Na prvi pogled deluju gotovo beznačajno: tanki listići zlata i srebra, veliki svega nekoliko centimetara, savijeni i sakriveni u malim metalnim kapsulama. Ali kada su arheolozi počeli da ih otvaraju, na njihovim površinama pojavili su se redovi neobičnih slova, tajanstveni simboli i imena bića koja su stanovnici Rimskog carstva povezivali sa božanskim i demonskim svetom. Neki zapisi još nisu potpuno protumačeni. Drugi prizivaju imena poznata iz magijskih tradicija Bliskog istoka. Jedan zlatni listić pronađen uz četvorogodišnje dete sadržao je čak jedanaest kolona imena božanstava i demona. Sve je otkriveno na jednom mestu u Srbiji – u grobovima antičkog Viminacijuma kod Kostolca. Ali da li su Rimljani zaista mrtvima davali „poruke demonima“ koje je trebalo da odnesu na drugi svet? Ili je istina još neobičnija: da su ljudi koji su živeli pre 1.700 godina istovremeno verovali lekarima, bogovima, amajlijama, astrologiji i magiji – i u tome nisu videli nikakvu protivrečnost?

Viminacijum je tokom poslednjih nekoliko decenija dao toliko neobičnih otkrića da je teško izabrati najzagonetnije.

Mamut.

Rimske grobnice.

Olovni sarkofazi.

Brodovi duboko ispod današnje površine.

Amfiteatar.

Legijski logor.

Hiljade predmeta.

Desetine hiljada sahranjenih ljudi.

Ali među svim tim nalazima postoji nekoliko predmeta koji nas približavaju ne građevinama i vojsci, nego možda najskrivenijem delu života stanovnika Rimskog carstva.

Njihovim strahovima.

Nadama.

Bolestima.

Ljubavi.

I pokušajima da utiču na sile koje nisu mogli da vide.

To su magijske lamele.

Sitni listići plemenitog metala sa urezanim tekstovima i simbolima, savijeni kao minijaturni svici i sakriveni u kapsule koje su ljudi nosili kao amulete ili polagali uz mrtve.

Savremena stručna istraživanja potvrđuju da su na viminacijumskim nekropolama pronalažene metalne cilindrične kapsule, takozvana phylacteria, posebno u grobovima žena i dece. Veći primerci sadržali su smotane zlatne ili srebrne pločice sa magijskim tekstovima ili simbolima.

Drugim rečima:

ne govorimo o legendi.

Predmeti stvarno postoje.

List zlata manji od kreditne kartice – i tekst koji niko ne bi očekivao

Jedan od najzanimljivijih primeraka pronađen je u grobu označenom kao G-51 na lokalitetu Rit.

Reč je o pravougaonom zlatnom listiću dimenzija približno 4,6 sa 2,9 centimetara.

Bio je savijen u mali svitak i smešten unutar metalne cilindrične kapsule.

Datovan je u III vek nove ere.

Na njemu je urezan magijski tekst grčkim pismom.

Ali tu počinje problem.

To nije jednostavan tekst koji bi klasičar mogao pročitati kao pismo prijatelju, epitaf ili administrativni dokument.

Među zapisima pojavljuju se neobična imena i reči povezane sa širim magijskim tradicijama Rimskog carstva.

U stručnom prikazu viminacijumskih nalaza navodi se da je jedna lamela iz groba četvorogodišnjeg deteta sadržala čak jedanaest kolona sa imenima različitih božanstava i demona, među kojima su oblici poput Thôbarabau, Semeseilam, Sesengenpharange i Sasibêl. Mnogi od njih imaju paralele u istočnim provincijama i u grčko-egipatskim, jevrejskim, aramejskim i drugim magijskim tradicijama.

Zamislimo taj trenutak.

Dete umire.

Ima možda četiri godine.

Neko ko ga voli – roditelj, član porodice ili osoba koja obavlja ritual – stavlja uz njega ili mu daje mali predmet.

U njemu je zlato.

Na zlatu su imena sila za koje se veruje da mogu zaštititi čoveka.

To nije običan nakit.

Neko je očekivao da napisane reči nešto učine.

Da li su to zaista bile poruke demonima?

Naslov „poruke demonima“ dobro opisuje deo fascinacije nalaza, ali istorijski zahteva objašnjenje.

