Pre više od 4.000 godina na obali Inda postojao je grad kakav bi iznenadio i mnogo kasnije civilizacije. Ulice su mu se sekle pod pravilnim uglovima, hiljade kuća bile su povezane sa sistemima odvoda, stanovnici su koristili bunare, javna kupatila i standardizovane mere, a trgovci su održavali veze sa krajevima udaljenim hiljadama kilometara. A onda je Mohendžo-Daro počeo da nestaje. Nema zapisa o poslednjem kralju. Nema hronike opsade. Nema teksta u kojem stanovnici objašnjavaju zašto odlaze. Ostale su napuštene kuće, promenjeni slojevi grada i nekoliko ljudskih skeleta koji su tokom XX veka pokrenuli jednu od najpoznatijih teorija o misterioznom masakru starog sveta. Danas, međutim, nauka daje mnogo složeniji odgovor: Mohendžo-Daro možda nije umro u jednoj katastrofalnoj noći. Grad je verovatnije polako gubio svet koji mu je omogućavao da postoji.

Kada su arheolozi početkom XX veka počeli da otkrivaju Mohendžo-Daro u današnjem Pakistanu, gotovo niko nije očekivao ono što se pojavilo ispod zemlje.

Pred njima nije bilo primitivno naselje.

Bio je to grad.

Pravi grad.

Planiran.

Organizovan.

Sa širokim ulicama i manjim sporednim prolazima.

Sa kućama građenim od opeke standardnih proporcija.

Sa bunarima.

Kupatilima.

Odvodima.

Kanalima za otpadnu vodu.

I sistemom urbanog života koji je postojao dok su se u Egiptu još gradile piramide.

Danas znamo da je Mohendžo-Daro bio jedan od najvećih centara civilizacije Inda, odnosno Harapske civilizacije.

Njegov vrhunac vezuje se uglavnom za treći milenijum pre nove ere.

Ali jedna stvar ostala je posebno frustrirajuća.

Graditelji Mohendžo-Dara jesu imali pismo.

Ostavili su hiljade kratkih natpisa širom civilizacije Inda.

Ali to pismo još nije pouzdano dešifrovano.

Zato stanovnici grada ne mogu sami da nam ispričaju šta se dogodilo.

Sve što znamo moramo pročitati iz:

opeke,

sedimenta,

skeleta,

keramike,

korita reka,

tragova klime

i promena u načinu života.

A upravo zato je propast Mohendžo-Dara postala savršeno mesto za nastanak legendi.

Grad koji je izgledao kao da je imao kanalizaciju pre gotovo svih drugih

Jedna od najvećih fascinacija Mohendžo-Darom jeste voda.

Gotovo svaka ozbiljna priča o ovom gradu počinje njome.

Brojne kuće imale su prostor za pranje.

Voda se zatim odvodila prema pažljivo napravljenim kanalima.

Postojali su prekriveni odvodi uz ulice.

Bunari su bili brojni.

Otpadna voda nije jednostavno izlivana pred vrata.

Za grad star više od četiri milenijuma, sistem je bio izuzetno razvijen.

A onda je tu čuveno Veliko kupatilo.

Veliki pravougaoni bazen smešten u monumentalnom kompleksu, sa stepenicama i pažljivo izvedenom konstrukcijom koja je trebalo da spreči curenje vode.

Ne znamo tačno čemu je služio.

Možda obrednom kupanju.

Možda javnim ceremonijama.

Možda nečemu što uopšte ne možemo pravilno razumeti jer ne poznajemo religiju ljudi koji su ga napravili.

Ali jedno je jasno.

Ovo nije bilo društvo koje je slučajno naraslo u veliki grad.

Neko je planirao infrastrukturu.

Neko je održavao odvode.

Neko je određivao standarde opeke.

Neko je organizovao ogromnu zajednicu.

I onda taj sistem počinje da slabi.

Zašto?

Prva velika teorija: osvajači su upali u grad i pobili stanovnike

Ovo je decenijama bila najdramatičnija verzija priče.

Tokom ranih iskopavanja pronađeni su ljudski skeleti na neuobičajenim mestima.

Nisu svi ležali uredno u grobovima.

Neki su pronađeni u kućama i prolazima.

Jedna grupa tela izgledala je kao da je zatečena u prostoru grada.

Za arheologe prve polovine XX veka slika je bila primamljiva.

Civilizacija Inda nestaje.

Kasnije se u severnoj Indiji pojavljuje vedska kultura povezana sa indoarijskim jezicima.

