Malo je brakova u srpskoj srednjovekovnoj istoriji koji i posle više od sedam vekova izazivaju toliko nelagode kao brak kralja Stefana Uroša II Milutina i vizantijske princeze Simonide.

Ona je bila dete.

On je bio jedan od najmoćnijih vladara Balkana, čovek u srednjim godinama, iza kojeg je već bilo nekoliko brakova, ratova i decenija političkog iskustva.

Kada su se venčali 1299. godine, Simonida je imala približno pet godina.

Sam taj podatak danas zvuči gotovo nezamislivo. Međutim, još teža tvrdnja pojavljuje se u jednom vizantijskom istorijskom izvoru: da kralj Milutin nije čekao da njegova mlada supruga dostigne uzrast koji je čak i tadašnje vizantijsko pravo smatralo potrebnim za bračne odnose, već je brak konzumirao kada je Simonida imala oko osam godina, pri čemu je, navodno, bila povređena i ostala nesposobna da ima decu.

Odatle je u savremenoj publicistici nastala često ponavljana tvrdnja da je srpski kralj „silovao osmogodišnju Simonidu“.

Ali koliko zapravo znamo?

Postoji li dokaz da se to dogodilo?

Da li je priča potekla iz vremena samog događaja ili je zapisana mnogo kasnije?

Kako su na brak petogodišnje princeze gledali sami Vizantinci?

Da li je takav odnos bio „normalan za srednji vek“, kako se ponekad tvrdi?

I može li činjenica da je Milutin kasnije proglašen za svetitelja promeniti način na koji istorija treba da govori o njegovom privatnom životu?

Odgovor je složeniji i mnogo zanimljiviji od dve suprotstavljene slike: jedne u kojoj je Milutin jednostavno monstruozni pedofil i druge u kojoj se sve neprijatno odbacuje kao vizantijska propaganda protiv velikog srpskog kralja.

Istorijski izvori ne dozvoljavaju ni jedno ni drugo pojednostavljenje.

Oni nam, međutim, dozvoljavaju da rekonstruišemo dovoljno toga da postavimo veoma ozbiljna pitanja.

PETOGODIŠNJA PRINCEZA KAO CENA MIRA IZMEĐU SRBIJE I VIZANTIJE

Da bi se razumelo zašto je petogodišnje dete uopšte postalo supruga odraslog kralja, potrebno je vratiti se na Balkan krajem XIII veka.

Milutin je od 1282. godine širio Srbiju prema jugu, na račun Vizantijskog carstva.

Srpska vojska osvojila je značajne oblasti u Makedoniji, uključujući Skoplje, a granica srpske države pomerena je duboko u teritorije koje su prethodno pripadale Vizantiji.

Car Andronik II Paleolog nije raspolagao snagom kojom bi jednostavno vratio izgubljene teritorije.

Ratovanje se zato postepeno pretvaralo u diplomatiju.

A u srednjem veku jedan od najvažnijih instrumenata diplomatije bio je brak.

Prvobitno se razmatrala mogućnost da se Milutin oženi carevom sestrom Evdokijom. Međutim, ona takvu mogućnost nije prihvatila. Milutin je iza sebe već imao više brakova, a njegov bračni status bio je toliko komplikovan da je izazivao ozbiljne kanonske probleme.

Vizantijski dvor ipak je želeo mir.

Rešenje je pronađeno u Andronikovoj malenoj ćerki Simonidi.

Pregovori su bili ozbiljni i dugotrajni. U njima je važnu ulogu imao visoki vizantijski državnik i diplomata Teodor Metohit, koji je više puta putovao na Milutinov dvor.

Na kraju je dogovor postignut.

U proleće 1299. godine u Solunu sklopljen je brak između srpskog kralja i vizantijske princeze.

Simonida je tada imala približno pet godina, prema nekim rekonstrukcijama šest.

Milutin je bio oko četiri decenije stariji.

Za srednjovekovnu diplomatiju sama ideja dinastičkog braka nije bila neobična. Deca vladarskih porodica često su korišćena kao sredstvo za sklapanje političkih saveza.

Ali to ne znači da je Simonidin uzrast bio beznačajan čak i ljudima XIII veka.

Naprotiv.

