Kada je rimski car Trajan 106. godine završio osvajanje Dakije, u Rim nije doneo samo vest o jednoj od najvećih vojnih pobeda svoje epohe. Antički izvori govore o ogromnim količinama zlata, srebra, dragocenih predmeta i ratnog plena koji su završili u rukama pobednika. Kasniji autori navodili su toliko neverovatne količine plemenitih metala da bi njihova vrednost i danas bila teško zamisliva. Ali gde je završilo to bogatstvo? Da li je bilo sakriveno u carskoj riznici, pretopljeno u rimski novac, podeljeno vojnicima, potrošeno na spektakularne igre ili ugrađeno u mermer Trajanovog foruma? I postoji li mogućnost da deo blaga dačkog kralja Decebala nikada nije pronađen?

Postoji neobičan paradoks u priči o caru Trajanu.

Njegovi spomenici i dalje postoje.

Njegov stub još stoji u Rimu.

Njegovo ime ostalo je uklesano u kamenu.

Mostovi, putevi, gradovi i vojni pohodi ostavili su trag od Italije do Dunava i Bliskog istoka.

Ali jedno od najvećih bogatstava koje je navodno ikada stiglo u Rim – gotovo je potpuno nestalo.

Nema danas ogromne prostorije u rimskom muzeju na čijim vratima piše:

„Trajanovo dačko blago.“

Nema hiljada zlatnih poluga složenih na policama.

Nema Decebalove riznice sačuvane kao celina.

Nema inventara koji bi nam omogućio da kažemo:

ovaj pehar pripadao je dačkom kralju;

ovo zlato pronađeno je ispod reke;

ova količina srebra stigla je u Rim 106. godine.

A ipak, postoje snažni istorijski razlozi da verujemo da je rimsko osvajanje Dakije donelo carstvu izuzetno veliko bogatstvo.

Da bismo razumeli gde je ono nestalo, moramo prvo otići daleko od Rima – u planine današnje Rumunije, u poslednje dane kralja Decebala.

Dakija – kraljevstvo koje Rim nije uspevao lako da pokori

Krajem I veka naše ere severno od Dunava postojala je država koju Rim nije mogao jednostavno ignorisati.

Dakija.

Njome je vladao kralj Decebal.

Rimljani su Dačane smatrali ozbiljnim protivnicima. Njihova zemlja bila je planinska, tvrđave teško pristupačne, a politička organizacija dovoljno snažna da stvori probleme čak i ogromnom Rimskom carstvu.

Za vreme cara Domicijana Rim je protiv Dakije vodio ratove koji nisu završeni potpunom rimskom pobedom.

Postignut je sporazum koji je za mnoge Rimljane bio ponižavajući.

Rim je čak pružao određenu finansijsku i stručnu pomoć Decebalu.

Kada je Trajan 98. godine postao car, odnos sa Dakijom bio je jedno od pitanja koje je čekalo rešenje.

Trajan je bio vojnik.

Iskusan komandant.

Čovek koji je veliki deo karijere proveo uz vojsku.

Nekoliko godina kasnije krenuo je preko Dunava.

Prvi dački rat vođen je 101–102. godine.

Decebal je poražen, ali ne i potpuno uništen.

Mir je bio samo pauza.

Godine 105. počeo je drugi rat.

Ovoga puta Trajan nije želeo samo da kazni Decebala.

Želeo je da ukloni dačku državu kao nezavisnu silu.

Pad Sarmizegetuse

Rimska vojska postepeno je prodirala u srce dačkog kraljevstva.

Jedna za drugom padale su tvrđave koje su štitile područje oko dačke prestonice Sarmizegetuse Regije.

To nije bila laka kampanja.

Planinski teren pogodovao je braniocima.

Rimljani su morali da grade puteve, logore i opsadne objekte.

Trajanov stub kasnije će prikazivati upravo tu stranu rata gotovo jednako često kao samu borbu:

vojnike koji seku šumu;

grade utvrđenja;

prelaze reke;

podignute mostove;

transportuju zalihe.

Rimska vojska nije pobeđivala samo mačem.

Pobeđivala je organizacijom.

Na kraju je dački sistem odbrane slomljen.

Sarmizegetusa je pala.

Decebal je pobegao.

Rimska konjica krenula je za njim.

Kada je shvatio da će biti zarobljen, dački kralj izvršio je samoubistvo.

Njegova glava završila je kao dokaz pobede.

Ali time rat još nije dao Rimljanima ono što će postati jedan od njegovih najpoznatijih simbola.

Blago.

Legenda o zlatu ispod reke

Rimski istoričar Kasije Dion sačuvao je jednu od najspektakularnijih priča antičke istorije.

Prema njegovom izveštaju, Decebal je znao da rat ide ka katastrofi.

Zato je pokušao da sakrije svoje bogatstvo.

Navodno je izabrao reku Sargetiju, koja se nalazila u blizini njegovog kraljevskog sedišta.

Zatim je učinio nešto što zvuči kao scena iz avanturističkog filma.

Tok reke privremeno je skrenut.

U njenom koritu napravljeno je skrovište.

U njega su položeni zlato, srebro i dragoceni predmeti koji su mogli da podnesu vlagu.

Sve je zatim prekriveno kamenjem i zemljom.

Reka je vraćena u staro korito.

Voda je ponovo potekla preko mesta na kojem se nalazila kraljevska riznica.