Rimljani nisu nužno pravili našu strogu podelu:

religija je jedno;

magija drugo;

demon nešto apsolutno zlo;

bog nešto potpuno dobro.

Reč daimon u grčkom svetu nije prvobitno označavala isključivo hrišćanskog „đavola“.

Mogla je označavati natprirodno biće ili posredničku silu.

U ogromnom Rimskom carstvu takve ideje dodatno su se mešale.

Grčki bogovi.

Rimski bogovi.

Egipatska božanstva.

Sirijska i feničanska božanstva.

Jevrejska imena Boga i anđela.

Astrološke sile.

Duhovi.

Demoni.

Sve se to moglo pojaviti u jednom magijskom tekstu.

Zbog toga „poruka demonima“ ne treba zamišljati kao pismo Sotoni.

Mnogo je bliže ideji:

zazivamo određene natprirodne sile i tražimo od njih pomoć, zaštitu ili izvršenje neke želje.

Najvažnije iznenađenje: mnogi viminacijumski svici verovatno nisu bili kletve

Ovo je posebno važno zato što su prvi medijski izveštaji iz 2016. često povezivali nalaze sa čuvenim antičkim tablicama prokletstva.

Takve tablice zaista postoje.

Grci su ih nazivali katadesmoi, a latinski izvori i moderna literatura često koriste naziv defixiones.

Obično su pravljene od olova.

Na njima je neko mogao zapisati ime protivnika i zahtevati da natprirodna sila „veže“ njegov govor, ljubav, uspeh, telo ili neku drugu sposobnost.

Poznate su kletve protiv:

sudskih protivnika;

ljubavnih rivala;

sportista;

lopova;

konkurentskih trgovaca;

ljudi koji su nekoga uvredili.

Ali stručna analiza viminacijumskih zlatnih i srebrnih lamela pokazuje da je najmanje deo tih predmeta imao pre svega apotropejsku – zaštitnu funkciju.

Drugim rečima, nisu morali služiti da nekome naude.

Mogli su služiti da vlasnika zaštite.

Studije amuleta iz Viminacijuma upravo zlatne i srebrne lamele povezuju sa profilaktičkom magijom, zaštitom od bolesti, negativnih sila i „urokljivog oka“, naročito kod dece i žena.

To potpuno menja priču.

Možda roditelj nije želeo da demon napadne neprijatelja.

Možda je želeo da natprirodno biće ne dozvoli da njegovo dete bude povređeno.

Zašto su onda imena demona u zaštitnom tekstu?

Zato što antička magija funkcioniše drugačije od modernog popularnog shvatanja.

Ako verujete da određena sila izaziva bolest, možda pokušavate da je smirite.

Ako verujete da drugo božanstvo ima vlast nad tom silom, prizivate njega.

Ako znate „tajno ime“ bića, možete verovati da time stičete određenu kontrolu nad njim.

Magijski tekstovi zato često izgledaju kao neverovatni katalozi:

imena;

titule;

simboli;

nerazumljive reči;

ponavljanja slogova;

astronomski znaci;

geometrijski oblici.

Njihova svrha nije nužno da budu lepo književno delo.

Njihova svrha je da deluju.

Tajne reči koje možda nikada nisu bile običan jezik

Neke reči na magijskim lamelama toliko su neobične da su stručnjaci dugo pokušavali da utvrde kojem jeziku pripadaju.

Ponekad odgovor glasi:

nijednom u svakodnevnom smislu.

U antičkoj magiji postoje takozvane voces magicae – magijske reči i imena čija je snaga možda upravo u tome što zvuče strano, drevno ili teško razumljivo.

Thobarabau.

Semeseilam.

Sesengenpharange.

Takvi oblici pojavljuju se i u drugim magijskim tekstovima iz Rimskog carstva.

Neki verovatno imaju aramejsko, hebrejsko, egipatsko ili drugo istočno poreklo.

Drugi su tokom vekova menjani prepisivanjem.

Treći možda nikada nisu ni imali doslovno značenje poput obične rečenice.

Njihov zvuk je mogao biti važniji od prevoda.

To je kao šifra.

Onaj ko poseduje „pravu reč“ poseduje pristup sili.

Ali zašto grčki alfabet?

