Malo je ličnosti iz srpske istorije koje su ostavile tako dubok trag u svetskoj nauci kao Nikola Tesla i Mihajlo Pupin. Njihova imena danas stoje jedno uz drugo u školskim udžbenicima, enciklopedijama, nazivima institucija i ulicama širom Srbije. Obojica su potekla sa prostora tadašnje Habzburške monarhije, obojica su kao mladi ljudi krenula u svet, obojica su svoju najveću afirmaciju pronašla u Sjedinjenim Američkim Državama i obojica su postala simboli mogućnosti da čovek sa periferije velikih evropskih imperija svojim talentom stigne do samog vrha moderne nauke. Ipak, iza ove naizgled skladne slike krije se mnogo složenija priča.

Tesla i Pupin nisu bili samo dvojica velikih naučnika srpskog porekla koji su slučajno živeli u isto vreme u Americi. Oni su se poznavali, kretali u sličnim krugovima, u jednom periodu bili veoma bliski, a zatim se udaljili. Između njih pojavile su se naučne, profesionalne i lične razlike, a višegodišnje zahlađenje odnosa preraslo je gotovo u potpun prekid kontakta.

Na kraju njihovih života dogodilo se i pomirenje koje je postalo gotovo legendarna epizoda srpske kulturne istorije.

Njihov odnos zato govori mnogo više od priče o dvojici pronalazača. To je priča o različitim karakterima, različitim putevima ka uspehu, o suparništvu u naučnoj zajednici, o položaju emigranata u Americi, o odnosu prema domovini i, možda najviše, o tome koliko čak i veliki ljudi ostaju ljudi — sa ponosom, sujetom, nesporazumima i potrebom za pomirenjem.

DVA SRPSKA DEČAKA KOJA SU OSVOJILA AMERIKU

Mihajlo Pupin rođen je 1854. godine u Idvoru u Banatu, dve godine pre Nikole Tesle, koji je 1856. rođen u Smiljanu, u Lici. Njihovo detinjstvo bilo je različito, ali su postojale i važne sličnosti.

Obojica su poticala iz srpskih porodica u Habzburškoj monarhiji. Tesla je bio sin pravoslavnog sveštenika Milutina Tesle i Georgine Đuke Tesla, žene izuzetne praktične inteligencije i dara za izume. Pupin je odrastao u seljačkoj porodici Konstantina i Olimpijade Pupin.

Ni jedan ni drugi nisu pripadali privilegovanoj evropskoj eliti koja je svojim potomcima mogla unapred obezbediti univerzitetske položaje i naučne karijere.

Do vrha su morali sami.

Pupinov put bio je dramatičan. Kao mladić odlazi u Ameriku gotovo bez novca. Obavlja teške fizičke poslove, uči jezik, obrazuje se i na kraju stiže do Univerziteta Kolumbija. Usavršava se i u Evropi, a zatim postaje profesor na Kolumbiji i jedan od najuglednijih američkih naučnika svog vremena.

Tesla stiže u Sjedinjene Države 1884. godine.

Sa sobom donosi nešto sasvim drugačije — viziju novog električnog sveta.

Njegov sukob sa Tomasom Edisonom, saradnja sa Džordžom Vestinghausom, razvoj sistema naizmenične struje, indukcionog motora, višefaznih sistema, Teslinog transformatora i eksperimenti sa visokim frekvencijama učiniće ga jednom od najpoznatijih figura električnog doba.

U poslednjim decenijama 19. veka Tesla i Pupin nalazili su se praktično u središtu iste velike tehnološke revolucije.

Ali su joj prilazili potpuno različito.

Tesla je bio pronalazač, vizionar i eksperimentator. Njegova laboratorija bila je mesto spektakularnih demonstracija. Voleo je da pokazuje električne lukove, svetiljke koje svetle bez klasičnih žica i eksperimente koji su publici izgledali gotovo natprirodno.

Pupin je bio drugačiji.

