Zamislite da stojite nekoliko kilometara od današnjeg toka Dunava, usred površinskog kopa uglja kod Kostolca. Oko vas nema luke, nema pristaništa i nema reke. A onda ogromni rudarski bager, uklanjajući slojeve zemlje, na dubini od nekoliko spratova moderne zgrade nailazi na – drveni brod. Ne na njegovu sliku, model ili nekoliko gvozdenih klinova, već na ostatke pravog plovila koje je nekada plutalo vodom. U istom području pojavljuju se i drugi čamci. Neki su stari više od dve hiljade godina, neki pripadaju srednjem veku, a za jedno veliko plovilo pronađeno 2023. još se istražuje tačno vreme nastanka. Kako su brodovi završili šest, osam, devet, pa čak i deset metara ispod današnje površine zemlje – kilometrima od Dunava? Odgovor otkriva izgubljeni rečni pejzaž Viminacijuma, grada koji je nekada imao svoju flotu, luku i vodene puteve koje je priroda kasnije potpuno izbrisala sa površine.

Na prvi pogled gotovo ništa u današnjem pejzažu kod Kostolca ne govori da se duboko ispod zemlje nalazi nekadašnje rečno dno.

Tu su njive.

Rudarski kopovi.

Industrijska postrojenja.

Putevi.

Sela.

A nekoliko kilometara dalje protiče Dunav.

Ali pejzaž nije oduvek izgledao tako.

Pre hiljadu, dve hiljade ili više godina voda se kretala drugačijim pravcima.

Dunav je stvarao rukavce.

Mlava je menjala ušće.

Nastajala su ostrva.

Močvare.

Bare.

Kanali.

Plići i dublji plovni pravci.

Jedan od tih rukavaca poznat je kao Dunavac.

Danas ga više nema u obliku velike plovne reke kojom bi neko mogao proći brodom.

Ali njegovo nekadašnje korito ostalo je zapisano u zemlji.

I upravo u njemu pronađena su drevna plovila. Arheološki institut Srbije navodi da su dva monoksila i jedno veće plovilo pronađeni u profilu površinskog kopa Drmno na približno devet metara dubine, u nekadašnjem rukavcu Dunava. (Aрхеолошки институт)

Grad koji danas nema reku – a nekada je živeo od nje

Da bismo razumeli brodove, prvo moramo razumeti Viminacijum.

Viminacium je bio jedan od najvažnijih rimskih centara na prostoru današnje Srbije.

Nalazio se kod današnjih sela Stari Kostolac i Drmno, blizu ušća Mlave u Dunav.

Bio je glavni grad rimske provincije Gornje Mezije.

Veliki vojni logor.

Administrativni centar.

Trgovačko središte.

Grad sa amfiteatrom, termama, nekropolama, radionicama, ulicama i hiljadama stanovnika.

U njegovom logoru bila je trajno stacionirana Legio VII Claudia.

Još važnije za našu priču, na ovom delu dunavske granice delovala je i rimska rečna flota koja je kontrolisala saobraćaj i granicu Carstva. (Aрхеолошки институт)

Rimljani su Dunav zvali Danuvius.

Za njih to nije bila samo reka.

Bila je granica.

Put.

Vojna linija.

Trgovački koridor.

Komunikaciona mreža.

Ako je trebalo poslati vojsku nizvodno, reka je bila put.

Ako je trebalo dopremiti građevinski materijal, reka je bila put.

Ako je trebalo prevesti žito, vino, keramiku, oružje ili ljude, reka je bila put.

Zato veliki rimski centar poput Viminacijuma gotovo sigurno nije mogao funkcionisati bez snažne veze sa vodom.

A gde je onda njegova luka?

Upravo je to decenijama predstavljalo jedno od zanimljivih pitanja.

Danas Viminacijum ne leži direktno na obali Dunava.

Glavni tok reke nalazi se nekoliko kilometara dalje.

Ako su antički izvori govorili o vojnoj floti i intenzivnom rečnom saobraćaju, gde su bili brodovi?

Gde se pristajalo?

Kako je roba dolazila do grada?

Odgovor je polako počeo da se pojavljuje u zemlji.

Nekadašnji vodeni sistem izgledao je drugačije.

Jedan veliki rukavac Dunava prolazio je mnogo bliže Viminacijumu.

Sa njim je bio povezan i tok Mlave.

Savremeni rudarski radovi presecanjem dubokih geoloških slojeva praktično su otvorili vertikalni presek tog davno nestalog pejzaža.