Zato što je grčki bio jedan od velikih jezika Rimskog carstva.

Rim je vladao ogromnim prostorom, ali to nije značilo da su svi govorili latinski.

Na istoku Carstva grčki je bio dominantan jezik obrazovanja, trgovine, administracije i kulture u ogromnom broju sredina.

Magijski tekst može zato koristiti:

grčka slova,

ali reči koje nisu grčke;

egipatska božanstva;

jevrejske formule;

sirijska imena;

i rimskog vlasnika.

To nije greška.

To je savršena slika Rimskog carstva.

Svet u kojem su ljudi, robe, ideje i bogovi prelazili hiljade kilometara.

Kako je magija iz Egipta i Sirije završila kod Kostolca?

Na isti način kao vino, keramika, vojnici, novac i religije.

Putovala je.

Viminacijum nije bio izolovan provincijski gradić.

Bio je glavni grad provincije Gornje Mezije.

Legijski centar.

Velika raskrsnica na Dunavu.

Kroz njega su prolazili vojnici poreklom iz različitih krajeva Carstva.

Trgovci.

Robovi.

Administratori.

Zanatlije.

Putnici.

Ljudi sa Bliskog istoka mogli su stići do Dunava.

Vojnik regrutovan na Balkanu mogao je godinama služiti u istočnoj provinciji, usvojiti neku praksu i vratiti se.

Predmet je mogao biti kupljen od putujućeg stručnjaka za magiju.

Recept za amulet mogao je biti prepisan iz zbirke.

Nije potrebno zamišljati jednog „čarobnjaka iz Egipta“ koji dolazi direktno u Viminacijum.

Ideje se šire čak i kada ljudi koji su ih prvi stvorili nikada ne odu toliko daleko.

Rimsko carstvo bilo je globalizovani svet bez interneta

U III veku nove ere poruka putuje sporo po današnjim standardima.

Ali putuje.

Rimski putevi povezivali su ogromne teritorije.

Dunav je bio autoput tadašnjeg sveta.

Brodovi su nosili robu.

Vojska se premestala iz provincije u provinciju.

Novac kovan u jednoj kovnici završavao je hiljadama kilometara dalje.

Bog Mitra, verovatno razvijen unutar specifičnog rimskog religijskog sistema sa istočnim inspiracijama, pronalazi sledbenike od Britanije do Dunava.

Egipatska Izida dobija hramove daleko od Nila.

Jevrejske zajednice postoje širom mediteranskog sveta.

Hrišćanstvo se za nekoliko vekova širi iz Judeje do gotovo svakog velikog grada Carstva.

Zašto onda ne bi putovala i magija?

Magija nije pripadala samo siromašnim i neobrazovanim ljudima

Još jedna moderna predrasuda kaže:

„Obični neuki ljudi verovali su u magiju, dok su obrazovani Rimljani bili racionalni.“

Istorija nije toliko uredna.

Obrazovani ljudi čitali su astrologiju.

Carevi su konsultovali proroke.

Generali su pratili znamenja.

Lekari su ponekad kombinovali empirijska sredstva i ritualne preporuke.

Filozofi su raspravljali o snovima i božanskim signalima.

Čovek nije morao birati:

ili verujem lekaru,

ili verujem amajliji.

Mogao je koristiti oboje.

Ako dete ima visoku temperaturu, roditelj može pozvati lekara.

Dati lek.

I istovremeno mu oko vrata staviti amulet.

Za njega to nije kontradikcija.

To su dva načina borbe protiv iste opasnosti.

Najranjiviji su imali najviše razloga da traže natprirodnu zaštitu

Na viminacijumskim nekropolama mnogi amuleti pronađeni su upravo uz:

decu;

mlade osobe;

žene.

Zašto?

Zato što su upravo oni u antičkom društvu bili posebno izloženi zdravstvenim rizicima.

Smrtnost dece bila je veoma visoka.

Jedna analiza grobalja Viminacijuma navodi dečju smrtnost od približno četvrtine ili više ukupnog uzorka, uz različite vrednosti zavisno od nekropole i perioda.

Za roditelja u takvom svetu dete nije bilo zaštićeno modernim antibioticima.

Vakcinama.

Intenzivnom negom.

Savremenom hirurgijom.

