Kada su Srbi došli na Balkan? To pitanje već gotovo dva veka izaziva rasprave koje veoma brzo prestaju da budu samo istorijske. Za jedne, odgovor je jednostavan: Sloveni, među njima i Srbi, stigli su tokom velikih seoba u VI i VII veku i naselili prostor na kojem prethodno nisu živeli. Za druge, cela priča predstavlja konstrukciju kasnijih vizantijskih pisaca i istoriografskih škola XIX veka, dok je stanovništvo koje će kasnije biti nazvano Srbima na ovom prostoru živelo mnogo ranije. Ali pre nego što otvorimo Konstantina Porfirogenita, pre nego što stignemo do „Bele Srbije“, cara Iraklija, Vizantije i prvih pisanih pomena Srba, postoji mnogo važnije pitanje: Ko je živeo na prostoru današnje Srbije hiljadama godina pre nego što se ime Srba uopšte pojavilo u izvorima?

Danas na to pitanje više ne odgovaraju samo arheolozi.

Odgovara i drevna DNK.

Kosti ljudi sahranjenih pre osam, devet ili čak deset hiljada godina mogu se analizirati. Može se utvrditi koliko su njihove populacije bile međusobno srodne, ko je dolazio izdaleka, ko je bio lokalnog porekla, ko se sa kim mešao i kakve su muške i ženske genetske linije nosili.

Rezultati poslednjih godina doneli su sliku mnogo složeniju od bilo koje jednostavne nacionalne priče.

Na prostoru današnje Srbije postojale su stare lovačko-ribarske populacije mnogo pre pojave zemljoradnje.

Zatim su stigle nove grupe povezane sa ranim zemljoradnicima Egeja i Anadolije.

Susrele su se sa stanovnicima Đerdapa.

Mešale se sa njima.

Nastale su nove zajednice.

Razvila se starčevačka kultura.

Zatim Vinča — jedna od najsloženijih neolitskih kultura tadašnje Evrope.

Na istom prostoru smenjivali su se načini života, tehnologije i genetske komponente.

Ali stanovništvo nije svaki put jednostavno nestajalo kada bi se pojavila nova kultura.

Upravo zato početak našeg feljtona ne može biti VII vek nove ere.

Mora početi najmanje sedam hiljada godina ranije.

Jer kada jednog dana budemo pitali ko su bili ljudi koje srednjovekovni izvori nazivaju Srbima, prvo moramo znati kakav su Balkan zatekli — i koliko je tog starijeg Balkana preživelo u ljudima koji danas na njemu žive.

PRE VINČE I PRE ZEMLJORADNJE — LJUDI ĐERDAPA KOJI SU OVDE ŽIVELI HILJADAMA GODINA

Pre oko deset hiljada godina niko na obali Dunava nije mogao znati da će se jednog dana taj prostor zvati Srbija.

Nije bilo Srba.

Nije bilo Slovena.

Nije bilo Rimljana, Ilira, Tračana ni većine istorijskih imena koja danas povezujemo sa Balkanom.

Ali ljudi su živeli ovde.

Đerdapska klisura bila je jedan od najneobičnijih životnih prostora evropskog mezolita.

Dunav je davao ribu u ogromnim količinama. Okolne šume obezbeđivale su divljač, plodove i drvo. Strme obale i rečne terase stvarale su mikroprostore u kojima su ljudske zajednice mogle opstajati veoma dugo.

Lepenski Vir najpoznatiji je lokalitet te priče.

Otkriven tokom velikih zaštitnih arheoloških istraživanja šezdesetih godina XX veka, neposredno pre izgradnje hidroelektrane Đerdap, ubrzo je postao jedan od najpoznatijih praistorijskih lokaliteta Evrope.

Njegove trapezoidne osnove kuća i monumentalne kamene skulpture sa ljudsko-ribljim licima nisu ličile gotovo ni na šta poznato iz istog vremena.

