Kada se govori o najstarijim srpskim zemljama srednjeg veka, pažnja se najčešće usmerava na Rašku, Duklju, Zahumlje ili kasniju državu Nemanjića. Mnogo ređe se pominje Travunija, iako je ova oblast tokom ranog srednjeg veka zauzimala izuzetno važan prostor između jadranske obale i unutrašnjosti Balkana. Njeno političko središte nalazilo se u oblasti današnjeg Trebinja, a njene granice, u različitim periodima, obuhvatale su delove današnje istočne Hercegovine, primorja oko Boke kotorske i područja prema Dubrovniku.

Travunija nije bila velika država u smislu u kojem danas zamišljamo kraljevstva i carstva. Bila je tipična ranosrednjovekovna kneževina ili skup župa povezanih vlašću lokalnog kneza, čija je samostalnost zavisila od odnosa sa snažnijim susedima.

U jednom trenutku bila je vezana za srpsku kneževinu Vlastimirovića, kasnije se našla pod uticajem Duklje, Vizantije i drugih regionalnih sila, da bi kao posebna politička celina postepeno nestala. Ipak, ime Travunije i tradicija njenog središta u Trebinju preživeli su mnogo duže od njene samostalnosti.

Najvažniji pisani izvor za njenu ranu istoriju jeste delo vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita „De administrando imperio“ — „O upravljanju Carstvom“, nastalo sredinom 10. veka. Upravo zahvaljujući tom delu znamo imena prvih travunijskih vladara i ponešto o njihovim odnosima sa srpskim kneževima.

Ali tu počinje i problem.

Izvori za 8, 9. i 10. vek veoma su oskudni. Mnogi događaji poznati su samo iz jedne ili dve rečenice napisane decenijama, pa i vekovima nakon što su se odigrali. Zbog toga istorija Travunije nije niz precizno utvrđenih činjenica, već mozaik u kojem se sigurno znanje često dodiruje sa istorijskom rekonstrukcijom.

Ipak, iz tog mozaika može se videti država koja je nekoliko vekova opstajala na jednom od strateški najosetljivijih prostora istočnog Jadrana.

KAKO JE NASTALA TRAVUNIJA — ZEMLJA IZMEĐU PLANINA I JADRANA

Geografija je gotovo unapred odredila istoriju Travunije.

Njena teritorija nalazila se između planinske unutrašnjosti Hercegovine i jadranske obale. Na zapadu se približavala Zahumlju i području Dubrovnika, na jugu Duklji i Boki kotorskoj, dok se prema severu i istoku preko planinskih oblasti povezivala sa srpskom unutrašnjošću.

Takav položaj imao je dve posledice.

Prva je bila strateška važnost.

Ko je kontrolisao Travuniju mogao je da nadzire puteve koji su povezivali jadranske gradove sa unutrašnjošću Balkana.

Druga je bila politička nestabilnost.

Travunija je bila dovoljno značajna da je žele jači susedi, ali nedovoljno velika da bi dugoročno mogla potpuno samostalno da im se suprotstavi.

Njeno središte bilo je Trebinje.

Konstantin Porfirogenit u 10. veku navodi Travuniju i Konavle kao povezanu političku oblast, a među njenim naseljenim mestima pominje Trebinje, Vrm, Risan i još nekoliko mesta čija identifikacija nije potpuno sigurna.

Konavle su, prema istom izvoru, bile podređene Travuniji.

To znači da je tadašnja Travunija imala izlaz prema moru i kontrolisala važan prostor u neposrednom zaleđu Dubrovnika i Boke kotorske.

Kako je ta politička celina nastala?

Tu istorija postaje složenija.

Porfirogenit piše u 10. veku o događajima koji su se navodno odigrali nekoliko vekova ranije. Prema njegovom prikazu, Travunjani i Konavljani povezani su sa Srbima koji su se na Balkan doselili u vreme vizantijskog cara Iraklija u 7. veku.