Decebal je navodno druge dragocenosti, uključujući odeću i predmete koji nisu mogli biti potopljeni, sakrio u pećinama.

Ljudi koji su učestvovali u skrivanju tajne, prema dramatičnoj verziji priče, ubijeni su kako ne bi mogli da otkriju mesto.

Savršeno skrovište.

Ipak, postojala je jedna slabost.

Čovek po imenu Bicilis znao je tajnu.

Kada je pao u rimske ruke, prema Kasiju Dionu otkrio je gde se blago nalazi.

Rimljani su stigli do skrovišta.

I Decebalova riznica postala je Trajanov ratni plen.

Da li se priča o reci zaista dogodila?

Ovde moramo stati.

Kasije Dion je veoma važan izvor, ali pisao je više od jednog veka nakon događaja.

Uz to, njegova istorija Trajanovog vremena nije sačuvana u potpunom originalnom obliku, već uglavnom kroz kasnije skraćene verzije.

Priča o vladaru koji skreće reku, zakopava blago u koritu, vraća vodu i ubija ljude koji znaju tajnu ima gotovo savršenu strukturu legende.

Slični motivi postojali su i u drugim antičkim pričama.

Zbog toga savremeni istoričari ne moraju prihvatiti svaki detalj kao doslovno potvrđenu činjenicu.

Moguće je da je stvarna osnova bila mnogo jednostavnija.

Decebal je zaista sakrio kraljevsku riznicu.

Rimljani su je zaista pronašli uz pomoć osobe koja je znala njenu lokaciju.

Kasnija tradicija zatim je priču pretvorila u spektakularnu epizodu sa skretanjem reke.

Ali jedno je teško osporiti:

Trajan je nakon osvajanja Dakije raspolagao ogromnim ratnim plenom.

Koliko je zlata zaista pronađeno?

Tu počinje još veća misterija.

Kasije Dion ne navodi preciznu količinu.

On jednostavno govori o velikoj količini zlata, srebra i drugih dragocenosti.

Ali nekoliko vekova kasnije vizantijski pisac Jovan Lidijski sačuvao je podatke koje je navodno preuzeo od Kritona, Trajanovog lekara i čoveka koji je napisao izgubljeno delo o Dačanskim ratovima.

Brojke koje se pojavljuju u toj tradiciji spektakularne su.

Govori se o milionima jedinica težine zlata i srebra, uz ogroman broj zarobljenika i druge vrste plena.

Kada se takve brojke pokušaju pretvoriti u savremene metričke jedinice, rezultat može da ide u hiljade tona plemenitih metala.

I upravo tu počinje problem.

Takve količine toliko su ogromne da ih većina savremenih istoričara ne prihvata doslovno.

Moguće je da su brojke tokom vekova pogrešno prepisivane.

Moguće je da su antički ili kasnoantički autori preuveličavali veličinu pobede.

Moguće je i da se pod određenim brojkama podrazumevala ukupna vrednost različitih vrsta plena, a ne gomila čistih metalnih poluga.

Francuski istoričar Jérôme Carcopino svojevremeno je ponudio mnogo manju, ali i dalje ogromnu procenu koja se kasnije veoma često ponavljala:

oko 165 tona zlata i približno 330 tona srebra.

Ali čak ni te brojke ne treba predstavljati kao precizno izmerenu arheološku činjenicu.

Niko nije pronašao rimski dokument sa tabelom:

„Primljeno iz Dakije: 165.500 kilograma zlata.“

To je istorijska rekonstrukcija.

Ne račun iz Trajanove riznice.

Čak i manja procena predstavlja neverovatno bogatstvo

Zamislimo ipak da je niža procena približno tačna.

Sto šezdeset pet tona zlata.

To je 165.000 kilograma.

Jedan rimski zlatnik – aureus – u Trajanovo vreme težio je otprilike nešto više od sedam grama.

Teoretski, takva masa zlata mogla bi dati više od dvadeset miliona aureusa, pre gubitaka, legiranja i drugih praktičnih ograničenja.

To je ogromna količina novca za antičku ekonomiju.

A tome bi trebalo dodati srebro.

Dragocene predmete.

Stoku.

Robu.

Zarobljenike.

I, možda još važnije, rudnike koje je Rim dobio osvajanjem same Dakije.

Jer Trajan nije samo opljačkao kraljevsku riznicu.

Osvojio je zemlju koja je proizvodila zlato.

Pravo blago možda nije bilo u Decebalovoj riznici

Ovo je možda najvažniji deo cele priče.

Jednokratni ratni plen bio je spektakularan.

Ali dugoročno je provincija bila mnogo važnija.

U planinama Dakije postojala su nalazišta zlata.

Nakon rimskog osvajanja rudarska eksploatacija organizovana je mnogo intenzivnije.

Najpoznatije područje jeste današnja Roșia Montană u Rumuniji.

Rimljani su tamo razvili veliki rudarski sistem.

Tuneli.

Galerije.

Odvodnjavanje.

Naselja rudara.

Administraciju.

Novija arheometalurška istraživanja pružila su posebno zanimljiv dokaz.

Naučnici su analizirali hemijski sastav rimskih zlatnika iz II veka.

Zlato iz pojedinih dačkih rudnika ima karakterističan hemijski sastav, naročito prisustvo određenih elemenata u tragovima.

U aureusima kovanim tokom sredine II veka pojavljuje se upravo takav hemijski „potpis“.

