Rupa u zemlji iz koje se kamen dugo ne čuje – Na Pešterskoj visoravni, među krečnjačkim zaravnima i pašnjacima, skriva se jama koju meštani generacijama zovu Pećina bez dna. O njenoj pravoj dubini, podzemnim kanalima i mogućim vezama sa drugim pećinskim sistemima i danas kruže različite priče — od speleoloških merenja do lokalnih legendi o ponoru kojem se dno navodno nikada nije videlo.

Na Pešterskoj visoravni postoje mesta na kojima se zemlja završava gotovo bez upozorenja.

Iza poslednjih kuća, među pašnjacima, krečnjačkim zaravnima i vrtačama, otvaraju se pukotine i jame koje su generacijama budile strah stanovnika ovog kraja. Za neke se zna gde vode. Druge su istraživane samo delimično. A uz pojedine su nastale priče da nemaju dno.

Jedna od najpoznatijih nalazi se kod sela Doliće, u sjeničkom kraju.

Meštani je nazivaju jednostavno — Pećina bez dna.

Priča koja se poslednjih godina ponovo proširila lokalnim medijima zvuči gotovo kao početak avanturističkog filma. Kada se kamen baci u otvor, tvrde sagovornici iz ovog kraja, on dugo udara o stene, kotrlja se kroz tamu, a zvuk postepeno postaje sve slabiji dok potpuno ne nestane.

Prema jednoj verziji koja se prenosi u lokalnim reportažama, speleolozi su se spuštali približno sedamdeset metara. Dalje navodno nisu mogli zbog loših uslova, nedostatka vazduha i opasnosti od nastavka spuštanja.

Dno, kaže ta priča, nije pronađeno.

Ali onda se pojavljuje problem.

Objavljena stručna speleološka istraživanja Pešterske visoravni daju drugačije podatke.

U naučnom radu o speleološkim istraživanjima Peštera, sprovedenim između 2006. i 2008. godine, objekat pod nazivom Pećina bez dna kod Dolića opisan je kao detaljno istražena jama. Izmerena dubina iznosi 52 metra, dok ukupna dužina istraženih kanala iznosi 112,5 metara.

Kako onda ista pećina može istovremeno biti „bez dna“, duboka najmanje sedamdeset metara i imati izmereno dno na 52 metra?

Odgovor možda nije u tome da neko nešto krije.

Odgovor se verovatno nalazi u samom Pešteru.

Na relativno malom prostoru postoji veliki broj jama sa gotovo istim nazivima: Bezdan, Bezdana, Jama bez dna, Pećina bez dna, Bezdan Kaćunova ravan, Bezdan u Kamenjači…

Čak i stručnjaci u svojim radovima upozoravaju da nije uvek jednostavno utvrditi koji stariji opis odgovara kom današnjem speleološkom objektu.

A nekoliko kilometara od Dolića zaista postoji jama čija izmerena dubina prelazi sedamdeset metara.

To je Bezdan Kaćunova ravan kod Boljara, sa dubinom od 73,5 metara i ogromnom podzemnom dvoranom.

Moguće je, zato, da su se tokom godina podaci različitih jama spojili u jednu lokalnu priču.

Ali čak i kada iz priče uklonimo rečenicu „niko nije pronašao dno“, misterija Peštera ne postaje manja.

Naprotiv.

Jer ispod tih pašnjaka postoji čitav svet koji još nije potpuno istražen.

Pešter je švajcarski sir od kamena, vode i podzemnih praznina

Da bismo razumeli zašto se ovakve jame uopšte pojavljuju, treba pogledati od čega je Pešterska visoravan napravljena.

Veliki deo područja izgrađen je od krečnjaka trijaske starosti.

Krečnjak ima jednu veoma važnu osobinu: voda ga veoma sporo rastvara.

Proces je gotovo neprimetan u ljudskom životu.

Kiša prolazi kroz atmosferu i zemljište, prima ugljen-dioksid i postaje blago kisela. Kada takva voda ulazi u pukotine krečnjaka, hiljadama i milionima godina širi ih.