Takvu vest ne treba čitati kao savremeni popis stanovništva iz 7. veka. Vizantijski autor opisivao je političku i etničku sliku Balkana iz perspektive svog vremena i koristio starije tradicije čija pouzdanost nije uvek moguće proveriti.

Ipak, za 9. i 10. vek političke veze Travunije sa srpskom kneževinom znatno su jasnije.

Osnovna jedinica vlasti bila je župa.

Župa je obuhvatala nekoliko naselja, polja, dolina ili planinskih oblasti, a na njenom čelu nalazio se župan. Više župa moglo se naći pod vrhovnom vlašću kneza.

Travunija je verovatno upravo tako funkcionisala — kao sistem lokalnih zajednica koje su priznavale zajedničkog gospodara iz oblasti Trebinja.

Njena privreda bila je prilagođena geografiji.

U planinskim oblastima važni su bili stočarstvo i poljoprivreda, u plodnijim kraškim poljima obrađivana je zemlja, dok je blizina Dubrovnika, Kotora i drugih jadranskih gradova omogućavala trgovinu.

Kroz ove krajeve prolazili su putevi kojima su se između primorja i unutrašnjosti kretali ljudi, stoka, so, metal, vino, tkanine i druga roba.

Zbog toga Travunija nije bila izolovana planinska oblast.

Naprotiv.

Nalazila se na dodiru dva sveta — jadranskog, mediteranskog i balkanskog zaleđa.

Upravo iz takvog političkog okruženja pojavljuje se prvi po imenu poznati travunijski vladar.

Bio je to župan Beloje.

BELOJEVIĆI — PRVA POZNATA DINASTIJA TRAVUNIJE

O Beloju gotovo ništa ne znamo osim da je bio župan Travunije u prvoj polovini 9. veka.

Ali jedna činjenica koju beleži Konstantin Porfirogenit izuzetno je važna.

Belojev sin Krajina oženio se ćerkom srpskog kneza Vlastimira.

Taj brak nije bio obična porodična veza.

U srednjem veku brakovi vladarskih porodica bili su instrument politike.

Vlastimir, koji je sredinom 9. veka učvršćivao srpsku kneževinu i ratovao protiv Bugarske, na taj način vezivao je Travuniju za svoju državu.

Porfirogenit navodi da je Vlastimir svome zetu Krajini dao viši položaj i učinio ga arhontom.

Reč „arhont“ u vizantijskim izvorima može označavati različite vrste lokalnih vladara i kneževa.

Posebno je zanimljiva prividna protivrečnost u Porfirogenitovom tekstu.

Sa jedne strane govori da je Krajina dobio visok stepen vlasti, dok sa druge kaže da su travunijski kneževi „uvek bili pod vlašću arhonta Srbije“.

To verovatno opisuje odnos kakav je bio veoma čest u ranom srednjem veku.

Travunijski knez mogao je biti gotovo potpuno samostalan u unutrašnjim poslovima, ali je priznavao vrhovnu vlast snažnijeg srpskog kneza.

Drugim rečima — Travunija nije bila obična provincija.

Imala je sopstvenu dinastiju.

Ali nije bila ni potpuno nezavisna država.

Krajinu je nasledio njegov sin Hvalimir, a Hvalimira Čučimir.

Tako se pojavljuje prva poznata nasledna dinastija Travunije, koja se u savremenoj literaturi obično naziva Belojevićima, prema Beloju.

O njihovoj unutrašnjoj politici ne znamo gotovo ništa.

Ne znamo gde su se tačno nalazili njihovi dvorovi, koliko su vojnika mogli da okupe, kakve su poreze uzimali niti kako je izgledala njihova administracija.

Ali činjenica da ista porodica vlada kroz nekoliko generacija govori da je lokalna vlast bila dovoljno stabilna da postane nasledna.

Travunijski vladar verovatno je imao nekoliko osnovnih funkcija.

Bio je vojni zapovednik.

Bio je vrhovni sudija.

Kontrolisao je odnose među lokalnim županima.

Prikupljao je deo dažbina.

Pregovarao je sa susedima.

I, kada je bilo potrebno, pružao vojnu pomoć vrhovnom gospodaru.