Drugim rečima:

dačko zlato zaista je ulazilo u krvotok rimske ekonomije.

I to ne samo kao jedno izgubljeno kraljevsko blago 106. godine.

Rudnici su nastavili da hrane carstvo decenijama.

Gde je onda završilo Decebalovo zlato?

Najverovatniji odgovor mnogima će biti razočaravajući:

svuda.

Rimska država nije funkcionisala tako da car pronađe 165 tona zlata, odnese ga u jednu podrumska odaju i tamo ga čuva narednih sto godina.

Ratni plen bio je ekonomski resurs.

Mogao je biti:

pretopljen;

pretvoren u novac;

podeljen vojsci;

iskorišćen za javne darove;

potrošen na građevinske projekte;

upotrebljen za finansiranje državnih troškova;

pretvoren u predmete;

ili jednostavno uklopljen u mnogo veću masu metala koja je cirkulisala carstvom.

Onog trenutka kada je Decebalov zlatni predmet pretopljen u rimskoj radionici i od njega napravljen aureus, njegov identitet je nestao.

Više nije bio „dačko zlato“.

Postao je rimski novac.

A kada je tim aureusom plaćen vojnik, trgovac ili izvođač radova, počeo je novi život.

Deo plena otišao je vojnicima

Rimska vojska očekivala je nagradu nakon velike pobede.

Ratni plen bio je jedan od najstarijih načina na koji su rimski komandanti nagrađivali svoje ljude.

Na prikazima povezanim sa Dačanskim ratovima vide se natovarene životinje koje prenose dragocenosti.

Jedan deo plena mogao je biti raspodeljen vojnicima, dok je drugi prelazio u sredstva kojima je raspolagala država i car.

Ovo je bilo politički važno.

Trajan je svoju moć dugovao i izuzetno snažnom odnosu sa vojskom.

Vojnik koji se nakon teškog rata vraća sa nagradom imao je veoma konkretan razlog da pobedu i cara pamti sa odobravanjem.

Zlato je tako kupovalo nešto što nijedan spomenik sam ne može garantovati:

lojalnost.

A Rim je dobio slavlje kakvo gotovo nikada ranije nije video

Kada se Trajan vratio iz pobedničkog rata, Rim je priredio ogromnu proslavu.

Kasije Dion navodi da su spektakli trajali čak 123 dana.

Prema njegovom izveštaju, tokom njih je ubijeno oko 11.000 divljih i domaćih životinja, dok je u borbama učestvovalo oko 10.000 gladijatora.

Čak i ako antičke brojke posmatramo sa uobičajenom dozom opreza, razmere događaja bile su ogromne.

Zamislimo logistiku.

Hiljade gladijatora.

Hiljade životinja.

Hrana.

Transport.

Obezbeđenje.

Radnici.

Priprema arena.

I sve to nedeljama.

Bila je to politička predstava.

Poruka stanovnicima Rima:

Trajan je pobedio.

Carstvo je bogato.

Narod dobija spektakl.

Vojska dobija slavu.

Rim je ponovo gospodar sveta.

Da li možemo dokazati da je svaki lav, svaki gladijator i svaki dan proslave plaćen upravo Decebalovim zlatom?

Ne.

Ali pobeda u Dakiji i bogatstvo koje je donela stvorili su finansijski kontekst u kojem je takva ekstravagancija bila moguća.

Zlato se pretvara u hleb i poklone

Rimski carevi nisu održavali popularnost samo spektaklima.

Postojali su i congiaria – novčani ili materijalni darovi stanovništvu.

Trajan je bio poznat po velikodušnosti prema stanovnicima Italije i po podršci različitim društvenim programima.

Njegovo vreme povezano je i sa razvojem sistema alimenta, kojim su podržavana deca u italijanskim zajednicama kroz komplikovan sistem finansiranja povezan sa zemljištem i državnim kapitalom.

Često se tvrdi da je dački plen pomogao finansiranju ovakvih programa.

To je moguće.

Ali ovde treba biti veoma precizan.

Nemamo antičku knjigovodstvenu dokumentaciju koja pokazuje:

„Ova količina Decebalovog zlata otišla je alimenti.“

Novac koji uđe u državni sistem može biti preusmeren na različite namene.

Zato je sigurnije reći da je pobeda u Dakiji znatno ojačala Trajanove finansijske mogućnosti nego tvrditi da znamo iz kojeg je konkretnog komada dačkog zlata finansirano određeno dete u Italiji.

A onda je zlato postalo mermer

Ako danas želite da vidite šta je možda najvažniji materijalni trag dačkog plena, ne treba tražiti zlatni kovčeg.

Treba stati u Rimu i pogledati ostatke Trajanovog foruma.

Bio je to jedan od najvećih i najraskošnijih urbanističkih projekata carskog Rima.

Ogromni trg.

Basilica Ulpia.

Biblioteke.

Monumentalna arhitektura.

Skulpture.

I, naravno, Trajanov stub.

Antički pisac Aulo Gelije ostavio je izuzetno važan detalj.

Na Trajanovom forumu video je natpis:

EX MANUBIIS.

U najjednostavnijem smislu:

od ratnog plena.

To je gotovo kameni odgovor na pitanje gde je završio deo bogatstva.

Pretvorio se u grad.

Forum koji je trebalo da nadmaši prethodnike

Rim već tada nije oskudevao u monumentalnim trgovima.