U Rigvedi postoje priče o osvajanju utvrđenja.

Zašto onda ne spojiti sve to?

Tako je nastala čuvena teorija:

Mohendžo-Daro su osvojili arijevski ratnici, a skeleti su poslednje žrtve masakra.

Britanski arheolog Mortimer Wheeler postao je jedan od najpoznatijih zagovornika takvog tumačenja.

Njegova dramatična formulacija o tome ko bi mogao biti odgovoran za uništenje grada ušla je u arheološku istoriju.

Problem je što su kasnija istraživanja pokazala da priča ne stoji.

„Masakr“ koji verovatno nikada nije postojao

Kada su arheolozi ponovo proučili skelete, pojavili su se ozbiljni problemi.

Tela nisu pripadala jednom jasnom katastrofalnom sloju.

Nisu svi ljudi umrli u isto vreme.

Nije pronađen arheološki horizont uništenja koji bi odgovarao ogromnoj vojnoj invaziji.

Nema dokaza da je grad sistematski spaljen i opljačkan u trenutku svoje propasti.

Još značajnije, detaljnija analiza skeleta nije pokazala obrazac masovnog nasilja koji bi se očekivao posle pokolja stanovništva.

Kod ogromne većine nema trauma koje bi objasnile nasilnu smrt u masakru.

Tako se jedna od najslavnijih teorija o Mohendžo-Daru praktično raspala.

Ali popularna kultura je nastavila da je ponavlja.

To je jedan od problema arheologije.

Dramatična teorija živi mnogo duže od njenog povlačenja.

Rečenica:

„Osvajači su upali i pobili sve stanovnike“

mnogo se lakše pamti nego:

„demografska i urbana transformacija odvijala se tokom dugog perioda pod uticajem više ekoloških i ekonomskih faktora“.

Ali upravo je druga verzija danas mnogo bliža onome što pokazuju dokazi.

A onda se pojavila još luđa priča: drevna nuklearna eksplozija

Internet je Mohendžo-Daru dao potpuno novu vrstu katastrofe.

Navodno su skeleti pronađeni razbacani po ulicama.

Navodno su bili ekstremno radioaktivni.

Navodno je pronađeno istopljeno staklo.

Navodno postoji zona u kojoj je temperatura morala biti toliko velika da je mogla nastati samo od eksplozije slične nuklearnoj bombi.

Iz toga je izveden zaključak:

pre nekoliko hiljada godina nad Mohendžo-Darom eksplodiralo je drevno nuklearno oružje.

Priča je povezana i sa slobodnim tumačenjima drevnih indijskih epova, u kojima se opisi božanskog oružja predstavljaju kao svedočanstva atomskog rata.

Zvuči spektakularno.

Ali arheološki dokaz za takvu eksploziju ne postoji.

Nema potvrđenog radioaktivnog anomalnog sloja karakterističnog za nuklearnu detonaciju.

Nema kratera.

Nema urbanog horizonta trenutnog termičkog uništenja.

Nema na hiljade tela stanovništva ubijenog u jednoj katastrofi.

Nema materijalnih tragova koji bi zahtevali nuklearno objašnjenje.

To je moderna legenda nalepljena na stvarni arheološki lokalitet.

Prava priča o Mohendžo-Daru manje je filmska.

Ali je mnogo važnija.

Druga teorija: grad su uništile katastrofalne poplave

Ova ideja ima mnogo više smisla.

Mohendžo-Daro je živeo uz Ind.

Reka mu je davala život.

Vodu.

Poljoprivredu.

Transport.

Trgovinu.

Ali velika reka je istovremeno i pretnja.

Arheolozi su u gradu prepoznali slojeve povezane sa poplavnim događajima i obnove.

Nivoi pojedinih delova naselja vremenom su podizani.

Neke građevine više puta su popravljane.

Može se zamisliti grad koji iz generacije u generaciju vodi borbu sa rekom.

Poplava dolazi.

Ostavlja mulj.

Uništava kuće.

Ljudi popravljaju.

Ponovo grade.

Podignu nivo ulice.

Život se nastavlja.

Pa dolazi nova poplava.

Zato je jedno vreme bilo popularno objašnjenje da je velika poplava konačno uništila Mohendžo-Daro.

Ali i tu današnja slika postaje složenija.

Poplave jesu bile problem.

Međutim, nema dovoljno dokaza da je jedna jedina poplava u jednom trenutku zauvek uništila grad.

