Ispod jedne cigle u monumentalnoj rimskoj grobnici kod Viminacijuma arheolozi su pronašli sedam zlatnika. Nisu bili razbacani uz pokojnika, niti izgledaju kao običan grobni prilog. Bili su pažljivo sklonjeni ispod mlađeg poda, kao malo bogatstvo koje je neko želeo da sačuva od nadolazeće katastrofe. Na novčićima su likovi careva Honorija i Teodosija II, a najmlađi je iskovan između 430. i 440. godine. Samo nekoliko godina kasnije, 441, Huni su prešli Dunav i napali Viminacijum. Arheolozi zato postavljaju gotovo filmsko pitanje: da li je jedan stanovnik grada, možda potomak porodice sahranjene u toj grobnici, sakrio svoje zlato neposredno pre napada – i zatim poginuo, pobegao ili završio u ropstvu, ostavljajući tajnu ispod poda narednih 1.575 godina?

Postoje arheološka otkrića čija je najveća vrednost u samom predmetu.

Zlatna kruna.

Carska statua.

Dragoceni nakit.

A postoje nalazi kod kojih je mnogo zanimljivije pitanje:

zašto je predmet završio baš tamo gde je pronađen?

Sedam zlatnih rimskih solidusa pronađenih 2016. godine na nekropoli Pećine u Viminacijumu pripada upravo drugoj grupi.

Zlato jeste spektakularno.

Ali prava priča počinje tek kada pogledamo mesto na kojem je pronađeno.

Nije bilo u kovčegu.

Nije bilo u rukama pokojnika.

Nije bilo u kesi ostavljenoj pored skeleta.

Nalazilo se ispod poda monumentalne podzemne grobnice.

I to poda koji je napravljen naknadno, nakon što je sama grobnica već prošla kroz nekoliko faza korišćenja.

Kao da je neko znao za jedno skriveno mesto koje drugi neće lako pronaći.

Podigao je ciglu.

Spustio sedam zlatnika.

Ponovo zatvorio pod.

I otišao.

Možda uz misao:

vratiću se po njih kada opasnost prođe.

Nije se vratio.

Grobnica koja je opljačkana – ali su pljačkaši propustili zlato

Ironija je gotovo savršena.

Monumentalna grobnica označena kao G 5868 bila je opljačkana još u antici.

Neko je, možda vekovima pre savremenih arheologa, ušao u nju tražeći dragocenosti.

Preturao po mestu na kojem su nekada bili sahranjeni bogati stanovnici Viminacijuma.

Verovatno odneo ono što je mogao pronaći.

Ali sedam zlatnih novčića ostalo je.

Zašto?

Zato što nisu bili na vidljivom mestu.

Bili su ispod jedne od cigala mlađeg poda u severozapadnom delu centralne prostorije.

Arheolozi su ih pronašli tek kada su pažljivo istraživali građevinske faze grobnice. Stručna studija Mirjane Vojvode i Saše Redžića potvrđuje da je ostava od sedam solidusa pronađena upravo u monumentalnoj grobnici G 5868 na nekropoli Pećine i da je grobnica bila opljačkana još u antičko vreme. (ojs.zrc-sazu.si)

Zamislimo koliko je malo nedostajalo da istorija bude drugačija.

Da je antički pljačkaš pomerio još jednu ciglu.

Da je neko kasnije kopao nekoliko centimetara dublje.

Da je zemlja bila poremećena.

Sedam zlatnika bi nestalo.

A sa njima možda i čitava priča o poslednjim danima jednog stanovnika Viminacijuma.

Sedam zlatnika – malo na dlanu, ogromno bogatstvo u svom vremenu

Sedam kovanica ne zvuči kao veliko blago.

Ako danas pronađemo sedam običnih novčića, teško da ćemo ih nazvati riznicom.

Ali ovo nisu bili bronzani rimski novčići svakodnevnog prometa.

Bili su solidi.

Zlatni novac kasnog Rimskog carstva.

Solidus je postao glavni rimski zlatnik početkom IV veka, naročito nakon monetarne reforme Konstantina Velikog.

Standardno je težio približno 4,5 grama zlata.

Sedam solidusa zato predstavlja oko tridesetak grama zlata, ali njihovu istorijsku vrednost ne treba meriti samo današnjom tržišnom cenom plemenitog metala. Solidus je bio novac velikih plaćanja, državnih finansija, vojske i imućnijih slojeva, dok je većina svakodnevnih transakcija obavljana mnogo manjim apoenima. Britanski muzej i druge velike numizmatičke kolekcije potvrđuju standardnu masu solidusa od približno 4,4–4,5 grama. (Britanski muzej)

Za čoveka V veka sedam solidusa nije predstavljalo sitniš.

To je bilo bogatstvo koje vredi sakriti.

I možda rizikovati život pokušavajući da ga sačuvaš.

Tri novčića jednog cara, četiri drugog

Arheolozi su uspeli veoma precizno da identifikuju svih sedam kovanica.

Tri pripadaju zapadnorimskom caru Honoriju.

Četiri istočnorimskom caru Teodosiju II.

Svi su iskovani u Konstantinopolju.

Najstariji primerak pripada Teodosiju II i datuje se između 403. i 408. godine.

Pet sledećih solidusa – tri Honorijeva i dva Teodosijeva – pripadaju periodu približno između 408. i 420.