Cezar je imao svoj forum.

Avgust svoj.

Vespazijan je podigao kompleks povezan sa Hramom mira.

Domicijan je započeo druge projekte.

Trajan je želeo nešto što će odgovarati veličini njegove vladavine.

Za projekat je angažovan veliki arhitekta Apolodor iz Damaska, isti čovek čije se ime povezuje sa monumentalnim mostom preko Dunava korišćenim tokom Dačanskih ratova.

Trajanov forum nije bio samo lep prostor.

Bio je politička mašina napravljena od kamena.

Svaki element govorio je o pobedi.

Dački zarobljenici pojavljuju se u skulpturalnom programu.

Vojni simboli podsećali su na osvajanje.

Spomenici su govorili posetiocu:

ovo je bogatstvo koje je Rim dobio zato što je pobedio.

Ne treba zato zamišljati da je dačko zlato jednostavno nestalo.

Deo njega promenio je materijalni oblik.

Zlato je postalo mermer.

Trajanov stub – priča o ratu koji je platio spomenik

U središtu kompleksa stajao je objekat koji je preživeo gotovo neverovatnu istoriju Rima.

Više misterija Starog Rima na Amazonu:

Trajanov stub.

Podignut je 113. godine.

Visok približno tridesetak metara bez postolja, bio je obavijen spiralnim reljefom koji u stotinama scena prikazuje ratove protiv Dačana.

Na njemu vidimo Trajana.

Vojnike.

Tvrđave.

Reke.

Mostove.

Borbe.

Predaje.

Marševe.

Gradnju logora.

Samoubistvo Decebala.

To je istorija pretvorena u kamen.

Ali istovremeno je mnogo više od istorije.

To je propaganda.

Pobednik kontroliše priču.

Rim nije samo osvojio Dakiju.

Rim sada objašnjava budućim generacijama šta se dogodilo i zašto pobeda pripada Trajanu.

I tako se dogodila možda najneobičnija transformacija Decebalovog bogatstva.

Blago poražene države pomoglo je da se finansira spomenik koji zauvek slavi njen poraz.

Basilika Ulpia – bogatstvo pretvoreno u javni život

Trajanov kompleks obuhvatao je i ogromnu Basilicu Ulpiu.

Rimska bazilika nije bila crkva u kasnijem hrišćanskom smislu.

Bila je velika javna građevina.

U njoj su se obavljali administrativni i pravni poslovi.

Ljudi su se sastajali.

Državna vlast postajala je vidljiva kroz arhitekturu.

Zamislimo poruku koju šalje takva građevina.

Dačanska kraljevska riznica nekada je predstavljala moć Decebala.

Posle poraza deo ratnog bogatstva pretvara se u monumentalnu građevinu u centru neprijateljske prestonice.

To je gotovo savršena rimska politička simbolika.

Vaša moć postala je naša arhitektura.

Da li su i Trajanove pijace finansirane blagom?

Kompleks koji danas nazivamo Trajanovim pijacama nastao je u istom velikom urbanističkom kontekstu.

Međutim, potrebno je biti oprezan kada pokušavamo svaki pojedinačni objekat direktno povezati sa određenim sandukom dačkog zlata.

Rimska državna ekonomija nije ostavila dokumentaciju dovoljno detaljnu za takvu rekonstrukciju.

Možemo govoriti o ogromnom građevinskom programu koji se poklapa sa finansijskim efektom Dačanskih ratova.

Možemo govoriti o forumu eksplicitno označenom kao delo izvedeno od ratnog plena.

Ali ne treba izmišljati preciznu knjigovodstvenu putanju koju izvori ne daju.

Putevi, mostovi i luke

Trajan je bio jedan od najvećih graditelja među rimskim carevima.

Kasije Dion čak naglašava da je trošio ogromna sredstva i na rat i na mirnodopske projekte.

Putevi su popravljani.

Mostovi građeni.

Luke proširivane.

Javne građevine podizane.

Circus Maximus monumentalno preuređen.

U Ostiji će veliki lučki sistem postati ključan za snabdevanje Rima.

Ponovo nije moguće dokazati da je svaki projekat finansiran direktno dačkim zlatom.

Ali kada država primi ogroman iznenadni priliv bogatstva i istovremeno počne jedan od najvećih građevinskih ciklusa svoje epohe, veza je očigledno važna.

Rat je stvarao kapital.

Kapital je stvarao infrastrukturu.

Infrastruktura je dodatno jačala carstvo.

Zlato je možda završilo i u samom novcu

Ovo je posebno fascinantno.

Kada država dobije veliku količinu plemenitog metala, jedan od najlogičnijih načina njegove upotrebe jeste kovanje novca.

Rimska monetarna ekonomija koristila je ogromne količine zlata i srebra.

Aureus je bio vrh monetarnog sistema.

Ispod njega nalazio se srebrni denar i brojne bronzane denominacije.

Trajan je tokom svoje vladavine kovao velike količine novca sa nizom motiva.

Na mnogim kovanicama slavila se upravo pobeda nad Dakijom.

Pojavljuju se zarobljeni Dačani.

Trofeji.

Personifikovana Dacia.

Natpisi koji slave pobedu.

Možemo zamisliti gotovo savršenu ironiju.

Dačko zlato zarobljeno u ratu možda je pretopljeno.

Od njega je napravljen rimski aureus.