Ali Lepenski Vir nije bio izolovano čudo.

Duž približno 150 kilometara dunavske klisure postojala je čitava mreža mezolitskih lokaliteta — Vlasac, Padina, Hajdučka Vodenica i drugi.

Ljudi Đerdapa nisu bili prolaznici.

Na pojedinim mestima sahranjivali su svoje mrtve generacijama.

Poznavali su reku.

Pratili sezonske cikluse.

Lovili.

Ribarili.

Gradili staništa.

Razvijali simboliku koja i danas ostaje zagonetna.

A sada poznajemo i deo njihove genetike.

Drevna DNK sa lokaliteta u Đerdapu pokazuje da tamošnje mezolitsko stanovništvo nije bilo potpuno isto kao lovci-sakupljači zapadne Evrope, ali ni kao istočnoevropske populacije.

Đerdap je već tada bio zona dodira.

Među muškim uzorcima sa Vlasca i drugih lokaliteta pojavljuje se haplogrupa I, uključujući I2, ali i R1b i druge stare evropske linije.

Jedan muškarac sa Vlasca, star približno osam i po hiljada godina, pripadao je Y-haplogrupi I2.

To je veoma zanimljivo kada se zna da je upravo I2 danas najčešća široka muška haplogrupa među Srbima i u delu zapadnog Balkana.

I tu počinje jedna od najvećih zamki genetske istorije.

Da li činjenica da je čovek sa Vlasca pre više od osam hiljada godina nosio I2 znači da je bio predak današnjih Srba?

Ne možemo to tako reći.

Još manje možemo tvrditi da je bio „Srbin“.

Haplogrupa I2 mnogo je starija od bilo kog savremenog evropskog naroda.

Ona se tokom hiljada godina delila na veliki broj grana.

Današnje dominantne grane I2 kod Srba, naročito I-L621 i veoma česta PH908, imaju sopstvenu mnogo mlađu istoriju i veliku ekspanziju tokom kasnijih epoha.

Čovek sa Vlasca i savremeni muškarac iz Srbije mogu pripadati istoj veoma širokoj genetskoj porodici, a da se njihove grane razdvajaju hiljadama godina pre nastanka bilo kakvog srpskog identiteta.

Ali drugi zaključak jeste važan.

I2 na Balkanu nije nastala dolaskom Slovena u ranom srednjem veku.

Njene stare grane ovde su dokumentovane hiljadama godina ranije.

To je činjenica koju treba imati na umu kada kasnije budemo govorili o migracijama.

Ali istovremeno ćemo morati objasniti kako su mlađe grane I2 postale toliko česte upravo među južnoslovenskim populacijama.

To je drugo pitanje.

I neće imati isti odgovor.

Drevna DNK nam tako već na početku pokazuje osnovno pravilo našeg feljtona:

isto ime haplogrupe ne znači isti narod, niti automatski dokazuje neprekinutu liniju između dve populacije udaljene osam hiljada godina.

Ali pokazuje da su neke veoma stare ljudske linije na balkanskom prostoru postojale mnogo pre bilo kakvih pisanih izvora.

A onda, približno pre osam hiljada godina, u Đerdapu se dogodio susret koji će promeniti evropsku istoriju.

Sa juga su dolazili ljudi koji su živeli potpuno drugačije.

Oni nisu zavisili samo od lova, ribolova i divljih biljaka.

Nosili su sa sobom — zemljoradnju.

STARČEVO — KADA SU NA BALKAN STIGLI NOVI LJUDI, A STARI NISU JEDNOSTAVNO NESTALI

Decenijama se u evropskoj arheologiji raspravljalo kako se zemljoradnja proširila Evropom.

Da li su lokalni lovci jednostavno naučili nove veštine?

Ili su stigli novi ljudi?

Drevna DNK danas daje veoma jasan deo odgovora:

stigli su i novi ljudi.