Najmlađi novčić je ponovo Teodosija II.

Iskovan je između 430. i 440. godine. (dLib)

I upravo taj poslednji datum čini celu priču toliko dramatičnom.

Jer istorija Viminacijuma ubrzo posle toga ulazi u katastrofu.

Godina 441.

Čovek koji je sakrio zlato živeo je u jednom od najopasnijih trenutaka kasnog Rimskog carstva.

Dunav više nije bio mirna granica.

Sa severa i istoka rasla je moć Huna.

Njihovo ime već je izazivalo strah.

Hunski savez pod Atilom i njegovim bratom Bledom postao je vojna sila kojoj je Istočno rimsko carstvo moralo da plaća ogroman danak.

Odnosi su ipak postajali sve gori.

Godine 441. Huni su krenuli preko dunavske granice.

Napadnuti su rimski gradovi i utvrđenja.

Među njima i Viminacijum.

Stručna literatura povezuje upravo invaziju 441. godine sa padom Viminacijuma, Marguma, Sirmijuma i drugih dunavskih centara, dok su borbe nastavljene i narednih godina. (viminacium.org.rs)

A najmlađi zlatnik ispod poda grobnice iskovan je samo nekoliko godina ranije.

Teško je zamisliti bolji istorijski kontekst za skrivanje novca.

Da li je zlato sakriveno upravo zbog Atilinih Huna?

Autori detaljne studije smatraju da je to vrlo verovatno.

Najmlađi solidus nastao je 430–440. godine.

Ostava je bila sakrivena ispod cigle mlađeg poda.

A Viminacijum je 441. zahvaćen hunskom invazijom.

Zbog toga Vojvoda i Redžić predlažu upravo 441. godinu kao vrlo verovatno vreme skrivanja ostave. (dLib)

Ne možemo dokazati tačan dan.

Ne postoji poruka:

„Sakrio sam novac 14. juna 441. jer Huni dolaze.“

Ali arheološki i istorijski podaci uklapaju se gotovo savršeno.

Zlatnici nisu mogli biti sakriveni pre nego što je najmlađi od njih iskovan.

A neposredno nakon tog perioda dolazi katastrofalni događaj koji stanovniku grada daje veoma dobar razlog da sakrije svoju najvredniju imovinu.

Zamislimo Viminacijum nekoliko dana pre napada

Vest verovatno ne dolazi odjednom.

Glasnik.

Trgovac.

Vojnik.

Putnik sa severa.

Priča da su Huni prešli granicu.

Da je neko utvrđenje palo.

Da se sela prazne.

Da kolone ljudi odlaze.

Da se rimska vojska priprema.

Danas, kada čujemo da se približava rat, imamo televiziju, internet, mobilne telefone i satelitske snimke.

Čovek V veka ima glasine.

Kurire.

Dim na horizontu.

Izbeglice.

I sve veću paniku.

Šta radi neko ko poseduje zlato?

Ne može ga ostaviti na stolu.

Ako grad padne, vojnici i pljačkaši tražiće upravo dragocenosti.

Može ga poneti.

Ali ako bude zaustavljen na putu?

Ako ga opljačkaju?

Ako postane zarobljenik?

Možda je sigurnije zakopati ga.

Zašto baš grobnica?

Na prvi pogled to zvuči morbidno.

Zašto bi čovek svoju ušteđevinu skrivao među mrtvima?

Ali upravo je grobnica mogla biti izuzetno dobro mesto.

Ako je pripadala njegovoj porodici, znao je svaki njen deo.

Možda je kao dete dolazio tamo prilikom sahrane rođaka.

Možda je znao da je pod menjan.

Možda je znao koja cigla može da se podigne.

Groblje je takođe prostor na kojem ljudi ne kopaju bez razloga.

Neko ko želi da sakrije dragocenost bira mesto koje:

poznaje;

može ponovo pronaći;

i za koje veruje da ga drugi neće pretraživati.

Stručni izveštaji o istraživanju G 5868 čak dopuštaju mogućnost da je novac sakrio potomak porodice koja je bila sahranjivana u memoriji, upravo zbog nadolazeće opasnosti. (Scribd)

Ako je tako, grobnica nije bila slučajna rupa u zemlji.

Bila je porodično mesto.

Mrtvi su čuvali novac živog

To je gotovo filmska slika.

Porodična grobnica je već stara.

U njenim odajama leže preci.

Grad je ugrožen.

Njihov potomak ulazi.

Podigne jednu ciglu.

Ispod nje spušta sedam zlatnika.

Možda u maloj vrećici od kože ili tkanine koja se nije sačuvala.

Zatvara pod.

Napusti grobnicu.

Mrtvima praktično poverava da čuvaju njegovo bogatstvo.

A onda istorija uradi nešto što on nije mogao predvideti.

Novac zaista ostane bezbedan.

Ne danima.

Ne mesecima.

Nego više od petnaest vekova.

Jedino čovek koji ga je sakrio više nije tu da ga uzme.

Zašto se nikada nije vratio?

To je pitanje na koje arheologija ne može dati konačan odgovor.

Postoji više mogućnosti.

Prva je najdramatičnija:

poginuo je tokom napada.

Druga:

pobegao je iz Viminacijuma i nikada nije mogao da se vrati.