A na novom novčiću prikazan je – poraz Dakije.

Metal poraženog kraljevstva tako je mogao postati nosač propagande njegovog osvajača.

Ali možemo li dokazati da je baš određeni Trajanov aureus napravljen od Decebalovog zlata?

U većini slučajeva – ne.

Metali su se pretapali.

Mešali.

Reciklirali.

Rimska kovnica koristila je različite izvore.

Stari novac se mogao povlačiti i ponovo kovati.

Zlato iz različitih provincija moglo je završiti u istoj masi.

Zbog toga ne možemo uzeti jedan Trajanov aureus i sa sigurnošću reći:

„Ovo je deo Decebalovog blaga.“

Ali savremena nauka počinje da nam pruža mnogo sofisticiraniji pogled.

Hemijskim analizama možemo pratiti elemente u tragovima.

I upravo su takva istraživanja pokazala da je zlato iz dačkih rudnika tokom II veka zaista postalo važan deo rimskog monetarnog sistema.

Da li je osvajanje Dakije spasilo rimsku ekonomiju?

Ova tvrdnja često se može pronaći u popularnim tekstovima:

„Trajan je osvojio Dakiju jer je Rim bankrotirao i trebalo mu je zlato.“

Stvarnost je složenija.

Domicijanovi ratovi i vojni troškovi jesu opterećivali državne finansije.

Trajan je nesumnjivo znao da je Dakija bogata resursima.

Ali rimska odluka za rat ne može se svesti samo na pljačku rudnika.

Postojali su vojni razlozi.

Politički razlozi.

Bezbednost dunavske granice.

Prethodni sukobi.

Decebalova moć.

Carski prestiž.

I ekonomski interes.

Zlato je bilo veoma važan deo jednačine.

Ali nije bilo jedini.

Isto tako, osvajanje Dakije jeste značajno ojačalo rimske finansije, ali preterano je tvrditi da bi se bez tog zlata carstvo odmah ekonomski urušilo.

Koliko bi Decebalovo blago vredelo danas?

To je pitanje koje gotovo svaki čitalac poželi da postavi.

Ako uzmemo često citiranu procenu od oko 165 tona zlata i pomnožimo je savremenom tržišnom cenom, dobili bismo iznos od mnogo milijardi dolara.

Ali takav proračun je istorijski gotovo besmislen.

Zašto?

Zato što zlato u Rimskom carstvu nije imalo istu ekonomsku funkciju kao danas.

Cena rada bila je potpuno drugačija.

Cena hrane.

Zemlje.

Vojne službe.

Građevinskog materijala.

Nije postojalo moderno svetsko tržište.

Nije postojala centralna banka u današnjem smislu.

Mnogo je korisnije pitati:

šta je Rim mogao da uradi sa tim bogatstvom?

Odgovor glasi:

mnogo.

Mogao je platiti vojnike.

Finansirati spektakle.

Graditi monumentalne objekte.

Deliti novac građanima.

Kovati novac.

Finansirati administraciju.

I pružiti Trajanu nešto što je svakom caru bilo potrebno:

slobodu da troši bez neposrednog finansijskog pritiska.

A šta se dogodilo sa Decebalovim kraljevskim predmetima?

Ovo je možda još zanimljivija misterija.

Kasije Dion ne govori samo o sirovom zlatu i srebru.

Pominje i dragocene predmete.

Odeću.

Kraljevske stvari.

Drugi ratni plen.

Neki predmeti mogli su biti prikazani u Trajanovom trijumfu.

To je bio standardni rimski način demonstriranja pobede.

Tokom trijumfalne povorke stanovnici Rima mogli su videti bogatstvo osvojenog neprijatelja.

Zarobljenike.

Oružje.

Dragocenosti.

Slike osvojenih gradova.

Možda čak i Decebalovo kraljevsko blago.

Nakon toga predmeti su mogli završiti na različitim mestima.

U hramovima kao posvete.

U carskoj imovini.

Pretopljeni.

Podeljeni.

Prodati.

Ponovo upotrebljeni.

Zbog toga se njihova individualna istorija gotovo potpuno gubi.

Najvrednije stvari često nestaju upravo zato što su vredne

To zvuči paradoksalno.

Mramorni spomenik može preživeti dve hiljade godina.

Zlatni predmet mnogo teže.

Ne zato što je zlato slabo.

Naprotiv.

Zlato gotovo ne korodira.

Problem je u njegovoj vrednosti.

Svaki novi vladar može ga pretopiti.

Svaka finansijska kriza može ga pretvoriti u novac.

Svaki osvajač može ga odneti.

Jedan zlatni pehar može tokom vekova postati:

novčić;

nakit;

crkveni predmet;

novi novčić;

poluga;

drugi nakit.

Metal preživi.

Predmet ne.

Zato možda određeni atomi zlata koji su nekada pripadali Decebalovoj riznici postoje i danas.

Ali više nikada nećemo moći da ih prepoznamo.

Da li deo blaga još leži negde u Rumuniji?

Tu priča ponovo prelazi na granicu između istorije i legende.

Ako je Decebal imao veliko bogatstvo, da li je sve bilo sakriveno na jednom mestu?

Verovatno ne možemo znati.

Kraljevska riznica mogla je biti raspoređena.

Deo kod vladara.

Deo u svetilištima.

Deo kod lokalnih velikaša.

Deo u tvrđavama.

