Kada se govori o savremenim ratovima, većina ljudi najpre pomisli na tenkove, avione, rakete i vojnike. Ali još početkom devedesetih pojavila se vojno-teorijska ideja koja je polazila od sasvim drugačijeg pitanja: šta ako najvažniji cilj rata nije uništiti protivničku vojsku, nego uticati na način na koji protivničko rukovodstvo i društvo vide stvarnost? Drugim rečima, šta ako je moguće protivnika navesti da sam donese odluke koje odgovaraju njegovom suparniku?

Američki pukovnik Richard Szafranski je 1994. takvu ideju opisao izrazom „neocortical warfare“ — neokortikalni rat. U središtu njegove teorije nije bilo fizičko uništenje neprijatelja, već uticaj na njegovu svest, percepciju i volju. Cilj je da se promeni način na koji protivnik razume informacije, procenjuje rizik i donosi odluke.

Sam naziv zvuči gotovo kao naučna fantastika i zato je kasnije često korišćen u teorijama koje sa originalnim konceptom imaju malo veze. Neokortikalni rat nije značio „kontrolu mozga“ elektromagnetnim zracima niti tajnu tehnologiju koja daljinski upravlja ljudskom svešću. U svom izvornom obliku to je pre svega teorija informacionog i psihološkog rata: kontrola informacija, stvaranje pogrešnih predstava, manipulacija očekivanjima, pritisak na donošenje odluka, propaganda, dezinformacije i kombinovanje političkih, ekonomskih, psiholoških i vojnih sredstava.

Zbog toga se često postavlja pitanje koje je posebno zanimljivo na prostoru bivše Jugoslavije.

Da li su SFRJ, ratovi devedesetih i kasnija Srbija bili poligon upravo za takvu vrstu rata?

Odgovor nije jednostavan.

Postoje veoma jasni primeri propagande, psiholoških operacija, kontrole medija, stranih informacionih kampanja i pokušaja uticaja na javno mnjenje i političko rukovodstvo. Ali nema pouzdanih dokaza da je raspad SFRJ bio rezultat jedinstvenog tajnog „neokortikalnog plana“ neke spoljne sile.

Štaviše, sam termin nastao je 1994. godine — tri godine nakon početka raspada Jugoslavije.

To ne znači da slične metode nisu postojale ranije.

Propaganda je stara koliko i rat.

Ali znači da istoriju treba odvojiti od naknadno stvorenih teorija.

ŠTA JE NEOKORTIKALNI RAT — I ZAŠTO NJEGOV GLAVNI CILJ NIJE TERITORIJA NEGO ODLUKA

Klasična vojna teorija polazi od fizičke moći.

Uništiti protivničke jedinice.

Zauzeti teritoriju.

Prekinuti komunikacije.

Uništiti fabrike, aerodrome, mostove i skladišta.

Neokortikalna ideja pokušava da ode korak dalje.

Ako se protivniku može promeniti percepcija situacije, možda neće biti potrebno uništiti njegovu vojsku.

Dovoljno je da njegovo rukovodstvo zaključi da je nastavak borbe besmislen.

Ili da stanovništvo izgubi poverenje u vlast.

Ili da se saveznici međusobno posvađaju.

Ili da vojni komandant poveruje da napad dolazi iz pogrešnog pravca.

Ili da društvo više ne može da razlikuje proverenu informaciju od glasine.

Szafranski se oslanjao na širu tradiciju teorija informacionog rata i na poznati OODA model američkog vojnog teoretičara Johna Boyda: Observe — Orient — Decide — Act, odnosno posmatraj, orijentiši se, odluči, deluj.

Ko brže i preciznije prolazi kroz taj ciklus, ima prednost.

Ali još veća prednost nastaje ako protivniku možete uticati na ono što „posmatra“.

Ako mu date pogrešnu sliku stvarnosti, njegove naredne odluke mogu biti potpuno racionalne — ali zasnovane na pogrešnim pretpostavkama.

To je suština ideje.

Protivnik ne mora biti glup.

Naprotiv.

Može biti veoma inteligentan.

Ali ako raspolaže pogrešnom slikom sveta, njegova inteligencija samo će mu pomoći da brže dođe do pogrešnog zaključka.

Upravo zato propaganda nije jedino sredstvo.

U takvom ratu informacije mogu biti kombinovane sa diplomatijom, ekonomskim pritiscima, demonstracijama vojne sile, medijskim kampanjama, tajnim operacijama, sankcijama, elektronskim ratovanjem i stvarnim vojnim napadima.

Najefikasniji informacioni efekat često nastaje kada propagandna poruka ima stvarni događaj iza sebe.