Treća:

odveden je kao zarobljenik.

Četvrta:

umro je tokom bekstva ili neposredno nakon događaja.

Peta:

vratio se, ali više nije mogao pronaći ili bezbedno pristupiti grobnici.

Šesta:

osoba koja je znala tajnu umrla je, dok njena porodica nije znala gde je novac sakriven.

Ne možemo izabrati.

Ali jedno je gotovo sigurno:

da je vlasnik mogao bezbedno da se vrati po svojih sedam solidusa, verovatno bi to učinio.

Zlato nije ostavljeno da ga arheolozi pronađu.

To je bila neuspešna štednja.

Najbolja arheološka blaga često su posledica tragedije

Ovo je veliki paradoks.

Kada arheolozi pronađu ostavu novca, mi je nazivamo „blagom“.

Radujemo se otkriću.

Fotografišemo zlatnike.

Stavljamo ih u muzejske vitrine.

Ali iz perspektive čoveka koji ih je zakopao, takav nalaz često znači da se dogodilo nešto strašno.

Ljudi ne skrivaju ušteđevinu pod podom kada očekuju miran vikend.

Skrivaju je kada se plaše:

rata;

pljačke;

političkog prevrata;

progona;

bandita;

invazije.

A kada se novac pronađe netaknut vekovima kasnije, to često znači da vlasnik nikada nije doživeo trenutak kada je opasnost prošla.

Zato su arheološke ostave često spomenici nečijem prekinutom životu.

Sedam solidusa nisu bili grobni novac za Harona

U rimskim grobovima novac je veoma čest.

Jedno poznato objašnjenje jeste takozvani Harонов obol.

U grčkoj i rimskoj pogrebnoj tradiciji pokojniku je mogao biti ostavljen novčić koji se simbolično povezuje sa plaćanjem Haronu, mitskom čamdžiji koji duše mrtvih prevozi preko reke u podzemni svet.

U stvarnosti, ritualne funkcije novca u rimskim grobovima bile su mnogo složenije i nisu svaki novčić nužno koristili kao „kartu za Haronov čamac“.

Viminacijumske nekropole sadrže veoma veliki broj novčića položenih uz pokojne, a novija numizmatička istraživanja detaljno proučavaju njihovo mesto u pogrebnom ritualu. (viminacium.org.rs)

Ali sedam zlatnih solidusa iz G 5868 razlikuju se.

Nisu položeni na tipično mesto uz telo.

Sakriveni su zajedno.

Ispod cigle mlađeg poda.

Njihov najmlađi datum i istorijski kontekst ukazuju na namerno skrivanje imovine, a ne na običan pogrebni prilog.

To je ključna razlika.

U istoj grobnici bilo je još novca – ali druge vrste

Arheolozi su u memoriji pronašli još 23 pojedinačna novčića.

Oni se vremenski protežu od cara Aleksandra Severa, koji je vladao 222–235, pa sve do početka V veka. (ojs.zrc-sazu.si)

Ali tih 23 novčića ne treba jednostavno sabrati sa sedam solidusa i reći:

„U grobnici je bilo trideset novčića blaga.“

Njihov arheološki kontekst je drugačiji.

Mogli su pripadati različitim fazama korišćenja grobnice.

Neki pogrebnim ritualima.

Neki kasnijim intervencijama.

Sedam zlatnika čine zasebnu, kompaktnu ostavu.

Upravo zato su toliko važni.

Grobnica je živela duže od ljudi koji su u njoj sahranjeni

G 5868 nije bila jednostavna jama koja je jednom otvorena i zatvorena.

Bila je monumentalna podzemna grobnica – hipogeum, odnosno arhitektonski oblikovan prostor namenjen višestrukim sahranama.

Takve građevine mogle su pripadati bogatijim porodicama.

Imale su centralne prostorije i mesta za polaganje pokojnika.

Koristile su se tokom dužeg vremena.

G 5868 prošla je i kroz građevinske promene.

Originalni pod je u jednom trenutku prekriven slojem zemlje debelim oko 40 centimetara.

Preko njega je napravljen novi pod od pravougaonih opeka.

Delovi starijeg oslikanog prostora tada su takođe prekriveni malterom. (dLib)

A upravo ispod tog mlađeg poda završilo je zlato.

To nam govori nešto važno.

Čovek koji je sakrio soliduse nije nasumično kopao po aktivnom grobu.

Koristio je postojeću arhitekturu kao skrovište.

Neko je morao dobro poznavati grobnicu

Ako je pod bio od opeke, vlasnik je morao:

ući;

izabrati mesto;

podići određenu ciglu;

napraviti dovoljno prostora;

spustiti zlatnike;

i sve ponovo zatvoriti tako da se ne vidi.

To ne zahteva ogromnu građevinsku operaciju.

Ali zahteva privatnost.

I znanje.

Zbog toga je pretpostavka da je čovek bio na neki način povezan sa porodicom čiji su mrtvi tu ležali sasvim logična.

Možda je imao pravo pristupa grobnici.

Možda je ona već bila napuštena, ali porodično sećanje na nju još nije nestalo.

Ko je mogao posedovati sedam zlatnika?

Ne znamo njegovo ime.

Ali količina i vrsta novca daju nam bar neki nagoveštaj.