Vizantijsko pravo poznavalo je donju granicu za brak. Za devojke je ona uglavnom bila dvanaest godina, a za mladiće četrnaest. U praksi su se, naročito u vladarskim porodicama, političke bračne veze ponekad ugovarale i formalizovale ranije.

Međutim, postojala je veoma važna razlika između političkog sklapanja braka i njegovog fizičkog konzumiranja.

Drugim rečima, činjenica da je dete iz diplomatskih razloga proglašeno nečijom suprugom nije značila da se smatralo dozvoljenim da sa njim odmah započnu seksualni odnosi.

Upravo ta razlika nalazi se u srcu Simonidine priče.

Brak iz 1299. imao je ogromne političke posledice.

Vizantija je prihvatila veliki deo teritorijalnih promena koje je Milutin već ostvario. Srpski kralj postao je zet vizantijskog cara, čime je njegov međunarodni prestiž dramatično porastao.

Srbija se istovremeno još snažnije otvorila vizantijskom kulturnom i političkom uticaju.

Na dvor dolaze ceremonijal, odeća, umetnički obrasci i shvatanja vlasti iz Carigrada.

Politički gledano, brak je bio izuzetan Milutinov uspeh.

Ali osoba koja je taj uspeh učinila mogućim bila je petogodišnja devojčica koja o svojoj budućnosti nije mogla da odlučuje.

To nije savremena pretpostavka.

To proizlazi iz same prirode dinastičke diplomatije.

Simonida nije birala Srbiju.

Nije birala Milutina.

Nije pregovarala o uslovima.

Ona je bila deo političkog sporazuma koji su sklopili odrasli muškarci.

„BILO JE TO NORMALNO U SREDNJEM VEKU“ — NAJČEŠĆA I NAJPROBLEMATIČNIJA ODBRANA

Kada se danas pomene Simonidin brak, često se može čuti jednostavno objašnjenje:

„Tada je bilo drugo vreme.“

U jednom smislu to je potpuno tačno.

Današnje predstave o detinjstvu, individualnom izboru supružnika, pravima deteta i prirodi braka ne mogu se jednostavno preslikati u XIII vek.

Dinastički brakovi bili su politički poslovi.

Žene vladarskih porodica često nisu birale svoje supružnike.

Ni maloletnost nije uvek sprečavala ugovaranje brakova.

Ali iz toga ne proizlazi da u srednjem veku nije postojala nikakva predstava o tome da je dete premlado za seksualni odnos.

Vizantijsko pravo pokazuje suprotno.

Granica od dvanaest godina za devojke bila je veoma značajna. Moglo se odstupati kada su u pitanju političke veridbe i dinastički sporazumi, ali je upravo zbog maloletnih nevesta postojalo shvatanje da sa fizičkim bračnim životom treba čekati.

Zato se problem Simonidinog braka ne može rešiti rečenicom „tada je to bilo normalno“.

Petogodišnja nevesta bila je izuzetak čak i u društvu u kojem su dinastički brakovi maloletnika bili poznati.

Postojao je još jedan problem.

Milutinovi prethodni brakovi.

Brojanje njegovih supruga ni među savremenim istoričarima nije potpuno jednostavno, jer status nekih njegovih ranijih veza zavisi od tumačenja izvora i njihove kanonske valjanosti.

Ali iz vizantijskih izvora jasno je da su njegov bračni život i nova ženidba izazivali ozbiljne primedbe.

Čak ni patrijaršijska sredina u Carigradu nije jednostavno prihvatila čitavu stvar kao potpuno uobičajenu.

I tu dolazimo do važnog detalja.

Problem nije bio samo razlika u godinama.

Problem nije bio samo to što je Simonida bila dete.

Problem je bila kombinacija njenog uzrasta, Milutinovih prethodnih brakova, kanonskih pravila i očiglednog političkog pritiska pod kojim se sporazum stvarao.

Drugim rečima, ako pokušavamo da Milutinov postupak razumemo u njegovom vremenu, ne smemo iz tog vremena uzeti samo ono što mu ide u prilog.

Ne možemo reći da su dinastički brakovi bili uobičajeni, a prećutati da je i tada postojala donja granica bračne zrelosti.

Ne možemo uzeti srednjovekovne običaje kao opravdanje, a ignorisati srednjovekovno pravo.

Upravo zato vest Nikifora Grigore postaje toliko ozbiljna.

Jer on ne govori samo o čudnom braku devojčice i starijeg kralja.