I tada su počeli da izlaze brodovi.

Bager umesto arheologa prvi pronalazi brod

Velika arheološka otkrića često zamišljamo romantično.

Arheolog kleči sa četkicom.

Polako uklanja zemlju.

Ugleda predmet.

Zaustavi se.

Pozove kolege.

Kod Kostolca stvarnost je mnogo dramatičnija.

Površinski kop Drmno koristi ogromne rudarske mašine.

Njihov posao je da uklanjaju ogromne količine tla kako bi se došlo do uglja.

Takav bager ne skida zemlju centimetar po centimetar.

On radi u industrijskim razmerama.

Zato je svaki susret sa arheološkim predmetom istovremeno neverovatna sreća i ogromna opasnost.

Početkom 2020. godine rudarske mašine naišle su na drvene ostatke.

Ubrzo je postalo jasno da nisu u pitanju obična stabla.

Bili su to delovi plovila.

Arheolozi su pozvani.

Počela je trka sa vremenom.

Nisu pronađena tri, nego čitava grupa različitih plovila

Prve vesti govorile su o dva monoksila i većem brodu.

Kasnija stručna obrada pokazala je još zanimljiviju sliku.

U naučnom izveštaju objavljenom 2024. godine istraživači navode četiri plovila pronađena tokom rudarskih radova 2020. godine, označena kao Viminacium 1–4. Ona ne pripadaju sva istom vremenu: datovanja se protežu od kasnog gvozdenog doba do kasnog srednjeg veka. Među njima se nalaze dva monoksila, ostaci jednog ravnodnog broda i dobro očuvana velika ravnodna barža. (morepress.unizd.hr)

Ovo je veoma važno jer popularni naslovi često sva pronađena plovila nazivaju „rimskim brodovima“.

To više nije dovoljno precizno.

Neki nalazi jesu antički.

Jedan monoksil istražen i u kasnijoj studiji datovan je približno između I veka pre nove ere i I veka nove ere.

Ali dobro očuvani brod koji se u stručnom izveštaju vodi kao Viminacium 2 radiokarbonski je datovan između XIV i XVII veka. (PubMed)

Dakle, isti davno nestali rečni sistem koristili su ljudi kroz veoma dug vremenski period.

To možda celu priču čini još fascinantnijom.

Monoksil – brod napravljen od jednog drveta

Najjednostavnija plovila među nalazima jesu monoksili.

Naziv praktično opisuje način proizvodnje.

Uzme se veliko stablo.

Izdubi se unutrašnjost.

Dobije se čamac.

Na prvi pogled deluje primitivno.

Ali izrada dugog i stabilnog plovila iz jednog komada drveta zahteva veliko iskustvo.

Potrebno je odabrati odgovarajuće stablo.

Znati koliko drveta ukloniti.

Kako sačuvati čvrstinu stranica.

Kako kontrolisati oblik.

Kako sprečiti pucanje.

Takvi čamci koristili su se hiljadama godina.

Nisu pripadali samo jednom narodu niti jednom istorijskom periodu.

Zato samo oblik monoksila nije dovoljan da automatski kažemo da je „rimski“.

Datovanje drveta je presudno.

U slučaju jednog plovila iz Viminacijuma rezultati pokazuju period oko prelaza iz stare u novu eru. (PubMed)

To znači da je voda ovde nosila čamce još pre ili u vreme kada se Viminacijum razvijao kao rimski centar.

Veliki brod koji je izgledao rimski – a nauka ga je smestila mnogo kasnije

Ovo je jedan od najboljih primera zašto arheologija ne sme da se zaustavi na prvom utisku.

Kada je 2020. pronađen dobro očuvani ravnodni brod, njegova konstrukcija odmah je izazvala poređenja sa rimskim plovilima.

Imao je ravno dno.

Očuvane elemente krme.

Konstrukciju povezanu sa veslanjem.

Mesto za pomoćni jarbol.

Prvobitne procene dopuštale su mogućnost da pripada rimskom periodu. Arheološki institut je opisivao očuvanu dužinu od oko deset metara i širinu od približno 2,8 metara. (Aрхеолошки институт)

Ali kada je urađeno radiokarbonsko datovanje, rezultat je promenio priču.

Tri analizirana uzorka drveta dali su kalibrisane raspone koji plovilo smeštaju u period približno između XIV i XVII veka. (ancientportsantiques.com)

Dakle, brod nije rimski.