Deo možda nikada nije pronađen.

Tokom vekova na području nekadašnje Dakije pronađene su različite ostave antičkog novca i dragocenih predmeta.

Ali takav nalaz ne možemo automatski proglasiti „izgubljenim Decebalovim blagom“.

Ostave novca nastajale su iz mnoštva razloga.

Rat.

Nesigurnost.

Trgovina.

Štednja.

Religijski rituali.

Ipak, sama mogućnost da su Rimljani pronašli samo deo kraljevskog bogatstva nastavlja da podstiče maštu.

Čuvena priča iz XVI veka

Više od četrnaest vekova nakon Decebalove smrti pojavile su se priče o izuzetnom nalazu zlatnog novca na području Transilvanije, u blizini reke Strei.

Pronađeni su antički zlatnici, uključujući novac helenističkog kralja Lizimaha.

Otkriće je kasnije povezivano sa starom pričom o Decebalovom blagu.

Da li je to zaista bio deo njegove riznice?

To nije moguće pouzdano dokazati.

Dački vladari i aristokratija mogli su posedovati starije grčke i helenističke zlatnike.

Takav novac zaista je cirkulisao i mogao je biti čuvan kao bogatstvo.

Ali između rečenice:

„Na području nekadašnje Dakije pronađen je stari zlatni novac“

i

„Pronađen je ostatak Decebalove lične riznice“

postoji ogromna razlika.

Istorijska odgovornost zahteva da je zadržimo.

Da li su Rimljani opljačkali sve što su mogli?

Rimsko osvajanje nije bilo arheološka ekspedicija.

Pobednik nije katalogizovao kulturu poraženih kako bi je sačuvao za buduće generacije.

Plen je bio plen.

Metal je imao vrednost.

Oružje je moglo biti izloženo.

Dragoceni predmeti preneti.

Ljudi porobljeni.

Zemlja konfiskovana.

Rudnici stavljeni pod novu kontrolu.

To je brutalna stvarnost antičkog imperijalizma.

Trajanov stub prikazuje rat u monumentalnom, kontrolisanom jeziku pobednika.

Ali iza njegovih elegantnih reljefa nalazila se transformacija čitavog društva.

Decebalova riznica samo je najspektakularniji simbol tog procesa.

Trajan je od zlata napravio politički kapital

Ovo je možda važnije od bilo koje brojke.

Pretpostavimo da je Trajan dobio ogromnu količinu zlata.

Šta radi uspešan rimski car?

Ne sedi na njoj.

Troši je tako da ojača svoj položaj.

Vojnik dobija nagradu.

Narod dobija spektakl.

Grad dobija monumentalni forum.

Senatori dobijaju novi prostor za javni život.

Provincije dobijaju infrastrukturu.

Car dobija spomenike.

A budućnost dobija priču o Optimus Princepsu – „najboljem caru“.

Zlato je tako pretvoreno u reputaciju.

I upravo se zato Trajanovo „blago“ nije izgubilo onako kako se obično zamišlja.

Nije nestalo.

Promenilo je oblik.

Od Decebalove riznice do Trajanovog foruma

Možemo zamisliti nekoliko faza.

Prva:

zlato se nalazi u dačkom kraljevstvu.

Predstavlja bogatstvo i moć Decebala.

Druga:

Rim pobeđuje.

Blago postaje ratni plen.

Treća:

deo se transportuje na jug preko Dunava.

Četvrta:

deo se prikazuje tokom pobedničkih ceremonija.

Peta:

predmeti se dele, prodaju ili pretapaju.

Šesta:

metal ulazi u rimsku ekonomiju.

Sedma:

državna sredstva finansiraju vojnike, stanovništvo, spektakle i građevine.

Osma:

u centru Rima pojavljuje se monumentalni forum na kojem piše da je podignut od ratnog plena.

U nekoliko godina bogatstvo jednog kraljevstva postalo je arhitektura drugog.

Kolona koja stoji kada zlata više nema

Danas je Trajanov stub možda najbolji odgovor na pitanje šta se dogodilo sa blagom.

Zlatnici su pretopljeni.

Srebrni predmeti nestali.

Carska riznica odavno ne postoji.

Rimsko carstvo je nestalo.

Ali stub stoji.

Skoro devetnaest vekova.

Ratni plen je potrošen.

Spomenik finansiran u političkoj atmosferi te pobede preživeo je one koji su ga platili.

To je gotovo savršena istorijska ironija.

Trajan nije uspeo da zlato učini večnim.

Ali uspeo je da njime pomogne stvaranju sopstvenog večnog imidža.

A onda dolazi još jedna ironija – Rim će kasnije sam biti opljačkan

Trajan nije mogao znati šta će se dogoditi njegovom gradu nekoliko vekova kasnije.

Rim će prolaziti kroz građanske ratove.

Finansijske krize.

Promene dinastija.

Religijske revolucije.

Godine 410. grad će opljačkati Vizigoti Alarika.

Godine 455. Vandali.

Kasnije će se antički spomenici koristiti kao kamenolomi.

Metalni elementi skidaće se sa zgrada.

Statue će biti pretapane.

Bronza menjati namenu.

Da je deo Decebalovog blaga i ostao u nekom obliku unutar rimskih institucija, gotovo je nemoguće očekivati da je kroz sve te katastrofe sačuvan kao prepoznatljiva celina.