Ako se razboli, mogućnosti su ograničene.

Zato amajlija nije morala biti praznoverna zabava.

Za osobu koja je nosi predstavljala je još jedan sloj zaštite.

Malo dete i jedanaest kolona natprirodnih imena

Upravo zato je nalaz iz groba četvorogodišnjeg deteta toliko emotivno snažan.

Ne znamo tačnu priču porodice.

Ne treba je izmišljati.

Ali možemo znati nešto osnovno.

Neko se potrudio da nabavi ili napravi predmet od zlata.

Neko je na njega urezao složen magijski tekst.

Neko ga je stavio u zaštitnu kapsulu.

Neko je taj predmet povezao sa detetom.

To zahteva nameru.

Rad.

Novac.

Verovanje.

Možda je amulet nošen još za života.

Ako jeste, moguće je da je bio pokušaj zaštite od bolesti.

Ako je položen tek prilikom sahrane, mogao je imati drugu funkciju – zaštitu duše nakon smrti.

Stručna literatura o jednoj od viminacijumskih lamela govori upravo o imenima božanstava koja treba da štite vlasnika „tokom života i nakon smrti“, uključujući manje poznata božanstva aramejskog, hebrejskog, feničanskog i egipatskog religijskog sveta.

Da li je pokojnik trebalo da odnese poruku na drugi svet?

Tu dolazimo do najdramatičnijeg tumačenja.

Antićki magijski tekstovi ponekad su namerno polagani u grobove.

Zašto?

Jedna ideja jeste da mrtva osoba može postati posrednik između živih i podzemnih sila.

Mrtvi su već prešli granicu.

Oni su „bliži“ bogovima podzemlja, duhovima i demonima nego živi.

Ako želite da određena poruka stigne natprirodnom adresatu, grob je logično mesto.

U popularnim izveštajima o viminacijumskim nalazima iz 2016. arheolozi su upravo objašnjavali verovanje da pokojnik može preneti želju odgovarajućem božanstvu ili demonu.

Ali treba razlikovati dve stvari.

Amulet koji pokojnik nosi radi sopstvene zaštite.

I kletvu koju živa osoba namerno stavlja u tuđi grob kako bi mrtvog koristila kao „kurira“.

Oba fenomena postoje u rimskoj magijskoj kulturi.

Nije svaki predmet iz groba automatski drugi slučaj.

Zašto su posebno zanimljivi ljudi koji su umrli prerano ili nasilno?

U antičkoj magiji postojala je ideja o takozvanim nemirnim mrtvima.

Posebno ljudima koji nisu završili očekivani životni ciklus.

Deca.

Mladi.

Žrtve ubistva.

Ljudi umrli nasilno.

Njihove duše, prema nekim verovanjima, nisu odmah pronalazile mir.

Zbog toga su mogle biti posmatrane kao posebno efikasni posrednici u magijskim ritualima.

To nama danas zvuči mračno.

Ali u svetu gde je smrt bila svakodnevno mnogo prisutnija, odnos prema mrtvima bio je drugačiji.

Groblje nije bilo samo mesto tuge.

Moglo je biti i prostor kontakta sa silama podzemlja.

Olovo, srebro i zlato nisu bili slučajan izbor

Zašto su neke magijske poruke pisane na olovu, a druge na zlatu?

Materijal je mogao imati značenje.

Olovo je:

teško;

hladno;

tamno;

lako se u njega urezuje;

relativno dostupno.

Zato je idealno za kletvu kojom želite nešto da „vežete“, usporite ili simbolički povučete prema svetu mrtvih.

Zlato je potpuno drugačije.

Ne rđa.

Sjajno je.

Dragoceno.

Povezivano sa Suncem, božanskim i nepropadljivošću.

Zato nije iznenađujuće što se zlatne lamele često povezuju sa zaštitnim tekstovima.

Srebro takođe poseduje posebnu vrednost i simboliku.

Viminacijumski nalazi stoga nisu samo različite verzije istog predmeta.

Izbor metala može biti deo same magijske logike.

Kako su izrađivani ti minijaturni svici?

Zamislimo zlatara ili drugog stručnog zanatliju.

Potrebno je napraviti izuzetno tanak list metala.

Nekoliko centimetara širok.