On je bio profesor, teoretičar, eksperimentator i čovek univerzitetskih institucija. Njegov rad na prenosu telefonskih signala na velike udaljenosti doneo mu je međunarodnu reputaciju, a „Pupinovi kalemovi“ postali su deo istorije telekomunikacija. Bavio se i rendgenskim zracima i nizom problema iz elektrotehnike i fizike.

Ako je Tesla simbolizovao usamljenog genija, Pupin je predstavljao uspešnog naučnika koji je umeo da se kreće kroz univerzitete, kompanije, državne institucije i političke krugove.

Ta razlika kasnije će postati veoma važna.

U početku ih je, međutim, mnogo toga povezivalo.

Bili su Srbi u Americi u vreme kada je srpska emigrantska zajednica bila relativno mala. Obojica su postala poznata. Obojica su osećala snažnu vezu sa narodom iz kojeg su potekla.

I nije bilo neobično da se njihova imena pominju zajedno.

Ali upravo će njihov uspon pokazati koliko dva velika čoveka mogu različito razumeti nauku, uspeh, društveni položaj i sopstvenu ulogu.

PRIJATELJSTVO DVOJICE NAUČNIKA I PRVE PUKOTINE

U američkoj naučnoj i srpskoj iseljeničkoj zajednici Tesla i Pupin prirodno su bili upućeni jedan na drugog.

Delili su jezik, poreklo i iskustvo ljudi koji su iz jednog relativno siromašnog dela Evrope stigli u zemlju koja je upravo postajala najveća industrijska sila sveta.

Ali njihovi karakteri bili su gotovo suprotni.

Pupin je umeo da gradi dugoročne odnose sa institucijama. Univerzitet Kolumbija bio je njegovo čvrsto profesionalno uporište. Imao je učenike, kolege, akademske funkcije i društveni autoritet. Bio je sposoban da naučnu reputaciju pretvori i u politički uticaj.

Tesla je teško prihvatao takvu vrstu institucionalnog života.

Njegov svet bile su laboratorije, patenti, investitori i veliki projekti. Kada je imao novca, ulagao ga je u eksperimente. Kada bi projekat propao, pokušavao je da pronađe novog finansijera.

Njegova najveća snaga bila je ideja.

Njegova najveća slabost bila je pretvaranje te ideje u stabilan poslovni sistem.

Pupin je u tom pogledu bio gotovo Teslina suprotnost.

On je razumeo patente, kompanije, univerzitete, političke kontakte i javne institucije. Znao je da naučni uspeh nije samo pitanje velikog otkrića već i sposobnosti da se otkriće uvede u sistem koji će ga koristiti.

U početku te razlike nisu morale biti razlog za sukob.

Naprotiv, mogle su da budu komplementarne.

Ali krajem 19. i početkom 20. veka svet elektrotehnike postao je izuzetno konkurentan. Ogroman novac ulazio je u elektrifikaciju, telefoniju, radio i bežični prenos. Patent više nije bio samo naučni dokument — mogao je vredeti milione dolara.

Tesla se sve više posvećivao bežičnom prenosu energije i informacija.

Guljelmo Markoni istovremeno je razvijao praktične sisteme radio-komunikacije i izgradio snažnu poslovnu mrežu.

U složenim sporovima oko toga ko je prvi razvio pojedine principe radija i bežičnog prenosa počeli su da se pojavljuju i drugi vodeći stručnjaci tog vremena.

Upravo tu se odnos Tesle i Pupina dodatno komplikuje.

Pupin nije automatski zauzimao Teslinu stranu samo zato što su bili sunarodnici. U profesionalnim i patentnim sporovima imao je sopstvene stavove, a u pojedinim slučajevima njegovo stručno delovanje približilo ga je interesima ljudi i kompanija koje je Tesla smatrao konkurentima.

Tesla je to teško mogao da prihvati.

Za čoveka njegovog karaktera naučno prvenstvo bilo je gotovo pitanje časti.

Ako je smatrao da je neku ideju prvi razvio i javno demonstrirao, podrška konkurentu nije bila samo tehničko neslaganje. Mogao ju je doživeti kao duboku nepravdu.