Pukotina postaje kanal.

Kanal postaje pećina.

Pećina može postati ogromna podzemna dvorana.

A onda se može dogoditi još nešto.

Tavanica se uruši.

Na površini nastane vrtača, jama ili otvor kroz koji čovek prvi put može da pogleda u prostor koji je voda stvarala mnogo pre pojave naše vrste.

Upravo takvo kraško područje predstavlja Pešter.

Na površini vidimo visoravan, pašnjake, niske krečnjačke brežuljke i udubljenja.

Ispod njih voda prati potpuno drugačiju geografiju.

Reka koja se na površini izgubi ne mora nestati.

Ona samo prelazi u podzemlje.

Može proći kilometrima kroz pukotine i kanale, promeniti pravac i ponovo izbiti daleko od mesta na kojem je nestala.

Jedan od najvažnijih takvih sistema Peštera povezan je sa Borošticom i Đalovića klisurom.

Stručnjaci smatraju da brojne jame između Dolića i Boljara pripadaju ili mogu pripadati istom velikom podzemnom drenažnom sistemu.

To otvara fascinantnu mogućnost.

Ono što sa površine izgleda kao deset odvojenih rupa možda u dubini predstavlja delove mnogo većeg sistema.

Međutim, „možda“ je ovde ključna reč.

Dok se ne pronađe fizička veza između kanala, ne može se tvrditi da su spojeni.

Upravo zato je Pešter i dalje izuzetno zanimljiv speleolozima.

Tokom istraživanja 2006–2008. registrovano je četrdeset pećina i jama. Samo jedanaest objekata tada je detaljno izmereno.

To znači da je veliki deo podzemnog reljefa ostao tek površno poznat.

Neke jame su samo locirane.

Neke su posećene.

Kod nekih postoji stariji opis, ali se više sa sigurnošću ne zna na koji današnji otvor se odnosi.

A negde se iznad tla nalaze velike urušne depresije koje nagoveštavaju da su ispod njih nekada postojale ili još postoje ogromne praznine.

Kod Boljara se nalazi jedna takva vrtača prečnika oko pola kilometra i dubine približno devedeset metara.

To nisu sitne rupe u zemlji.

To je pejzaž koji bukvalno pokazuje kako se čitavi delovi podzemlja mogu urušiti.

Zato izraz „bezdan“ na Pešteru nije samo poetsko ime.

On opisuje način na koji ljudi doživljavaju teren ispod svojih nogu.

Šta su speleolozi zaista pronašli u Pećini bez dna kod Dolića?

Najprecizniji objavljeni stručni opis Pećine bez dna kod Dolića razlikuje se od priče da je čovek stigao na sedamdeset metara i morao da odustane.

Prema tim merenjima, ulaz se nalazi na kraškoj zaravni iznad kuće porodice Turković.

Stariji istraživač Jovan Petrović verovatno je isti objekat sedamdesetih godina opisivao kao Jamu Bezdanu. Tada je bio ispitan do 23 metra.

Kasnija ekspedicija otišla je znatno dalje.

Od ulaza se pruža gotovo vertikalni kanal dužine oko četrdeset metara.

Na njegovom kraju speleolog ne dolazi odmah na ravno dno.

Izlazi na vrh velikog siparskog konusa visokog oko sedam metara, nastalog padanjem kamenja i drugog materijala sa površine.

I tada se prostor otvara.

Ispod zemlje nalazi se dvorana prečnika približno trideset metara.

Na zidovima i podu razvijeni su pećinski ukrasi — stalaktiti, stalagmiti i stubovi nastali hiljadugodišnjim taloženjem kalcijum-karbonata iz vode.

Najniža istražena tačka bočnog kanala nalazi se 52 metra ispod ulaza.

Stručna istraživanja zato upravo 52 metra navode kao dubinu ovog objekta.

To znači da naziv „bez dna“ ne treba čitati bukvalno.

Takvi nazivi postoje širom Balkana.