Populacije povezane sa ranim zemljoradnicima severozapadne Anadolije i Egeja počele su tokom VII milenijuma pre nove ere da se šire prema Balkanu.

Sa njima su dolazile domaće biljke.

Žitarice.

Domaće životinje.

Keramika.

Drugačija naselja.

Drugačiji odnos prema zemlji.

Na centralnom Balkanu taj novi svet povezujemo sa starčevačkom kulturom, približno od početka VI milenijuma do oko 5400/5300. godine pre nove ere.

Naziv je dobila po lokalitetu Starčevo kod Pančeva.

Ali starčevačka kultura prostirala se mnogo šire od jednog mesta.

Njene zajednice živеле su u Pomoravlju, Vojvodini, uz Dunav i Savu i na velikom delu centralnog Balkana.

Dugo je bilo moguće raspravljati da li je promena došla prvenstveno širenjem ideja.

Genetika je pokazala da je postojao snažan demografski element.

Rani evropski zemljoradnici genetski su veoma bliski populacijama iz Anadolije i Egeja.

Drugim rečima, nije samo pšenica putovala.

Putovali su ljudi.

Ali Đerdap pruža još zanimljiviju sliku.

Na Lepenskom Viru pronađeni su ljudi koji genetski pripadaju različitim svetovima.

Jedan pojedinac imao je uglavnom stariju lovačko-sakupljačku genetiku.

Drugi su imali gotovo potpuno neolitsko poreklo povezano sa Anatolijom.

Treći su bili mešovitog porekla.

Još zanimljivije, izotopske analize pokazuju da su pojedini ljudi sa zemljoradničkim genetskim poreklom verovatno došli iz drugih krajeva, dok su načini na koje su sahranjivani ponekad sledili lokalne đerdapske običaje.

To znači da pred nama nije jednostavna slika:

novi ljudi došli — stare pobili ili oterali — zauzeli zemlju.

Bar u Đerdapu vidimo kontakt.

Doseljavanje.

Mešanje.

Usvajanje običaja.

Verovatno brakove.

Možda i sukobe.

Ali i zajednički život.

Jedan od muškaraca sa Lepenskog Vira iz prelaznog neolitskog perioda nosio je Y-haplogrupu C1a2, dok drugi, nešto mlađi, pripada G2a.

A upravo će G2a postati veoma karakteristična za evropske neolitske zemljoradnike.

Pojavljuje se od Anadolije i Balkana do srednje i zapadne Evrope.

Na prostoru Srbije nalazi se i kod ranoneolitskih uzoraka.

Jedan muškarac sa lokaliteta Vinča–Belo Brdo, ali iz sloja koji pripada ranijoj starčevačkoj kulturi, nosio je G2a.

To je važan detalj.

Lokalitet Vinča nije isto što i Vinčanska kultura u svakom svom sloju.

Belo Brdo je naseljavano tokom više epoha, a ispod kasnije vinčanske faze postoje stariji neolitski horizonti.

Zato nije dovoljno pročitati „uzorak iz Vinče“ i zaključiti da pripada Vinčanskoj kulturi.

Datovanje i arheološki kontekst su presudni.

I ovo je još jedno pravilo kojeg ćemo se držati kroz čitav feljton.

Nećemo brojati haplogrupe bez pitanja odakle je uzorak, iz kog sloja i iz kog vremena.

Jer upravo na takvim pojednostavljenjima često nastaju spektakularne, ali netačne teorije.

Starčevački svet veoma je važan za kasniju evropsku istoriju.

Centralni Balkan postao je jedan od glavnih koridora kojima se zemljoradnja širila dalje prema srednjoj Evropi.

Morava i Dunav nisu bili periferija evropske praistorije.

Bili su jedna od glavnih komunikacionih osa.

Ljudi, biljke, životinje, tehnologije i ideje prolazili su ovuda prema severu.

A oko 5300. godine pre nove ere na velikom delu centralnog Balkana počinje promena koja će stvoriti jednu od najpoznatijih praistorijskih kultura jugoistočne Evrope.