Najveću spoljnu opasnost za srpske zemlje 9. veka predstavljala je Bugarska.

Vlastimir je uspeo da odbije veliki bugarski napad koji se tradicionalno smešta u period oko 839–842. godine. Nije poznato kakvu je neposrednu ulogu Travunija imala u tom ratu, ali je političko povezivanje Vlastimira sa Krajininom porodicom vrlo verovatno bilo deo šire strategije učvršćivanja zapadnih i primorskih oblasti.

To pokazuje koliko je Travunija bila važna.

Ko je kontrolisao Trebinje i prilaze Jadranu imao je mogućnost da poveže unutrašnju Srbiju sa primorjem.

Ali ta veza sa Srbijom nikada nije značila da je Travunija izgubila lokalni identitet.

Naprotiv.

Imala je sopstvene kneževe i regionalne interese.

Upravo zato njena istorija nije jednostavno poglavlje istorije neke veće države, već priča o stalnoj ravnoteži između lokalne autonomije i pripadnosti širem političkom prostoru.

U prvoj polovini 10. veka ta ravnoteža biće ozbiljno poremećena.

Bugarska pod carem Simeonom postala je najveća vojna sila Balkana.

Srpska kneževina našla se pod snažnim pritiskom.

Oko 924. godine bugarske snage razorile su tadašnju srpsku političku organizaciju, a deo stanovništva i vladajuće elite morao je da se skloni.

Nekoliko godina kasnije Časlav Klonimirović obnovio je srpsku vlast.

U njegovo vreme Travunija se ponovo nalazila u krugu srpske političke vlasti.

Ali Časlavova smrt, verovatno sredinom 10. veka, otvorila je novu epohu.

Stari sistem Vlastimirovića počeo je da se raspada.

A Travunija je morala da traži svoje mesto između novih sila.

IZMEĐU SRBIJE, VIZANTIJE I DUKLJE — KAKO JE FUNKCIONISALA MALA KNEŽEVINA

Da bismo razumeli Travuniju, moramo zaboraviti savremenu predstavu države.

Nije imala precizno povučene granice sa carinicima i graničnim prelazima.

Nije imala stalnu birokratiju u današnjem smislu.

Nije postojala velika profesionalna vojska.

Vlast je počivala na ljudima.

Na rodbinskim vezama.

Na lokalnim županima.

Na zemlji.

Na utvrđenjima.

Na sposobnosti kneza da okupi ratnike.

I na njegovom odnosu prema moćnijim susedima.

Planinski reljef Hercegovine dodatno je podsticao lokalnu samostalnost.

Doline i kraška polja često su bila odvojena planinama. Lokalni gospodar mogao je imati mnogo veću neposrednu vlast u svojoj oblasti nego udaljeni knez.

Travunija zato nije bila centralizovana država.

Bila je mreža župa.

Trebinje je predstavljalo političko središte, ali okolne oblasti imale su svoje lokalne starešine i tradicije.

Utvrđenja su imala veliki značaj.

Sam Porfirogenit povezuje ime Travunije sa utvrđenim mestima, iako se njegove etimološke interpretacije ne moraju uzimati kao konačne.

U svetu bez velikih stalnih armija, tvrđava na pogodnom mestu mogla je odlučiti sudbinu čitavog kraja.

Još važniji bio je odnos sa obalom.

Na zapadu se nalazio Dubrovnik, odnosno srednjovekovni Raguzij.

Grad je postepeno izrastao u jedan od najznačajnijih trgovačkih centara istočnog Jadrana.

Odnos između Dubrovnika i njegovog slovenskog zaleđa bio je složen.

Trgovali su.

Pregovarali.

Ponekad ratovali.

Jedni bez drugih nisu mogli.

Dubrovniku je bilo potrebno zaleđe zbog hrane, stoke, drveta i puteva ka unutrašnjosti.

Vladarima zaleđa Dubrovnik je bio važan zbog soli, luksuzne robe, novca i pristupa mediteranskoj trgovini.

