Kada se u školskim knjigama govori o ranom srednjem veku, priča obično izgleda jednostavno. Tokom VI i VII veka Sloveni prelaze Dunav, naseljavaju Balkan, a među njima dolaze i Srbi. Vizantijski car Iraklije dopušta Srbima da se nasele na određenim teritorijama, oni prihvataju hrišćanstvo, stvaraju prve oblasti i tako počinje srednjovekovna istorija srpskog naroda. Problem je što čovek koji nam najdetaljnije prenosi tu priču — car Konstantin VII Porfirogenit — piše tek sredinom X veka. Dakle, približno tri stotine godina posle događaja koje opisuje. Šta onda pišu ljudi koji su živeli mnogo bliže navodnom doseljavanju?

Da li vizantijski istoričari VI veka vide Slovene?

Da.

Da li vide velike napade preko Dunava?

Da.

Da li izvori VII veka pokazuju da se slovensko stanovništvo već nalazi duboko na Balkanu?

Da.

Ali da li ti isti izvori pominju Srbe koji pod svojim imenom dolaze na Balkan za vreme cara Iraklija?

Tu nastaje problem.

U tekstovima VI i VII veka pronalazimo Sklavene, Ante, Avare, različite slovenske grupe, njihove vođe, napade na gradove, prelazak Dunava i stvaranje zajednica na teritoriji Carstva.

Ali ime Srba na Balkanu gotovo je nevidljivo.

To ne dokazuje da Srbi nisu postojali.

Ćutanje izvora nikada nije isto što i dokaz nepostojanja.

Ali postavlja veoma ozbiljno pitanje pred priču koju ćemo kasnije dobiti od Porfirogenita:

ako je tokom vladavine cara Iraklija zaista došlo do organizovanog doseljavanja jednog jasno izdvojenog naroda pod imenom Srbi, zašto ga izvori tog vremena ne beleže?

Odgovor moramo tražiti bez unapred zadatog zaključka.

Jer problem može biti u izvorima.

Možda vizantijski pisci nisu razlikovali pojedina slovenska plemena.

Možda su koristili opšte nazive.

Možda se srpsko ime u to vreme odnosilo na mnogo užu grupu koja će kasnije dati ime većoj zajednici.

Možda se identitet koji danas nazivamo srpskim tek kasnije oblikovao na Balkanu.

A moguće je i da Porfirogenit u X veku čuva tradiciju o događajima za koje su raniji zapisi jednostavno izgubljeni.

Sve te mogućnosti postoje.

Zato ćemo u ovom nastavku uraditi nešto veoma jednostavno:

ostaviti Porfirogenita po strani i pročitati šta su pisali oni koji su došli pre njega.

JUSTINIJANOVO DOBA — VIZANTINCI PRVI PUT JASNO VIDE SKLAVENE I ANTE, ALI NE I SRBE

Sredinom VI veka Vizantijsko carstvo još je ogromna sila.

Car Justinijan I pokušava da obnovi nekadašnje rimsko jedinstvo. Njegove vojske ratuju u Italiji, severnoj Africi i na Istoku. Konstantinopolj podiže Aja Sofiju. Pravo se kodifikuje. Gradovi i tvrđave širom Balkana obnavljaju se.

Ali severna granica postaje sve nemirnija.

Sa druge strane Dunava pojavljuju se grupe koje vizantijski izvori nazivaju Sklavenima i Antima.

Jedan od najvažnijih svedoka jeste Prokopije iz Cezareje.

On nije mnogo kasniji hroničar koji pokušava da rekonstruiše daleku prošlost. Bio je savremenik Justinijana, visoko obrazovan čovek povezan sa vojnom i političkom elitom Carstva, sekretar velikog vojskovođe Velizara i autor dela o ratovima svog vremena.

Kada Prokopije piše o Sklavenima i Antima, govori o grupama koje su za Vizantince predstavljale realan problem na dunavskoj granici.