Ali nije ništa manje važan.

Naprotiv.

Pokazuje da je plovidba starim rečnim koridorom opstajala vekovima nakon propasti antičkog Viminacijuma.

Voda je nestala sa današnje karte tek kasnije.

Brod iz 2023. ponovo otvara pitanje rimske flote

A onda, tri godine kasnije, rudnik je ponovo iznenadio arheologe.

Krajem jula 2023. godine na površinskom kopu Drmno otkriven je još jedan veliki drveni brod.

Nalazio se na oko osam metara dubine.

Očuvano je približno 13 metara trupa, a istraživači su procenjivali da je prvobitno mogao biti dug oko dvadeset metara.

Imao je ravno dno.

Hrastove daske.

Klinove.

Poprečne konstrukcione elemente.

Izgledao je kao plovilo namenjeno transportu ljudi i robe plitkim rečnim sistemom. (РТС)

U trenutku otkrića precizno datovanje još nije bilo završeno.

Arheolozi su na osnovu konstrukcije i konteksta razmatrali rimsko doba, posebno III ili IV vek, ali su jasno naglašavali da konačnu starost treba potvrditi analizama. (Daniele Mancini Archeologia)

To je važna razlika.

Možemo reći:

brod je pronađen u neposrednoj blizini rimskog Viminacijuma i građen je tradicijom koja podseća na rimska rečna plovila.

Ne treba bez potvrde reći:

sigurno je rimski brod iz III veka.

Arheologija najbolje funkcioniše upravo kada ostavi pitanje otvoreno dok dokaz ne stigne.

Ali kako brod može završiti devet metara ispod zemlje?

Sada dolazimo do centralne misterije.

Niko nije iskopao rupu duboku devet metara, spustio brod i zatrpao ga.

Nije reč o grobnici.

Nije reč o tajnom skladištu.

Nije čak ni reč o tome da je nivo zemlje naglo porastao.

Brod je završio duboko ispod današnje površine zato što je pejzaž iznad njega nastajao sloj po sloj tokom vekova.

Ključ svega je reka.

Prvi korak: brod ostaje na dnu ili obali starog rukavca

Zamislimo Dunavac pre mnogo vekova.

Voda teče.

Brod plovi.

Iz nekog razloga prestaje da se koristi.

Možda tone.

Možda se nasuče.

Možda je napušten uz obalu.

Možda ga poplava pomeri.

Možda voda opadne i više ga nikada ne vrati u plovni tok.

Drveni trup ostaje u vlažnoj zoni.

I tada počinje potpuno drugačiji proces.

Reka stalno nosi materijal.

Pesak.

Mulj.

Sitni šljunak.

Organsku materiju.

Tokom poplava nanosi nove slojeve.

Svake godine količina može biti mala.

Ali vekovi su dugi.

Drugi korak: reka menja tok

Reke nisu betonski kanali.

Posebno velike ravničarske reke poput Dunava i njegovih rukavaca.

One krivudaju.

Potkopavaju jednu obalu.

Na drugoj talože nanos.

Prave nova korita.

Napuštaju stara.

Rukavac koji je danas dubok i plovan može nekoliko vekova kasnije biti gotovo odsečen od glavnog toka.

Kada se voda povuče, nekadašnja reka može postati mrtvaja.

Zatim bara.

Zatim močvara.

A konačno zemljište.

Upravo je takav proces zabeležen kod plovila Viminacijuma.

Stručna analiza jednog dobro očuvanog broda pokazala je da je njegovo dno ležalo u sloju peska i sitnog šljunka sa ostacima rečnih školjki i puževa – dakle na nekadašnjem rečnom dnu. Oko broda zatim se nataložila glina sa tankim slojevima organske materije, što ukazuje da je reka prestala da teče i da je područje postalo močvarno. (ancientportsantiques.com)

To je praktično geološka fotografija smrti jednog rukavca.

Treći korak: močvara zatrpava brod

Kada se plovni tok pretvori u močvaru, proces zatrpavanja ne prestaje.

Naprotiv.

Organski materijal se taloži.

Biljke rastu i umiru.

Mulj se gomila.

Poplavni događaji donose nove sedimente.

Mlava i Dunav nastavljaju da menjaju okolni teren.

Na mestu gde je nekada čovek veslao sada možda raste trska.

Posle nekoliko vekova više niko ne zna da je tu uopšte bila reka.

Brod je u međuvremenu potpuno prekriven.

