Postoje epohe koje menjaju svet ratovima i osvajanjima, i postoje one koje ga menjaju knjigama. Dok se na stranicama istorije često veličaju carevi, vojskovođe i imperije, mnogo tiše, gotovo neprimetno, odvijala se druga revolucija – revolucija znanja. Njeni junaci nisu nosili mačeve, već pero, astrolab, rukopise i instrumente kojima su merili zvezde, težinu metala, brzinu vode i puls čoveka. Na ogromnom prostoru drevne Persije i kasnijeg iranskog kulturnog kruga vekovima je nastajala jedna od najvećih intelektualnih tradicija koju je čovečanstvo ikada poznavalo. Njeni naučnici, lekari, filozofi, matematičari i astronomi nisu samo sačuvali znanje antičkog sveta u burnim vekovima nakon propasti Rimskog carstva. Oni su ga proširili, ispravili, razvili i preneli Evropi, stvarajući temelje iz kojih će se vekovima kasnije roditi renesansa, naučna revolucija i moderno doba. Ovo nije priča o jednoj državi niti jednom narodu. Ovo je priča o civilizaciji koja je verovala da je traganje za znanjem najuzvišeniji oblik ljudske službe.

Carstvo u kojem je znanje bilo pitanje državne politike

Mnogo pre nego što će Evropa osnovati prve univerzitete, Persija je posedovala razvijene centre obrazovanja. Još u doba Sasanidskog carstva, između III i VII veka, grad Gundeshapur postao je jedno od najvećih naučnih središta tada poznatog sveta.

Prema nekim izvorima, Gundešapur je osnovao Šapur I – takođe poznat kao Šapur Veliki – vladar Sasanidskog carstva. Odlučio je da na ovom mestu, u provinciji Huzestan Persijskog carstva, osnuje mali grad nakon što je u 3. veku pobedio rimsku vojsku koju je predvodio car Valerijan ^. Šapur je bio odlučan da svoj novi grad transformiše u važno središte znanja. Dovedeni su stručnjaci, uključujući lekare i naučnike iz Grčke. Upravo su oni zapošljavali bolnicu za učenje, prvu ustanovu te vrste bilo gde u svetu.

Ne zna se mnogo o biblioteci u Gundešapuru. Ono što se zna jeste da su njene kolekcije bile ogromne, sa brojnim delima iz inženjerstva, medicine, filozofije i posebno astronomije. Vremenom su se izbeglice iz cele Azije, kao i iz Evrope, naseljavale u gradu. Vladari Sasanidskog carstva zapošljavali su ih da prevode dela sa svojih jezika na persijski. Kada je Sasanidska dinastija pala u ruke muslimanskih arapskih snaga 683. godine, novi vladari grada zadržali su Gundešapur kao kolevku učenja, iako je u roku od dva veka Bagdad postao intelektualna prestonica regiona.

U njegovim školama zajedno su radili grčki filozofi, sirijski lekari, persijski matematičari i indijski astronomi. Nigde drugde nije postojao tako uspešan spoj različitih kultura.

Gundeshapur nije bio obična škola.

Bio je univerzitet.

Bio je bolnica.

Bio je istraživački centar.

Bio je biblioteka.

Bio je mesto gde se znanje nije delilo po poreklu već po vrednosti.

Kada su političke prilike u kasnijim vekovima promenile lice Bliskog istoka, upravo su persijski učenjaci postali nosioci velikog prevodilačkog pokreta u kome su hiljade grčkih, indijskih i persijskih dela prevedene na arapski jezik. Zahvaljujući njima sačuvana su dela Aristotela, Hipokrata, Galena, Euklida i Ptolomeja.

Da nije bilo tih prevoda, veliki deo antičkog znanja možda bi zauvek bio izgubljen.

---

Nauka kao poziv: ljudi koji su menjali svet

Ibn Sina (980.-1037.)– lekar čije su knjige lečile svet šest vekova

Kada se govori o najvećim umovima srednjeg veka, jedno ime gotovo uvek stoji na samom vrhu.

Ibn Sina, na Zapadu poznat kao Avicena.

Rođen krajem X veka, pokazivao je neverovatnu inteligenciju još kao dete. Predanje govori da je već sa osamnaest godina savladao gotovo sve nauke koje su tada bile poznate.