On beleži njihove upade na teritoriju Carstva.

Piše da prelaze Dunav, pustoše Trakiju i Ilirik, odvode zarobljenike i prodiru veoma duboko prema jugu.

U svojoj „Tajnoj istoriji“ daje izrazito dramatičnu sliku, tvrdeći da su Huni, Sklaveni i Anti gotovo svake godine od Justinijanovog dolaska na vlast napadali rimske provincije.

Takva tvrdnja svakako nosi Prokopijevu političku nameru da Justinijanovu vladavinu predstavi kao katastrofalnu, pa brojeve i intenzitet razaranja treba uzimati oprezno.

Ali samu pojavu velikih prekograničnih napada potvrđuju i drugi podaci.

U njegovom delu Sklaveni i Anti nisu bezimena masa.

Prokopije pokušava da opiše njihov način života.

Kaže da ne žive pod vlašću jednog čoveka, već da odluke donose zajednički.

Navodi da govore istim jezikom.

Opisuje njihove verske običaje, način ratovanja, naselja i fizički izgled.

Piše da žive u kućama razdvojenim jedna od druge, da često menjaju mesto boravka i da su naročito vešti u kretanju kroz šume, močvare i teško pristupačne krajeve.

Koliko je taj opis realan?

Tu moramo biti oprezni.

Vizantijski autori često su različite narode opisivali pomoću mnogo starijih književnih stereotipa o „varvarima“.

Čovek iz VI veka mogao je narod severno od Dunava opisivati jezikom kojim su grčki autori vekovima ranije opisivali Skite.

Zato Prokopije nije kamera.

On je pisac.

Ali čak i kada uklonimo književne obrasce, ostaje činjenica da sredinom VI veka vizantijski izvori jasno razlikuju bar dve velike grupe severno od Dunava:

Sklavene i Ante.

Približno u isto vreme piše i Jordanes.

Njegovo delo „Getika“, završeno oko sredine VI veka, sadrži čuvenu tvrdnju da jedan veliki narod koji naziva Venetima sada ima više imena, među kojima se posebno izdvajaju Sklaveni i Anti.

Jordanes pokušava i geografski da ih smesti.

Sklavene povezuje sa prostorom između donjeg Dunava, Dnjestra i severnijih oblasti prema Visli, dok Ante postavlja dalje prema istoku, između Dnjestra i Dnjepra.

Ovaj opis postao je jedan od temelja tradicionalnih rekonstrukcija slovenske pradomovine.

Ali ni njega ne treba čitati bez rezerve.

Savremeni istraživači raspravljaju koliko je opravdano Jordanesovo povezivanje starijih Veneta sa Slovenima i Antima i koliko u njegovoj geografiji ima stvarnog znanja, a koliko pokušaja da se savremene narode uklopi u antičku geografsku tradiciju.

Ipak, dve stvari su važne.

Prvo:

ime Slovena u VI veku više nije hipotetičko.

Sclaveni se pojavljuju u više izvora.

Drugo:

nijedan od tih autora, kada opisuje napade preko Dunava i stanovništvo koje ih izvodi, ne kaže:

„To su Srbi.“

To ćutanje tek ćemo morati da objasnimo.

PROKOPIJEVI „SPORI“ — NAJSTARIJI TRAG IMENA SRBA ILI JEZIČKA ZAMKA STARA PETNAEST VEKOVA?

U Prokopijevom opisu postoji jedna rečenica koja je izazvala ogromnu pažnju.

On tvrdi da su Sklaveni i Anti u davnoj prošlosti imali zajedničko ime:

Spori.

Zatim daje sopstveno objašnjenje.

Navodno su tako nazvani zato što žive „rasuti“, odnosno sporadično, daleko jedni od drugih.

Već na prvi pogled ime „Spori“ nekome ko govori srpski može zvučati zanimljivo.

Spori.

Srbi.

Sorb.