Ako protivniku kažete da je izolovan, a zatim mu saveznici zaista otkažu podršku, poruka postaje ubedljivija.

Ako tvrdite da mu je protivvazdušna odbrana nemoćna, a zatim njegovi radari prestanu da rade, psihološki efekat raste.

Zato je neokortikalni rat najbolje razumeti kao metaforu za ratovanje usmereno na proces odlučivanja.

Važna činjenica često se previđa: Szafranskijev tekst nije bio zvanična naredba američke vlade niti tajni operativni plan. Objavljen je kao vojno-teorijski rad, a sama publikacija je naglašavala da stavovi autora ne predstavljaju nužno zvanični stav američke vojske. Kasniji radovi američkog Air War Collegea takođe su ovu ideju razmatrali kao teorijski koncept informacionog ratovanja, uz eksplicitnu napomenu da stavovi autora nisu zvanična politika američke vlade.

To je posebno važno kada se termin prenese na Jugoslaviju.

Jer između teorije i istorijske operacije postoji ogromna razlika.

DA LI JE SFRJ „RAZBIJENA NEOKORTIKALNIM RATOM“ — PRIVLAČNA TEORIJA KOJA IMA VELIKI PROBLEM

Ideja da je Jugoslavija uništena spolja dobro se uklapa u logiku neokortikalnog rata.

Država je bila multietnička.

Imala je komplikovan federalni sistem.

Postojala su istorijska sećanja na Drugi svetski rat.

Postojale su velike ekonomske razlike između republika.

Krajem osamdesetih nastupila je ozbiljna dužnička i politička kriza.

Ako bi neko želeo da destabilizuje takvu zemlju, teško bi mogao pronaći pogodnije tačke pritiska.

Pojačavanje nacionalnih strahova.

Podrška separatističkim ili centralističkim političkim opcijama.

Ekonomski pritisak.

Medijsko uveličavanje sukoba.

Diplomatsko ohrabrivanje pojedinih republika.

Stvaranje osećaja da zajednička država više nema budućnost.

Sve bi to, barem teorijski, moglo imati „neokortikalni“ karakter.

Problem nastaje kada se iz mogućnosti pređe u tvrdnju da se to zaista dogodilo prema jednom unapred napravljenom planu.

Za takav zaključak nema dovoljno dokaza.

Raspad Jugoslavije imao je duboke unutrašnje uzroke.

Krajem osamdesetih centralna vlast slabi, ekonomija je u krizi, republičke političke elite postaju sve moćnije, a nacionalistička retorika sve agresivnija. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u svom istorijskom pregledu upravo kombinaciju političke i ekonomske krize, slabljenja federalne države i rasta militantnog nacionalizma navodi kao ključnu pozadinu raspada.

Posebno važnu ulogu imali su mediji.

Ali ne samo strani.

Domaći.

Srpski, hrvatski i bosanskohercegovački politički centri koristili su državne medije da mobilišu sopstveno stanovništvo i predstave druge zajednice kao pretnju. Human Rights Watch je još tokom ratova dokumentovao manipulaciju državnim medijima na više strana i njihovu ulogu u širenju nacionalnog straha i neprijateljstva.

U Srbiji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih posebno snažno korišćena sećanja na ustaške zločine iz Drugog svetskog rata i strah Srba u Hrvatskoj i Bosni. U Hrvatskoj je, istovremeno, nacionalistička politika i simbolika nove vlasti dodatno povećavala strah dela srpskog stanovništva. Dokumenti i ekspertize razmatrani pred Haškim tribunalom upravo opisuju taj proces međusobnog radikalizovanja političkih narativa.

Ako ovaj proces posmatramo kroz logiku neokortikalnog rata, možemo videti nešto zanimljivo.

Za promenu ponašanja društva nije bilo potrebno izmisliti potpuno lažnu prošlost.

Dovoljno je bilo selektivno birati stvarne činjenice.

Jedna televizija pokazuje isključivo zločine nad „svojima“.

Druga čini isto.

Treća strana prikazuje samo sopstvene žrtve.

Posle nekoliko meseci svaka zajednica može iskreno verovati da samo ona deluje odbrambeno.

To je možda najvažnija lekcija informacionog rata.

Najefikasnija propaganda često nije potpuno izmišljena.

Ona bira činjenice koje će publika videti — i činjenice koje nikada neće videti.

Ali to je mnogo drugačije od tvrdnje da je spolja neko pomoću jedinstvene strategije „programirao“ Jugoslovene da unište državu.

