Na prvi pogled, reka deluje kao jedna od najpredvidljivijih pojava u prirodi. Voda izvire na višem terenu, kreće niz padinu, spaja se sa drugim tokovima i na kraju završava u jezeru, moru ili drugoj reci. Tako učimo u školi, tako izgleda većina karata i tako funkcioniše osnovni zakon gravitacije. Ipak, stvarnost je mnogo zanimljivija.

Postoje reke koje privremeno teku „unazad“, reke koje menjaju smer tokom velikih poplava, reke čiji je tok čovek potpuno preokrenuo, reke koje su u geološkoj prošlosti tekle ka jednom moru, a danas završavaju u sasvim drugom slivu. Postoje čak i slučajevi u kojima se jedan vodotok rascepi na dva dela koji odlaze prema različitim okeanima.

Reka, dakle, nije nepomična linija na karti.

Ona je živ sistem.

Njeno korito može da se pomeri, preseče meandar, napusti staru dolinu, bude zarobljeno susednim slivom ili blokirano nanosima i ledom. Veliki zemljotres može promeniti nagib terena. Klizište može zatvoriti dolinu. Vulkanska lava može preusmeriti čitav vodotok. Čovek branama, kanalima i nasipima može naterati vodu da ide pravcem kojim nikada ranije nije išla.

Zato kada kažemo da neka reka „teče unazad“, iza te naizgled paradoksalne rečenice krije se više potpuno različitih prirodnih i veštačkih procesa.

DA LI REKA ZAISTA MOŽE DA TEČE UZBRDO?

Najkraći odgovor je — ne, barem ne u uobičajenom smislu.

Voda u reci ne može trajno da savlada gravitaciju i spontano se kreće od niže ka višoj nadmorskoj visini. Kada izgleda da reka teče „uzbrdo“, gotovo uvek postoji neko drugo objašnjenje.

Najčešće je u pitanju optička varka.

U planinskim predelima, pustinjama ili širokim ravnicama horizont može biti teško proceniti. Ako nema jasne referentne tačke, čovek ponekad pogrešno proceni nagib terena i dobije utisak da voda teče nagore.

Ali mnogo zanimljiviji su slučajevi u kojima voda zaista kratkotrajno menja smer.

Jedan od najčešćih uzroka jesu velike plime.

Na ušćima velikih reka, naročito tamo gde plimni talas prodire duboko u kopno, nivo mora može toliko porasti da potisne rečnu vodu uzvodno.

To ne znači da je čitava reka promenila smer.

Reč je o privremenom uticaju mora.

Tokom nekoliko sati voda na donjem delu reke može zaista da se kreće prema unutrašnjosti kontinenta.

U nekim estuarima taj efekat je toliko snažan da nastaje takozvani plimni talas ili bore — zid vode koji se kreće uzvodno.

Takvi talasi pojavljuju se, na primer, na rekama u Kini, Brazilu, Velikoj Britaniji i drugim delovima sveta.

Jedan od najpoznatijih primera je reka Ćijantang u Kini, gde plimni talas može dostići impresivne dimenzije.

Sličan fenomen javlja se i u basenu Amazona, gde se plimni talas poznat kao pororoka kreće uzvodno i može preći velike udaljenosti.

Drugi uzrok privremenog obrnutog toka mogu biti ekstremne poplave.

Kada pritoka nabuja mnogo više od glavne reke, može potisnuti vodu u suprotnom smeru kroz donji deo svog ušća.

Zamislimo dve reke koje se spajaju.

Ako manja reka iznenada primi ogromnu količinu padavina, njen nivo može postati viši od nivoa glavne reke. Tada se deo vode može kratkotrajno kretati u smeru koji je suprotan normalnom toku.

Slične pojave mogu se dešavati i između reka i jezera.

Ako nivo velikog jezera ili akumulacije naglo poraste, voda se može vratiti u pritoke.

Na velikim ravničarskim rekama postoji još jedan faktor — vetar.

Veoma snažan i dugotrajan vetar može na plitkim vodama podići nivo na jednoj strani i izazvati povratno kretanje površinskih slojeva vode.

Takav efekat obično nije dovoljan da preokrene čitav veliki rečni tok, ali na kanalima, deltama i plitkim ušćima može biti veoma primetan.

Dakle, reka može privremeno „teći unazad“, ali to je skoro uvek rezultat razlike u nivou vode.

A voda, bez obzira na ono što vidi posmatrač, i dalje ide tamo gde je u tom trenutku hidraulički nivo niži.