Solidus nije bio tipična sitna moneta kojom kupujete hleb za večeru.

Većina ljudi svakodnevno se susretala sa bronzanim i drugim manjim novcem.

Zlato se koristilo u transakcijama veće vrednosti, državnim plaćanjima i akumulaciji bogatstva.

Vlasnik sedam solidusa mogao je biti:

vojnik ili oficir;

državni službenik;

trgovac;

bogatiji zemljoposednik;

pripadnik lokalne elite;

član porodice koja je posedovala monumentalnu grobnicu.

Ništa od toga trenutno nije dokazano.

Ali teško je zamišljati sedam solidusa kao potpuno beznačajnu ušteđevinu najsiromašnijeg stanovnika grada.

Zašto svi zlatnici dolaze iz Konstantinopolja?

Zato što je Viminacijum u V veku pripadao Istočnom rimskom carstvu i bio snažno uključen u njegov monetarni sistem.

Konstantinopolj je tada već bio jedan od najvažnijih gradova sveta.

Nova rimska prestonica na Bosforu.

Mesto carskog dvora.

Administracije.

Velike kovnice.

Svi sedam solidusa pronađenih u ostavi iskovani su upravo tamo. (dLib)

Zamislimo njihovo putovanje.

Zlato stiže u carsku kovnicu.

Radnik priprema metal.

Prave se novčići sa carevim likom.

Oni izlaze iz Konstantinopolja.

Putem državnih isplata, trgovine ili vojske kreću prema Balkanu.

Jedan završi u Viminacijumu.

Drugi takođe.

Godinama se gomilaju kod jednog vlasnika.

Na kraju svih sedam završava ispod cigle u grobnici kod današnjeg Kostolca.

Na najmlađem zlatniku carev lik koji nije mogao znati gde će novac završiti

Najmlađi solidus pripada Teodosiju II.

Na njegovoj reversnoj strani nalazi se motiv Konstantinopolja personifikovanog kao figura koja sedi na prestolu, sa simbolima carske vlasti i pobede.

Kovanica nosi natpis povezan sa carevim jubilarnim zavetima i datuje se između 430. i 440. godine. (dLib)

To je politička propaganda u zlatu.

Poruka je:

Carstvo je stabilno.

Car vlada.

Konstantinopolj je moćan.

Rimski svet traje.

A samo nekoliko godina nakon kovanja tog novca jedan stanovnik Viminacijuma gura ga ispod poda jer se rimska granica raspada pred Hunima.

Teško je zamisliti snažniji kontrast između državne propagande i stvarnog ljudskog straha.

Ko je bio Honorije?

Tri solidusa nose ime cara Honorija.

Honorije je postao car zapadnog dela Rimskog carstva kao dete i vladao od 393. do 423. godine.

Njegovu epohu obeležava jedna od najvećih kriza rimske istorije.

Godine 410. Vizigoti pod Alarikom opljačkali su Rim.

To je bio psihološki udar koji je odjeknuo čitavim antičkim svetom.

Honorijeva prestonica nalazila se u Raveni, zaštićenoj močvarama.

Ali njegovo ime pojavljuje se i na zlatnicima kovanim u Konstantinopolju, jer je formalna ideja jedinstva Rimskog carstva i dalje postojala i kada su istočni i zapadni dvor bili politički odvojeni.

Novčić sa Honorijevim likom mogao je zato godinama cirkulisati istočnim Balkanom nakon careve smrti.

Zlato ne prestaje da vredi kada umre čovek čije je lice na njemu.

Teodosije II – car u trenutku katastrofe

Još zanimljiviji je Teodosije II.

On je bio istočnorimski car od 402. do 450. godine.

Dakle, upravo on je sedeo na carskom prestolu u trenutku kada su Huni 441. napali dunavsku granicu.

Bio je car čije su zlatnike stanovnici Viminacijuma držali u rukama dok je njegova država pokušavala da zaustavi Atilinu vojsku.

Zato četiri Teodosijeva solidusa nisu samo novac.

Oni su mali politički dokumenti epohe.

Na jednoj strani car.

Na drugoj rimska pobeda i stabilnost.

A oko njih svet u kojem gradovi padaju.

Koliko je čistog zlata bilo u solidusu?

Solidus je bio izuzetno uspešna rimska monetarna inovacija upravo zato što je dugo zadržao relativno stabilnu masu i visoku finoću zlata.

Konstantinov standard bio je približno 72 solidusa iz jedne rimske funte zlata, što daje oko 4,5 grama po novčiću. (ikmk.smb.museum)

Ta stabilnost stvorila je poverenje.

Rimski bronzani novac često je prolazio kroz velike inflatorne probleme.

Zlatnik je bio druga priča.

Ako držite solidus, držite veoma konkretno bogatstvo.

Zato će solidus i njegovi vizantijski naslednici opstati vekovima kao jedan od najpouzdanijih novaca mediteranskog sveta.

I zato vlasnik iz Viminacijuma nije sakrio nasumični džep sitniša.

Sakrio je svoju finansijsku rezervu.

Da li bi danas vredeli samo koliko zlato u njima?

Nikako.

Moguće je izračunati približnu masu zlata.

Sedam puta oko 4,5 grama daje oko 31,5 grama.