Mnogo ubedljivija slika jeste ona u kojoj su domaće elite, strani akteri, mediji, ekonomska kriza i realni istorijski strahovi međusobno pojačavali jedni druge.

Drugim rečima, nije postojao samo jedan „mozak“ koji vodi informacioni rat.

Postojalo je više njih.

RATOVI DEVEDESETIH — KADA JE INFORMACIJA POSTALA ORUŽJE SA OBE STRANE FRONTOVA

Kada je oružani rat počeo, medijska borba postala je još intenzivnija.

Televizijske slike više nisu bile dodatak ratu.

Postale su deo rata.

Masakr prikazan na televiziji mogao je promeniti stav međunarodne javnosti.

Snimak kolone izbeglica mogao je uticati na vladu strane države.

Priča o zločinu mogla je povećati broj dobrovoljaca.

Informacija o vojnom porazu mogla je izazvati paniku.

Zato su sve strane pokušavale da kontrolišu narativ.

Srpske vlasti i srpske strukture u Hrvatskoj i Bosni koristile su svoje medije.

Hrvatske vlasti koristile su svoje.

Bosanske vlasti svoje.

Istovremeno su međunarodne televizijske mreže postale izuzetno važne jer su slike iz Sarajeva, Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice i drugih mesta gotovo trenutno ulazile u domove zapadnoevropske i američke publike.

Tu se pojavljuje nešto što veoma podseća na neokortikalnu logiku.

Vojna akcija više nije imala samo taktički rezultat.

Imala je i medijski rezultat.

Granata nije samo pogodila cilj.

Njena eksplozija mogla je postati televizijska slika.

Televizijska slika mogla je promeniti javno mnjenje.

Promena javnog mnjenja mogla je promeniti političku odluku.

A politička odluka mogla je dovesti do sankcija ili vojne intervencije.

Tako se stvara lanac:

bojno polje → televizijski ekran → javno mnjenje → političko rukovodstvo → vojna odluka.

Tokom rata u Bosni međunarodne snage nisu koristile samo klasične vojne metode.

Već 1993. američke jedinice uz humanitarne isporuke bacale su velike količine letaka. Kasnije su u Bosni razvijene sistematske informacione kampanje koje su uključivale javno informisanje, psihološke operacije i aktivnosti namenjene stvaranju poverenja u međunarodne mirovne snage. RAND navodi da su u regionu korišćeni leci, radio, televizija i druge metode uticaja na lokalno stanovništvo.

Nakon Dejtonskog sporazuma, NATO je rasporedio IFOR, a zatim SFOR. Njihova uloga nije bila samo vojno razdvajanje zaraćenih snaga; stabilizacija političkog i društvenog okruženja postala je sastavni deo misije.

Ali ovde se opet mora napraviti razlika.

Informativna kampanja međunarodnih mirovnih snaga nije automatski „tajni neokortikalni rat“.

Neke poruke bile su vrlo otvorene.

Objašnjavale su pravila kretanja.

Promovisale poštovanje mirovnog sporazuma.

Pokušavale da spreče napade na mirovne snage.

To je klasična psihološka i javno-informativna komponenta vojne operacije.

Ipak, sama činjenica da vojske sistematski planiraju način na koji će stanovništvo doživeti njihovo prisustvo pokazuje koliko je rat do devedesetih već postao drugačiji od klasične slike fronta.

Pobediti više nije značilo samo zauzeti teritoriju.

Trebalo je oblikovati i percepciju onoga što se dogodilo.

SRBIJA 1998.–2000. — NAJČISTIJI PRIMER SUKOBA ZA PERCEPCIJU

Ako tražimo period u kojem se na prostoru Srbije najjasnije mogu prepoznati elementi onoga što je Szafranski opisivao, onda su to 1998, 1999. i 2000. godina.

Tada se nekoliko informacionih ratova odvijalo istovremeno.

Sa jedne strane bila je vlast Slobodana Miloševića.

Sa druge NATO i zapadne države.

Postojali su i OVK, opozicija u Srbiji, nezavisni mediji, strani emiteri i različite međunarodne organizacije.

Svaki akter pokušavao je da javnosti ponudi sopstvenu sliku stvarnosti.

Miloševićeva vlast imala je veliku prednost u kontroli najvažnijeg nacionalnog televizijskog sistema. Human Rights Watch je dokumentovao snažan pritisak na nezavisne medije, visoke kazne, probleme sa dozvolama i kontrolu državne televizije. Zakon o javnom informisanju iz 1998. dodatno je povećao mogućnost pritiska na medije koji su kritikovali vlast.

Ali monopol nikada nije bio potpun.