Vinču.

VINČA — VELIKA NASELJA, RANA METALURGIJA I LJUDI ČIJE IME NIKADA NEĆEMO SAZNATI

Kada danas izgovorimo „Vinča“, lako je napraviti grešku i zamisliti jedan narod.

Vinčance.

Kao Rimljane.

Grke.

Srbe.

Egipćane.

Ali pojam „Vinčanska kultura“ stvorili su moderni arheolozi.

On označava skup lokaliteta sa dovoljno sličnim materijalnim osobinama da ih istraživači svrstavaju u isti arheološki fenomen.

To ne znači da su svi ljudi na tom ogromnom prostoru sebe nazivali istim imenom.

Ne znamo kojim su jezikom govorili.

Ne znamo kako su nazivali sebe.

Ne znamo da li su imali zajednički politički identitet.

Ne znamo čak ni da li bi stanovnik velikog naselja u Pomoravlju smatrao da pripada istoj široj zajednici kao čovek stotinama kilometara dalje samo zato što su koristili sličnu keramiku.

Vinčanska kultura trajala je približno između 5300/5400. i 4500/4600. godine pre nove ere.

Njeni lokaliteti nalaze se u velikom delu današnje Srbije, ali i na prostoru susednih zemalja centralnog i jugoistočnog Balkana.

Njeno ime ipak potiče upravo od Vinče–Belog Brda kod Beograda, jednog od najvažnijih praistorijskih lokaliteta Evrope.

Neka vinčanska naselja bila su ogromna za svoje vreme.

Pojedina su obuhvatala desetine hektara.

Na nekim mestima moglo je živeti više stotina, a prema pojedinim procenama i preko hiljadu ljudi.

Kuće su bile uređene i građene planski.

Postojala je razvijena proizvodnja keramike.

Figurine.

Predmeti od kamena i kosti.

Daleke mreže razmene.

Opsidijan je stizao iz udaljenih krajeva.

Morske školjke iz oblasti daleko od unutrašnjosti Balkana.

Ljudi koji nisu imali točak, pismo u našem smislu niti državu kakvu poznajemo mogli su ipak biti deo mreže koja je povezivala ogromne udaljenosti.

Posebno fascinira metalurgija.

Na lokalitetu Belovode u Srbiji pronađeni su dokazi veoma ranog topljenja bakra, oko 5000. godine pre nove ere.

To su među najranijim poznatim dokazima ekstraktivne metalurgije na svetu.

Pločnik je dao veliki broj bakarnih predmeta, a sa vinčanskim svetom povezuje se i veoma rana eksperimentalna metalurgija.

Drugim rečima, prostor današnje Srbije pre približno sedam hiljada godina nije bio kulturna periferija kontinenta koja je čekala da „civilizacija“ jednog dana dođe iz nekog drugog pravca.

Na njemu su se odvijale neke od tehnološki najzanimljivijih promena evropske praistorije.

To je činjenica koja ne zahteva nikakav nacionalni mit.

Vinča je dovoljno značajna i bez proglašavanja njenih stanovnika Srbima, Ilirima, Tračanima ili bilo kojim kasnijim narodom.

Ali šta kaže DNK?

Ovde moramo biti veoma pažljivi jer broj dovoljno kvalitetno analiziranih neolitskih muškaraca sa konkretnih vinčanskih lokaliteta još je mali.

Sa Gomolave u današnjoj Vojvodini poznato je više muških uzoraka iz neolitskih horizonata povezanih sa Vinčanskom kulturom.

Analizirani muškarci pripadali su različitim podgranama G2a.

To se vrlo dobro uklapa u širu genetsku sliku evropskih neolitskih zemljoradnika.

Dakle, ako danas neko tvrdi da su kod do sada analiziranih muškaraca Vinčanske kulture dominantne I2 i G2a u približno istoj meri, dostupni objavljeni uzorci to za sada ne potvrđuju.

