalnu šajku.

Promenilo se ratovanje.

Promenila se država.

A Šajkaši su sve više postajali pešaci.

OD ŠAJKE DO ŠAJKAČE — KAKO JE GRANIČARSKA KAPA POSTALA SIMBOL SRBIJE

Možda nijedan deo nasleđa Šajkaša nije toliko poznat kao šajkača.

Paradoks je u tome što milioni ljudi prepoznaju kapu, dok mnogo manje njih zna ko su bili ljudi po kojima je dobila ime.

Šajkača se danas često doživljava kao tipično šumadijska kapa.

Na starim fotografijama srpskog sela gotovo je nemoguće zamisliti domaćina bez nje.

Srpski vojnici nosili su je tokom srpsko-turskih ratova, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Sa srpskom vojskom prešla je Albaniju, stigla na Krf, bila na Solunskom frontu i vratila se u oslobođenu zemlju 1918.

Ali njen put do Šumadije vodi preko Vojne granice i Šajkaške.

U propisima za graničarsku vojsku iz prve polovine 19. veka pojavljuje se jednostavna logorska kapa poznata pod nemačkim nazivima „Lagermütze“ i „Furagiermütze“.

Bila je mnogo praktičnija od visokih i tvrdih vojničkih kapa koje su se nosile u paradnim prilikama.

Mogla se lako saviti.

Nije smetala pri radu.

Bila je jeftina.

Mogla se nositi u logoru, na maršu i tokom svakodnevnih vojničkih poslova.

Takvu kapu koristili su i graničari Šajkaške.

Tokom revolucije 1848–1849. srpski dobrovoljci iz Kneževine Srbije našli su se rame uz rame sa Šajkašima.

Tada se sa tom vrstom graničarske kape neposredno susreće veliki broj ljudi iz Srbije.

Posle završetka sukoba kapa je postepeno prelazila preko Save i Dunava.

U Srbiji je 1870. propisom uvedena vojnička kapa koja je trebalo da ima oblik graničarske kape.

U propisima iz 1876. već se pojavljuje naziv „šajkaška kapa“.

Od tada počinje njeno veliko širenje.

Srpsko-turski ratovi 1876–1878. pretvaraju je u vidljivo obeležje srpske vojske.

Iz vojske prelazi među civilno stanovništvo.

A zatim se događa nešto što je često slučaj sa nacionalnim simbolima — ljudi zaborave njegov složen početak i počnu da ga doživljavaju kao nešto što je „oduvek“ postojalo.

Šajkača postaje kapa srpskog seljaka.

Kapa vojnika.

Kapa ustanika.

Kapa rezerviste.

Do početka 20. veka ona je već jedan od vizuelnih znakova Srbije.

Popularno objašnjenje kaže da svojim oblikom podseća na prevrnutu šajku, pa da je zato dobila ime.

Takva simbolika je privlačna i oblik kape zaista može podsetiti na brodić gledan odozgo.

Međutim, istorijski sigurnija veza jeste sama činjenica da je kapa naziv dobila preko Šajkaša i njihove graničarske tradicije.

Treba biti oprezan i sa drugom popularnom pričom — da je austrougarska vojska napravila ogromnu količinu takvih kapa, da ih nije želeo Franc Ferdinand, pa ih je Srbija kupila jeftino.

Problem je očigledan već u datumima.

Šajkaška kapa ulazi u srpske vojne propise mnogo pre nego što je Franc Ferdinand postao figura sa kakvom se ta legenda obično povezuje.

Istorija je zanimljivija i bez takvog dodatka.

Jedna praktična kapa habzburških graničara prešla je u vojsku druge države.

Zatim je postala deo narodne odeće.

Na kraju se pretvorila u nacionalni simbol.

Retko koji deo vojne uniforme imao je takvu sudbinu.

KRAJ ŠAJKAŠKOG BATALJONA — I ZAŠTO ŠAJKAŠI NISU NESTALI IZ ISTORIJE

Sredinom 19. veka bilo je jasno da tradicionalni šajkaški sistem pripada vremenu koje prolazi.

Parobrodi su promenili rečni saobraćaj.

Moderna artiljerija promenila je ratovanje.

Železnica je počela da menja vojnu logistiku.

Velike evropske države stvarale su nove tipove stalnih armija.