Ali iz toga ne treba praviti naslov:

„Rimsko blago vredelo je danas X evra.“

Takvo poređenje gotovo ništa ne govori o istorijskoj kupovnoj moći.

Još manje govori o numizmatičkoj i arheološkoj vrednosti originalnih kovanica.

Danas je njihov značaj neuporedivo veći od cene metala.

Jer nisu samo zlato.

Imaju:

poznat arheološki kontekst;

tačno mesto nalaza;

hronologiju;

vezu sa važnim istorijskim događajem;

i potencijalnu priču o poslednjim danima antičkog Viminacijuma.

Pretopiti ih danas radi zlata bilo bi poput spaljivanja srednjovekovnog rukopisa da bismo prodali metal sa korica.

Zašto vlasnik nije zakopao više?

Možda nije imao više.

Sedam je mogla biti njegova celokupna ušteđevina.

Možda je deo novca poneo sa sobom.

Možda je postojao drugi depo koji nikada nije pronađen.

Možda je zlato delio između članova porodice.

Ne znamo.

Arheološka ostava pokazuje samo ono što je ostavljeno na jednom mestu.

Ne pokazuje čitav bankovni račun vlasnika.

Ali sedam komada bilo je očigledno dovoljno važno da ih sakrije zajedno.

Zašto nije zakopao i bronzani novac?

Zato što u krizi ne spašavate sve podjednako.

Ako morate da pobegnete iz grada, nećete trošiti vreme skrivajući svaki bezvredniji predmet.

Birate ono što:

ima veliku vrednost;

zauzima malo prostora;

lako se prenosi;

i može ponovo da se koristi gde god odete.

Zlato je idealno.

Sedam solidusa staje u šaku.

Malo teže od tridesetak grama.

Možete ih sakriti u odeći.

Ili ispod jedne cigle.

A onda stižu Huni

Godina 441. nije bila obična granična čarka.

Istočno rimsko carstvo bilo je u nepovoljnom položaju.

Veliki deo njegovih vojnih snaga bio je angažovan na drugim frontovima.

Huni su prešli Dunav i napali niz važnih gradova.

Viminacijum je bio među njima. Stručna studija zlatne ostave upravo tu invaziju smatra ključnim događajem koji objašnjava zašto je novac sakriven i nikada preuzet. (dLib)

Za stanovnika grada to nije apstraktna geopolitika.

To znači:

hoće li zidovi izdržati?

Da li treba odvesti porodicu?

Šta poneti?

Šta sakriti?

Kome verovati?

Da li će vojska stići?

Hoću li se ikada vratiti?

Šta se dogodilo Viminacijumu?

Prisk, kasnoantički autor čija su dela sačuvana fragmentarno, govori o hunskim pohodima i Viminacijumu među napadnutim mestima.

Kasniji Prokopije opisuje stari Viminacijum kao razoreni grad koji je Justinijan u VI veku ponovo utvrdio.

Savremena prezentacija samog arheološkog lokaliteta naglašava da je Viminacijum 441. teško pogođen hunskim napadom, mada stručnjaci upozoravaju da precizan obim uništenja u svakom delu grada nije moguće rekonstruisati samo iz jedne rečenice antičkog izvora. (viminacium.org.rs)

Ali za vlasnika sedam solidusa ishod je očigledan.

Bez obzira šta se desilo svakom zidu grada, njegov normalan život se nije vratio.

Novac je ostao pod zemljom.

Možda je vlasnik gledao požar iz daljine

To je samo mogućnost.

Ali zamislimo beg.

Porodica napušta grad.

Iza sebe ostavlja grobnicu predaka i zlato ispod poda.

Sa druge strane Mlave ili dalje niz put okreće se poslednji put.

Dim.

Grad gori ili je već pod neprijateljskom kontrolom.

Povratak više nije moguć.

Možda planira:

„Kada Rimljani ponovo osvoje grad, vratiću se.“

Ali rat traje.

Granica se menja.

Porodica odlazi u drugi grad.

Godine prolaze.

On umire.

Tajnu nije rekao nikome.

Sedam zlatnika ostaje.

Ovakav scenario ne možemo dokazati.

Ali savršeno objašnjava zašto se na hiljade sličnih ostava širom antičkog sveta pronalaze upravo u periodima velikih kriza.

Ili možda nije imao vremena ni da pobegne

Postoji i mnogo mračnija mogućnost.

Zlato je sakriveno kada je opasnost već bila neposredna.

Vlasnik izlazi iz grobnice.

Nekoliko dana ili sati kasnije Huni napadaju.

On pogine.

Njegova porodica bude zarobljena.

Niko više ne zna gde su solidusi.

U tom slučaju sedam zlatnika predstavljaju poslednju odluku čoveka koji nije znao da se njegova budućnost meri danima.

Arheologija ne može odrediti koju verziju da izaberemo.

Zato je misterija stvarna.

Možemo li preko novca saznati ko ga je sakrio?

Verovatno ne direktno.

Na kovanicama nema njegovog imena.

Nisu privatno označene na način koji bi ga identifikovao.

Jedan Teodosijev solidus ima grafite – urezane znakove nastale nakon kovanja – ali oni ne daju jasan identitet vlasnika. (dLib)

Možda bi odgovor mogla dati arhitektura grobnice i antropološka analiza ljudi sahranjenih u njoj.