Zatim neko veoma precizno urezuje znakove.

Slova mogu biti sitna.

Tekst složen.

Na kraju se lamela pažljivo savija ili uvija.

Stavlja u malu metalnu kapsulu.

Kapsula ima elemente za kačenje.

Može se nositi oko vrata.

Sve to govori da postoji čitava proizvodna mreža.

Neko izrađuje metal.

Neko poznaje magijske formule.

Neko naručuje predmet.

Možda ista osoba radi više poslova.

Možda postoji specijalista.

Ne znamo.

Ali teško je zamisliti da su svi ovakvi predmeti nastajali spontano kod kuće.

Da li je postojao „čarobnjak Viminacijuma“?

To bi bio odličan naslov za roman.

Za istoriju – nemamo dokaz.

Ali u Rimskom carstvu postojali su ljudi koji su nudili različite usluge povezane sa divinacijom, astrologijom, magijom i ritualima.

Neki su bili sveštenici.

Drugi putujući stručnjaci.

Treći ljudi koji su posedovali zbirke magijskih recepata.

Sačuvani grčko-egipatski magijski papirusi pokazuju veoma složen svet ritualnih uputstava.

Kako prizvati određenu silu.

Koju formulu izgovoriti.

Koje ime zapisati.

Koji predmet koristiti.

Koje vreme izabrati.

To ne znači da je konkretan viminacijumski amulet napravljen prema danas sačuvanom papirusu.

Ali pokazuje da je postojala stručna tradicija.

Magijski priručnici izgledali su gotovo kao recepti

Danas kažemo:

uzmite određenu količinu leka;

pomešajte;

primenjujte dva puta dnevno.

Antićki magijski recept mogao je imati sličnu strukturu, ali potpuno drugačiji sadržaj.

Uzmi određeni materijal.

Napiši određena imena.

Izgovori formulu.

Postavi predmet na određeno mesto.

Obrati se određenom božanstvu.

Ponovi reč određeni broj puta.

Za ljude koji su to praktikovali, preciznost je bila važna.

Ako ritual ne uspe, možda formula nije pravilno izvedena.

Možda je pogrešno napisano božansko ime.

Možda je korišćen pogrešan trenutak.

Magija nije doživljavana nužno kao nasumična mašta.

Imala je sopstveni sistem pravila.

Zašto neka imena više niko ne može pouzdano prevesti?

Zato što su putovala kroz vekove i jezike.

Zamislimo jednu formulu koja nastaje u Egiptu.

Zapisana je na grčkom.

Sadrži ime hebrejskog porekla.

Zatim je prepisuje osoba koja ne govori hebrejski.

Ona pokušava da zapiše zvuk.

Sledeći prepisivač kopira njen tekst.

Jedno slovo promeni.

Posle dve stotine godina formula stiže na Balkan.

Reč koju proučava savremeni lingvista možda je prošla kroz pet jezika i deset pogrešnih prepisivanja.

Zato pitanje „šta tačno znači?“ ponekad nema odgovor.

Možda značenje nije bilo potpuno jasno ni Rimljaninu koji ju je koristio.

Ali upravo je njena tajanstvenost mogla povećavati moć.

Nerazumljiva reč može zvučati moćnije od razumljive

Zamislite da živite u Viminacijumu i govorite latinski ili grčki.

Ako vam neko kaže:

„Neka te bog zaštiti“,

razumete.

Ali ako sveštenik ili mag izgovori niz neobičnih drevnih imena koja nikada niste čuli, cela stvar može izgledati mnogo moćnije.

Strani jezik stvara autoritet.

I danas to vidimo u ritualima.

Latinski u staroj crkvenoj tradiciji.

Drevne formule.

Arhaične reči.

Čak i kada učesnik ne razume svaki slog, zvuk nosi težinu.

U rimskoj magiji to je moglo biti namerno.

A onda postoje simboli koji uopšte nisu slova

Na nekim lamelama iz Viminacijuma nisu urezane samo reči.

Postoje i takozvani charakteres – magijski znaci nepoznatog ili posebnog značenja.

Jedna srebrna lamela iz groba G-5754, datovana oko 350. godine, bila je prekrivena takvim simbolima.