KAKO POPLAVA MOŽE DA NATERA REKU DA PROMENI SMER

Reke ne teku kroz betonske cevi.

Njihova korita su prirodne strukture izgrađene od stena, peska, šljunka, mulja i gline. Zato velika voda može potpuno preoblikovati pejzaž.

Najdramatičnije promene događaju se tokom ekstremnih poplava.

Kada količina vode postane mnogo veća nego što korito može da primi, reka se izliva preko obala. Voda tada počinje da traži najkraći i najniži put kroz okolnu ravnicu.

Ako pronađe povoljniji pravac, može probiti novo korito.

To se naziva avulzija.

Avulzija je jedan od najvažnijih procesa u ravničarskim rečnim sistemima.

Reka tada ne pomera korito nekoliko metara.

Može ga napustiti kilometrima.

Staro korito ostaje kao mrtvaja, močvara ili niz jezera, dok se glavni tok prebacuje u sasvim drugi deo doline.

U velikim deltama to je normalan proces.

Reke nose ogromne količine nanosa. Taj nanos se taloži u koritu i postepeno ga podiže.

Posle dovoljno vremena, korito može postati više od okolne ravnice.

Tada je dovoljna velika poplava da voda probije obalu i pronađe niži put.

Zbog toga su velike delte izuzetno dinamične.

Misisipi, Žuta reka, Gang, Brahmaputra, Mekong i druge velike reke tokom istorije često su menjale položaj svojih glavnih rukavaca.

Žuta reka u Kini verovatno je jedan od najdramatičnijih primera.

Zbog ogromne količine lesa koji nosi, njeno korito se brzo zatrpava nanosom. Tokom istorije više puta je menjala smer i ušće.

U pojedinim periodima ulivala se u more stotinama kilometara dalje od mesta gde danas završava.

Takve promene nisu bile samo geografske.

Odlučivale su o životu miliona ljudi.

Kada velika reka napusti staro korito, područja koja su zavisila od nje mogu ostati bez vode. Istovremeno, novi pravac može izazvati katastrofalne poplave tamo gde stanovništvo nije naviklo na rečni tok.

Kod manjih reka promene su manje spektakularne, ali veoma česte.

Meandri se stalno pomeraju.

Na spoljašnjoj strani krivine voda teče brže i potkopava obalu. Na unutrašnjoj strani brzina je manja i taloži se nanos.

Zbog toga se rečna krivina postepeno pomera.

Dva susedna dela meandra mogu se toliko približiti da tokom poplave voda probije uzak pojas zemlje između njih.

Reka tada dobija kraći pravac.

Stari luk ostaje odsečen.

Tako nastaju mrtvaje ili jezera potkovice.

Na karti može izgledati kao da je reka „odjednom“ promenila tok.

U stvarnosti je proces možda trajao decenijama, sve dok jedna velika poplava nije završila posao za nekoliko sati.

Zato su karte reka samo trenutni snimak.

Ako bismo neke velike ravničarske reke posmatrali tokom nekoliko hiljada godina, videli bismo da njihova korita izgledaju kao zmija koja se neprestano pomera preko ravnice.

KADA JEDNA REKA „UKRADE“ DRUGU

Još neobičniji proces naziva se rečno zarobljavanje ili rečna piraterija.

Naziv zvuči gotovo književno, ali opisuje sasvim stvarnu geološku pojavu.

Dva rečna sistema mogu vekovima teći jedan pored drugog, svaki prema svom moru ili velikoj reci.

Ali jedan vodotok može imati veći pad i jaču erozivnu snagu.

On postepeno useca svoju dolinu unazad prema izvorištu.

Ako erozija stigne do susednog sliva, može probiti razvođe.

Tada voda koja je ranije pripadala jednoj reci počinje da odlazi drugoj.

Jedna reka praktično „krade“ izvorišni deo susedne reke.

Posledice mogu biti ogromne.

Reka koja dobije novu vodu postaje snažnija.

Reka koja je izgubila gornji deo sliva slabi.

Može ostati neobično široka dolina u kojoj teče mala reka — trag vremena kada je kroz istu dolinu prolazio mnogo veći vodotok.

Geografi takve oblike koriste kao dokaz da je došlo do rečnog zarobljavanja.

Ovaj proces posebno je čest u planinskim oblastima gde tektonsko izdizanje i erozija stalno menjaju nagib terena.

Na veoma dugim vremenskim skalama može promeniti čitavu hidrografsku kartu nekog kontinenta.

Primeri rečnog zarobljavanja pronađeni su u Alpima, Himalajima, Apalačima, na Balkanu i u mnogim drugim oblastima.