Za čoveka bez konopca, lampe i opreme otvor od nekoliko desetina metara zaista izgleda beskonačno.

Baci kamen.

Čuješ prvi udarac.

Zatim drugi.

Kamen se odbija, pada niz sipar, udara o blokove i proizvodi zvuk još dugo nakon što je njegov glavni pad završen.

Čovek na površini lako može zaključiti da kamen još uvek pada stotinama metara.

U stvarnosti možda se samo kotrlja po ogromnoj kosini podzemne dvorane.

To bi moglo objasniti i lokalne priče o predmetima čiji se zvuk čuje veoma dugo.

Postoji još jedan detalj koji menja romantičnu sliku Pećine bez dna.

Speleolozi su zabeležili da je siparski konus prekriven velikom količinom različitog otpada.

Drugim rečima, čovek je decenijama koristio prirodni ponor kao mesto na koje može baciti ono što više ne želi da vidi.

Takva praksa nije karakteristična samo za Pešter.

Jame su u mnogim ruralnim krajevima Balkana korišćene za odlaganje otpada, uginulih životinja i drugih materijala.

Ali ono što nestane iz pogleda ne nestaje iz prirode.

U kraškom sistemu voda može relativno brzo preneti zagađenje kroz pukotine do izvora koje ljudi koriste kilometrima dalje.

Zato je zaštita ovakvih jama mnogo više od zaštite zanimljive turističke atrakcije.

To je pitanje podzemnih voda.

I zdravlja ljudi.

Odakle onda priča o sedamdeset metara i „nedostatku kiseonika“?

Početkom 2025. godine nekoliko lokalnih medija objavilo je reportažu o Pećini bez dna u Dolićima.

U njoj se navodi da su istraživači uspeli da stignu približno sedamdeset metara duboko, ali da dalje nisu mogli zbog manjka kiseonika i otežanih uslova.

Priča se brzo proširila.

I potpuno je razumljivo zašto.

„Jama duboka 52 metra sa izmerenim dnom“ jeste zanimljiva.

Ali:

„Speleolozi se spustili 70 metara, ponestalo vazduha, dno niko nije video“

— mnogo je bolji naslov.

Problem je što se taj podatak ne poklapa sa objavljenim speleološkim merenjem objekta kod Dolića.

Postoji nekoliko mogućih objašnjenja.

Prvo je najjednostavnije: novinarska ili usmena greška.

Informacija je mogla prelaziti sa sagovornika na sagovornika dok nije dobila dramatičniji oblik.

Druga mogućnost je mešanje više objekata.

To je na Pešteru iznenađujuće lako.

Samo između Dolića i Boljara stručni popis navodi čitav niz jama: Pećinu bez dna, Jamu Bezdan, Bezdan Kaćunova ravan, Bezdanu, Bezdan u Kamenjači i druge.

A Bezdan Kaćunova ravan zaista ima dubinu od 73,5 metara.

U njemu se nalazi ogromna dvorana duga oko 85, široka 55 i visoka do 25 metara.

U dvoranu se silazi kroz vertikalni kanal dug 45,5 metara, a najveći stalagmit visok je čak oko deset metara.

Ako bi se priča o toj jami tokom godina spojila sa mnogo privlačnijim imenom „Pećina bez dna“, broj od približno sedamdeset metara odjednom dobija logično poreklo.

Treća mogućnost jeste da lokalni naziv Pećina bez dna ne označava uvek isti otvor koji je pod tim nazivom zaveden u stručnom radu.

To se takođe događa.

Narodni toponimi nisu katastarski brojevi.

Jedno selo može isti naziv koristiti za više jama, dok istraživači prilikom kartiranja pokušavaju da svakoj daju jasno određen identitet.

Čak i naučna studija Peštera beleži slučajeve u kojima nije bilo moguće sa sigurnošću povezati starije opise sa tačnim današnjim objektom.

Zato priču o sedamdeset metara ne treba ismevati.

Ali je ne treba ni predstavljati kao dokazanu činjenicu.