Bila je savijena i smeštena u bronzanu kapsulu, zajedno sa još jednom, zlatnom lamelom. Stručni katalog Viminacijuma opisuje obe pločice kao pravougaone listiće od svega nekoliko centimetara, sa nizovima magijskih znakova čije značenje nije poznato.

Kako prevesti simbol koji nije reč?

Ne možete.

Možete tražiti paralelu.

Upoređivati ga sa drugim magijskim tekstovima.

Proučavati astrološke simbole.

Verske oznake.

Ali nekad ostaje samo znak.

Osoba koja ga je napravila znala je – ili je verovala da zna – šta znači.

Mi više ne znamo.

To je možda najčistija poruka iz antičkog sveta koju smo izgubili

Zamislimo koliko je neobično.

Predmet je preživeo.

Metal nije istrulio.

Grob je pronađen.

Kapsula otvorena.

Svitak razvijen.

Znaci su pred nama.

Dakle, fizička poruka je stigla do svog budućeg čitaoca.

Ali jezik se izgubio.

Čovek pre 1.700 godina uspešno je poslao poruku kroz vreme.

Mi je vidimo.

A ipak je ne razumemo.

Teško je pronaći bolju definiciju arheološke misterije.

Ko je sahranjen sa lamelama?

Različiti nalazi dolaze iz različitih grobova.

Jedna posebno važna lamela povezana je sa četvorogodišnjim detetom.

Drugi amuleti i kapsule pronađeni su u grobovima mladih osoba i žena.

Viminacijum je po tome posebno vredan zato što su mnogi predmeti pronađeni u pouzdanim arheološkim kontekstima.

To znači da stručnjaci ne znaju samo:

„Ovaj amulet je negde iz Srbije.“

Znaju:

u kojem grobu;

uz koju osobu;

sa kojim drugim predmetima;

iz kojeg perioda.

Upravo takav kontekst omogućava da magija prestane biti zbirka egzotičnih predmeta i postane deo života konkretnog društva.

Zašto su žene posebno često povezane sa zaštitnim amuletima?

Rimski život za žene nosio je specifične zdravstvene rizike.

Trudnoća.

Porođaj.

Komplikacije posle porođaja.

Infekcije.

Visoka smrtnost dece.

Zaštita majke i deteta zbog toga je imala ogromnu društvenu vrednost.

Amuleti su često bili povezani upravo sa reproduktivnim zdravljem, zaštitom od uroka i bolestima.

To ne znači da su samo žene verovale u magiju.

Ali arheološki obrazac pokazuje da su određene vrste zaštitnih predmeta naročito povezivane sa ženama i decom.

Na viminacijumskim nekropolama pronađeni su i antropomorfni privesci od ćilibara i gagata, materijala kojima su pripisivana zaštitna svojstva.

„Urokljivo oko“ nije bilo bezazlen folklor

Danas neko možda nosi plavo oko kao suvenir.

U antičkom svetu strah od zlog pogleda mogao je biti potpuno ozbiljan.

Ideja je jednostavna:

nečija zavist ili negativna sila može vam doneti bolest, nesreću ili smrt.

Posebno ranjivi su:

deca;

lepi ljudi;

uspešni ljudi;

mlade majke;

oni koji izazivaju tuđu zavist.

Zato su Rimljani koristili čitav arsenal zaštite.

Priveske.

Zvona.

Životinjske zube.

Falusne simbole.

Polumesece.

Ćilibar.

Gagat.

Magijske tekstove.

Sa današnje tačke gledišta to je praznoverje.

Sa njihove tačke gledišta – preventivna zaštita.

Zvuči čudno, ali ni savremeni čovek nije toliko drugačiji

Čak i danas ljudi:

kucaju u drvo;

nose amajlije;

čuvaju „srećni“ predmet;

izbegavaju određene brojeve;

čitaju horoskop;

stavljaju detetu crveni konac;

veruju da određeni predmet donosi sreću.

Razlika nije u tome što je moderni čovek potpuno prestao da veruje u simboličku zaštitu.

Razlika je što je moderna medicina razvila vrlo efikasna sredstva protiv mnogih bolesti koje su Rimljanima izgledale kao delo nevidljivih sila.

Ako vam dete dobije bakterijsku infekciju, danas postoji antibiotik kada je medicinski indikovan.

Rimljanin nema pojma šta je bakterija.