Koja porodica je koristila hipogeum?

Koliko je bila bogata?

Do kada je sahranjivala?

Da li se može povezati sa nekim natpisom?

Takvi odgovori mogu suziti krug.

Ali veoma je malo verovatno da ćemo jednog dana moći reći:

„Sedam solidusa sakrio je Marcus Flavius, trgovac iz Viminacijuma.“

Ime je izgubljeno.

Pljačkaši su došli – i opet nisu našli zlato

Posle propasti grobnice neko je u antičkom periodu provalio unutra.

To je potvrđeno arheološkim tragovima.

Pljačkaši nisu imali arheološku etiku.

Tražili su:

nakit;

metal;

novac;

sve što vredi.

Moguće je da su razbili ili pomerili pogrebni inventar.

Ali nisu znali za ciglu.

Možda su hodali preko nje.

Sedam solidusa bilo je nekoliko centimetara od njihovih stopala.

I ostalo tamo.

To je jedna od onih istorijskih slučajnosti koje zvuče gotovo nemoguće.

Četiri decenije istraživanja – i tek drugi takav nalaz

Viminacijumske nekropole istražuju se u ogromnom obimu još od kraja 1970-ih.

Pronađene su hiljade grobova i ogromna količina novca.

Ali zlato u takvom kontekstu izuzetno je retko.

Autori studije naglašavaju da je u približno četrdeset godina istraživanja viminacijumskih nekropola ova ostava bila tek drugi slučaj nalaza zlatnih kovanica. (ResearchGate)

To daje potpuno drugačiju perspektivu.

Viminacijum nije mesto na kojem arheolozi svakog petka pronađu sedam zlatnika.

Ovakav nalaz je izuzetak.

Prvi nalaz zlata takođe je zanimljiv

Tokom ranijih istraživanja pronađen je jedan grob u kojem su se ispod leve strane karlice pokojnika nalazila četiri zlatnika Valentinijana I.

Za razliku od ostave iz G 5868, oni su bili direktno povezani sa sahranjenim čovekom i predstavljali jedine grobne priloge u tom ukopu. (dLib)

Poređenje je savršeno.

Četiri zlatnika uz telo – verovatni deo pogrebnog konteksta.

Sedam zlatnika ispod cigle naknadnog poda – skrivena ostava.

Arheologija ne pita samo:

„Šta smo pronašli?“

Pita:

„Gde smo to pronašli?“

Ta razlika menja celu priču.

Novac može biti vremenska kapsula

Za arheologa je novčić jedan od najboljih predmeta koje može pronaći u zatvorenom sloju.

Zašto?

Jer car daje približan datum.

Kovnica.

Natpis.

Tip reversa.

Sve omogućava vrlo precizno datovanje.

Ako znamo da je najmlađi novčić mogao biti iskovan najranije 430. godine, onda znamo da ostava nije mogla biti sakrivena 420.

Jednostavno nije postojala.

To se zove terminus post quem – najraniji mogući trenutak nakon kojeg se događaj mogao desiti.

Kada tome dodamo istorijski događaj 441. godine, vremenski prozor se dramatično sužava.

Zato sedam malih predmeta može gotovo označiti trenutak panike u istoriji jednog grada.

Poslednja decenija pre katastrofe

Zamislimo Viminacijum oko 435. godine.

Još postoji rimska administracija.

Crkva.

Vojska.

Trgovina.

Dunavska komunikacija.

Ljudi se venčavaju.

Rađaju decu.

Sahranjuju mrtve.

Kupuje se i prodaje.

Grad ima vekove istorije iza sebe.

Većini njegovih stanovnika verovatno je teško da zamisle da se čitav njihov svet može urušiti.

Rim postoji gotovo hiljadu godina.

Carstvo se promenilo.

Podelilo.

Doživelo krize.

Ali je opstalo.

A onda se na severnoj granici pojavljuje sila koja potpuno menja ravnotežu.

Huni.

Da li je čovek koji je sakrio zlato mogao videti Atilu?

Verovatno ne možemo znati čak ni da li je Atila lično bio pod zidinama Viminacijuma u trenutku kada je grad pao.

Istorijski izvori često govore o hunskom pohodu pod Atilom i Bledom, ali ne daju nam detaljan dnevnik svakog kretanja njihovih vođa.

Zato nije odgovorno zamišljati vlasnika solidusa kako iz grobnice neposredno gleda Atilu na konju.

Ali znao je nešto mnogo važnije:

vojska koju Rim u tom trenutku teško može zaustaviti dolazi prema njegovom svetu.

Za donošenje odluke o skrivanju zlata to je bilo dovoljno.

Šta je sve čovek mogao poneti u bekstvo?

Verovatno vrlo malo.

Odeću.

Hranu.

Možda dokumente.

Nakit.

Novac.

Dragocene predmete.

Ali ako beži čitava porodica, postoje deca.

Stariji.

Životinje.

Kola.

Svaki kilogram postaje problem.

Sedam solidusa savršeno rešava problem prenosivog bogatstva.

Ogromna vrednost.

Minimalna masa.

Zbog toga je zlato hiljadama godina univerzalno sredstvo za preživljavanje velikih političkih lomova.

Može promeniti cara.

Državu.

Jezik.

Ali metal ostaje metal.

Zašto ga onda nije jednostavno poneo?