Njegovo kapitalno delo, „Kanon medicine“, predstavljalo je enciklopediju medicinskog znanja kakva do tada nije postojala.

Više od milion reči.

Pet obimnih knjiga.

Stotine opisanih bolesti.

Detaljni opisi anatomije.

Farmakologija.

Psihijatrija.

Hirurgija.

Dijagnostika.

Kanon medicine bio je osnovni univerzitetski udžbenik medicine u Evropi gotovo šest stotina godina.

U njemu je Ibn Sina govorio o značaju higijene mnogo pre nego što će Evropa razumeti njenu važnost.

Pisao je o zaraznim bolestima.

O karantinu.

O prenošenju infekcija.

O psihološkim uzrocima pojedinih bolesti.

O pravilnoj ishrani.

Mnogi njegovi zaključci bili su vekovima ispred vremena.

Njegov pristup bio je zasnovan na posmatranju pacijenta, iskustvu i logici, a ne samo na autoritetu prethodnih učenjaka.

Al-Biruni (973. – 1050.) – čovek koji je izmerio Zemlju

Ako postoji naučnik kojeg bi današnji istraživači nazvali univerzalnim genijem, onda je to Al-Biruni.

Bavio se gotovo svim naukama.

Astronomijom.

Geografijom.

Geologijom.

Matematikom.

Farmacijom.

Istorijom.

Lingvistikom.

Pisao je na više jezika.

Njegova dela broje više od sto knjiga.

Posebno fascinira način na koji je izračunao obim Zemlje.

Bez satelita.

Bez teleskopa.

Bez moderne tehnologije.

Koristeći geometriju, posmatranje planina i matematičke formule, došao je do rezultata koji se iznenađujuće malo razlikuje od današnjih merenja.

Takva preciznost u XI veku ostaje jedno od velikih dostignuća istorije nauke.

Još impresivnija bila je njegova metodologija.

Insistirao je na eksperimentu.

Na proveri.

Na merenju.

Na ponovljivosti.

Na sumnji.

To su principi koje će moderna nauka prihvatiti mnogo vekova kasnije.

Al-Horezmi (780.-850.) – čovek bez koga ne bi bilo računara

Retko koji naučnik je ostavio trag toliko dubok da njegovo ime i danas svakodnevno izgovaramo, a da toga nismo ni svesni.

Muhamed ibn Musa al-Horezmi dao je svetu reč:

algoritam.

Njegovo ime, latinizovano u srednjovekovnoj Evropi, postalo je “Algorithmus”.

Iz njega je nastao izraz algoritam.

Bez algoritama nema računara.

Nema interneta.

Nema veštačke inteligencije.

Nema savremene digitalne civilizacije.

Al-Horezmi je sistematizovao algebru kao posebnu naučnu disciplinu.

Njegova knjiga o rešavanju jednačina predstavljala je revoluciju u matematici.

Od njenog naslova nastala je još jedna reč koju svakodnevno koristimo:

algebra.

Njegova dela prevedena su na latinski i vekovima su predstavljala osnov evropske matematike.

Omar Hajam (1048.-1131.)– pesnik koji je razumeo zvezde

Većina ljudi poznaje Omara Hajama kao autora „Rubaja“.

Međutim, malo ko zna da je bio jedan od najvećih matematičara svog vremena.

Vodio je reformu persijskog kalendara.

Kalendarski sistem koji je razvio bio je precizniji od julijanskog, a po tačnosti se i danas smatra izuzetnim.

Radio je na rešavanju kubnih jednačina.

Razvijao geometriju.

Proučavao paralelne prave.

Kada bi danas neko spojio vrhunskog matematičara, astronoma i jednog od najvećih pesnika sveta, dobio bi ličnost sličnu Omaru Hajamu.

Nasir al-Din Tusi (1201.-1274.) – arhitekta nove astronomije

Na opservatoriji u Maragi nastajala su istraživanja koja će kasnije imati uticaja čak i na evropske astronome.

Tusi je razvio matematičke modele kojima je objasnio kretanje planeta.

Njegovi proračuni bili su toliko napredni da istoričari nauke već dugo raspravljaju o tome koliko su uticali na kasnije evropske astronome, uključujući i Kopernika.

Njegova opservatorija predstavljala je naučni institut u modernom smislu te reči.

U njoj su radili astronomi iz različitih zemalja.

Vodile su se sistematske evidencije.