Vidi samo:

dete je juče bilo zdravo;

danas ima temperaturu;

sutra možda umire.

U takvom svetu ideja da nevidljiva sila napada čoveka ne zvuči toliko nerazumno.

Medicina i magija nisu imale jasnu granicu

Rimska medicina bila je ozbiljno razvijena.

Postojali su lekari.

Hirurški instrumenti.

Farmakološki preparati.

Znanje o anatomiji bilo je ograničeno, ali realno.

Postojale su procedure za lečenje rana, očnih bolesti, preloma i brojnih drugih problema.

Ali to nije značilo da je magija nestala.

Čovek može otići lekaru.

I nositi amulet.

Lekar može prepisati preparat.

A porodica istovremeno prinesti žrtvu bogu.

Naša moderna podela:

„nauka ili sujeverje“

nije nužno bila njihova podela.

Čak su i neki medicinski autoriteti prihvatali određene amajlije

Plinije Stariji u svojoj Prirodnoj istoriji beleži ogroman broj preparata i verovanja koje bismo danas različito klasifikovali.

Neki imaju realnu farmakološku osnovu.

Drugi su potpuno magijski.

Neke i sam kritikuje.

Ali njihov ulazak u takvo enciklopedijsko delo pokazuje koliko su granice bile porozne.

Viminacijumski nalazi zato nisu dokaz nekakvog tajnog podzemnog kulta.

Oni su deo svakodnevnog rimskog sveta.

Da li su hrišćani koristili magijske amulete?

Ovde priča postaje još komplikovanija.

Neki viminacijumski nalazi pripadaju vremenu III i IV veka.

To je epoha ogromnih religijskih promena.

Hrišćanstvo se širi.

Početkom IV veka prestaju veliki državni progoni.

Do kraja veka hrišćanstvo postaje dominantna religijska sila Carstva.

Da li su svi ljudi koji su prihvatili hrišćanstvo odmah prestali da nose amajlije?

Ne.

Religijske navike ne nestaju preko noći.

Osoba se može identifikovati kao hrišćanin, a i dalje koristiti običaj koji porodica praktikuje generacijama.

Upravo kasnoantički period pokazuje neverovatno mešanje:

hrišćanskih simbola;

starijih paganskih ideja;

jevrejskih magijskih formula;

astrologije;

tradicionalne zaštitne magije.

Jedan drugi nalaz iz Viminacijuma pokazuje koliko je granica bila zamršena

Godine 2020. u javnosti je veliku pažnju privukao srebrni listić pronađen u vezi sa sahranom devojčice u olovnom sarkofagu.

Na njemu se nalazio niz grčkih slova i tajanstvenih znakova.

Miomir Korać tada je izneo mogućnost da se jedan deo može čitati kao „Hris“ odnosno povezati sa Hristom, ali je istovremeno naglasio da je za zaključak prerano i da analiza mora biti potvrđena. Predmet je opisan kao profilaktička lamela, odnosno magijski tekst čija je svrha zaštita nosioca.

Bez obzira na konačno čitanje konkretnog natpisa, takav predmet pokazuje koliko je kasnoantički svet bio složen.

Hrišćansko.

Magijsko.

Grčko.

Istočno.

Rimsko.

Sve može postojati u nekoliko centimetara srebra.

Ljudi nisu menjali veru kao što danas menjamo aplikaciju

Kada nova religija postane dominantna, stari običaji ne nestaju sledećeg jutra.

Generacije ljudi nastavljaju da rade ono što su učili od roditelja.

Praznik dobije novo značenje.

Stari simbol bude drugačije protumačen.

Amulet ostane oko vrata.

Formula se promeni.

Ime starog božanstva zameni se imenom anđela ili svetitelja.

Zbog toga arheologija često nalazi „nečiste“ kategorije.

Predmet nije stoprocentno paganski.

Nije stoprocentno hrišćanski.

Pripada čoveku koji živi između svetova.

Zašto je Viminacijum idealno mesto za takve mešavine?

Zato što je bio vojni grad.

Vojnik je možda najbolji prenosilac religijskih ideja u Rimskom carstvu.

Danas služi na Dunavu.

Pre pet godina bio je u Siriji.

Njegov komandant dolazi iz Italije.