Radio B92, Radio Index, Studio B i druge nezavisne stanice predstavljale su alternativne izvore informacija. Tokom protesta 1996–1997. njihov uticaj dramatično je porastao upravo zato što je veliki broj građana na ulicama mogao sopstvenim očima da uporedi ono što se događa sa izveštavanjem državnih medija.

To je školski primer borbe za percepciju.

Jedan građanin gleda državni dnevnik i dobija jednu sliku.

Prebaci stanicu i dobija drugu.

Izađe na ulicu i vidi treću.

Godine 1999. informaciona komponenta postala je deo otvorenog rata.

Tokom NATO operacije Allied Force američke jedinice vodile su široku psihološku kampanju. RAND navodi da je tokom operacije bačeno više od 104 miliona letaka iznad Kosova i više od dva miliona iznad severnih delova SR Jugoslavije. Korišćeni su radio i televizijski programi, posteri, leci i druge metode. Američko ratno vazduhoplovstvo koristilo je i vazdušnu platformu za emitovanje radio i televizijskih sadržaja.

Poruke nisu uvek bile namenjene istoj publici.

Neke su bile upućene vojnicima Vojske Jugoslavije.

Druge civilima.

Treće političkom rukovodstvu.

Ideja je bila poznata iz psiholoških operacija mnogo pre izraza „neokortikalni rat“: razdvojiti vojsku od političkog rukovodstva, ubediti vojnike da je otpor besmislen, povećati cenu nastavka borbe i smanjiti moral.

Još snažniji primer predstavlja napad na komunikacione i medijske kapacitete.

NATO je javno saopštavao da napada komunikacionu infrastrukturu koju smatra delom komandnog i propagandnog sistema vlasti. U aprilu 1999. NATO-ov portparol govorio je o napadima čiji je cilj bio ometanje režimskog komunikacionog i propagandnog aparata.

Najkontroverzniji slučaj bio je napad na zgradu Radio-televizije Srbije 23. aprila 1999.

Poginulo je 16 zaposlenih.

Amnesty International je kasnije ocenio napad kao nezakonit napad na civilni objekat i naveo da su NATO zvaničnici potvrdili da je RTS bio gađan i zbog njegove propagandne uloge i željenog uticaja na moral. NATO je smatrao RTS delom režimskog propagandnog i komunikacionog sistema.

Bez obzira na pravnu i moralnu ocenu napada, upravo ovde vidimo gotovo doslovnu logiku informacionog ratovanja.

Fizički objekat napada se zbog efekta koji proizvodi u informacionom prostoru.

Meta nije samo antena.

Meta je poruka koju antena prenosi.

A konačni cilj je ljudska percepcija.

To je veoma blisko onome što je teorija neokortikalnog rata pokušavala da opiše.

Ali ni Srbija nije bila samo pasivna meta takve borbe.

Državni mediji vodili su sopstveni informacioni rat.

Zapadni izvori često su predstavljani kao propaganda neprijatelja.

NATO gubici su naglašavani.

Sopstveni vojni uspesi isticani.

Civilne žrtve bombardovanja dobijale su veliki publicitet, što je bilo i razumljivo s obzirom na njihov stvarni značaj za stanovništvo.

NATO je sa druge strane pokušavao da vlast predstavi kao glavnog krivca za rat i da razdvoji srpsko stanovništvo od Miloševićevog režima.

Dve informacione slike postojale su paralelno.

I obe su pokušavale da utiču na odluke istih ljudi.

DA LI SE SRBIJA MOŽE NAPASTI „PREKO MOZGA“ — ŠTA JE REALNOST, A ŠTA MIT

Danas izraz neokortikalni rat zvuči još aktuelnije nego 1994.

Razlog nije taj što je neko pronašao tajni aparat za upravljanje mozgom.

Razlog je internet.

Društvene mreže.

Algoritmi.

Mikrotargetiranje.

Veštačka inteligencija.

Milioni ljudi mogu u nekoliko sati videti istu poruku.

Lažni snimak može izgledati autentično.

Fotografija može biti izvađena iz konteksta.

Video napravljen veštačkom inteligencijom može prikazati političara kako govori nešto što nikada nije rekao.

U takvom okruženju napad na proces odlučivanja više ne mora da bude usmeren samo na predsednika države ili generala.

Meta može biti čitavo društvo.

Savremeni NATO danas koristi izraz „cognitive warfare“ — kognitivno ratovanje — za proučavanje pokušaja uticaja na stavove i ponašanje pojedinaca, grupa i društava. NATO-ov Allied Command Transformation ovaj koncept razvija upravo zbog procene da dezinformacije, manipulacija, digitalne tehnologije i psihološke metode mogu oslabiti poverenje i sposobnost donošenja odluka.