Vršena su višegodišnja posmatranja.

Pravljene su precizne tabele kretanja nebeskih tela.

Nauka bez granica

Persijski učenjaci nisu pravili razliku između prirodnih i humanističkih nauka.

Za njih je filozof mogao biti lekar.

Lekar astronom.

Astronom matematičar.

Matematičar pesnik.

Takav pogled na svet omogućio je nastanak izuzetno širokog znanja.

U njihovim bibliotekama zajedno su stajale knjige medicine, botanike, muzike, filozofije, astronomije i poezije.

Nisu postojale stroge granice između disciplina.

Verovalo se da je svet jedna celina i da ga čovek može razumeti samo ako povezuje različite oblasti.

Putovanje knjiga

Istorija nauke nije samo istorija ideja.

To je i istorija putovanja knjiga.

Karavani koji su prolazili Putem svile nisu prenosili samo svilu, začine i porcelan.

Nosili su rukopise.

Karte.

Astronomske tabele.

Medicinske priručnike.

Filozofske rasprave.

U gradovima poput Nišapura, Isfahana, Reja, Širaza i Merva nastajale su biblioteke koje su okupljale učenjake iz različitih delova sveta.

Znanje je prelazilo granice mnogo lakše nego vojske.

Evropsko buđenje

Kada su tokom XII i XIII veka evropski prevodioci u Toledu, Palermu i drugim centrima počeli da prevode persijska i arapska dela na latinski jezik, otvorila su se vrata potpuno novom dobu.

Evropski studenti prvi put su sistematski upoznali:

medicinu Ibn Sine,

algebru Al-Horezmija,

astronomiju Tusija,

geografiju Al-Birunija,

filozofiju persijskih mislilaca.

Bez tog ogromnog prevodilačkog talasa teško je zamisliti razvoj evropskih univerziteta.

Još teže renesansu.

A gotovo nemoguće naučnu revoluciju XVII veka.

Nasleđe koje traje

Danas milioni ljudi koriste računare ne znajući da svakim pokretanjem programa koriste algoritme čije ime vodi poreklo od jednog persijskog matematičara.

Studenti medicine i dalje proučavaju istoriju dijagnostike u kojoj Ibn Sina zauzima posebno mesto.

Astronomi poštuju preciznost Al-Birunijevih merenja.

Matematičari se dive Omaru Hajamu.

Istoričari nauke proučavaju rad Nasira al-Dina Tusija.

Njihovo delo nije ostalo zatvoreno u prošlosti.

Ono je ugrađeno u temelje savremenog sveta.

Tiha revolucija koja još traje

Civilizacije često ostavljaju monumentalne građevine.

Persijska civilizacija ostavila je nešto možda još vrednije.

Način razmišljanja.

Metod istraživanja.

Poštovanje prema znanju.

Veru da nijedna knjiga nije završena dok je čovek spreman da postavlja nova pitanja.

Možda je upravo u tome najveća veličina starih persijskih naučnika. Njihov cilj nije bio da potvrde sopstvenu slavu, već da prošire granice ljudskog razumevanja. Njihovi rukopisi putovali su pustinjama, planinama i morima, prelazili iz biblioteke u biblioteku, sa jezika na jezik i iz epohe u epohu. Svaka nova generacija dodavala je ponešto njihovim otkrićima, ali je retko mogla da zanemari njihove temelje.

Kada danas govorimo o globalnoj istoriji nauke, sve je jasnije da se njena priča ne može ispričati isključivo kroz Atinu, Rim, Firencu ili London. Jedno od njenih najsjajnijih poglavlja napisano je u gradovima drevne Persije, gde su pod svetlošću uljanih lampi učenjaci satima proučavali zvezdano nebo, secirali medicinske rukopise, rešavali matematičke probleme i prevodili dela starih filozofa. Njihov rad nije bio samo doprinos sopstvenoj kulturi – bio je poklon čitavom čovečanstvu.

Istorija je zapamtila mnoge osvajače po veličini njihovih carstava. Ali vreme je pokazalo da su mnogo trajnija carstva ona koja su izgrađena od ideja. Persijski naučnici nisu osvajali teritorije. Osvajali su nepoznato. Njihove granice bile su granice ljudskog znanja, a njihova najveća pobeda bila je činjenica da svet, zahvaljujući njima, nikada više nije bio isti.

Mr. D. Tovarišić