Zato se njihovo udaljavanje ne može objasniti jednom svađom ili jednom rečenicom.

Radilo se o postepenom gomilanju razlika.

Naučnih.

Profesionalnih.

Ličnih.

A zatim i političkih.

TESLA I PUPIN — DVA POTPUNO RAZLIČITA ODGOVORA NA ISTU EPOHU

Možda se pravi razlog njihovog udaljavanja najbolje vidi kada se uporede njihovi životi.

Pupin je postao deo američkog sistema.

Tesla nikada u potpunosti nije.

Pupin je bio profesor jednog od najuglednijih univerziteta u zemlji. Umeo je da sarađuje sa privredom, naučnim društvima i državnim institucijama. Njegov društveni položaj vremenom je postajao sve stabilniji.

Tesla je svoju reputaciju izgradio spektakularnije, ali je njegov položaj bio mnogo nesigurniji.

Posle ogromnog uspeha sistema naizmenične struje, očekivalo bi se da Tesla postane jedan od najbogatijih ljudi Amerike.

Dogodilo se suprotno.

Nastavio je da ulaže u nove projekte. Njegova ambicija bila je ogromna. Nije želeo samo bolji motor ili efikasniju električnu mrežu. Želeo je globalni sistem komunikacija, prenos signala preko planete, a u određenim fazama svojih istraživanja i mogućnost prenosa energije bez žica.

Vrhunac takvih ambicija postao je projekat Vordenklif na Long Ajlendu.

Ali kada su finansijeri izgubili interesovanje i kada je Markonijev sistem radio-komunikacije počeo da donosi praktične rezultate, Tesla je izgubio ključnu finansijsku podršku.

Pupin je u isto vreme bio na vrhuncu akademske karijere.

Ta razlika verovatno je uticala i na njihov međusobni odnos.

Postojala je još jedna važna oblast — politika.

Pupin je bio izuzetno politički angažovan kada su u pitanju Srbija i srpski nacionalni interesi.

Tokom Prvog svetskog rata koristio je svoje kontakte u Americi kako bi pomagao Srbiji. Učestvovao je u humanitarnim akcijama, javno zastupao srpske interese i postao osoba koja je mogla da razgovara sa ljudima iz najviših krugova američke politike.

Posebno mesto u njegovoj biografiji zauzima angažovanje u vreme Pariske mirovne konferencije posle Prvog svetskog rata.

Pupin je verovao da uspešan naučnik ima pravo, ali i obavezu, da svoj društveni položaj koristi u korist naroda iz kojeg potiče.

Tesla je bio patriota na drugačiji način.

Nikada nije krio svoje srpsko poreklo. U njegovim pismima, izjavama i javnim nastupima postoje brojni tragovi snažne emotivne veze sa zavičajem i srpskim narodom.

Ali Tesla nije bio politički organizator Pupinovog tipa.

Nije gradio diplomatske mreže.

Nije bio čovek političkih odbora.

Nije uživao u pregovorima i institucionalnoj politici.

Njegov patriotizam bio je više emotivan i civilizacijski nego praktično-politički.

Pupin je pokušavao da utiče na granice, diplomatiju i javno mnjenje.

Tesla je sanjao tehnologiju koja će izmeniti čovečanstvo.

I tu se pojavljuje možda najdublja razlika između njih.

Pupin je svet video kao sistem institucija koje treba razumeti i kroz njih delovati.

Tesla je često želeo da svet jednostavno preskoči postojeće institucije i prihvati novu ideju.

Jedan je bio graditelj sistema.

Drugi je bio čovek koji je pokušavao da izmisli budućnost.

Takva dva karaktera mogu se diviti jedan drugom.

Ali teško mogu dugo živeti bez nesuglasica.

GODINE ĆUTANJA I POMIRENJE KOJE JE POSTALO LEGENDA

Do početka 20. veka nekadašnja bliskost Tesle i Pupina praktično je nestala.

Njih dvojica godinama nisu održavali odnos kakav bi se mogao očekivati između dvojice najpoznatijih srpskih naučnika u Americi.