Kod samih vinčanskih muškaraca koje možemo dovoljno sigurno povezati sa tom kulturom, G2a je veoma upadljiva.

I2 je, međutim, dokumentovana na prostoru Srbije mnogo ranije — među mezolitskim lovcima-sakupljačima Đerdapa.

Ta razlika je veoma važna.

Moguće je da buduća iskopavanja pronađu dodatne vinčanske muškarce sa I2.

Nekoliko kostura nikada ne može predstavljati stotine hiljada ljudi koji su živeli tokom više vekova i na ogromnoj teritoriji.

Ali naučno korektan zaključak mora se zasnivati na onome što trenutno imamo, a ne na onome što bismo želeli da pronađemo.

Zato danas možemo reći:

stare I2 linije postoje na prostoru Srbije pre neolita, dok se kod analiziranih muških uzoraka ranih zemljoradnika i Vinčanske kulture veoma često pojavljuje G2a.

To nam već govori da je stanovništvo bilo menjano migracijama i mešanjem.

Ali priča ni izbliza nije završena.

I2, G2a I DANAŠNJI SRBI — KADA ISTA HAPLOGRUPA ZNAČI MNOGO MANJE NEGO ŠTO IZGLEDA

Genetika je istoriji dala moćan novi alat.

Istovremeno je otvorila prostor za ogromne nesporazume.

Najčešći problem nastaje kada se pronađe ista oznaka haplogrupe kod drevnog skeleta i savremenog čoveka.

Na primer:

čovek iz mezolitskog Đerdapa — I2.

Mnogi današnji Srbi — I2.

Zaključak:

„Srbi su ovde osam hiljada godina.“

To zvuči logično.

Ali genetika ne funkcioniše tako jednostavno.

Haplogrupa je ogromno porodično stablo.

I2 je nastala mnogo pre pojave Srba, Slovena ili gotovo bilo kog istorijski poznatog evropskog naroda.

Tokom hiljada godina ona se podelila na veliki broj grana.

Zamislimo čoveka koji se preziva Petrović.

Drugi čovek takođe se preziva Petrović.

Da li su braća?

Možda.

Ali možda njihov zajednički predak živi pre pet stotina godina.

Kod haplogrupa vremenske razlike mogu biti hiljade ili desetine hiljada godina.

Kod današnjih Srba I2 jeste veoma značajna.

Studije srpske populacije pokazuju da je upravo grupa I, a posebno I2a1-P37.2, najčešća muška linija u velikom broju uzoraka.

Novije detaljne analize pokazuju da unutar srpske I2 snažno dominira grana I-L621, a unutar nje naročito PH908 i druge srodne grane.

Ali to nije isto što i drevna I2 pronađena kod svakog mezolitskog stanovnika Balkana.

Za dokaz direktnog kontinuiteta potrebno je pratiti mnogo dublje SNP grane i njihove procenjene starosti.

Zato je tvrdnja „I2 je pronađena pre 8.000 godina na prostoru Srbije“ tačna.

Tvrdnja „zbog toga današnji Srbi direktno potiču od tog konkretnog stanovništva“ nije dokazana samo tim podatkom.

Sa G2a imamo drugi zanimljiv slučaj.

G2a je izuzetno česta među evropskim neolitskim zemljoradnicima.

Na prostoru Srbije pojavljuje se među ranim zemljoradnicima i kod vinčanskih uzoraka.

Danas postoji i među Srbima, ali sa znatno manjom učestalošću nego I2, R1a ili E grupe.

Da li to znači da su neolitski ljudi nestali?

Ne.

Y-haplogrupa prati samo jednu liniju:

otac — očev otac — njegov otac — i tako dalje.

Čovek ima ogroman broj drugih predaka koji se u njegovoj Y-haplogrupi uopšte ne vide.