On tvrdi da je prekršena upravo ona granica koja je trebalo da štiti dete dok ne dostigne odgovarajući uzrast.

ŠTA JE NIKIFOR GRIGORA ZAISTA TVRDIO O OSMOGODIŠNJOJ SIMONIDI

Najpotresniji deo Simonidine priče ne dolazi iz srpskih srednjovekovnih žitija.

Ne dolazi ni iz nekog Simonidinog ličnog zapisa.

Nemamo njen dnevnik.

Nemamo pismo u kojem govori šta joj se dogodilo.

Ključna tvrdnja dolazi od vizantijskog istoričara Nikifora Grigore.

Grigora je bio jedan od najznačajnijih vizantijskih učenjaka XIV veka. Njegovo veliko istorijsko delo obuhvata upravo period u kojem su Milutin, Andronik II i Simonida imali važnu političku ulogu.

Prema njegovom kazivanju, Milutin nije sačekao da Simonida dostigne odgovarajući uzrast.

Grigora tvrdi da je bračna zajednica fizički ostvarena dok je ona bila još veoma mala, otprilike oko osme godine života, i da je posledica bila telesna povreda zbog koje nije mogla da rađa.

To je istorijsko poreklo priče koja se danas često prepričava mnogo kategoričnije:

„Milutin je silovao Simonidu kada je imala osam godina i učinio je neplodnom.“

Ali između te moderne rečenice i onoga što istorijska nauka zaista može da dokaže postoji važna razlika.

Prvo, Grigora nije lekar koji je pregledao Simonidu.

Drugo, nije ostavio medicinski izveštaj.

Treće, nije poznato na osnovu čijeg je neposrednog svedočenja saznao pojedinosti koje prenosi.

Četvrto, njegovo delo nastajalo je nakon događaja o kojem govori.

I peto, Grigora Milutina ne prikazuje neutralno.

Njegov odnos prema srpskom kralju bio je izrazito nepovoljan.

To znači da njegov zapis mora biti kritički pročitan.

Ali „kritički pročitan“ ne znači isto što i „odbačen“.

To je veoma važna razlika.

Istoričar ne bi smeo da kaže: Grigora nije voleo Milutina, dakle sve što je napisao mora biti laž.

Ali isto tako ne bi smeo da kaže: Grigora je to napisao, dakle događaj je dokazan do najsitnijeg detalja.

Potrebno je pogledati šta se može potvrditi iz drugih izvora.

Pouzdano znamo da je Simonida bila dete kada je brak sklopljen.

Pouzdano znamo da je Milutin bio mnogo stariji.

Pouzdano znamo da brak nije imao dece.

Pouzdano znamo da je u Vizantiji postojala pravna granica koja je devojčicu njenog uzrasta smatrala nedoraslom za redovan bračni život.

Znamo i da pitanje njenog uzrasta nije bilo nevidljivo savremenicima.

Ali ne postoji nezavisna medicinska dokumentacija koja bi dokazala Grigorinu tvrdnju o konkretnoj povredi.

Još manje je moguće, sedam vekova kasnije, medicinski utvrditi zbog čega Simonida nikada nije rodila.

Neplodnost može imati veliki broj uzroka.

Činjenica da brak nije imao potomstvo sama po sebi ne dokazuje Grigorinu priču.

Sa druge strane, odsustvo dodatnog izvora ne dokazuje ni da se događaj nije dogodio.

Tu dolazimo do najpoštenijeg istorijskog odgovora:

ne možemo sa sigurnošću dokazati da se sve dogodilo tačno onako kako je Grigora opisao, ali nemamo ni osnov da njegovo svedočenje jednostavno proglasimo izmišljotinom.

A šta je sa rečju „silovanje“?

Tu treba razlikovati dva pitanja.

Prvo je istorijsko:

Da li je Milutin zaista imao seksualni odnos sa Simonidom kada je imala oko osam godina?

To ostaje zasnovano prvenstveno na Grigorinom svedočenju i ne može se dokazati sa apsolutnom sigurnošću.

Drugo pitanje je savremeno moralno i pravno:

Ako se takav odnos dogodio, može li osmogodišnje dete dati pristanak?

Odgovor je nedvosmislen — ne može.

Po današnjim merilima takav čin bio bi seksualno nasilje nad detetom, bez obzira na postojanje formalnog braka.