Ljudi su očigledno bili naviknuti na vodu.

Znali su da obnavljaju.

Prilagođavali su se.

Zašto bi poslednja poplava bila drugačija?

Verovatno nije postojala samo jedna.

Možda je pravi problem bio suprotan: premalo vode

Tu dolazimo do jedne od najvažnijih savremenih teorija.

Poslednjih decenija naučnici su proučavali:

stalagmite iz pećina,

jezerske sedimente,

rečne naslage,

hemijski sastav tla,

promene monsunskih padavina

i drevne tokove reka.

Slika koja se pojavljuje jeste dug period klimatske nestabilnosti i postepenog slabljenja monsuna.

A istraživanje objavljeno krajem 2025. otišlo je još dalje.

Kombinovanjem paleoklimatskih podataka i modela toka reka, istraživači su identifikovali više izuzetno dugih sušnih perioda koji su pogodili sliv Inda između približno 4.400 i 3.400 godina pre sadašnjosti.

Neki su trajali više od osamdeset godina.

Jedan više od jednog veka.

Zamislimo šta znači suša od sto godina.

To nije loša žetva.

Nije ni deset teških sezona.

To je čitav ljudski život.

Dete se rodi tokom suše.

Odraste.

Dobije decu.

Umre.

A problem sa vodom još postoji.

Gradovi se mogu prilagoditi jednoj sušnoj godini.

Možda i deset.

Ali višegeneracijski pad padavina menja samu osnovu civilizacije.

Veliki grad jede ogromne količine hrane

To često zaboravljamo kada gledamo ruševine.

Grad nije samo zid.

Grad mora svakog dana jesti.

Hiljade stanovnika Mohendžo-Dara ne proizvode svi sopstveno žito.

Postoje:

zanatlije,

trgovci,

administratori,

graditelji,

ljudi koji proizvode perle,

obrađuju metal,

izrađuju pečate.

Sve njih mora hraniti šira poljoprivredna mreža.

Ako monsuni oslabe, poljoprivreda postaje manje pouzdana.

Ako se istovremeno menja tok reka, situacija se dodatno komplikuje.

Polja koja su nekada imala dovoljno vode mogu postati manje produktivna.

Sela koja hrane grad gube višak hrane.

A kada nestane višak, prvi strada upravo urbani sistem.

Čovek u selu još može pokušati da promeni usev.

Čovek u gradu koji zavisi od stotina sela ima mnogo manju kontrolu.

Tako velika civilizacija ne mora da bude osvojena.

Može jednostavno postati preskupa za održavanje.

Ljudi nisu nestali – preselili su se

To je možda najvažnija promena u načinu na koji danas govorimo o „propasti“ civilizacije Inda.

Reč propast stvara pogrešnu sliku.

Zamišljamo:

grad danas postoji;

sutra katastrofa;

preksutra nema nikoga.

Arheološki obrazac više liči na deurbanizaciju.

Veliki urbani centri gube stanovništvo.

Ljudi se sele u manja naselja.

Neki idu prema oblastima sa stabilnijom vodom.

Menjaju poljoprivredu.

Menjaju vrste useva.

Smanjuje se standardizacija koja je karakterisala veliki harapski svet.

Pečati i pismo postaju ređi i na kraju nestaju.

Velike gradske mreže se raspadaju.

Ali ljudi ne nestaju.

Njihovi potomci nastavljaju da žive u Južnoj Aziji.

To nije smrt stanovništva.

To je transformacija društva.

U najnovijim naučnim radovima upravo se zato sve češće koristi ideja harapske metamorfoze, a ne jednostavnog kolapsa.

Jedan grad možda više nije imao razlog da bude veliki

To može objasniti Mohendžo-Daro bolje nego bilo koji osvajač.

Šta daje smisao velikom gradu?

Trgovina.

Administracija.

Proizvodnja.

Položaj na transportnim pravcima.

Pouzdana okolina koja može hraniti stanovništvo.

Ako više tih sistema oslabi u isto vreme, grad više nema istu funkciju.

Zamislimo da Ind menja tok.

Poljoprivreda je nestabilnija.

Trgovina sa Mesopotamijom slabi.

Regionalne veze postaju manje intenzivne.

Zašto bi desetine hiljada ljudi nastavile da žive na istom mestu?

Odlaze tamo gde je život lakši.

Ne svi istog dana.

Prvo jedna porodica.

Zatim još deset.

Bogati trgovac prebacuje posao.