Možda je mislio da će beg biti opasniji ako ga otkriju.

Zlato privlači pljačkaše.

Možda je planirao samo privremeno da napusti grad.

Možda je porodicu poslao dalje, dok je on ostao.

Možda je bio vojno lice koje je očekivalo opsadu i želelo da sakrije novac pre borbe.

To je posebno zanimljiva mogućnost.

Ako ste vojnik i očekujete napad, ne želite da sedam solidusa nosite u pojasu tokom borbe.

Sakrijete ih.

Ako preživite – uzmete ih.

Ako ne…

Arheolozi ih pronađu 1.500 godina kasnije.

Jedna cigla između čoveka i istorije

Možda je najneverovatnija stvar upravo koliko je skrovište jednostavno.

Bez kamenog kovčega.

Bez tajnog tunela.

Bez podzemne riznice.

Jedna cigla.

Zemlja.

Sedam novčića.

Ponekad najbolje skrovište nije ono koje je tehnički komplikovano.

Nego ono za koje samo jedna osoba zna.

Pljačkaši su pretražili grobnicu.

Nisu je pronašli.

Vekovi su prolazili.

Zemlja je sve zatvorila.

A onda je došla 2016. godina

Skoro šesnaest vekova nakon hunskog napada, arheolozi ponovo istražuju južne nekropole Viminacijuma.

Radovi nisu vođeni zato što je neko imao mapu rimskog blaga.

Reč je o zaštitnim arheološkim istraživanjima povezanim sa savremenim razvojem prostora oko Kostolca.

U julu 2016. otkrivena je monumentalna grobnica.

Istraživanje poda pokazalo je složene faze.

Pod jednom ciglom pojavilo se zlato.

Sedam okruglih predmeta.

Likovi careva.

Posle više od 1.500 godina skrovište je ponovo otvoreno. (dLib)

Ali ne od strane čoveka koji ih je sakrio.

Nego ljudi iz sveta koji on nije mogao ni zamisliti.

Kada je novčić poslednji put video Sunce?

To je gotovo nemoguće pitanje, ali vredi ga zamisliti.

Najmlađi solidus izlazi iz kovnice Konstantinopolja negde između 430. i 440.

Putuje Balkanom.

Dolazi u Viminacijum.

Možda menja nekoliko vlasnika.

Neko ga prima kao platu.

Ili kao cenu robe.

Ili deo većeg plaćanja.

Zatim ga stavlja uz šest drugih.

Nekoliko godina kasnije svi završavaju ispod poda.

Mrak.

Zemlja.

Vekovi.

Kada ih arheolog podigne 2016, možda prvi put posle više od petnaest vekova ponovo direktno dodiruju svetlost.

To je teško shvatiti čak i kada znamo činjenice.

Zašto ovaj nalaz vredi više od spektakularnog nakita?

Zato što ima priču sa datumom.

Zlatna ogrlica može biti prelepa.

Ali ako je pronađena bez konteksta, ne znamo:

gde je bila;

ko je posedovao;

zašto je tu završila;

koji događaj je povezan sa njom.

Sedam solidusa iz G 5868 nalazi se u jasnom arheološkom i istorijskom kontekstu.

Znamo:

gde su bili;

kako su sakriveni;

koji je najmlađi novac;

šta se Viminacijumu dogodilo ubrzo zatim.

Zbog toga gotovo možemo pratiti lanac odluka čoveka kojeg nikada nećemo upoznati.

Da li je to „Atilino blago“?

Ne.

Takav naslov bio bi netačan.

Novac nije pripadao Atili.

Nije hunskog porekla.

Radi se o rimskim solidusima iskovanim u Konstantinopolju.

Ali Atilin pohod vrlo verovatno objašnjava zašto su završili ispod poda.

Preciznije bi bilo reći:

rimsko zlato sakriveno zbog hunske opasnosti.

To je manje senzacionalistički, ali istorijski mnogo zanimljivije.

Jer nije priča o osvajačevom bogatstvu.

To je priča o čoveku koji pokušava da sačuva ono malo bogatstva koje ima od osvajača.

Huni možda nikada nisu znali da je zlato bilo ispod njih

Ako su njihovi ratnici ušli u ovo područje i ako je grobnica u to vreme bila dostupna, mogli su proći nekoliko metara od skrovišta.

Možda čak preko njega.

Nikada nećemo znati.

Kao ni antički pljačkaši mnogo kasnije.

Sedam solidusa uspelo je da izbegne:

rat;

pljačku;

propadanje grada;

promene država;

rušenje građevina;

poljoprivredu;

modernu industriju.

To je statistički gotovo čudo.

A Viminacijum nije ostao isti nakon 441.

Hunski napad označava veliki lom.

Grad će kasnije u određenom obliku ponovo biti deo vizantijskog odbrambenog sistema.

Justinijan će u VI veku obnoviti utvrđenje na ovom prostoru.

Ali stari rimski urbani svet Viminacijuma neće jednostavno nastaviti kao da se ništa nije dogodilo. (KU)

Za čoveka koji je zakopao zlato upravo je ta razlika presudna.

Možda se mesto fizički oporavilo mnogo kasnije.

Ali njegov Viminacijum nije.

Sedam kovanica kao poslednji otkucaji jednog grada

U arheologiji veliki istorijski procesi često postanu veoma apstraktni.

