Лето 1941. године у источнoj Херцеговини донело је први пламен отпора против окупатора. Док су усташки злочини погађали српска села, народ се под вођством бивших официра и резервиста дигао у устанак који је убрзо ослободио читаве пределе од Гацка до Билеће. Тај покрет, вођен вером, заклетвом и сећањем на стару краљевску војску, представљао је први корак ка стварању Југословенске војске у отаџбини.

🕯 Пламен који је претходио свима

Док је у окупираној Србији тек наговештаван оружани отпор, а Европа још под гвозденим корацима Вермахта, у суровим крашким пределима источне Херцеговине догодио се један од првих народних устанака против окупатора и усташког терора у целој Југославији. Био је то устанак који ће, иако често прећутан у послератној историографији, у истини представљати први организовани оружани отпор у читавој земљи.

Све је почело у јуну 1941. године, када су вести о масовним покољима над Србима у Гацку, Автовцу, Невесињу, Поповом пољу и Билећи пробудиле у народу древни инстинкт за самоодбрану. Док су усташе из НДХ спроводиле свој крвави програм „чишћења“, српски народ се дигао, окупљен око старих официра и свештеника који нису заборавили заклетву Краљевини Југославији.

⚔️ Први хици у Гацку

У раним јунским данима 1941, села око Гацка постају жариште отпора. Народ, наоружан старим пушкама и ловачким оружјем, подиже се на устанак.

Како пише Радован Паповић: “Усташко-муслимански терор већ седмицама се одвијао у цијелој Херцеговини а најснажније су били погођени гатачки и невесињски срез у којем су цијела села истријебљена и уништена. Ипак, херцеговачки народ дуго није смогао храбрости ни одлучности да се успротиви непријатељу и мирно је посматрао страдање у другим мјестима. Директан повод за почетак херцеговачког устанка против нацистичко-усташке окупације, биће страшан злочин муслиманских јединица у селу Корита.
У ноћи 4-ог на 5-и јун муслиманске чете из села Фазлагића Кула код Гацка упали су у село Корита гдје су све корићане похапсили и повезали а потом их на најсвирепији начин поубијали и побацали у јаму у Коритима.
Поучени искуством Корићана, становници села на источном рубу гатачке општине схватили су да је вријеме да се непријатељу одговори. Мјештани села Вратковићи, Доњи и Горњи Казанци, Боботово Гробље и других који се налазе на граници са Црном Гором, у зору 6-ог јуна 1941. Године, наоружани храброшћу и одважношћу први су се супроставили непријатељу.

Храбри војници под командом казанчког попа и касније четничког војводе Радојице Перишића, нападају усташке, муслиманске и италијансе чете и патроле и у потпуности их протјерују са источног дијела гатачке општине. Након почетних побједа, устаници су успјешно ослободили и узвишење брдо Гат на којем је 6. Јуна 1941 године се завијорила српска тробојка која је означила прву ослобођену територију у поровбљеној Европи. Од брда Гат до Голије простирала се слободна територија, коју су контролисали устаници под командом попа Радојице Перишића. У ратним архивама налазе се подаци са прво окупатори а потом и партизани овај регион називају „попова села“, наводећи их као стуб одбране и отпора српског народа. Након почетка устанка 6. Јуна 1941. Године, такозвана „попова села“ више никада нису пала у руке окупатора, а представљала су и једно од последњих упоришта Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО).

Устаници из Казанаца, Вратковића и околних села нису се зауставили на ослобађању својих села већ су још снажније и одлучније кренули у сукоб са непријатељем. Поучени њиховим успјехом, убрзо им се придружују и мјештани других села међу којима се први истакао Јасеник. Из дана у дан устаници су заузимали село по село, ослобађали становништво од зулума и терора и полако али сигурно напредовали против непријатеља.