Zanatlija prati tržište.

Mlađa generacija ne obnavlja kuću roditelja.

Jedna četvrt postaje ređe naseljena.

Odvodi se manje održavaju.

Kuće se grade jednostavnije.

Decenije prolaze.

Veliki grad postaje manji.

Na kraju nestaje urbani Mohendžo-Daro.

Bez poslednje bitke.

Bez poslednjeg cara.

Bez trenutka kada bi neko mogao reći:

„Danas je naš grad pao.“

Ali zašto su trgovinske veze slabile?

Civilizacija Inda nije bila izolovana.

Njeni proizvodi pronalaženi su daleko prema zapadu.

Mesopotamski tekstovi govore o zemlji Meluha, koju većina istraživača povezuje sa Indskim svetom.

Trgovalo se preko Persijskog zaliva.

Transportovani su:

poludragi kamen,

drvo,

školjke,

metali,

izrađeni predmeti.

Ali oko početka drugog milenijuma pre nove ere i drugi delovi Starog sveta prolaze kroz ozbiljne promene.

Ako se promeni međunarodna trgovinska mreža, grad koji zavisi od nje gubi deo razloga za svoju veličinu.

To ne mora biti glavni uzrok.

Ali u kombinaciji sa klimom i rekama može postati veoma važan.

Civilizacije retko propadnu zbog samo jedne stvari.

Mnogo češće nekoliko problema počne da deluje istovremeno.

Zašto nisu jednostavno rešili problem svojim neverovatnim inženjerstvom?

Ovo je odlično pitanje.

Ljudi Mohendžo-Dara bili su veoma sposobni.

Znali su da grade bunare.

Odvodnju.

Velike građevine.

Njihova civilizacija opstajala je vekovima.

Ali tehnologija ima granice.

Možete napraviti bunar.

Ne možete narediti monsunu da se vrati.

Možete popraviti nasip.

Ne možete lako vratiti veliku reku u staro korito.

Možete skladištiti hranu.

Ne možete beskonačno hraniti grad ako okolna poljoprivreda više ne proizvodi isti višak.

Najopasniji problemi za civilizaciju često nisu oni koji su dramatični.

Nego oni koji su dovoljno spori da se društvo godinama prilagođava – sve dok jednog dana više nema sistem koji je nekada postao veliki.

Čudan detalj: možda niko tada nije ni znao da civilizacija „propada“

To zvuči paradoksalno.

Ali razmislimo.

Čovek koji živi u Mohendžo-Daru oko 2000. godine pre nove ere možda ne misli:

„Naša civilizacija se upravo urušava.“

On vidi:

lošiju žetvu;

manje trgovaca;

komšiju koji se preselio;

ulicu koja više nije dobro popravljena;

prodavca koji nema neku robu;

porodicu koja razmatra odlazak.

Svaka stvar pojedinačno izgleda kao lokalni problem.

Tek arheolog koji posmatra nekoliko vekova odjednom vidi:

veliki sistem se smanjuje.

Ljudi koji žive unutar istorije retko znaju naziv epohe kojoj prisustvuju.

Gde su kraljevi Mohendžo-Dara?

Još jedna misterija doprinosi osećaju neobičnosti.

Nemamo njihove poznate faraone.

Nemamo monumentalne kraljevske grobnice kakve ima Egipat.

Nemamo palate koje bismo bez dileme pripisali dinastiji.

Nemamo dešifrovane natpise:

„Ja, veliki kralj Mohendžo-Dara…“

Čuvena mala skulptura nazvana „Kralj-sveštenik“ dobila je ime od modernih arheologa.

Ne znamo da li je prikazivala kralja.

Ni sveštenika.

Možda ni jedno ni drugo.

To je simptom našeg neznanja.

Grad je očigledno bio organizovan.

Ali politički sistem ostaje nejasan.

Zato ne možemo pratiti poslednje godine preko vladara.

Nemamo:

„Poslednji kralj izgubio bitku.“

Imamo promene u opeci i keramici.

Ni pismo nam još ne pomaže

Hiljade indskih pečata nose znakove.

Ali prosečan natpis je izuzetno kratak.

Pismo još nije pouzdano pročitano.

Zato ne znamo da li su Harapani ostavili sopstveno objašnjenje svojih problema.

Možda je na nekom pečatu napisano ime grada.

Možda postoje administrativne oznake povezane sa žitom ili trgovinom.

Ali čak i ako gledamo direktno u reč koja bi nam nešto objasnila – ne znamo da je čitamo.