Zato reč „silovanje“ nije nužno pogrešna kada se objašnjava kako bi se takav čin kvalifikovao danas.

Problem nastaje kada se ona u naslovu upotrebi tako da spornu istorijsku tvrdnju automatski pretvori u dokazanu činjenicu.

SIMONIDA JE KASNIJE POKUŠALA DA OSTANE U MANASTIRU — DA LI TO OTKRIVA KAKAV JE BIO NJEN BRAK?

Postoji još jedan događaj iz Simonidinog života koji je veoma često korišćen kao posredni dokaz o njenom odnosu prema Milutinu.

Dogodio se mnogo godina kasnije.

Simonidina majka, carica Irina, umrla je 1317. godine.

Simonida se tada našla ponovo u vizantijskom svetu i, prema Grigorinom kazivanju, pokušala je da izbegne povratak mužu.

Obukla je monašku odeću.

To je bio dramatičan potez.

Ako bi zaista postala monahinja, njen povratak u bračni život bio bi praktično onemogućen.

Srpsko poslanstvo koje je trebalo da je vrati Milutinu našlo se pred ozbiljnim problemom.

U priču se umešao Simonidin polubrat Konstantin Paleolog.

Prema Grigori, on je reagovao odlučno, skinuo sa nje monašku odeću i omogućio da bude vraćena u Srbiju.

Izvor naglašava njeno protivljenje i tugu.

Ovo je veoma značajan podatak.

Ali ni njega ne treba pretvoriti u nešto što sam po sebi nije.

Simonidin pokušaj da ostane u monaškom životu može veoma snažno sugerisati da nije želela da se vrati Milutinu.

Ne dokazuje, međutim, automatski šta joj se dogodilo kada je imala osam godina.

Istoričari moraju biti oprezni kada iz postupka odrasle žene pokušavaju da rekonstruišu pojedinačan događaj iz njenog detinjstva.

Ipak, njena želja da ostane izvan braka ne može se jednostavno ignorisati.

Simonida je u vreme tog događaja već bila odrasla žena.

Za razliku od petogodišnjeg deteta koje je 1299. poslato u Srbiju, sada je pokušala sama da donese odluku o svom životu.

I ta odluka, ako verujemo izvoru, nije bila povratak mužu.

Ali politika je ponovo bila snažnija od njene lične želje.

Milutinov brak sa vizantijskom princezom nije bio običan privatni odnos dvoje ljudi.

Bio je međunarodni ugovor.

Simonida je bila ćerka cara.

Milutin je bio kralj.

Njeno odbijanje da se vrati moglo je postati diplomatski incident.

Zbog toga je njena lična odluka ponovo podređena interesima dve vladarske kuće.

Ipak, Simonidin kasniji odnos prema Milutinu nije moguće svesti na jednu jednostavnu emociju.

Posle njegove smrti 1321. vratila se u Vizantiju i konačno prihvatila monaški život.

Postoje izvori prema kojima je nakon uspostavljanja Milutinovog kulta poslala dragoceno kandilo njegovom grobu.

Kako to razumeti?

Da li znači da ga nije mrzela?

Možda.

Da li znači da je Grigorina priča netačna?

Ne.

Srednjovekovni ljudi nisu živeli prema psihološkim obrascima koje možemo jednostavno rekonstruisati sedam vekova kasnije.

Dvorska dužnost, versko shvatanje, politički interes, lična osećanja i predstava o pokojnom vladaru mogli su postojati istovremeno.

Čovek može imati složen odnos prema osobi koja je imala ogromnu moć nad njegovim životom.

Zato ne znamo šta je Simonida osećala prema Milutinu.

Svako ko tvrdi da zna — ide dalje od izvora.

Ono što znamo jeste da nikada nisu imali potomstvo, da je pokušala da ostane u monaškoj odeći 1317. i da se posle Milutinove smrti više nije udavala, već je život nastavila u vizantijskom svetu kao monahinja.

SVETI KRALJ I DETE KOJE JE POSTALO SIMBOL — ZAŠTO O OVOME TREBA GOVORITI BEZ MITOLOGIJE

Problem priče o Simonidi nije samo u tome što je istorijski teška.

Ona dodiruje i veoma osetljivo pitanje nacionalnog pamćenja.

Kralj Milutin nije marginalna ličnost srpske istorije.