Četvrti korak: vetar dodaje svoje slojeve

Ni reka nije jedini graditelj zemljišta.

Na području Podunavlja značajnu ulogu imaju i lesni i lesoidni sedimenti – fine čestice koje vetar može nanositi tokom dugih vremenskih perioda.

Na već nataložene rečne i močvarne sedimente dodaju se novi površinski slojevi.

Zemljište postaje sve deblje.

Nekadašnje korito sve manje vidljivo.

Na kraju generacija koja živi na površini nema razloga ni da zna šta se nalazi duboko ispod nje.

Tako nastaje devet metara

Nema jednog događaja koji je brod „zakopao devet metara“.

Postoje stotine i hiljade događaja.

Jedna poplava.

Pa druga.

Nanos peska.

Mulj.

Močvarna glina.

Organska materija.

Novo plavljenje.

Promena toka.

Eolski nanos.

Formiranje zemljišta.

Poljoprivreda.

Vekovi.

I milenijumi.

Kada sve te tanke stranice geološke knjige stavite jednu preko druge, brod koji je nekada bio na površini vode može završiti šest, osam ili deset metara ispod savremenog tla.

Zato dubina različitih nalaza nije potpuno ista.

Arheološki institut navodi približno devet metara za neke od prvih otkrića. Stručni izveštaj iz 2024. navodi četiri plovila pronađena na dubinama većim od šest metara, dok je najstariji od njih registrovan čak oko deset metara ispod površine. Brod iz 2023. otkriven je približno osam metara duboko. (Aрхеолошки институт)

Dakle, „devet metara“ je odlična slika razmera otkrića, ali stvarna dubina zavisi od konkretnog plovila i mesta nalaza.

Zašto drvo nije istrulilo?

Ovo je možda još neverovatnije.

Ako ostavimo drvenu dasku na zemlji nekoliko decenija, kiša, gljive, bakterije, sunce i insekti će je postepeno uništiti.

Kako onda drveni brod može opstati hiljadu ili dve hiljade godina?

Odgovor je:

voda koja ga je potopila istovremeno ga je spasla.

Drvo najbrže propada kada ima dovoljno:

vlage;

kiseonika;

i mikroorganizama koji ga razgrađuju.

Ako se drvo brzo zatrpa vodom zasićenim sedimentom, količina dostupnog kiseonika može postati veoma mala.

Mnogi organizmi odgovorni za razgradnju tada više ne mogu normalno da funkcionišu.

Drvo ostaje mokro.

Strukturno oslabljeno.

Ali sačuvano.

Upravo su specifična vlažnost i sedimentni uslovi kod Drmna omogućili izuzetno očuvanje plovila. (Aрхеолошки институт)

I tada nastaje novi paradoks.

Dok je brod pod zemljom – relativno je bezbedan.

Najopasniji trenutak može biti onaj kada ga arheolozi izvade.

Vazduh može uništiti ono što zemlja čuva dve hiljade godina

Kada vodom zasićeno arheološko drvo izađe na vazduh, voda počinje da isparava.

Ćelijska struktura drveta, već oslabljena vekovima boravka u zemlji, može da se uruši.

Daske se mogu:

iskriviti;

popucati;

smanjiti;

raspasti.

Zato arheološki brod ne možete samo izvući, staviti na prikolicu i odneti u muzej.

Konzervacija može trajati godinama.

Potrebno je kontrolisati vlažnost.

Stabilizovati drvo.

Sprečiti razvoj gljivica.

Ponekad impregnirati strukturu posebnim sredstvima.

Istraživanje mikroorganizama na dva viminacijumska drvena plovila upravo je sprovedeno kako bi se razumelo koje gljive napadaju drvo nakon iskopavanja i kako pravilno planirati konzervaciju. (PubMed)

Drugim rečima, brod je preživeo više od hiljadu godina pod zemljom.

Sada ga treba spasiti od XXI veka.

Bager može uništiti za sekund ono što je priroda čuvala vekovima

Skoro sva velika plovila kod Drmna imaju još jednu zajedničku priču.

Prvo ih je dotakla rudarska mašina.

To je razumljivo.

Nalaze se metrima duboko u sloju koji se uklanja upravo zbog eksploatacije uglja.

Drvo obično nije vidljivo pre nego što bager preseče sediment.

Tek kada se pojavi u profilu ili u kašici mašine, neko shvati da postoji problem.

Neka plovila zbog toga su delimično oštećena.