Travunija je ležala upravo na toj granici.

To joj je donosilo značaj, ali i opasnost.

Na jugu se nalazila Duklja.

Tokom 10. i naročito 11. veka Duklja postaje sve značajnija politička sila.

Na istoku se nalazila srpska unutrašnjost.

Iznad svega nalazila se Vizantija, koja nikada nije izgubila interesovanje za istočnu obalu Jadrana.

Vizantijska politika prema ovim oblastima retko se zasnivala samo na direktnoj vojnoj okupaciji.

Carigrad je često priznavao lokalne kneževe, dodeljivao im titule i očekivao njihovu lojalnost.

Kada je centralna vlast bila jaka, lokalni vladari isticali su svoju odanost caru.

Kada je Vizantija bila zauzeta drugim ratovima, njihova nezavisnost naglo je rasla.

Travunijski knez morao je zato biti mnogo više od ratnika.

Morao je biti političar.

Jedne godine mogao je biti saveznik srpskog kneza.

Druge je morao pregovarati sa Dukljom.

Treće je možda priznavao vizantijsku vrhovnu vlast.

Takva promenljivost nije smatrana neobičnom.

To je bio normalan način opstanka male države između velikih sila.

Problem za istoričare nastaje kada pokušamo da rekonstruišemo događaje nakon nestanka prvih Belojevića iz pouzdanijih izvora.

Kasniji „Letopis popa Dukljanina“ donosi niz imena i događaja vezanih za Travuniju, Duklju i okolne zemlje.

U njemu se pojavljuju vladari poput Dragimira i drugih ličnosti.

Međutim, taj spis nastao je znatno kasnije i meša istorijske podatke sa legendarnim i književnim elementima.

Zbog toga se njegovim vestima mora pristupati mnogo opreznije nego Porfirogenitovim podacima.

Ono što možemo reći sa većom sigurnošću jeste da se politički centar moći na južnom Jadranu tokom 11. veka pomera prema Duklji.

Tu se pojavljuje Stefan Vojislav.

Vizantijski pisac Kekavmen povezuje ga sa Travunijom, što pokazuje koliko su u tom periodu političke granice i dinastičke veze između Duklje, Travunije i susednih oblasti bile isprepletane.

Vojislav je podigao ustanak protiv vizantijske vlasti i stvorio snažnu državu koja je obuhvatila znatan deo južnog Jadrana i njegovog zaleđa.

U okviru takve države Travunija je mogla zadržati regionalni značaj.

Ali više nije bila središte samostalne politike.

Težište moći pomeralo se prema dukljanskim vladarima.

Upravo tu počinje stvarni kraj Travunije kao posebne kneževine.

KAKO JE TRAVUNIJA IZGUBILA SAMOSTALNOST — DUKLJA, RAŠKA I NEMANJIĆI

Travunija nije pala u jednoj velikoj bici.

Nema datuma koji bi se mogao označiti kao njen konačni „dan propasti“.

Njena samostalnost gasila se postepeno.

To je važna razlika.

U 9. veku postojala je lokalna dinastija koja je, iako povezana sa srpskim kneževima, imala sopstvenu naslednu vlast.

U 10. veku oblast je i dalje dovoljno posebna da je Porfirogenit opisuje zasebno.

Tokom 11. veka, međutim, Travunija se sve više nalazi u sastavu većih država.

Duklja je prva od njih.

Stefan Vojislav i njegovi naslednici stvorili su snažnu političku tvorevinu koja je uključivala Duklju, Travuniju i druge oblasti.

Za Travuniju je to značilo gubitak položaja samostalnog političkog centra.

Trebinje je ostalo važno.

Lokalni velikaši nisu nestali.

Župe su nastavile da postoje.

Ali vrhovni vladar više nije bio isključivo travunijski knez.

Sredinom 11. veka u izvorima se pojavljuju lokalni gospodari koji pokazuju da regionalna vlast još nije nestala. Pominje se, između ostalih, Domanek, koji je bio uključen u dinastičke sukobe na prostoru Duklje i Travunije.