Kasnije generacije često su pokušavale da pronađu jedan događaj koji je izazvao raskid.

Verovatno takvog jednog događaja nije bilo.

Bila je to kombinacija profesionalnog rivalstva, različitih naučnih procena, odnosa prema patentnim sporovima, različitih karaktera i međusobnog ponosa.

Treba biti oprezan i sa predstavom da su Tesla i Pupin bili otvoreni neprijatelji.

Njihov odnos bolje je opisati kao dugotrajno zahlađenje.

Mogli su da priznaju značaj rada onog drugog, a da istovremeno ne žele lični kontakt.

U njihovom svetu naučni prestiž bio je izuzetno važan.

I Tesla i Pupin bili su veoma svesni sopstvene vrednosti.

Tesla je bio posebno osetljiv na pitanje priznanja. Tokom života gledao je kako kompanije i drugi pronalazači ostvaruju ogroman komercijalni uspeh na oblastima u kojima je i sam ranije eksperimentisao.

Markonijev uspon verovatno je bio najteži primer.

Zbog toga je svaki stav koji je mogao izgledati kao podrška Markoniju Tesla mogao doživeti veoma lično.

Pupin, sa druge strane, nije bio čovek koji bi prihvatio da svoje stručne stavove podredi prijateljstvu.

Tako su godine prolazile.

A onda je 1935. godine došlo do događaja koji je postao jedan od najpoznatijih trenutaka u pričama o njima.

Mihajlo Pupin bio je teško bolestan.

Njegovo zdravlje se pogoršavalo i bilo je jasno da se približava kraj.

Prema svedočenjima i kasnijim zapisima koji su u različitim verzijama sačuvali tu epizodu, Tesla je pristao da poseti starog prijatelja.

Posle decenija udaljenosti našli su se ponovo jedan pred drugim.

Detalji susreta vremenom su dobili gotovo književni karakter. Prenosi se da je Tesla prišao Pupinu kao starom prijatelju, a da je susret bio veoma emotivan.

Tačne reči teško je sa potpunom sigurnošću rekonstruisati.

Ali suština nije sporna.

Pred kraj Pupinovog života došlo je do pomirenja.

Mihajlo Pupin umro je 12. marta 1935. godine.

Tesla će ga nadživeti gotovo osam godina.

Umro je 7. januara 1943. u hotelu „New Yorker“, usamljen, u gradu u kojem je nekoliko decenija ranije bio jedna od najvećih naučnih zvezda.

Pomirenje Tesle i Pupina zbog toga je dobilo snažnu simboliku.

Dvojica ljudi koji su imali dovoljno razloga da budu ponosni i dovoljno sujete da decenijama ćute ipak su pred kraj uspeli da iznad starih sporova stave nešto veće.

Možda se nisu složili oko nauke.

Možda nisu isto razumeli politiku.

Možda nisu isto gledali na ljude koji su ih okruživali.

Ali su znali šta su jedan drugom nekada predstavljali.

Upravo zato njihov poslednji susret ostaje jedan od najljudskijih delova njihove biografije.

KO JE BIO VEĆI — I ZAŠTO JE TO POGREŠNO PITANJE

Danas se Tesla i Pupin često porede.

Ko je bio veći naučnik?

Ko je više dao svetu?

Ko je bio veći Srbin?

Takva pitanja su privlačna, ali često vode u pogrešnom pravcu.

Tesla i Pupin nisu radili istu stvar.

Tesla je promenio samu infrastrukturu električnog doba.

Njegov doprinos razvoju višefaznih sistema naizmenične struje i indukcionog motora pripada temeljima moderne elektrotehnike. Njegovi eksperimenti sa visokim frekvencijama, bežičnim prenosom, daljinskim upravljanjem i drugim oblastima bili su toliko ispred svog vremena da su kasnije generacije u njima često prepoznavale zametke tehnologija koje su postale svakodnevica tek mnogo kasnije.

Pupin je imao drugačiji istorijski značaj.