To ne znači da je današnji NATO koncept isto što i Szafranskijev „neokortikalni rat“.

Ali intelektualna sličnost je očigledna.

Bojno polje više nije samo teritorija.

Postaje i način na koji ljudi razumeju stvarnost.

Za Srbiju bi takav oblik pritiska mogao teoretski da koristi gotovo svaku postojeću društvenu pukotinu.

Kosovo.

Odnos prema Rusiji.

Odnos prema Evropskoj uniji.

Istorijske podele.

Ratovi devedesetih.

Ekonomske nejednakosti.

Poverenje u institucije.

Odnos prema medijima.

Ali iz činjenice da neka tema može biti iskorišćena u informacionom ratu ne sledi da je svaka društvena rasprava proizvod stranog neprijatelja.

To je jedna od najopasnijih zamki ove teme.

Ako svaku kritiku vlasti proglasimo „specijalnim ratom“, onda vlast dobija izgovor da ignoriše stvarne probleme.

Ako svako patriotsko osećanje proglasimo propagandom, onda ignorišemo stvarna iskustva i interese društva.

Ako svaku vest koja nam se ne dopada nazovemo „neokortikalnim napadom“, prestajemo da proveravamo činjenice.

A upravo je to stanje konfuzije ono što bi pravi informacioni protivnik želeo.

Najuspešniji napad na društvo možda nije onaj koji ga ubedi da veruje jednoj laži.

Mnogo efikasniji je onaj koji ga ubedi da više ne postoji način da se utvrdi šta je istina.

Tada svaka činjenica postaje „propaganda“.

Svaki dokaz „namešten“.

Svaki medij „plaćen“.

Svaki politički protivnik „izdajnik“.

Svaki neuspeh rezultat spoljne zavere.

Društvo u kojem nestane zajednička predstava stvarnosti postaje veoma lako za manipulaciju.

U tome se možda krije najvažnija veza između neokortikalnog rata i iskustva Jugoslavije.

Nije potrebno dokazivati da je postojao jedan tajni centar koji je pritiskom na dugme razbio SFRJ.

Mnogo ozbiljnije je pogledati šta se zaista dogodilo.

Političke elite koristile su istorijske strahove.

Mediji su selektivno prikazivali stvarnost.

Domaće i strane propagandne strukture takmičile su se za publiku.

Ekonomska kriza povećavala je strah.

Stvarna nasilja potvrđivala su ranije propagandne poruke.

Svaki novi zločin stvarao je nove slike.

Te slike stvarale su novu mržnju.

Mržnja je olakšavala sledeće nasilje.

I tako je nastajala povratna sprega u kojoj je bilo sve teže razlikovati propagandu od stvarnosti, jer je propaganda postepeno pomagala da stvarnost postane onakva kakvom ju je ranije opisivala.

To je mnogo moćniji mehanizam od bilo kakvog „tajnog oružja za kontrolu mozga“.

I mnogo realniji.

Zato se neokortikalni rat možda najbolje može opisati jednostavnom rečenicom:

najveća pobeda nije kada protivniku uništite vojsku, već kada uspete da utičete na način na koji on vidi svet — toliko da odluku koju želite donese sam.

Da li su takve metode korišćene protiv SFRJ i Srbije?

Informacione i psihološke operacije — nesumnjivo jesu.

Koristili su ih različiti domaći i strani akteri.

Postoje dokumentovani primeri propagandnih kampanja, kontrole medija, letaka, radio i televizijskog emitovanja i pokušaja da se utiče na moral, javno mnjenje i političko odlučivanje.

Da li postoji dokaz da je čitav raspad Jugoslavije bio unapred projektovana operacija „neokortikalnog rata“?

Ne.

Takva tvrdnja ide mnogo dalje od onoga što dostupni istorijski dokazi mogu da potvrde.

Ali iskustvo Jugoslavije pokazuje nešto možda važnije.

Država može imati tenkove.

Avione.

Vojsku.

Policiju.

Industriju.

I granice.

A ipak postati izuzetno ranjiva ako njeni građani više ne veruju jedni drugima, ako različite grupe žive u potpuno različitim informacionim stvarnostima i ako svaka politička odluka počinje strahom od namera druge strane.

Tada rat već počinje mnogo pre prvog pucnja.

Počinje u percepciji.

U savremenom svetu i ratu više ne pobeđuje onaj ko kontroliše teritoriju, već onaj ko uspe da kontroliše način na koji ljudi vide stvarnost.

Mr. D. Tovarišić