Kod broda iz 2023. rudari su ipak veoma brzo reagovali.

Radnik koji je uočio plovilo zaustavio je i preusmerio mašinu, što je omogućilo da se sačuva veliki deo trupa. (РТС)

To je odličan primer saradnje rudarstva i zaštitne arheologije.

Bez rudnika brod možda još vekovima ne bi bio pronađen.

Bez pažljivih rudara mogao je nestati za nekoliko minuta.

Viminacijum nije bio samo kopneni grad

Otkrića brodova menjaju jednu veoma važnu predstavu.

Kada danas obilazimo Viminacijum, posmatramo:

amfiteatar;

mauzolej;

terme;

grobnice;

ulice;

vojni logor.

Sve je na zemlji.

Zato ga zamišljamo kao kopneni grad.

Ali za čoveka antičkog doba slika je morala biti potpuno drugačija.

Negde u blizini bila je voda.

Brodovi.

Pristaništa.

Veslači.

Transport.

Roba koja se iskrcava.

Vojnici koji se ukrcavaju.

Ribari.

Trgovci.

Možda brodograditelji.

Viminacijum je bio i rečni grad.

Rimska granica nije mogla da postoji bez brodova

Dunav je predstavljao veliki deo severne granice Rimskog carstva.

Rimljani su je zvali limes.

Ali limes nije bio samo zid ili niz tvrđava.

Bio je čitav vojni sistem.

Utvrđenja.

Stražarske tačke.

Putevi.

Mostovi.

Luke.

Brodovi.

Ako neprijateljska grupa pokuša da pređe Dunav, rečna patrola može da reaguje mnogo brže nego pešadija koja putuje kopnenim putem.

Brod može prevoziti poruke.

Vojnike.

Hranu.

Oružje.

Građevinski materijal.

Rimski dokument Notitia Dignitatum povezuje Viminacijum sa strukturama dunavske vojne organizacije, a arheolozi naglašavaju prisustvo rečnog flotnog odreda u ovom području. (Aрхеолошки институт)

Zato nalaz antičkog plovila kod Viminacijuma nije samo zanimljiv drveni predmet.

On može biti deo infrastrukture jedne od najvećih vojnih granica antičkog sveta.

Ratni brod ili teretnjak?

Tu treba biti oprezan.

Prvobitni izveštaji o velikom brodu iz 2020. govorili su o mogućem manjem ratnom plovilu.

Njegov oblik i pojedini elementi navodili su na poređenje sa rimskim rečnim brodovima. (Politika Online)

Kasnije radiokarbonsko datovanje pokazalo je da dobro očuvani ravnodni brod pripada mnogo kasnijem periodu.

To savršeno pokazuje koliko rane interpretacije mogu da se promene.

Kod broda iz 2023. funkcija teretnog plovila ili barže deluje veoma verovatno na osnovu njegove konstrukcije.

RTS ga opisuje kao brod namenjen prevozu ljudi i robe. (РТС)

Ali čak i teretni brod može indirektno služiti vojsci.

Vojska ne živi samo od ratnih galija.

Neko mora prevoziti žito.

Drvo.

Kamen.

Stoku.

Oprema.

Zato je logistički brod često podjednako važan kao borbeno plovilo.

Koliko ljudi je moglo biti na jednom brodu?

Za jedan od brodova iz prvih otkrića preliminarne procene govorile su o plovilu dužine približno petnaest metara koje je moglo imati posadu od tridesetak ili više ljudi, zavisno od funkcije. Archaeology Magazine je 2020. naveo procenu posade od približno 30–40 ljudi za tada interpretirano plovilo. (Archaeology Magazine)

Ali ponovno treba imati na umu da su datovanje i interpretacija kasnije postali složeniji.

Broj ljudi na određenom plovilu zavisio je od:

veličine;

broja vesala;

tereta;

namene;

perioda.

Ne možemo sve brodove iz Drmna staviti u jednu kategoriju.

Zašto je pronađeno toliko plovila baš na jednom mestu?

Možda zato što smo pronašli delić mnogo većeg sistema.

Četiri plovila iz 2020.

Još jedno veliko plovilo 2023.

Ranije i kasnije drugi drveni nalazi.

To više teško izgleda kao slučajnost.