Zato je civilizacija Inda jedna od retkih velikih civilizacija kod koje možemo fizički hodati ulicama grada, ali ne možemo čuti glas njegovih stanovnika.

Šta je onda konačno ubilo Mohendžo-Daro?

Najpošteniji odgovor jeste:

verovatno ga nije „ubila“ nijedna pojedinačna stvar.

Ne postoje dobri dokazi za veliki masakr koji je završio istoriju grada.

Nema dokaza za fantastičnu nuklearnu katastrofu.

Jedna džinovska poplava verovatno nije dovoljna da objasni kraj.

Mnogo ubedljivija slika uključuje nekoliko povezanih procesa:

dugotrajno slabljenje monsuna;

ponavljane višedecenijske i višegeneracijske suše;

promene dostupnosti vode;

promene rečnih tokova;

pritisak na poljoprivredu;

slabljenje velikih trgovačkih mreža;

postepeno smanjenje velikih urbanih centara;

i migraciju stanovništva prema drugim oblastima.

Najnovija klimatska istraživanja dodatno jačaju upravo tu sliku.

Između približno 4.450 i 3.400 godina pre sadašnjosti region je prolazio kroz više dugotrajnih sušnih epizoda.

Jedna od najozbiljnijih poklapa se sa širim periodom deurbanizacije harapskog sveta.

Ali čak ni klima nije jedini „krivac“.

Društva reaguju.

Prilagođavaju se.

Ljudi menjaju useve.

Sele se.

Menjaju ekonomiju.

Mohendžo-Daro je deo tog mnogo šireg procesa.

Najzanimljivije je što se slična borba vodi na istom mestu i danas

Postoji gotovo neprijatna ironija.

Mohendžo-Daro je možda vekovima bio oblikovan odnosom čoveka i vode.

Danas njegovi ostaci ponovo zavise od iste borbe.

Ekstremne monsunske kiše i poplave 2022. ozbiljno su ugrozile arheološki lokalitet.

Voda je prodirala u ostatke.

Drenažni sistemi na nalazištu bili su preopterećeni.

So iz tla i podzemnih voda dodatno razara staru opeku.

UNESCO i pakistanske vlasti danas ulažu napore upravo da zaštite ruševine od:

vode,

soli,

erozije

i sve ekstremnijih klimatskih događaja.

Grad koji je možda počeo da slabi usred dugotrajnih promena hidroklime sada, četiri hiljade godina kasnije, ponovo ugrožava promenljiva klima.

Ovog puta nije ugrožen njegov život.

Ugroženo je njegovo sećanje.

Samo trećina grada je istražena

A tu se otvara još jedna fascinantna mogućnost.

Mohendžo-Daro zauzima ogromnu površinu.

UNESCO navodi oko 240 hektara arheološkog lokaliteta.

Ali samo približno trećina je iskopana.

To znači da veliki deo grada još uvek leži pod zemljom.

Možda tamo postoje odgovori.

Možda velika javna građevina čiju funkciju ne očekujemo.

Možda duži natpis.

Možda bolje očuvani grobovi.

Možda tragovi poslednje faze naseljavanja koji će preciznije pokazati kako je grad izgubio stanovništvo.

Problem je što arheolog ne može jednostavno iskopati sve.

Iskopavanje je istovremeno i uništavanje originalnog sloja.

Jednom kada zemlju uklonite, nikada je ne možete vratiti u prvobitni položaj.

Zato se deo lokaliteta namerno ostavlja budućim generacijama koje će imati bolje metode.

Možda će upravo one rešiti poslednje poglavlje Mohendžo-Dara.

Možda je pogrešno pitati „zašto je grad nestao?“

Bolje pitanje možda glasi:

Zašto bi njegovi stanovnici ostali?

Ako:

voda postaje manje pouzdana;

trgovina slabi;

poljoprivredni višak se smanjuje;

drugi regioni nude bolje uslove;

održavanje velikog urbanog sistema postaje sve teže;

onda odlazak nije propast.

To je racionalna odluka.

Čovek ne duguje gradu večni život.

Ako porodica može bolje živeti na drugom mestu, ona odlazi.

Kada to uradi dovoljno porodica, istorija kasnije kaže:

civilizacija se urušila.

Ljudi koji su otišli možda bi rekli:

preselili smo se.

To potpuno menja perspektivu.

Civilizacija Inda nije nestala u dimu

Ovo je verovatno najvažnija lekcija današnje arheologije.