Njegov doprinos telekomunikacijama omogućio je kvalitetniji prenos telefonskih signala na velike udaljenosti. Kao profesor Kolumbije učestvovao je u stvaranju naučne infrastrukture, obrazovao generacije stručnjaka i povezao akademsku nauku sa industrijskim razvojem.

Uz to, njegov politički i humanitarni rad pružio mu je ulogu kakvu Tesla nikada nije imao.

Pupin je postao most između američkog političkog sveta i zemlje iz koje je poticao.

Tesla je, sa druge strane, postao nešto mnogo univerzalnije — gotovo arhetip pronalazača.

Zato su i njihove sudbine toliko različite.

Pupinov život izgleda kao velika američka priča o uspehu.

Siromašni emigrant stiže u novu zemlju, radi fizičke poslove, školuje se, postaje profesor prestižnog univerziteta, pronalazač, član najviših društvenih krugova i javna ličnost.

Teslin život više podseća na tragediju genija.

Mladi inženjer dolazi u Ameriku, pobeđuje u jednom od najvećih tehnoloških sukoba epohe, postaje svetski poznat, zamišlja projekte koji prevazilaze mogućnosti njegovog vremena, gubi finansijsku podršku i poslednje godine provodi sve usamljeniji.

Jedan je pokazao kako se genijalnost može uklopiti u institucije.

Drugi je pokazao koliko genijalnost može biti veća od institucija — ali i koliko može stradati kada ostane bez njih.

U tome se možda krije i najzanimljiviji deo njihovog odnosa.

Tesla i Pupin kao da predstavljaju dve moguće sudbine velikog uma.

Tesla je verovao u ideju.

Pupin je verovao u ideju i organizaciju koja će je pretvoriti u stvarnost.

Tesla je mogao da vidi budućnost koju drugi još nisu razumeli.

Pupin je umeo da ubedi postojeći svet da prihvati ono što je već moguće ostvariti.

Jedan je bio radikalni vizionar.

Drugi je bio naučnik, pedagog i pragmatični graditelj.

Zbog toga njihov sukob ne treba pretvarati u jednostavnu priču o tome ko je bio u pravu, a ko nije.

Još manje treba jednog uzdizati tako što će se drugi umanjivati.

Njih dvojica pripadaju različitim tipovima velikih ličnosti.

A upravo je činjenica da su dvojica ljudi tako različitih karaktera, sa tako različitim životnim putevima, potekla iz malih srpskih sredina u istoj epohi gotovo neverovatna istorijska okolnost.

Na kraju je možda najvažnija upravo ona bolnička soba iz 1935. godine.

Ne laboratorije.

Ne patenti.

Ne naučne rasprave.

Ne društvena priznanja.

Dva stara čoveka koja su decenijama nosila teret nekadašnjeg sukoba našla su se ponovo licem u lice.

Pupin je bio na kraju života.

Tesla je već ulazio u svoje godine usamljenosti.

Ispod svih slojeva naučnog prestiža, ponosa i istorije ponovo su ostala dvojica ljudi koji su nekada, kao mladi srpski emigranti, pokušavali da pronađu svoje mesto u Americi.

Istorija ih je pretvorila u spomenike.

Jednog u simbol naučnika koji je svojim radom, obrazovanjem i političkim uticajem izgradio izuzetnu karijeru.

Drugog u simbol genija koji je želeo da promeni svet.

Ali njihov međusobni odnos podseća da se iza tih spomenika nalaze stvarni ljudi.

Ljudi koji mogu da se dive jedan drugom, da se posvađaju, da godinama ne razgovaraju i da na kraju ipak pruže ruku.

Zbog toga priča o Nikoli Tesli i Mihajlu Pupinu nije samo priča o istoriji elektrotehnike.

To je priča o ambiciji i ponosu.

O emigraciji i uspehu.

O nauci i novcu.

O patriotizmu i različitim načinima služenja svom narodu.

I, konačno, priča o tome da čak i između dvojice velikana, iza svih otkrića, univerziteta, patenata i legendi, poslednju reč može imati nešto sasvim jednostavno — ljudska potreba za pomirenjem.

Mr. D. Tovarišić