Surbi.

Da li se iza Prokopijevih Spora možda krije najstarije ime Srba?

Takva ideja pojavljivala se u različitim delovima istoriografije i publicistike.

Ako bi bila tačna, posledice bi bile velike.

Značilo bi da naziv koji podseća na srpski postoji među Slovenima već sredinom VI veka, dakle pre navodnog doseljavanja za vreme Iraklija.

Ali problem je što je sličnost dve reči sama po sebi veoma slab dokaz.

Prokopije ne kaže da se Sklaveni i Anti zovu „Srbi“.

Kaže da su se, prema predanju koje je njemu bilo poznato, nekada svi zajedno zvali Spori.

Još važnije, sam pokušava da ime objasni grčkom rečju povezanoj sa rasutošću njihovih naselja.

Njegova etimologija može biti pogrešna.

Antički i srednjovekovni autori veoma često su izmišljali objašnjenja stranih imena na osnovu reči koje su njima zvučale slično.

Ali iz toga opet ne proizlazi da „Spori“ automatski moraju biti „Srbi“.

Za takvu identifikaciju trebalo bi pokazati čitav jezički put:

kako se jedno ime menja,

u kojim izvorima,

u kojim oblastima,

i kod koje populacije.

To trenutno ne možemo učiniti sa dovoljnom sigurnošću.

Postoji i druga velika zamka.

Ime nalik Srbima pojavljuje se i u mnogo starijim geografskim tekstovima.

Ptolemej u II veku naše ere pominje grupu čije se ime prenosi kao Serboi u oblasti severnog Kavkaza.

Da li to dokazuje postojanje Srba u antici?

Ne.

Isti ili sličan etnonim može postojati kod potpuno različitih populacija.

Bez geografskog, jezičkog i istorijskog lanca koji ih povezuje, sama sličnost imena nije dovoljna.

To važi i u suprotnom smeru.

Ako izvor iz VI veka ne koristi ime Srbi, to ne znači automatski da među ljudima koje naziva Sklavenima nije postojala grupa koja će kasnije biti poznata kao Srbi.

Vizantijski autori nisu bili etnografi u današnjem smislu.

Njih prvenstveno zanima pitanje:

ko napada Carstvo?

Ako preko Dunava dolazi nekoliko grupa koje govore sličnim jezikom i ratuju na sličan način, pisac ih može jednostavno zvati Sklavenima.

To je veoma važno.

Možda se ispod velikog naziva Sklaveni krije više manjih zajednica čija imena izvor jednostavno ne beleži.

Ali postoji i obrnuta mogućnost:

možda u VI veku identiteti poput kasnijih Srba, Hrvata ili drugih južnoslovenskih političkih zajednica još nisu bili formirani na način na koji ih poznajemo iz IX i X veka.

Upravo zbog toga savremeni istoričari sve više koriste pojam etnogeneze.

Narod ne mora uvek stići kao gotova jedinica.

Može nastajati.

Manja ratnička grupa može dati ime široj populaciji.

Politička dinastija može proširiti svoj identitet.

Lokalno stanovništvo može prihvatiti ime vladajuće grupe.

Više različitih grupa može kroz nekoliko generacija početi sebe smatrati jednom zajednicom.

Ako se nešto slično dogodilo sa ranim Srbima, onda pitanje „gde su Srbi u Prokopiju?“ možda nema jednostavan odgovor.

Možda ih nema zato što ih Prokopije naziva drugim, širim imenom.

A možda ih nema zato što srpski etnički ili politički identitet u obliku koji će kasnije biti poznat još nije bio formiran.

Za sada izvor ne dopušta da izaberemo jednu mogućnost i proglasimo je činjenicom.

OD PLJAČKAŠKIH POHODA DO NASELJAVANJA — DUNAVSKA GRANICA POČINJE DA POPUŠTA

Jedna od najvećih grešaka u popularnoj istoriji jeste zamišljanje slovenske seobe kao događaja koji se dogodio jedne godine.