Stari graničar koji istovremeno obrađuje zemlju i po potrebi odlazi na šajku više nije odgovarao novom vojnom dobu.

Godine 1852. Šajkaški bataljon pretvoren je u Titelski pešadijski bataljon.

To je bio simboličan trenutak.

Šajka je počela da nestaje iz njegove suštine.

Ali ljudi nisu prestali da ratuju.

Bivši rečni borci nastavili su da služe kao pešadija Habzburške monarhije i odlaze na evropska ratišta.

Konačno je 1873. godine vojna organizacija Šajkaške ukinuta.

Oblast je izašla iz sistema Vojne granice i uključena u civilnu upravu ugarskog dela Monarhije.

Za porodicu koja je generacijama živela kao graničarska, promena je bila ogromna.

Više nije postojala stara vojna obaveza.

Ali nestale su i privilegije koje su je pratile.

Odjednom je stanovništvo trebalo da živi prema pravilima civilnog društva.

Granica koju su njihovi preci čuvali pomerila se daleko na jug.

Osmansko carstvo više nije stajalo preko puta Dunava kao u 18. veku.

Ipak, ime Šajkaška ostalo je.

Danas ono označava istorijsko-geografsku oblast jugoistočne Bačke.

Titel, Žabalj, Čurug, Mošorin, Gardinovci, Vilovo, Lok, Đurđevo, Gospođinci, Šajkaš, Kać, Kovilj, Budisava, Nadalj i okolni prostor i dalje nose različite tragove nekadašnjeg graničarskog sveta.

U Titelu su ostali vojni objekti i uspomena na nekadašnju komandu.

U crkvenim knjigama i arhivima nalaze se imena generacija graničara.

U lokalnim pričama opstale su uspomene na ratnike sa Tise i Dunava.

A njihovo najpoznatije nasleđe završilo je stotinama kilometara južnije.

Šajkača je postala deo identiteta Srbije.

To je neobičan istorijski obrt.

Šajkaši su vekovima bili vojnici Ugarske i Habzburške monarhije.

Čuvali su granicu jedne velike srednjoevropske države.

Ali su u velikom broju bili Srbi, čuvali pravoslavnu veru, govorili svojim jezikom i razvili snažan osećaj zajednice.

Kada su 1848. nacionalna pitanja potisnula staru carsku lojalnost, mnogi od njih svoje vojno iskustvo stavili su u službu srpskog pokreta.

Dobrovoljci iz Srbije vratili su se kući sa uspomenom na njihove borbe — i sa kapom koja će uskoro postati njihova.

Zato priča o Šajkašima nije jednostavna priča o tome „čiji“ su oni bili.

U jednom vremenu čovek je mogao istovremeno biti Srbin po poreklu i veri, stanovnik Vojne granice, podanik habzburškog cara i pripadnik jedinice koja ratuje stotinama kilometara od njegovog zavičaja.

Takva je bila evropska granica 18. i 19. veka.

Šajkaši su možda najbolji primer tog sveta.

Njihove šajke više ne patroliraju Dunavom.

Nema stražara koji sa Titelskog brega posmatra da li se sa druge strane reke pojavljuje neprijateljska vojska.

Ne postoji Šajkaški bataljon.

Nema ni posebne vojničke zemlje sa starim graničarskim privilegijama.

Ali njihova istorija nije nestala.

Ostala je u nazivu Šajkaške.

Ostala je u vojnoj tradiciji srpskog Podunavlja.

Ostala je u pričama o borbama 1848. godine.

I, na najneobičniji način, ostala je na glavama miliona ljudi.

Jer kada danas vidimo šajkaču, obično pomislimo na Šumadiju, srpskog seljaka, vojnika sa Cera i Kolubare ili ratnike koji su prošli Albaniju i Solunski front.

Mnogo ređe pomislimo na čamac.

Na Tisu.

Na Titel.

Na mokru palubu male ratne lađe.

Na graničara koji u jednoj ruci drži veslo, a pored sebe ima pušku i top.

A upravo tu počinje istorija imena koje je kapa ponela.

Pre šajkače bili su Šajkaši.

Pre Šajkaša bila je šajka.

I zato jedan od najpoznatijih simbola Srbije u svom imenu i danas čuva sećanje na gotovo zaboravljenu rečnu vojsku koja je vekovima ratovala između dva carstva.

Mr. D. Tovarišić