Ako je pre dve hiljade godina neka populacija imala deset muških linija, moguće je da devet vremenom nestane iz Y-hromozomskog zapisa, a da potomci tih ljudi ipak kroz druge linije i dalje predstavljaju veliki deo genetike stanovništva.

Zato savremena arheogenetika mnogo više koristi autozomalnu DNK — ceo genom — nego samo jednu haplogrupu.

Tek tada se vidi koliko porekla jedna populacija deli sa drugom.

I tu stvari postaju posebno zanimljive.

Drevni genom pokazuje da stanovništvo Evrope nije rezultat jednog porekla.

U veoma pojednostavljenom obliku, današnje evropske populacije nastale su kroz više velikih slojeva.

Stari lovci-sakupljači.

Rani neolitski zemljoradnici povezani sa Anadolijom.

Kasnije stepske populacije koje su naročito tokom bakarnog i bronzanog doba snažno promenile genetsku sliku kontinenta.

A zatim mnoge istorijske migracije.

Balkan je tokom svega toga bio raskrsnica.

Zato ne postoji jednostavna „balkanska krv“ koja je ostala nepromenjena od Lepenskog Vira do danas.

Ali ne postoji ni scenario po kojem je svaka nova migracija potpuno brisala prethodnu populaciju.

Ljudi su se mešali.

I to nas dovodi do pitanja koje će pratiti čitav feljton.

Ako današnji Srbin ima deo porekla od neolitskih balkanskih zemljoradnika, deo od starijih evropskih lovaca-sakupljača, deo od bronzanodopskih stepskih populacija i veliki deo od populacija povezanih sa ranosrednjovekovnim Slovenima — kada je nastao „Srbin“?

Pre osam hiljada godina?

U VI veku?

U VII?

U IX?

Odgovor genetika sama ne može dati.

Jer geni nisu narod.

Narod čine jezik, kultura, istorijska svest, političke zajednice, religija, institucije i način na koji ljudi sami sebe nazivaju.

Genetika može pokazati ko se sa kim mešao.

Ne može iz skeleta izvući pasoš.

DA LI DEO LEPENSKOG VIRA, STARČEVA I VINČE I DANAS ŽIVI U STANOVNIŠTVU SRBIJE?

Ako ne možemo reći da su Vinčanci bili Srbi, da li možemo otići u drugu krajnost i tvrditi da sa današnjim Srbima nemaju nikakve veze?

Ni to ne bi bilo opravdano.

Populaciona istorija ne funkcioniše kao smena glumaca na pozornici u kojoj jedna grupa potpuno siđe, a druga izađe.

Ponekad se takve velike zamene jesu događale.

Ali mnogo češće dolazi do mešanja.

Stanovnici jednog kraja mogu promeniti jezik.

Religiju.

Politički identitet.

Ime.

Mogu prihvatiti kulturu doseljenika.

Mogu se sa njima venčavati.

Posle nekoliko vekova nastaje nova populacija koju više nije moguće jednostavno podeliti na „starosedeoce“ i „došljake“.

Upravo to vidimo već na samom početku naše priče.

Lovci-ribari Đerdapa susreću prve zemljoradnike.

Genetika pokazuje i lokalne i doseljene pojedince.

Zatim mešovite.

To se događa pre više od sedam i po hiljada godina.

Kasnije dolaze nove promene.

Vinčanska kultura traje vekovima i nestaje kao arheološki fenomen oko sredine V milenijuma pre nove ere.

Ali stanovništvo centralnog Balkana ne nestaje tada sa lica zemlje.

Slede bakarno doba.

Stepski prodori.

Bronzano doba.

Nova mešanja.

Gvozdeno doba.

Populacije koje antički pisci nazivaju različitim imenima.

Keltske migracije.

Rimska osvajanja.

Doseljavanja ljudi iz različitih delova ogromnog Rimskog carstva.

Goti.

Huni.

Gepidi.

Avari.

Sloveni.

I još mnoge manje migracije koje možda nikada neće dobiti istorijsko ime.