RTS je 2023. izvestio da je u samo nekoliko godina na području Viminacijuma pronađeno ukupno pet plovila iz različitih istorijskih perioda. (РТС)

Stručni rad iz 2024. četiri plovila iz 2020. povezuje sa istim širim sistemom starog korita Mlave i isušenog Dunavca. (ancientportsantiques.com)

To sugeriše da ovde nije postojao samo slučajni vodeni kanal.

Bio je to plovni prostor koji su ljudi koristili veoma dugo.

Dve hiljade godina brodogradnje na istom mestu?

Ovo je jedna od najintrigantnijih mogućnosti.

Najstarija plovila iz sistema sežu u kasno gvozdeno doba.

Druga pripadaju antičkom vremenu.

Neka srednjem veku i ranom novom veku.

To znači da je prirodni rečni koridor korišćen kroz više potpuno različitih političkih svetova.

Pre Rimljana.

Za vreme Rimljana.

Posle Rimskog carstva.

Tokom srednjeg veka.

Možda i početkom osmanskog perioda.

Vladari se menjaju.

Jezici se menjaju.

Religije se menjaju.

Države nestaju.

Ali reka ostaje korisna.

Sve dok i ona ne promeni svoj tok.

Zašto je Dunavac nestao?

Nema jednog dana koji bismo mogli označiti u kalendaru:

„Danas je nestao Dunavac.“

Rečni sistemi se menjaju postepeno.

Nanos zatvara jedan pravac.

Glavni tok se pomera.

Poplava otvara drugi.

Vegetacija osvaja plitku vodu.

Močvara se širi.

Ljudi kopaju kanale.

Kasnije dolaze melioracija i industrija.

Stručni rad o plovilima navodi da je područje Rita – naziv sam znači močvarno zemljište – još do sredine XX veka bilo prekriveno močvarama. Ranija istraživanja ukazivala su na formiranje močvarnog pejzaža na pojedinim delovima još tokom kasne antike. (ancientportsantiques.com)

Dakle, proces transformacije trajao je veoma dugo.

Ono što danas izgleda kao čvrsto kopno rezultat je istorije vode.

Rudnik je presekao izgubljenu reku kao nož

Zamislimo sloj starog korita kao horizontalnu vremensku kapsulu.

Na vrhu moderna zemlja.

Ispod mlađi nanosi.

Još dublje močvarna glina.

Zatim rečni pesak.

U tom pesku – brod.

Površinski kop praktično preseče sve te slojeve.

Zato arheolozi mogu u vertikalnom profilu videti ono što bi u normalnim okolnostima bilo duboko sakriveno.

U nekom smislu, rudnik je otvorio prozor kroz vreme.

Ali prozor koji se brzo pomera.

Zato su zaštitna istraživanja toliko važna.

Jedan fragment cigle može reći više nego kovčeg zlata

Kod jednog od istraženih plovila pronađen je fragment rimske opeke ispod brodskih dasaka, dok su u sedimentu i nekadašnjem rečnom dnu zabeleženi fragmenti keramike i stakla. Istraživači ipak upozoravaju da rečna struja može pomerati predmete, pa nalaz rimske keramike pored broda sam po sebi ne dokazuje da je brod rimski. (ancientportsantiques.com)

Ovo je odlična lekcija o arheologiji.

Ako pronađete rimski novčić u brodu, iskušenje je da kažete:

„Brod je rimski.“

Ali šta ako je novčić već stotinama godina ležao u rečnom sedimentu kada je kasniji brod potonuo preko njega?

Zato se datuje samo drvo.

Proučava konstrukcija.

Analizira sediment.

Upoređuju svi podaci.

Istorija se ne gradi na jednom spektakularnom predmetu.

Možda luka Viminacijuma još čeka da bude otkrivena

Sve ovo vodi ka velikom pitanju.

Ako imamo rečni flotni sistem.

Ako imamo više brodova.

Ako imamo nekadašnji plovni rukavac.

Gde je pristanište?

Gde su dokovi?

Gde su skladišta vezana za rečni promet?

Gde su brodogradilišta?

Možda su neki tragovi već uništeni promenama toka.

Možda se nalaze duboko pod sedimentom.

Možda ih rudarski radovi tek treba da preseku.

Možda su arheolozima praktično pred očima, ali još nisu prepoznati kao deo lučkog kompleksa.

Viminacijum je istražen samo delimično.

To znači da priča o njegovom rečnom životu možda tek počinje.

Šta bi jedan rimski brod dovozio u Viminacijum?

Gotovo sve.

Grad sa velikim brojem stanovnika morao je svakodnevno da troši ogromne količine hrane.