Rim je učinio Dakiji ono što će istorija jednog dana učiniti Rimu.

Pobednik nije zauvek pobednik.

Da li je Trajanovo bogatstvo finansiralo kasnija osvajanja?

Nakon Dakije Trajan se nije zaustavio.

Pred kraj života poveo je ogromnu kampanju protiv Partskog carstva.

Rimske snage osvojile su Jermeniju i Mezopotamiju.

Trajan je stigao do Persijskog zaliva.

Carstvo je pod njim dostiglo najveći teritorijalni obim.

Da li je novac iz Dakije pomogao finansiranju tih ratova?

Vrlo verovatno je ukupno povećanje resursa carstva bilo korisno za Trajanovu sposobnost da vodi skupe kampanje.

Ali ponovo ne posedujemo računovodstvo koje bi omogućilo jednostavnu liniju:

Decebalovo zlato → Partski rat.

Do tog vremena bogatstvo je već bilo uklopljeno u mnogo veći fiskalni sistem.

Možda postavljamo pogrešno pitanje

Kada pitamo:

„Gde je Trajanovo blago?“

zamišljamo ga kao piratsku riznicu.

Kovčege.

Zlato.

Pećinu.

Tajnu mapu.

Mesto koje još možemo pronaći.

Ali rimska ekonomija nije funkcionisala tako.

Pravo pitanje glasi:

„Šta se događa sa ogromnim ratnim plenom kada ga preuzme najmoćnija država svog vremena?“

Odgovor:

postaje država.

Postaje plata.

Postaje novčić.

Postaje put.

Postaje arena.

Postaje mermer.

Postaje propaganda.

Postaje još jedan rat.

Postaje moć.

I tada shvatamo da najveći deo blaga nikada nije „nestao“ u jednom dramatičnom trenutku.

Nestao je polako, upravo zato što je bio korišćen.

Najveća tajna ipak ostaje brojka

Još uvek ne znamo koliko je zaista pronađeno.

Da li je Kritonova izvorna brojka bila pogrešno preneta?

Da li je Jovan Lidijski pogrešno razumeo stare podatke?

Da li su rimski pisci namerno uveličavali bogatstvo neprijatelja kako bi Trajanova pobeda izgledala još veća?

Da li je Carcopinova mnogo manja procena realnija?

Ili je čak i ona previsoka?

Arheologija nema dovoljno podataka da ovo definitivno reši.

Znamo da je Dakija bila bogata plemenitim metalima.

Znamo da je Rim brzo organizovao rudarsku eksploataciju.

Znamo da antički izvor govori o pronalasku Decebalove riznice.

Znamo da je Trajan posle pobede mogao da finansira spektakularne projekte.

Znamo da je njegov forum označavan kao podignut ratnim plenom.

Ali ne znamo koliko je kilograma zlata zaista prošlo kroz ruke rimskih činovnika 106. godine.

To je deo tajne koji je možda zauvek izgubljen.

A šta ako Rimljani nisu pronašli sve?

Ovo pitanje verovatno nikada neće nestati.

Decebal je znao teren.

Imao je vreme da priprema odbranu.

Riznica jednog kraljevstva gotovo sigurno nije morala biti koncentrisana u jednoj prostoriji.

Zašto bi sakrio apsolutno sve zlato na jednom mestu?

Možda je postojao glavni depo.

Možda nekoliko.

Možda su lokalni aristokrati posedovali sopstvene riznice.

Možda su sveštenici sakrili dragocenosti.

Možda je deo izgubljen tokom bekstva.

Možda još nešto leži u planinama.

Ali bez nalaza i arheološkog konteksta to ostaje mogućnost, ne činjenica.

Upravo tu istorija mora stati, a legenda počinje.

Najveće blago Trajan ipak nije odneo u Rim

Postoji još jedan odgovor koji menja celu priču.

Najveće bogatstvo osvojene Dakije možda nisu bile tone zlata pronađene 106. godine.

Bila je to sama Dakija.

Njeni rudnici.

Njena zemlja.

Njeni resursi.

Njeno stanovništvo.

Njen strateški položaj.

Provincija je narednih približno 165 godina ostala deo rimskog sveta.

Za to vreme zlato nije došlo samo jednom.

Dolazilo je ponovo.

I ponovo.

Rudari su kopali.

Metal se prerađivao.

Transportovao.

Kovao.

Trošio.

Savremena analiza aureusa pokazuje da je u sredini II veka dačko zlato postalo veoma značajan izvor rimskog monetarnog sistema.

To je mnogo važnije od priče o jednom kovčegu.

Trajan nije dobio samo blago.

Dobio je izvor blaga.

Čovek koji je zlato pretvorio u uspomenu na sebe

Trajan je umro 117. godine.

Nije dugo uživao u svim rezultatima svojih osvajanja.

Njegov naslednik Hadrijan napustiće deo istočnih teritorija koje je Trajan osvojio.

Ali Dakija će ostati rimska.

Trajan će, međutim, dobiti nešto što je možda želeo više od samog zlata.

Besmrtnost imena.

Rimski senat će kasnijim carevima želeti da budu:

„srećniji od Avgusta i bolji od Trajana.“

To je izuzetno nasleđe.

A deo temelja te reputacije položen je upravo tokom Dačanskih ratova.

Trajan je dobio vojnu slavu.

Teritoriju.

Bogate rudnike.

Ratni plen.

Novac za monumentalnu gradnju.