Svaka epoha dodavala je novi sloj.

Zato bi bilo izuzetno neobično očekivati da savremeno stanovništvo Srbije nema nikakav genetski trag ljudi koji su na tom prostoru živeli mnogo pre Slovena.

Ali jednako bi bilo neobično očekivati da su današnji stanovnici direktna i gotovo nepromenjena reprodukcija stanovništva Vinče.

Sedam hiljada godina je ogromno vreme.

U tih sedam milenijuma Evropa je demografski preoblikovana više puta.

Najvažniji zaključak prvog dela feljtona zato nije:

„Srbi su Vinčanci.“

Niti:

„Srbi nemaju nikakve veze sa stanovništvom koje je živelo ovde pre Slovena.“

Zaključak je mnogo zanimljiviji.

Na prostoru današnje Srbije postoji izuzetno duboka istorija ljudskog prisustva, ali se populacija tokom milenijuma neprestano menjala kroz migracije i mešanje.

Postoje veoma stare I2 linije u Đerdapu.

Postoje neolitske G2a linije povezane sa prvim zemljoradnicima i Vinčanskom kulturom.

Postoji genetsko mešanje domaćih lovaca-sakupljača i doseljenih zemljoradnika.

Postoje kasniji slojevi koje ćemo tek pratiti.

A onda, više od šest hiljada godina posle prvih velikih promena u Đerdapu, u pisanim izvorima pojaviće se Sloveni.

Još kasnije pojaviće se i Srbi.

Upravo tu nastaje najvažnija razlika između istorije i mita.

Istorija ne mora da dokazuje da je jedan narod „oduvek“ na nekoj teritoriji da bi njegovo istorijsko prisustvo bilo stvarno.

Niti migracija automatski znači da su ljudi koji su došli izbrisali sve one koji su zatekli.

Savremena genetika sve više pokazuje da su evropski narodi rezultat dugih procesa.

Srbi nisu izuzetak.

I zato će se naredni nastavci našeg feljtona kretati hronološki, ali i istraživački.

Prvo ćemo pogledati šta su ljudi koji su živeli mnogo bliže navodnim slovenskim migracijama zapisali o Balkanu.

Pre nego što otvorimo Porfirogenita iz X veka, pročitaćemo autore VI i VII veka.

Ko su za njih bili Sloveni?

Ko su Anti?

Da li govore o osvajanju i doseljavanju?

Da li igde pominju Srbe?

Kada se prvi put pojavljuje njihovo ime?

Tek tada ćemo stići do čoveka čiji je tekst vekovima kasnije postao gotovo temelj čitave priče o doseljavanju Srba — vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita.

A tada ćemo postaviti pitanje koje se retko postavlja u školskom udžbeniku:

odakle je čovek koji je pisao u X veku znao šta se navodno dogodilo Srbima tri stotine godina ranije?

Do tog pitanja još nismo stigli.

Za sada možemo utvrditi samo početnu tačku.

Kada su navodni slovenski doseljenici jednog dana stigli na Balkan, nisu stigli na prazan prostor.

Iza stanovništva koje su zatekli već su stajale hiljade godina migracija, mešanja, velikih naselja, poljoprivrede, trgovine i tehnoloških promena.

Lepenski Vir već je tada bio drevna prošlost.

Vinčanska kultura bila je starija tim Slovenima nego što je antički Rim danas nama.

A genetski tragovi ljudi iz tih dalekih epoha nisu jednostavno nestali.

Koliki je njihov stvarni doprinos ljudima koji danas žive na Balkanu?

Koji deo je preživeo kasnije migracije?

I kada se u toj ogromnoj mešavini prvi put može govoriti o Srbima?

Tek smo počeli da tražimo odgovor.

Sledeći nastavak — FELJTON 2/8: „Pre Porfirogenita — šta su pisci VI i VII veka zaista znali o Slovenima na Balkanu i gde su u toj priči Srbi?“

Mr. D. Tovarišić