Harapski urbani sistem se završio.

Ali stanovništvo Južne Azije nije nestalo.

Brojne kulturne, tehnološke i poljoprivredne tradicije nastavile su život u kasnijim zajednicama.

Regionalne kulture razvijale su se dalje.

Zato je reč „kolaps“ korisna ako govorimo o velikim gradovima, standardizaciji i ekonomskom sistemu.

Ali može biti pogrešna ako zamišljamo istrebljenje naroda.

Civilizacija se transformisala.

Gradovi poput Mohendžo-Dara izgubili su svoju staru funkciju.

Ljudi su nastavili dalje.

Zaključak: najverovatnije nije postojao poslednji dan Mohendžo-Dara

To je možda i najveće razočaranje za ljubitelje misterija.

Ali istovremeno najfascinantniji odgovor.

Verovatno nije postojao jedan dan kada je stanovnik Mohendžo-Dara izašao na ulicu i shvatio:

„Naš grad danas prestaje da postoji.“

Nije se pojavila neprijateljska vojska koja je u nekoliko sati pobila celo stanovništvo.

Ne postoji dokaz da je grad nestao u ogromnoj eksploziji.

Nije ga najverovatnije u jednoj noći zauvek odnela jedna mitska poplava.

Umesto toga, možda se dogodilo nešto mnogo realnije.

Kiše su tokom dugog perioda postajale nepouzdanije.

Reke i voda menjale su ponašanje.

Poljoprivreda je bila pod pritiskom.

Trgovinske veze više nisu funkcionisale kao ranije.

Velika urbana mreža postajala je sve teža za održavanje.

Jedna porodica odlazi.

Druga ostaje.

Treća više ne popravlja veliku kuću nego podiže manju.

Stari sistem standarda počinje da nestaje.

Pečati se ređe koriste.

Trgovci sve ređe dolaze.

Ulica koja je nekada bila puna ljudi postaje tiša.

Prođe deset godina.

Pedeset.

Sto.

A grad koji je generacijama izgledao večan postaje samo jedno od mesta na kojima živi sve manje ljudi.

Na kraju više nema velikog Mohendžo-Dara.

Ali nema ni poslednje scene.

Samo vekovi promene.

U tome možda leži prava misterija njegove propasti.

Ljudi vole katastrofe jer imaju jasnu priču:

postojao je veliki grad;

dogodilo se nešto strašno;

grad je umro.

Ali priroda i istorija mnogo češće rade drugačije.

Civilizacije mogu nestajati toliko sporo da niko ko živi unutar procesa ne vidi njegov početak ili kraj.

Mohendžo-Daro je možda upravo takav slučaj.

Jedna od najsavršenije organizovanih urbanih zajednica bronzanog doba nije bila nedovoljno pametna.

Nije bila tehnološki primitivna.

Nije nužno poražena od superiornog osvajača.

Možda je jednostavno izgrađena za svet koji se promenio.

A kada se promenila klima, voda, ekonomija i geografska logika života, promenili su se i ljudi.

Grad je ostao iza njih.

Hiljadama godina kasnije pronašli smo njegove odvode.

Bunare.

Kuće.

Veliko kupatilo.

Pečate sa nepročitanim znakovima.

I nekoliko ljudskih skeleta koji su nas dugo navodili na pogrešan trag.

Ali još nismo pronašli jednu stvar koju bismo najviše želeli:

glas poslednjeg stanovnika.

Čoveka koji bi nam mogao reći:

zašto ste otišli?

Dok ne pročitamo njihovo pismo ili pronađemo novi dokaz, odgovor ćemo sastavljati iz zemlje, vode i klimatskih tragova.

A trenutno svi oni sve više govore isto:

Mohendžo-Daro verovatno nije uništen. Polako je prestao da bude grad u kojem je vredelo ostati.

P.S. Današnja slika oslanja se na arheološke nalaze koji odbacuju stari scenario jednog velikog „masakra“, kao i na nova paleoklimatska istraživanja koja ukazuju na ponavljane, dugotrajne suše i postepenu deurbanizaciju, a ne trenutni nestanak civilizacije. (Harappa) UNESCO potvrđuje i da je od približno 240 hektara Mohendžo-Dara do sada istražen tek deo lokaliteta, dok današnje ruševine ponovo ozbiljno ugrožavaju voda, salinitet i ekstremne vremenske prilike. (UNESCO World Heritage Centre)

Mr. D. Tovarišić