I priliku da predstavi sebe kao vladara koji istovremeno pobeđuje neprijatelje i gradi Rim.

Ako se tako posmatra, možda je najbolje iskoristio blago upravo zato što ga nije ostavio zaključanog u trezoru.

Zaključak: blago nije nestalo – pretvorilo se u Rim

Šta se, dakle, dogodilo sa ogromnim blagom cara Trajana?

Prvi odgovor glasi:

ne znamo sudbinu svakog pojedinačnog predmeta.

Ne znamo koliko je zlata zaista pronađeno.

Ne možemo sa sigurnošću rekonstruisati svaki put kojim je ratni plen prošao nakon dolaska u Rim.

Ali glavnu sliku možemo videti.

Godine 106. rimska pobeda nad kraljem Decebalom donela je carstvu veoma veliko bogatstvo.

Prema Kasiju Dionu, pronađena je sakrivena kraljevska riznica sa zlatom, srebrom i dragocenostima.

Kasniji izvori ponudili su fantastične brojke, toliko velike da ih moderna istoriografija uglavnom posmatra sa oprezom.

Čak i mnogo niže procene govore o ogromnim količinama plemenitih metala.

Plen je stigao u rimski sistem.

Deo je otišao vojsci.

Deo je mogao biti korišćen za javna davanja.

Pobeda je praćena spektaklima koji su trajali 123 dana.

Novac je ulazio u cirkulaciju.

Dragoceni predmeti mogli su biti pretapani.

A u samom centru Rima podignut je monumentalni kompleks čiji je antički natpis otvoreno govorio:

EX MANUBIIS – od ratnog plena.

Tu je možda odgovor.

Trajanovo blago ne treba tražiti u jednoj izgubljenoj pećini ispod Rima.

Treba ga tražiti u transformaciji grada.

U mermeru Trajanovog foruma.

U stubu koji još pripoveda o osvajanju.

U zlatnicima koji su cirkulisali carstvom.

U nagradama vojnika.

U spektaklima kojima je car pokazivao svoju moć.

U rudnicima Dakije koji su nastavili da proizvode zlato dugo nakon Decebalove smrti.

Blago je izgubilo identitet upravo zato što je bilo toliko korisno.

Pretopljeno je.

Podeljeno.

Potrošeno.

Uloženo.

Pretvoreno u infrastrukturu.

Pretvoreno u propagandu.

Pretvoreno u carstvo.

I možda je upravo u tome najveća ironija cele priče.

Decebal je, prema antičkoj tradiciji, pokušao da zlato sakrije tako dobro da ga Rimljani nikada ne pronađu.

Trajan ga je ipak dobio.

Ali zatim je učinio upravo suprotno od onoga što je učinio dački kralj.

Nije ga sakrio.

Učinio ga je vidljivim.

Pretvorio ga je u građevine, ceremonije i simbole koji su pred milionima ljudi pokazivali rezultat njegove pobede.

Skoro dve hiljade godina kasnije Decebalova riznica više ne postoji.

Trajanova državna blagajna ne postoji.

Aureusi su rasuti po muzejima i privatnim zbirkama.

Rimsko carstvo je nestalo.

Ali usred modernog Rima još stoji Trajanov stub.

Na njegovom spiralnom reljefu rimski vojnici i dalje marširaju kroz Dakiju.

Decebal i dalje beži.

Rimska vojska i dalje odnosi plen.

A Trajan i dalje pobeđuje.

Možda je zato konačni odgovor na pitanje gde je završilo njegovo ogromno blago mnogo zanimljiviji od priče o izgubljenom zlatu:

Trajan je zlato potrošio – ali njime je kupio nešto što je trajalo mnogo duže od zlata: svoju besmrtnost u istoriji.

Mr. D. Tovarišić

P.S.

Najčvršći deo priče dolazi od Kasija Diona: on izričito beleži pronalazak Decebalovih dragocenosti, navodno skrivenih ispod reke Sargetije, nakon što je Bicilis odao skrovište. (Penelope) Isti izvor navodi i Trajanovu proslavu od 123 dana, sa oko 11.000 životinja i 10.000 gladijatora. (Penelope) Aulo Gelije je nekoliko decenija kasnije lično zabeležio natpis Ex manubiis na Trajanovom forumu, neposredno povezujući njegovu monumentalnu dekoraciju sa ratnim plenom. (Penelope)

Za količinu zlata potreban je veći oprez nego što se obično vidi u popularnim člancima. Kasnija tradicija sačuvana preko Jovana Lidijskog pripisuje Kritonu fantastične količine plemenitih metala, ali moderne studije naglašavaju koliko su takve cifre problematične; često citiranih oko 165,5 tona zlata i 331 tonu srebra treba tretirati kao istorijsku procenu, a ne kao rimski knjigovodstveni podatak. (ora.ox.ac.uk)

Posebno zanimljiv novi dokaz dolazi iz analize rimskih aureusa. Studija objavljena u Journal of Archaeological Science: Reports otkrila je hemijski potpis koji povezuje zlato iz rudarskog područja Roșia Montană sa rimskim zlatnicima, naročito između približno 129. i 165. godine. To pokazuje da dugoročni značaj Dakije nije bio samo u Decebalovom jednokratnom blagu: provincijski rudnici postali su važan deo rimskog snabdevanja zlatom tokom II veka. (ora.ox.ac.uk)