Ali upravo ti sukobi pokazuju novu realnost.

Travunijski gospodar sve je manje bio suvereni vladar posebne države, a sve više jedan od učesnika šire borbe za vlast u Duklji i okolnim zemljama.

Tokom 12. veka politička ravnoteža ponovo se menja.

Moć Duklje slabi, dok Raška postaje glavni centar srpske države.

U toj borbi pojavljuje se knez Desa, jedan od značajnih srpskih vladara 12. veka, čija se vlast povezivala i sa Travunijom i Zahumljem.

Pominje se i župan Grdeša, ličnost poznata iz sredine 12. veka, što ponovo pokazuje da Travunija i dalje postoji kao prepoznatljiva oblast sa lokalnim gospodarima.

Ali do tada je proces praktično nepovratan.

Travunija je regionalna zemlja, ali više nije stabilna nezavisna kneževina.

Presudna promena dolazi sa Stefanom Nemanjom.

U drugoj polovini 12. veka Nemanja stvara državu koja će postati osnova srednjovekovne Srbije Nemanjića.

U sukobima sa Vizantijom i lokalnim vladarima širi vlast prema primorju.

Oko 1186. godine i oblast Trebinja ulazi u njegov politički sistem.

Od tog trenutka teško je govoriti o Travuniji kao nezavisnoj državi.

Ona postaje deo države Nemanjića.

Trebinje, Konavle i okolne oblasti i dalje su od velikog značaja, ali ih sada drže članovi vladarske porodice ili moćni velikaši.

Nemanjin najstariji sin Vukan upravljao je Zetom i primorskim oblastima, među kojima se nalazila i stara Travunija.

Kasnije će se kroz 13. i 14. vek ovaj prostor nalaziti u okviru srpske države, pod različitim članovima dinastije i velikaškim porodicama.

Ime Travunija postepeno gubi političko značenje.

Sve češće se govori o Trebinju, Trebinjskoj oblasti i pojedinačnim župama.

To je zapravo pravi kraj Travunije.

Ne nestanak ljudi.

Ne uništenje gradova.

Ne nestanak teritorije.

Već nestanak posebnog političkog identiteta.

Granice su se promenile, dinastije su nestale, a nekadašnja kneževina postala je provincija većih država.

OD NEMANJIĆA DO BOSNE I OSMANLIJA — ŠTA JE OSTALO OD TRAVUNIJE

Iako Travunija kao nezavisna kneževina više nije postojala, njena teritorija nastavila je da igra važnu ulogu.

U vreme Nemanjića Trebinje je bilo deo složenog sistema primorskih i humskih oblasti srpske države.

Položaj pored Dubrovnika davao mu je veliki trgovački i politički značaj.

Dubrovnik je u međuvremenu postajao sve bogatiji.

Njegovi trgovci kretali su se duboko u balkansko zaleđe, prema rudnicima, gradovima i dvorovima Srbije i Bosne.

Trebinje je ležalo na jednom od prirodnih pravaca tog kretanja.

Posle slabljenja Srpskog carstva u drugoj polovini 14. veka, vlast nad nekadašnjim travunijskim prostorom prelazila je iz ruke u ruku.

Velikaši su postajali gotovo samostalni.

Jedan od najmoćnijih bio je Nikola Altomanović, čija je država obuhvatala velike delove zapadne Srbije i Hercegovine.

Njegov poraz 1373. godine otvorio je novu političku fazu.

Deo njegovih teritorija pripao je bosanskom banu Tvrtku I Kotromaniću.

Tako je nekadašnja Travunija postala deo srednjovekovne Bosne.

Pod bosanskom vlašću Trebinje i okolne oblasti našli su se u rukama moćnih velikaških porodica.

Najpre su značajnu ulogu imali Pavlovići, a zatim Kosače.

U 15. veku upravo će oblast kojom vlada Stefan Vukčić Kosača postati jezgro prostora koji će dobiti naziv Hercegovina, prema njegovoj tituli „hercega“.

Na taj način stara Travunija ušla je u novu istorijsku geografiju.