Jedan od posebno zanimljivih modernih primera dogodio se u Kanadi.

Reka Slims na području Jukona nekada je odvodila vodu sa jednog velikog glečera prema jednom sistemu jezera.

Ali povlačenje glečera promenilo je raspored otopljene vode.

Tokom veoma kratkog vremena veliki deo vode preusmeren je prema drugoj reci i drugom slivu.

Vodotok koji je decenijama bio snažna glečerska reka gotovo je nestao.

Naučnici su ovaj događaj opisivali kao savremeni primer rečne piraterije.

Posebno je zanimljivo što se proces koji se obično zamišlja na geološkoj skali od hiljada godina odigrao gotovo pred ljudskim očima.

Takvi primeri pokazuju da razvođe nije večna granica.

Mi na kartama crtamo liniju koja određuje da li će kap kiše završiti, na primer, u Atlantiku ili u drugom moru.

Ali priroda tu liniju može pomeriti.

Ponekad nekoliko metara.

Ponekad kilometrima.

A tokom geološke istorije čitavi rečni sistemi mogu biti potpuno reorganizovani.

Zbog toga današnji tokovi velikih reka nisu nužno isti kao pre nekoliko miliona godina.

Amazon, Dunav, Rajna, Nil i druge velike reke imaju veoma složenu geološku prošlost.

Njihovi današnji slivovi rezultat su dugog procesa izdizanja planina, spuštanja nizija, erozije i tektonskih promena.

Reka može izgledati večna samo zato što je ljudski život prekratak da bismo videli koliko se pejzaž zapravo menja.

ZEMLJOTRESI, KLIZIŠTA, LED I VULKANI — KADA PRIRODA PRESEČE REKU

Nije potrebna samo erozija da bi reka promenila pravac.

Ponekad promena dolazi naglo.

Zemljotres može podići ili spustiti deo terena.

Ako se promeni nagib doline, menja se i način na koji voda teče.

Veliki tektonski događaji mogu čak stvoriti nova jezera ili zatvoriti postojeće doline.

Još neposredniji efekat imaju klizišta.

Ogromna masa stena i zemlje može se srušiti u dolinu i napraviti prirodnu branu.

Reka tada prestaje da teče starim koritom.

Iza prepreke počinje da se formira jezero.

Voda raste sve dok ne pronađe novi izlaz.

Ako pređe preko najniže tačke klizišta, počinje da useca novo korito.

U ekstremnim slučajevima prirodna brana može iznenada pući i izazvati katastrofalni poplavni talas nizvodno.

Takvi događaji zabeleženi su u mnogim planinskim područjima.

Na Himalajima su posebno opasni zbog strmih padina, zemljotresa, velikih reka i guste naseljenosti dolina.

Vulkanske erupcije mogu učiniti nešto slično.

Tok lave ili vulkanski materijal može pregrađivati doline.

Nakon erupcije reka mora pronaći novi put oko prepreke.

Na Islandu postoji još neobičniji fenomen.

Vulkanske erupcije ispod glečera mogu naglo otopiti ogromne količine leda.

Nastaju katastrofalne poplave poznate kao jökulhlaup.

Takav talas vode može za nekoliko sati preoblikovati čitav rečni sistem.

Led ima važnu ulogu i bez vulkana.

Tokom zime na velikim severnim rekama mogu nastati ledene brane.

Komadi leda gomilaju se u koritu i blokiraju protok.

Voda se tada vraća uzvodno, izliva preko obala ili ulazi u sporedne kanale.

Posmatrač može dobiti utisak da se reka potpuno preokrenula.

Slične pojave događaju se u delovima Kanade, Rusije i Aljaske.

Postoji još jedan ekstreman uzrok promene rečnog toka — pad meteorita.

U geološkoj prošlosti veliki udarni krateri mogli su promeniti reljef dovoljno da poremete lokalne sisteme odvodnjavanja.

To je, naravno, veoma retko.

Mnogo češće su klimatske promene.

Promena količine padavina može jednu reku ojačati, a drugu oslabiti.

Ledeno doba može zatvoriti određeni pravac ogromnim ledenim pokrivačem.

Kada glečer blokira dolinu, voda mora pronaći drugi izlaz.

U Severnoj Americi i Evropi današnji rečni sistemi u velikoj meri nose tragove poslednjeg ledenog doba.

Reke koje danas izgledaju kao prirodne i stabilne često su rezultat pravca koji su morale da izaberu jer je njihov stari put nekada bio blokiran ledom.