Žito.

Ulje.

Vino.

Ribu.

Stoku.

So.

Drvo.

Uz to dolaze:

kamen za gradnju;

opeka;

metal;

vojna oprema;

keramika;

luksuzna roba;

ljudi.

Rečni transport bio je mnogo efikasniji od kopnenog za velike količine teškog tereta.

Jedan brod mogao je preneti ono za šta bi na kopnu bio potreban čitav niz kola i životinja.

Zato je voda bila ekonomska arterija grada.

A šta je Viminacijum slao dalje?

Ni saobraćaj nije morao biti jednosmeran.

Područje je imalo razvijene radionice.

Poljoprivrednu proizvodnju.

Rudarske veze.

Viminacijumska kovnica u jednom periodu kovala je sopstveni provincijski novac.

Kroz grad su prolazili vojnici i trgovci.

Roba je mogla stizati Dunavom i nastavljati kopnenim putem prema jugu.

Ili obrnuto.

Viminacijum je bio čvorište.

Zato je pronalazak brodova zapravo pronalazak infrastrukture koja je omogućavala život gradu.

Kako izgleda spasavanje broda teškog više tona?

Vrlo sporo.

Prvo se dokumentuje svaki deo.

Fotografiše.

Meri.

Pravi fotogrametrijski 3D model.

Zatim se brod ili njegovi segmenti moraju ojačati dovoljno da izdrže pomeranje.

Vlažno arheološko drvo može izgledati čvrsto, ali je u stvarnosti izuzetno krhko.

Svaki komad dobija oznaku.

Prati se njegov položaj.

Nakon transporta počinje konzervacija.

Cilj nije samo da brod izgleda lepo u muzeju.

Cilj je sačuvati originalni materijal i dovoljno podataka da budući istraživači mogu ponovo analizirati konstrukciju.

Otkrića iz Drmna preneta su u Arheološki park Viminacijum, gde prolaze konzervatorske postupke. (morepress.unizd.hr)

Možda će jednog dana postojati čitav muzej brodova

Veći broj nalaza prirodno je otvorio ideju da se plovila zajednički predstave publici.

To bi bilo izuzetno važno jer u Srbiji rimske gradove uglavnom upoznajemo kroz kopnenu arhitekturu.

Brodovi bi omogućili potpuno drugačiju priču.

Ne samo:

kako su Rimljani sahranjivali mrtve;

kako su gradili terme;

kako su ratovali;

nego:

kako su putovali.

Kako je izgledao njihov transport.

Kako su gradili drvena plovila.

Kako su prelazili granicu između reke i grada.

Najveća misterija više nije zašto su brodovi pod zemljom

Kada razumemo geologiju, odgovor postaje prilično jasan.

Brodovi su bili u vodi.

Voda je donosila sediment.

Reka je promenila tok.

Staro korito se pretvorilo u močvaru.

Močvara se zatrpavala.

Vekovima su nastajali novi slojevi.

Današnja površina formirana je metrima iznad nekadašnjeg rečnog dna.

Zato brodovi nisu „propali“ devet metara.

Zemlja je porasla iznad njih.

To je suštinska razlika.

Oni su uglavnom ostali približno tamo gde ih je voda ostavila.

Promenio se svet iznad njih.

Prava misterija je koliko ih još ima

Ako su za samo nekoliko godina rudarske mašine pronašle više plovila, koliko ih još leži u starom koritu?

Jedno?

Deset?

Stotinu?

Niko ne zna.

Većina brodova iz prošlosti nije mogla biti sačuvana.

Mnogi su rastavljani kada ostare.

Drvo se ponovo koristilo.

Drugi su trulili.

Treći su izgoreli.

Neki su potonuli u uslovima koji nisu pogodovali očuvanju.

Zato je svaki sačuvani brod veoma redak.

Ali stari Dunavac pokazao se kao gotovo idealna vremenska kapsula.

Ako se njegov sediment proteže kilometrima, moguće je da se u njemu nalaze i drugi tragovi plovidbe.

Sidra.

Vesla.

Delovi pristaništa.

Teret.

Alat.

Možda čitava plovila.

Ispod uglja postoji još jedna vrsta bogatstva

Površinski kop Drmno postoji zbog jednog podzemnog resursa.

Uglja.

Ali dok rudarske mašine uklanjaju zemlju da bi do njega stigle, otkrivaju drugo bogatstvo.

Ne ono koje se može spaliti u elektrani.