Bio je jedan od najznačajnijih Nemanjića.

Tokom gotovo četiri decenije vladavine Srbija se teritorijalno proširila, politički ojačala i postala jedna od najvažnijih država Balkana.

Milutin je bio veliki ktitor.

Sa njegovim imenom povezani su Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Kraljeva crkva u Studenici, Staro Nagoričino i brojni drugi crkveni poduhvati.

Njegovo doba predstavlja jednu od velikih epoha srpske srednjovekovne umetnosti.

Posle smrti razvijen je njegov kult i Srpska pravoslavna crkva ga poštuje kao Svetog kralja Milutina.

Ali istorijska veličina ne znači da svaki postupak istorijske ličnosti mora biti opravdan.

Isto tako, problematičan privatni postupak ne briše automatski sve političke, kulturne i državne rezultate jednog vladara.

To je jedna od stvari koje savremeno društvo teško prihvata.

Od istorijskih ličnosti često želimo ili svece bez mane ili zločince bez zasluge.

Istorija gotovo nikada nije tako jednostavna.

Milutin može istovremeno biti izuzetno važan srpski vladar, veliki ktitor i politički veoma sposoban čovek — i osoba čiji bračni život, posmatran čak i u okvirima njegovog vremena, otvara izuzetno neprijatna pitanja.

Simonida je, sa druge strane, vekovima ostala u njegovoj senci.

Njena najpoznatija slika nalazi se u Gračanici.

Mlada kraljica stoji u raskošnoj vizantijskoj odeći, sa krunom na glavi, pored mnogo starijeg supruga.

Kasnije oštećene oči na fresci inspirisale su Milana Rakića da napiše jednu od najpoznatijih pesama srpske književnosti.

Tako je Simonida postala simbol lepote, stradanja, Kosova, srednjovekovne Srbije i uništene umetnosti.

Ali iza simbola postojala je stvarna devojčica.

Njeno ime dobila je, prema tradiciji, po svetom Simonu, jer su roditelji dugo čekali dete.

Rođena je kao vizantijska princeza.

Sa približno pet godina poslata je da bude supruga stranog vladara.

Njen brak zaključivali su ljudi koji su određivali granice država.

Njena budućnost postala je deo mirovnog ugovora.

I nekoliko godina kasnije jedan od najvažnijih vizantijskih istoričara zapisao je tvrdnju zbog koje taj brak ni danas ne možemo posmatrati samo kao elegantan diplomatski savez dve srednjovekovne države.

Da li je Simonida sa osam godina zaista bila seksualno zlostavljana?

Istorijski najprecizniji odgovor glasi:

postoji ozbiljan srednjovekovni izvor koji tvrdi da je Milutin prerano konzumirao brak sa još veoma mladom Simonidom i da je ona zbog toga pretrpela teške telesne posledice, ali nemamo nezavisan dokaz koji bi omogućio da svaki detalj tog kazivanja proglasimo nesporno utvrđenom činjenicom.

Tvrdnju zato nije opravdano prikrivati.

Ali nije opravdano ni pretvoriti je u senzacionalističku izvesnost.

Jedna stvar, međutim, ne zavisi od Grigorine priče.

Simonida je sa oko pet godina postala supruga odraslog muškarca zato što je njen otac želeo mir, a njen muž političko priznanje svojih osvajanja.

To je činjenica.

I sama ta činjenica govori mnogo o svetu u kojem je rođena.

Srednjovekovne princeze često na freskama izgledaju nedodirljivo: krune, biseri, zlato, svila, ceremonijal i aureola carske porodice.

Ali iza raskoši se ponekad skrivala gotovo potpuna nemoć nad sopstvenim životom.

Možda je zato Simonidina priča i danas toliko uznemirujuća.

Ne zato što nam omogućava da sa sigurnošću rekonstruišemo šta se jedne noći dogodilo pre više od sedam vekova.

Nego zato što znamo nešto drugo.

Znamo da je jedna petogodišnja devojčica postala sredstvo velike politike.

A kada pokušamo da utvrdimo šta joj se dogodilo posle toga, pred nama ostaje samo nekoliko rečenica koje su zapisali muškarci njenog vremena.

Simonidin glas nije sačuvan.

I možda je upravo to najtužniji deo čitave priče.

Mr. D. Tovarišić