Za sada najbolje dokumentovana stručna merenja govore da je Pećina bez dna u Dolić-Mahali duboka 52 metra.

Istovremeno, u neposrednom pešterskom području postoje dublji i nedovoljno istraženi sistemi.

Drugim rečima:

misterija postoji.

Samo se možda ne nalazi tačno tamo gde je naslov traži.

Legende govore o rupi bez kraja, nauka govori o podzemlju koje tek treba upoznati

Za stanovnike Peštera ovakve jame nikada nisu bile samo geološki objekti.

One su mesta oko kojih se odrastalo.

Deci se govorilo da im ne prilaze.

Stoka je mogla nestati u njima.

Za vreme magle ili snega otvor je mogao biti nevidljiv sve dok čovek ne dođe gotovo do same ivice.

A kada nemaš mogućnost da vidiš dno, ljudska mašta ga sama stvara.

Zato u ovom kraju postoje priče da neki ponori vode kilometrima daleko.

Jedna lokalna legenda govori čak o bezdanu koji počinje na sjeničkoj, a završava na bjelopoljskoj strani granice prema Crnoj Gori.

Geološki gledano, ideja o velikoj podzemnoj vezi nije potpuno besmislena.

Pešterski karst zaista ima podzemne drenažne pravce prema Đalovića klisuri.

Ali to ne znači da čovek može pasti u Dolićima i izaći u Crnoj Gori.

Između hidrološke povezanosti i otvorenog pećinskog tunela kroz koji se može hodati postoji ogromna razlika.

Voda može prolaziti kroz pukotine kroz koje čovek nikada neće moći.

I upravo tu nastaje granica između legende i nauke.

Legenda kaže: postoji tajni prolaz.

Nauka kaže: hajde da utvrdimo kojim putem voda zaista ide.

Legenda kaže: jama nema dno.

Nauka spušta instrumente, meri uglove, dubinu i kanale.

Legenda kaže: kamen pada minutima.

Speleolog pita: da li pada ili se kotrlja?

Ali nauka ne ubija misteriju.

Ona samo menja pitanje.

Ako je jedna jama duboka 52 metra, šta se nalazi u sledećoj?

Ako su istraživači od četrdeset registrovanih objekata detaljno izmerili samo jedanaest, šta kriju ostali?

Ako je velika dvorana nastala urušavanjem, kolika je bila prvobitna podzemna šupljina?

Ako pojedine jame pripadaju istom hidrološkom sistemu, gde se tačno njihovi vodeni putevi spajaju?

I koliko još prostora postoji ispod visoravni koji nijedan čovek nikada nije video?

To su mnogo ozbiljnije misterije od tvrdnje da postoji bukvalno rupa bez dna.

Pešter je jedan od onih predela kod kojih prava geografija često zvuči dovoljno neverovatno da joj nisu potrebna preterivanja.

Reke nestaju pod zemljom.

Ogromne vrtače pokazuju gde se krov podzemlja urušio.

Dvorane veličine zgrade skrivene su nekoliko desetina metara ispod pašnjaka.

Voda prelazi granice koje na površini ne može.

A na nekim mestima danas postoji samo mali otvor koji može biti ulaz u sistem mnogo veći nego što trenutno pretpostavljamo.

Zato bi Pećina bez dna kod Dolića mogla biti najbolji simbol celog Peštera.

Njeno ime verovatno nije doslovno tačno.

Ali osećaj koji je proizveo to ime jeste.

Kada stojite na ivici ponora i gledate u crnilo u kojem svetlost nestaje posle nekoliko metara, pedeset metara i pet stotina metara ljudskom oku izgledaju potpuno isto.

Ispod je samo tama.

Tek kada se speleolog spusti u nju, tama počinje da dobija dimenzije.

Do tada ostaje bezdan.

A upravo zato će ljudi verovatno i dalje govoriti:

Pećina bez dna.

Čak i kada nauka pronađe dno jedne jame, Pešter će gotovo sigurno imati još neku čija poslednja tajna tek čeka da bude otkrivena.

Mr. D. Tovarišić