Nego ono koje više nikada ne može nastati.

Arheološki kontekst.

Brod star dve hiljade godina nije obnovljiv resurs.

Kada nestane, nestao je zauvek.

Zato je područje Kostolca jedan od najneobičnijih susreta industrije i arheologije u Evropi.

Mašine koje menjaju pejzaž istovremeno otkrivaju pejzaž koji je postojao pre njih.

Kako je izgledao poslednji dan jednog od tih brodova?

To verovatno nikada nećemo znati.

Ali možemo postaviti pitanja.

Da li je oluja gurnula brod prema obali?

Da li je trup počeo da propušta vodu?

Da li je posada izvukla teret, a brod ostavila?

Da li je plovilo namerno nasukano jer više nije vredelo popravljati ga?

Da li ga je velika poplava odnela sa pristaništa?

Da li je potonuo vezan?

Da li se rukavac zatvorio toliko brzo da brod više nije mogao da se izvuče?

Arheologija može pronaći poslednje mesto plovila.

Mnogo teže može pronaći poslednju odluku čoveka.

Ali svaki detalj konstrukcije i sedimenta sužava mogućnosti.

Možda brodovi nisu bili zaboravljeni odmah

Postoji još jedna zanimljiva mogućnost.

Ako se brod nasukao u plićaku, ljudi su ga možda godinama videli.

Deca su možda prolazila pored njega.

Stanovnici uzimali daske.

Ribari vezivali manje čamce.

Polako ga je mulj prekrivao.

Jedna generacija još zna:

„Tu je stari brod.“

Sledeća vidi samo deo drveta.

Treća više ništa.

Nekoliko vekova kasnije ljudi ni ne znaju da je tu nekada tekla reka.

A zatim, posle hiljadu godina, bager ga ponovo otkrije.

To je možda najlepša i najčudnija osobina ovog nalaza.

Brod nije samo putovao kroz vodu.

Putovao je i kroz vreme.

Zaključak: Brodovi nisu potonuli devet metara – vekovi su se podigli iznad njih

Priča o drevnim brodovima kod Kostolca na prvi pogled izgleda gotovo nemoguće.

Kako plovilo može da završi devet metara ispod zemlje, kilometrima od današnje reke?

Odgovor se krije u činjenici da gledamo savremeni pejzaž i pretpostavljamo da je oduvek izgledao isto.

Nije.

Dunav je menjao tok.

Mlava je menjala ušće.

Dunavac je nekada bio plovni rukavac.

Brodovi su se kretali tamo gde danas rade rudarske mašine.

Kada se tok promenio, reka je postala mrtvaja.

Mrtvaja močvara.

Močvara kopno.

Pesak, šljunak, glina, organski materijal, poplavni nanosi i kasniji površinski sedimenti gomilali su se jedan preko drugog.

Metar.

Dva.

Pet.

Devet.

Na pojedinim mestima i deset.

Brod nije morao nigde da ode.

Svet se promenio oko njega.

Voda koja ga je nekada nosila na kraju ga je zatrpala.

A upravo ta voda pomogla je i da drvo preživi.

Danas znamo da plovila pronađena kod Viminacijuma ne pripadaju jednom jedinom trenutku istorije.

Neka su veoma stara i dosežu do vremena oko prelaza iz stare u novu eru.

Druga pripadaju srednjem veku.

Za veliko plovilo pronađeno 2023. godine istraživanja treba da daju konačnu hronologiju.

To znači da stari rečni koridor nije služio samo Rimljanima.

Ljudi su ga koristili vekovima pre i posle njih. (morepress.unizd.hr)

Ali rimski Viminacijum ostaje srce ove priče.

Grad čiju moć danas merimo zidinama i grobnicama bio je povezan sa jednom od najvažnijih reka Evrope.

Imao je vojsku.

Trgovinu.

Rečni transport.

Flotu koja je čuvala granicu.

Brodovi koje rudarski bageri danas izvlače iz dubine vraćaju nam deo tog izgubljenog sveta.

Možda zato najuzbudljivije pitanje više nije:

„Kako su brodovi završili devet metara ispod zemlje?“

Na to već možemo prilično dobro odgovoriti.

Mnogo uzbudljivije pitanje glasi:

koliko još brodova, pristaništa i tragova izgubljene luke Viminacijuma leži ispod slojeva nekadašnjeg Dunavca – čekajući da se zemlja ponovo otvori?

Mr. D. Tovarišić