Kao da je ogromna grupa ljudi jednog proleća prešla Dunav, pronašla prazne oblasti i zauvek ostala.

Izvori pokazuju mnogo duži proces.

Tokom VI veka granica još postoji.

Vizantijsko carstvo kontroliše veliki broj tvrđava južno od Dunava.

Justinijan obnavlja i podiže utvrđenja širom Balkana.

Ali istovremeno preko granice neprestano prolaze napadači.

Neki upadi imaju cilj pljačku.

Ljudi prelaze Dunav, napadaju, uzimaju plen i zarobljenike, a zatim se vraćaju.

Ali svaki takav prodor menja prostor.

Naselja se prazne.

Tvrđave gube stanovništvo.

Trgovinske veze slabe.

Stanovništvo odlazi prema sigurnijim gradovima, primorju ili planinama.

A onda se pojavljuje još jedan veliki faktor:

Avari.

Avarski kaganat od druge polovine VI veka postaje ogromna sila u Panonskoj niziji.

Odnos Avara i slovenskih grupa bio je promenljiv.

Ponekad su ratovali.

Ponekad su Sloveni bili pod avarskom dominacijom.

Ponekad su zajedno učestvovali u napadima na Vizantiju.

Za Carstvo rezultat je bio isti:

pritisak na Balkanu postao je sve jači.

Car Mavrikije krajem VI veka pokušao je da situaciju preokrene.

Vizantijske vojske više nisu samo čekale napadače južno od Dunava.

Prelazile su reku i napadale slovenske zajednice na njihovoj teritoriji.

O tim ratovima piše Teofilakt Simokata, koji svoje delo sastavlja početkom VII veka koristeći ranije izvore o Mavrikijevim pohodima.

Iz njegovih opisa saznajemo imena slovenskih vođa poput Ardagasta i Musokija.

Dakle, sada već ne vidimo samo bezimenu masu.

Vidimo vođe.

Saveze.

Ratničke družine.

Teritorije.

Vizantijske generale koji pokušavaju da pronađu i unište njihove baze severno od Dunava.

Još zanimljiviji izvor jeste vojni priručnik poznat kao Strategikon, tradicionalno povezivan sa carem Mavrikijem, mada se o autorstvu i tačnom vremenu nastanka raspravlja.

Njegova vrednost je u praktičnosti.

Pisac ne pokušava da stvori veliku istoriju.

On objašnjava kako protiv određenih neprijatelja treba ratovati.

Za Sklavene i Ante kaže da vole slobodu i teško podnose tuđu vlast.

Govori o mnogim vođama koji se međusobno ne slažu.

Opisuje njihovo korišćenje šuma, reka, močvara i teško pristupačnog terena.

Navodi da svoje stvari često sakrivaju pod zemljom i da dobro poznaju prelaze preko reka.

Bez obzira na stereotipe, ovo više nije opis nepoznatog naroda.

Vizantijska vojska ima dovoljno iskustva sa njima da pravi posebna taktička uputstva.

A onda 602. godine nastaje prelom.

Mavrikije naređuje vojsci da prezimi severno od Dunava.

Dolazi do pobune.

Vojnici proglašavaju Foku za cara.

Mavrikije je zbačen i ubijen.

Vizantija uskoro ulazi u katastrofalan rat sa Persijom.

Persijske vojske osvajaju ogromne teritorije na Istoku.

Carstvo mora da preusmeri snage.

Dunavska granica više nema zaštitu kakvu je imala.

Upravo tokom prvih decenija VII veka slika Balkana se dramatično menja.

Nije verovatno da je to bila jedna jedina „seoba“.

Mnogo je realnije govoriti o nizu migracija i lokalnih pomeranja tokom više decenija.

Neke grupe dolaze kao ratnici.

Neke sa porodicama.

Neke se naseljavaju.