Након ослобађања неколико села, устаници су се све боље организовали и наоружавали а предводили су их поп Радојица Перишић и храбри и одважни капетан Милорад Поповић. Већ 15-ог јуна устаници су заузели полицијску постају на Степену и истог дана потисли Црну Легију, чиме је прекинута путна комуникација према Билећи. У том периоду након што је Гацко одсјечено и од Билеће и од Црне Горе, услиједило је и ширење устанка на невресињски срез чиме су устаници за свега 20-ак дана, општинско средиште у Гацку у потпуности изоловали од остатка окупиране територије.

Следећи велики задатак било је ослобођење Автовца а као увод у то, 26-ог јуна устаници су оборили три лака њемачка авиона који су надлијетали ослобођену територију. Два дана касније, 28-ог јуна на Видовдан, устаници под командом попа Перишића и капетана Поповића напали су из свих праваца и за само неколико сати ослободили мјесто Автовац.

Званично 28. Јуна 1941. Године Автовац код Гацка постао је прво ослобођено општинско средиште у поробљеној Европи.

Ови догађаји, који су започели народним револтом 6. Јуна у селу Брљево код Гацка, представљају почетак устанка и прву побједу нац нацистима у цијелој Европи. Нажалост, већ годинама обиљежавање овог великог догађаја у српској историји пролази доста скромно, без државних великодостојника а једино сјећање на храбре устанике чувају мјештани и општина Гацко.

Данас, 6. Јуна у мјесту Брљево код Гацка биће прослављен „Дан устанка општине Гацко“, који се традиционално обиљежава последњих неколико година. Испред школе на Брљеву гдје је устанак и започео и непријатељ доживио први пораз, подигнут је крст и спомен натпис. Прошле године на брду Гат је поново послије седам деценија постављена српска тробојка и натпис: „ЧАСНИ ПРЕЦИ! ЗАСТАВА КОЈУ СТЕ 6. ЈУНА ИЗНИЈЕЛИ ОВДЈЕ БИЛА ЈЕ ПРВИ ПОБЈЕДНИЧКИ БИЉЕГ У ПОРОБЉЕНОЈ ЕВРОПИ. НЕКА ЗАСТАВА НА ОВОМЕ МЈЕСТУ БУДЕ ЗНАК НАШЕГ ДИВЉЕЊА ВАМА“.

🏔 Народна власт у сенци италијанских орлова

Док су устаници ослобађали вароши и села, у Сарајеву и Мостару усташке команде узбуњено јављају о „српској побуни“. Италијани, који су у Херцеговини имали значајан утицај, плаше се да ће устанак угрозити њихове интересе.
Када су италијанске трупе интервенисале крајем јула 1941, уместо да униште устанак, оне су — вођене прагматизмом — прогласиле амнестију, дозволивши Србима да држе своја села и обезбеђују ред. Тако су многе области источне Херцеговине формално биле под италијанском контролом, али су у стварности управљали четнички команданти.

У тим местима, народ је поново подигао српске заставе, обновљене су општине, школе, чак и богослужења у храмовима. У неким варошицама су четничке команде успоставиле ред и народну управу — нешто што се у остатку окупиране Југославије у то време није усуђивало ни да сања.

🌄 Између мита и тишине

Ови догађаји, иако документовани у италијанским и немачким извештајима, касније су у комунистичкој Југославији готово избрисани из јавне свести. Историја је дуго памтила само „партизански устанак“ као почетак отпора, док је херцеговачки четнички устанак потиснут у маргину.
Међутим, сведочанства преживелих, италијански архиви и локалне хронике показују да је источна Херцеговина још у јуну 1941. била прва ослобођена област на југословенском и европском тлу, под српском заставом и командом официра Југословенске војске.

⏳ Трајна сенка и историјска истина

До јесени 1941., устанак се проширио ка Црној Гори и Рашкој (Санџаку). Из тих редова никле су прве јединице Југословенске војске у отаџбини, које ће касније признати генерал Драгољуб Михаиловић. Источна Херцеговина је тако постала колевка четничког покрета, симбол почетка борбе за краља, веру и отаџбину — али и тло на којем ће се, као у пророчанству, убрзо сукобити браћа различитих идеологија.