„Velika seoba naroda.“

„Kriza Rimskog carstva.“

„Hunski prodor.“

„Pad dunavskog limesa.“

To su izrazi iz udžbenika.

Sedam solidusa pretvara ih u ljudski događaj.

Velika seoba naroda znači:

neko skriva porodičnu ušteđevinu.

Hunski prodor znači:

neko ne zna da li će sutra imati kuću.

Pad grada znači:

neko se nikada ne vraća po zlato.

Odjednom istorija više nije strelica na mapi.

Šta bismo mi uradili?

Možda je najbolji način da razumemo vlasnika solidusa upravo ovo pitanje.

Zamislimo da saznamo da se opasna vojska približava našem gradu.

Banke ne postoje.

Kartice ne postoje.

Digitalni račun ne postoji.

Sve što imamo jeste fizička imovina.

Ne možemo poneti sve.

Gde bismo sakrili ono najvrednije?

Mesto koje niko ne poznaje.

Mesto koje možemo kasnije pronaći.

Mesto koje pljačkašu neće izgledati zanimljivo.

Možda ispod poda porodične grobnice.

Iz te perspektive odluka starog Rimljanina više ne deluje neobično.

Deluje potpuno racionalno.

I upravo tu počinje tragedija

Plan je bio dobar.

Toliko dobar da je uspeo.

Zlato niko nije pronašao.

Ostava je ostala netaknuta.

Skrovište je savršeno odradilo svoj posao.

Samo je postojala jedna greška.

Čovek koji je trebalo da se vrati po novac – nije se vratio.

Zato sedam solidusa predstavlja čudan primer plana koji je istovremeno potpuno uspeo i potpuno propao.

Zlato je sačuvano.

Vlasnik ga je zauvek izgubio.

Zaključak: Sedam zlatnika i čovek kojeg je istorija progutala

Godine 2016, u monumentalnoj podzemnoj grobnici na nekropoli Pećine u Viminacijumu, arheolozi su pod jednom ciglom mlađeg poda pronašli sedam zlatnih rimskih solidusa.

Tri nose ime cara Honorija.

Četiri Teodosija II.

Svi su iskovani u Konstantinopolju.

Najstariji potiče iz prvih godina V veka.

Najmlađi iz perioda između 430. i 440. godine. (dLib)

Godine 441. Huni prelaze dunavsku granicu.

Viminacijum je napadnut.

Zbog toga istraživači smatraju da je ostava veoma verovatno sakrivena neposredno pre ili tokom te krize. (dLib)

Možda ju je sakrio potomak porodice koja je koristila grobnicu.

Možda vojnik.

Možda trgovac.

Možda lokalni velikodostojnik.

Njegovo ime ne znamo.

Ne znamo ni šta mu se dogodilo.

Možda je poginuo.

Možda pobegao.

Možda postao zarobljenik.

Možda je napustio Viminacijum i proveo ostatak života stotinama kilometara daleko, sećajući se zlata koje više nikada neće videti.

Ali možemo rekonstruisati njegovu poslednju veliku finansijsku odluku.

Opasnost dolazi.

Zlato mora biti sačuvano.

Ulazi u staru grobnicu.

Podigne ciglu.

Stavlja sedam solidusa.

Zatvara otvor.

Odlazi.

Verovatno verujući da će to biti na nekoliko dana ili nedelja.

Prolazi godina.

Decenija.

Vek.

Hiljadu godina.

Grobnica biva opljačkana – ali zlato ostaje.

Viminacijum nestaje sa površine.

Na njegovom mestu nastaju njive.

Kostolac raste u blizini.

Dolaze rudnici i elektrane.

A ispod zemlje sedam likova rimskih careva i dalje čeka.

Sve do 2016.

Možda nikada nećemo saznati ime čoveka koji je napravio skrovište.

Ali upravo zato ovaj nalaz govori nešto univerzalno.

Istoriju ne čine samo carevi čija su lica na novcu.

Čine je i ljudi čija imena nikada nisu uklesana ni na jednom spomeniku.

Jedan od njih živeo je u Viminacijumu početkom V veka.

Imao je sedam zlatnika.

Plašio se onoga što dolazi sa druge strane Dunava.

Sakrio je svoje bogatstvo na mestu za koje je verovao da ga niko neće pronaći.

Bio je u pravu.

Niko ga nije pronašao više od petnaest vekova.

Ali bio je u pravu samo napola.

Jer tajna dobrog skrovišta nije samo da ga niko drugi ne pronađe.

Morate i vi preživeti dovoljno dugo da se po njega vratite.

Čovek iz Viminacijuma, po svemu sudeći, nije.

I zato sedam malih zlatnika danas nisu samo rimsko blago.

Oni su možda poslednji trag jednog života koji je prekinut u trenutku kada je čitav jedan svet na Dunavu počeo da se ruši.

P.S. Glavni stručni izvor za ovaj nalaz je studija Mirjane Vojvode i Saše Redžića u Arheološkom vestniku: potvrđuje svih sedam solidusa, njihove careve, kovnicu u Konstantinopolju, položaj ispod mlađeg poda i vezu skrivanja sa hunskom invazijom 441. godine. (ojs.zrc-sazu.si)

Mr. D. Tovarišić