Neke menjaju područje nekoliko puta.

Neke ulaze u postojeće zajednice.

Arheologija takođe upozorava da ne smemo svaku ručno rađenu posudu automatski proglasiti „slovenskom“.

Na prostoru srpskog Podunavlja nalazi koji se povezuju sa ranim Slovenima postaju ubedljiviji uglavnom od druge polovine VI i tokom VII veka.

To se veoma dobro uklapa u pisane izvore.

Ali i ovde postoji važna razlika između:

„postoji stanovništvo koje možemo povezivati sa ranim Slovenima“

i

„ovde su živeli Srbi“.

Arheologija može pratiti kuće, keramiku, grobove i promene načina života.

Mnogo teže može pronaći etničko ime.

SOLUN JE OKRUŽEN SLOVENSKIM ZAJEDNICAMA — ALI IZVORI I DALJE NE GOVORE O SRBIMA

Ako želimo da vidimo kako Balkan izgleda tokom VII veka, jedan od najfascinantnijih izvora jesu Čuda Svetog Dimitrija Solunskog.

To nije klasična istorijska hronika.

Tekstovi su napisani da pokažu kako je zaštitnik Soluna čudesno spasavao grad.

Zato ih ne možemo čitati kao savremeni vojni izveštaj.

Ali iza religijskog jezika krije se ogromna količina podataka o stvarnom svetu.

A taj svet je veoma drugačiji od Justinijanovog Balkana.

Oko Soluna više nema samo povremenih grupa koje dolaze preko Dunava da opljačkaju grad i vrate se.

Postoje slovenske zajednice koje su očigledno trajno prisutne u okolnim oblastima.

Izvori navode različite grupe.

Pominju se, između ostalih, Rinhini, Strimonci, Sagudati i Druguviti.

Oni imaju svoje vođe.

Imaju područja na kojima žive.

Koriste čamce.

Ratuju.

Trguju.

Pregovaraju sa vizantijskim vlastima.

Njihov odnos prema Solunu nije samo odnos osvajača i branilaca.

Ponekad postoji sukob.

Ponekad ekonomski kontakt.

Ponekad pregovori.

Jedan od najzanimljivijih likova je Perbund, vođa Rinhina.

Oko 675. godine vizantijske vlasti ga hapse zbog sumnje da priprema napad na Solun.

Ono što sledi mnogo govori o političkoj strukturi slovenskog sveta.

Slovenske zajednice šalju izaslanstva caru i traže njegovo oslobađanje.

Dakle, postoji diplomatija.

Postoji osećaj zajedničkog interesa.

Postoje ljudi koji mogu pregovarati sa Carigradom.

Posle Perbundove smrti sukob se pojačava.

Ovaj izvor pokazuje nešto ogromno.

Do druge polovine VII veka slovensko prisustvo na Balkanu više nije samo niz napada.

Postoje trajne zajednice.

Vizantijski izvori počinju da koriste i pojam sklavinije za oblasti povezane sa slovenskim grupama.

Ali opet dolazimo do istog pitanja:

gde su Srbi?

U izvorima koji opisuju slovenske grupe oko Soluna nalazimo više lokalnih imena.

Srba nema.

Ni to nije dokaz da ne postoje negde dalje prema severozapadu.

Čuda Svetog Dimitrija nisu atlas čitavog Balkana.

Njih najviše zanima Solun i njegova neposredna zona.

Ali kada sve izvore VI i VII veka postavimo jedan pored drugog, pojavljuje se zanimljiv obrazac.

Prokopije:

Sklaveni i Anti.

Jordanes:

Veneti, Sklaveni i Anti.

Strategikon:

Sklaveni i Anti.

Teofilakt:

slovenske vođe i zajednice.

Čuda Svetog Dimitrija:

brojne konkretne slovenske grupe u Makedoniji i okolini Soluna.