Иако је устанак у источнoj Херцеговини био први организовани отпор окупатору у јужнословенским крајевима, он је дуго остао у сенци идеолошких тумачења која су обележила послератно доба. Историја коју су писали победници након 1945. године свела је ове догађаје на „спонтани народни отпор“, без помињања четничке организације, команде или заклетве краљу. Међутим, у стварности, управо су официри и подофицири бивше југословенске војске, они који су преживели априлски слом 1941., били духовни и војни покретачи овог устанка.

Док је пуковник Драгољуб Михаиловић у исто време, на Равној Гори у Србији, окупљао прве официре и стварао основу онога што ће касније постати Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), његови природни савезници у Херцеговини већ су држали ослобођену територију, имали организовану команду и уређену локалну управу. Та чињеница није била случајност, већ одраз ширег процеса поновног уједињења краљевске војске — од Србије преко Црне Горе, све до каменитих висова Херцеговине.

Управо из редова тих херцеговачких одреда потекли су први проверени команданти који ће касније ући у састав ЈВуО:

• Мајор Бошко Тодоровић, касније именован за Михаиловићевог представника за источну Босну и Херцеговину,
• Бајо Станишић, који ће убрзо постати војвода херцеговачки,
• и Славко Алексић, један од најмлађих официра који ће током целог рата остати у четничким редовима.

Они су већ током лета 1941. године, дакле месецима пре званичног формирања ЈВуО у октобру, деловали у духу истих начела:

• одбрана српског народа,
• заштита краљевске заклетве,
• одржавање поретка у хаосу окупације,
• и вера у будућу обнову југословенске државе.

Источна Херцеговина је, на тај начин, била прва територија која је у пракси живела под начелима Равне Горе, иако још није постојала званична веза са Михаиловићевим штабом. Када су везе коначно успостављене крајем 1941. и почетком 1942. године, било је јасно да се на том простору већ развио организован покрет са командом, логистиком и јасним циљем — покрет који ће природно постати саставни део ЈВуО.

Историчари данас све чешће указују на то да су управо догађаји у источнoj Херцеговини имали дубок утицај на Михаиловићево схватање да отпор мора имати национални и војни карактер, а не партијски или идеолошки. Тај модел — устанак у којем се народ сам организује под старим официрима, успоставља власт и брани огњишта — постао је образац који ће се поновити у многим крајевима Србије, Црне Горе и Босне током 1942. и 1943. године.

Али овај први херцеговачки пламен носио је и своју сенку. Италијанска интервенција, затим утицај комунистичких агената који су покушавали да преузму покрет, довели су до подела које ће се касније продубити у крвопролиће. Историја ће зато дуго ћутати о томе да су четници први ослободили град у Европи (Лозницу) и прва већа подручја у Херцеговини, јер је било непожељно да се призна да је антикомунистички покрет имао дубље корене у народу него што се касније тврдило.

Ипак, архивски документи — како италијански тако и немачки — сведоче недвосмислено: од Гацка до Билеће, од Автовца до Невесиња, четнички одреди су у јулу 1941. држали територију, имали команду, дисциплину и симболе државности.

То је разлог зашто се данас, када се историјске чињенице скидају са идеолошких окова, све више говори да је управо у источнoj Херцеговини рођена прва слободна зона Југословенске војске у отаџбини, као и да је тај покрет — у својој изворној замисли — био наставак континуитета државне војске Краљевине Југославије, а не њена негација.

📖 Закључак

Историја устанка у источнoj Херцеговини 1941. године показује да српски народ није мирно поднео терор окупатора. Напротив, управо у тим каменитим крајевима засијала је прва искра отпора — искра која је означила почетак борбе за слободу много пре него што је остатак земље уопште био спреман да се дигне.

Данас, када се архиви поново отварају, а приче потомака преживелих добијају своје место, устанак у Херцеговини заслужује да буде записан онако како је и започео — као борба за живот, част и веру народа који није хтео да нестане.

Мр. Д. Товаришић