Drugim rečima, čak ni najveće reke nisu samo proizvod gravitacije.

One su rezultat neprekidne borbe između vode i reljefa.

A reljef se menja.

KADA ČOVEK NATERA REKU DA TEČE DRUGIM PUTEM

Priroda menja reke sporo ili naglo.

Ali čovek je postao sila koja to može učiniti namerno.

Jedan od najpoznatijih primera nalazi se u Sjedinjenim Državama.

Reka Čikago prirodno je nekada tekla prema jezeru Mičigen.

Krajem 19. veka veliki problem predstavljalo je zagađenje grada.

Otpadne vode ulazile su u reku, a zatim u jezero iz kojeg je Čikago uzimao vodu za piće.

Rešenje je bilo radikalno.

Inženjeri su izgradili sistem kanala i 1900. godine praktično preokrenuli smer reke.

Umesto prema jezeru Mičigen, voda je počela da teče prema sistemu reke Misisipi.

To je jedan od najpoznatijih primera u svetu gde čovek nije samo regulisao tok reke već ga praktično preusmerio u drugi veliki sliv.

Slični zahvati izvedeni su širom planete.

Brane menjaju brzinu vode.

Akumulaciona jezera potapaju stara korita.

Kanali povezuju reke koje nikada prirodno nisu bile povezane.

Voda se pumpama prebacuje preko prirodnih razvođa.

Ogromni sistemi za navodnjavanje mogu odvesti toliko vode da reka više ni ne stigne do svog nekadašnjeg ušća.

Jedan od najdramatičnijih primera je reka Kolorado u Severnoj Americi.

Nekada je redovno donosila ogromne količine vode do Kalifornijskog zaliva.

Danas zbog brana, gradova i navodnjavanja veliki deo vode bude potrošen pre nego što stigne do mora.

Još ekstremniji primer nalazi se u centralnoj Aziji.

Reke Amu Darja i Sir Darja vekovima su napajale Aralsko jezero.

Tokom sovjetskog perioda ogromne količine vode preusmerene su za navodnjavanje, naročito za proizvodnju pamuka.

Rezultat je bio jedan od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba.

Aralsko jezero se dramatično smanjilo.

Reke nisu promenile smer u klasičnom smislu, ali je čovek toliko promenio njihovu količinu i raspodelu da je čitava geografija regiona postala drugačija.

Postoje i planovi kojima se voda velikih reka prebacuje stotinama kilometara do suvih oblasti.

Kina je izgradila ogromne sisteme za preusmeravanje vode sa juga zemlje prema severu.

Slični projekti postoje ili su razmatrani u Indiji, Rusiji, Sjedinjenim Državama i drugim državama.

Ali svaki put kada čovek promeni reku, menja mnogo više od toka vode.

Menja sediment.

Menja riblje migracije.

Menja podzemne vode.

Menja delte.

Menja obalu.

Menja poljoprivredu.

Menja čitave ekosisteme.

Reka nije cev kroz koju samo prolazi voda.

Ona je sistem koji povezuje planine, ravnice, močvare, podzemne vode, mora i živi svet.

Zato pitanje „može li reka da teče unazad“ zapravo otvara mnogo širu temu.

Da, reka može privremeno promeniti smer.

Može biti potisnuta plimom.

Može se vratiti zbog poplave.

Može probiti novo korito.

Može „ukrasti“ drugu reku.

Može je blokirati klizište.

Može je preusmeriti glečer.

Može je pomeriti zemljotres.

I može je preokrenuti čovek.

Ali iza svih tih pojava nalazi se isto pravilo.

Voda traži put ka nižem energetskom nivou.

Samo što taj put nije zauvek određen.

Planine se podižu.

Doline se usecaju.

Led dolazi i nestaje.

More raste i opada.

Reke donose nanos i zatrpavaju sopstvena korita.

Čovek gradi brane i kanale.

Zbog toga je možda najveća greška posmatrati reku kao nešto stalno.

Reka je proces.

Ono što na karti izgleda kao jedna plava linija zapravo je trenutni rezultat hiljada različitih sila.

Danas voda teče jednim pravcem.

Za sto godina korito može biti nekoliko kilometara dalje.

Za deset hiljada godina reka može pripadati drugom slivu.

A za nekoliko miliona godina može završavati u moru koje danas sa njom nema nikakve veze.

Zato geografija nije samo nauka o tome gde se nešto nalazi.

Ona je i nauka o tome kako se Zemljina površina neprestano menja.

A reke su možda njen najbolji dokaz.

Mr. D. Tovarišić