Ali ne postoji savremeni zapis koji jasno govori:

„Srbi su tokom vladavine cara Iraklija došli na Balkan i naselili te i te oblasti.“

Ta priča će se pojaviti kasnije.

Mnogo kasnije.

Ipak, pre Porfirogenita dogodiće se nešto izuzetno važno.

Ime nalik srpskom zaista će se pojaviti u jednom zapadnom izvoru iz VII veka.

Samo — nekoliko stotina kilometara severnije.

GDE SU ONDA SRBI — OD DERVANOVIH „SURBIORUM“ 631. DO SRBA U DALMACIJI 822. GODINE

Oko 631. godine Franačka se suočava sa velikim slovenskim savezom pod vlašću Sama.

O događajima piše hroničar koga danas nazivamo Fredegarom.

U njegovom tekstu pojavljuje se čovek po imenu Dervan.

Dervan je označen kao vođa naroda Surbiorum, za koji hroničar kaže da pripada slovenskom rodu.

Posle franačkog poraza od Samove zajednice, Dervan sa svojim ljudima prelazi na Samovu stranu.

Ovo je izuzetno važan podatak.

Već u prvoj polovini VII veka postoji slovenska grupa čije ime u latinskom izvoru izgleda kao Surbi.

Ali gde?

Ne na Balkanu.

Reč je o prostoru srednje Evrope, uglavnom oblasti između Labe i Sale, povezanom sa precima današnjih Lužičkih Srba — Sorba.

Činjenica da postoje Srbi/Sorbi na severu veoma je zanimljiva upravo zbog Porfirogenitove kasnije tvrdnje da su balkanski Srbi došli iz zemlje koju on naziva „Belom Srbijom“ negde severno od Balkana.

Da li je Fredegarov podatak dokaz Porfirogenitove priče?

Ne.

Ali je važan.

On pokazuje da etnonim tipa Surb/Sorb/Serb zaista postoji među slovenskim stanovništvom srednje Evrope već u VII veku.

Ono što ne znamo jeste kakav je tačno odnos te grupe prema kasnijim balkanskim Srbima.

Da li su to bile dve grane nekada šire zajednice?

Da li je deo stanovništva odatle krenuo prema jugu?

Da li je isto ime nezavisno koristilo više slovenskih zajednica?

Da li je mala vladajuća grupa prenela ime na mnogo veću balkansku populaciju?

Ta pitanja ostaju otvorena.

Ali Fredegar nam daje nešto što Prokopije nije dao:

jasno ime.

I upravo zato je Dervan toliko važan za naš feljton.

Ipak, ako tražimo prvi široko prihvaćen pomen Srba na Balkanu, moramo preskočiti gotovo dva veka.

Dolazimo do 822. godine.

U Franačkim kraljevskim analima opisuje se pobuna Ljudevita Posavskog protiv Franačkog carstva.

Posle vojnog pritiska Ljudevit napušta Sisak i beži — prema Srbima.

Latinski tekst kaže da je otišao ad Sorabos, „Srbima“, za koje se kaže da drže veliki deo Dalmacije.

Ovo je jedan od najvažnijih kratkih zapisa za ranu srpsku istoriju.

Ali i njega treba čitati pažljivo.

Prvo, „Dalmacija“ početkom IX veka ne znači samo današnji uski pojas hrvatske jadranske obale.

Antička i ranosrednjovekovna geografska predstava Dalmacije obuhvatala je ogromnu unutrašnju oblast zapadnog Balkana.

Drugo, franački pisac koristi formulaciju „za koje se kaže“.

To može sugerisati da informacije o Srbima dobija posredno.

Treće, latinski glagol koji koristi može značiti da Srbi veliki deo Dalmacije „drže“ ili njime vladaju, što nije potpuno isto kao tvrditi da etnički kompaktno naseljavaju svaki njegov deo.

Uprkos tim rezervama, 822. godina predstavlja veliki prelom.

Sada više nemamo samo slovenski etnonim sličan srpskom daleko na severu.