Njena teritorija nije nestala.

Samo je dobila novo ime u okviru nove političke celine.

Konačnu promenu donelo je Osmansko carstvo.

Tokom druge polovine 15. veka Osmanlije su sistematski osvajale Hercegovinu.

Trebinje i okolni krajevi pali su pod njihovu vlast krajem 15. veka i uključeni su u novi administrativni sistem.

Time je završen jedan istorijski luk koji je počeo mnogo vekova ranije sa malim slovenskim župama oko Trebinja.

Ako bismo pokušali da napravimo najkraću listu ranih poznatih vladara Travunije, ona bi izgledala približno ovako:

Beloje — prvi po imenu poznati župan Travunije, prva polovina 9. veka.

Krajina Belojević — Belojev sin i zet srpskog kneza Vlastimira, koji je dobio viši kneževski položaj.

Hvalimir — Krajinin sin i naslednik.

Čučimir — Hvalimirov sin, poslednji predstavnik te linije kojeg pouzdano navodi Konstantin Porfirogenit.

Kasnije se sa Travunijom povezuju Dragimir, Domanek, Desa i Grdeša, ali je politička situacija već znatno drugačija i njih nije moguće jednostavno posmatrati kao kontinuiranu dinastiju nezavisnih travunijskih kneževa.

To je važno zato što popularni prikazi srednjeg veka često pokušavaju da naprave uredne liste vladara tamo gde izvori takvu urednost ne dozvoljavaju.

Travunija nikada nije bila kraljevina sa neprekinutim nizom monarha.

Bila je mala kneževina čiji je stepen nezavisnosti zavisio od snage njenih suseda.

I upravo je zbog toga njena istorija toliko zanimljiva.

Ona pokazuje kako su u stvarnosti izgledale rane srednjovekovne države Balkana.

Njihove granice nisu bile čvrste.

Titule nisu uvek imale isto značenje.

Jedan knez mogao je istovremeno biti gotovo nezavisan gospodar svoje zemlje i vazal moćnijeg vladara.

Dinastički brak mogao je promeniti politički položaj čitave oblasti.

Jedan poraz udaljenog saveznika mogao je preko noći promeniti ravnotežu moći.

Travunija je vekovima uspevala da opstane upravo zahvaljujući prilagođavanju.

Njeni vladari živeli su između Srbije, Duklje, Vizantije, Bugarske i jadranskih gradova.

Nisu mogli da unište te sile.

Morali su da nauče da žive između njih.

Na kraju ih je upravo proces stvaranja većih i snažnijih država učinio suvišnim.

Kada su Duklja, a zatim Raška i država Nemanjića uspele da objedine šire prostore, za malu naslednu kneževinu više nije bilo političkog mesta.

Ali Travunija nije nestala bez traga.

Trebinje je preživelo.

Preživeli su putevi.

Preživela su stara naselja.

Preživele su župe čija se imena mogu pratiti i kroz kasniji srednji vek.

Preživeo je i geografski položaj koji će ovom prostoru iznova davati veliki značaj.

Zato se istorija Travunije ne završava njenim „padom“.

Ona se samo nastavlja pod drugim imenima.

Najpre kao deo Duklje.

Zatim srpske države.

Potom Bosne i Hercegovine srednjeg veka.

A na kraju Osmanskog carstva.

Mala kneževina koja se pojavila između planina i Jadrana tako je nestala kao država, ali je njen centar — Trebinje — opstao duže od svih dinastija koje su njime upravljale.

U tome se možda nalazi i najzanimljivija pouka njene istorije.

Srednjovekovne države mogu nestati.

Granice se mogu pomeriti.

Dinastije mogu biti zaboravljene.

Ali geografija često ostaje.

A Travunija je nastala upravo zahvaljujući geografiji — na mestu gde se balkanska unutrašnjost spušta prema Jadranu, gde se susreću planina i more i gde je svako ko je želeo da vlada jugom istočne jadranske obale morao da računa sa Trebinjem.

Mr. D. Tovarišić