Imamo Sorabos na prostoru rimske Dalmacije.

Zato je ovaj zapis tradicionalno smatran najranijim pouzdanim pomenom balkanskih Srba.

Ipak, čak se i oko njega danas vodi rasprava.

Pojedini savremeni istoričari upozoravaju da nije automatski dokazano da „Sorabos“ iz 822. predstavlja istu, već potpuno formiranu etničku i političku zajednicu koju će Porfirogenit opisivati više od jednog veka kasnije.

To je važno.

Istorija etničkih imena nije fotografija.

Ona je proces.

Naziv može menjati značenje.

Može označavati malu grupu, zatim širi politički savez, a kasnije čitav narod.

Ali upravo zbog 822. godine jedno možemo reći sa mnogo više sigurnosti:

pre Porfirogenita postoji nezavisan zapadni izvor koji ime Srba smešta na Balkan.

To znači da Porfirogenit u X veku nije izmislio postojanje Srba na tom prostoru.

Srpsko ime je dokumentovano najmanje više od jednog veka pre njegovog dela.

Ali isti izvor ne kaže odakle su ti Srbi došli.

Ne kaže da su stigli za vreme Iraklija.

Ne kaže da su došli iz Bele Srbije.

Ne kaže da ih je vizantijski car naselio.

Ne opisuje njihovu seobu.

Tu prazninu popuniće Porfirogenit.

I upravo zato će sledeći deo našeg feljtona biti možda najvažniji do sada.

Do ovog trenutka imamo prilično jasnu hronologiju.

U VI veku vizantijski izvori vide Sklavene i Ante severno od Dunava i njihove sve češće napade na Balkan.

Krajem VI i početkom VII veka dunavska granica popušta.

Tokom VII veka izvori pokazuju trajno slovensko stanovništvo duboko u balkanskim provincijama.

Oko 631. godine na severu srednje Evrope dokumentovana je slovenska grupa pod imenom Surbi.

Do 822. ime Srba dokumentovano je i na prostoru rimske Dalmacije.

A onda, oko sredine X veka, car Konstantin VII Porfirogenit iznosi detaljnu priču o tome kako su Srbi došli na Balkan tri stotine godina ranije.

Odakle mu ta priča?

Da li je koristio izgubljene arhive?

Usmenu tradiciju Srba?

Starije vizantijske dokumente?

Diplomatske izveštaje?

Ili je pokušao da objasni stanje svog vremena pričom koja je imala političku svrhu?

Još važnije:

zašto njegova verzija događaja nije jasno zabeležena kod autora koji su živeli mnogo bliže navodnom doseljavanju?

Posle čitanja izvora VI i VII veka jedno je sigurno.

Priča o ranom slovenskom Balkanu jeste stvarna.

Veliki prekogranični pokreti stanovništva jesu stvarni.

Slovensko naseljavanje jeste stvarno.

Ali put od reči Sklaveni do imena Srbi nije jednostavna prava linija.

Između njih postoji nekoliko vekova u kojima su ljudi menjali zemlju, saveze, vladare, identitete i verovatno imena kojima su nazivali sebe i druge.

Zato pitanje koje ćemo postaviti u sledećem nastavku nije:

„Da li je Porfirogenit lagao?“

To bi bilo previše jednostavno.

Pitanje je mnogo ozbiljnije:

kako je čovek iz X veka rekonstruisao događaj iz VII veka — i koliko od njegove priče možemo proveriti nezavisno od njega?

Jer upravo na Porfirogenitovih nekoliko stranica počiva veliki deo onoga što smo više od hiljadu godina kasnije učili kao gotovo neospornu priču o dolasku Srba na Balkan.

Sledeći nastavak — FELJTON 3/8: „Porfirogenit i doseljavanje Srba — odakle je vizantijski car znao šta se dogodilo tri veka pre njega?“

Mr. D. Tovarišić