Drug iz jedinice iz Trakije.

Drugi iz Male Azije.

Lokalna žena iz Mezije.

Trgovac iz Grčke.

U jednom gradu susreću se tradicije koje bi inače bile udaljene hiljadama kilometara.

Kada takvi ljudi osnuju porodice, dobijate potpuno novu kulturnu mešavinu.

Magijske lamele savršeni su proizvodi tog sveta.

Šta je zapravo pisalo na svicima?

Ne možemo dati jedan prevod jer ne postoji jedan tekst.

Viminacijumske lamele nisu sve iste.

Na jednoj postoje imena božanstava i natprirodnih bića.

Na drugim postoje magijski karakteri.

Pojedini tekstovi još nisu potpuno razjašnjeni.

I zato treba biti veoma skeptičan prema internet naslovima poput:

„Naučnici konačno preveli drevnu demonsku poruku iz Srbije.“

Nisu.

Veliki deo značenja ostaje nejasan.

Neke reči imaju paralele.

Neka imena možemo povezati sa poznatim magijskim tradicijama.

Ali čitavu poruku ponekad ne možemo pretvoriti u jasnu rečenicu.

Da li piše: „Prokuni mog neprijatelja“?

Za poznate zaštitne lamele iz Viminacijuma – ne možemo tako reći.

U medijskim izveštajima o nalazima 2016. objašnjavano je da su antičke magijske tablice širom Carstva mogle sadržati vrlo različite zahteve, uključujući ljubavne čini i kletve. To je tačno za širi fenomen.

Ali stručni radovi o konkretnim zlatnim i srebrnim viminacijumskim amuletima sve snažnije naglašavaju njihovu zaštitnu funkciju.

Dakle, najtačnije bi bilo reći:

Viminacijum je dao dokaze magijskih tekstova i zaziva natprirodnih bića.

Neki pripadaju svetu zaštitnih amuleta.

Širi rimski svet poznaje i kletve.

Ali ne smemo automatski spojiti te dve kategorije.

Zašto je onda „demon“ toliko dobar naslov?

Zato što su imena natprirodnih bića zaista tamo.

Ali prava istorija je zanimljivija od senzacije.

Zamislimo dete koje nosi amulet sa imenima demonskih i božanskih sila.

Danas bi neko rekao:

„Zašto bi roditelj stavio detetu ime demona?“

Ali možda upravo zato što veruje da to ime štiti od drugog demona.

Ili zato što prizvano biće ima zaštitnu funkciju.

Ili zato što je magijska formula trebalo da uspostavi autoritet nad natprirodnim silama.

Religijski svet antike nije jednostavna borba Boga i đavola.

Postoji čitava hijerarhija bića.

Koliko su Rimljani bili uplašeni od smrti?

Verovatno ne na način koji možemo lako izmeriti.

Ali grobovi Viminacijuma pokazuju koliko je pažnje ulagano u prelazak iz života u smrt.

Pokojnici dobijaju:

novac;

nakit;

posude;

lične predmete;

amulete;

ponekad hranu ili piće;

predmete povezane sa identitetom.

Neke stvari verovatno služe pokojniku.

Druge živima koji izvode ritual.

Treće imaju simbolično značenje koje smo izgubili.

Magijska lamela u takvom kontekstu nije čudni dodatak.

Ona pripada pitanju:

šta ako smrt nije kraj i čoveku je potrebna zaštita i nakon nje?

Mrtvi čovek možda je bio ranjiviji nego živ

U mnogim antičkim verovanjima put duše posle smrti nije automatski i bezbedan.

Postoje granice.

Čuvari.

Sudovi.

Podzemna božanstva.

Opasne sile.

Zaborav.

Zbog toga su se u različitim grčkim i rimskim tradicijama mrtvima davali tekstovi i predmeti sa uputstvima ili zaštitom.

Čuvene orfičke zlatne pločice iz grčkog sveta, na primer, sadrže tekstove povezane sa putovanjem duše kroz zagrobni svet.

Viminacijumske lamele nisu isto što i orfičke pločice.

Ali pripadaju široj ljudskoj ideji:

mrtvom čoveku možda treba nešto što će mu pomoći tamo gde ide.

Zlato tada postaje više od bogatstva

Zašto potrošiti zlato na predmet koji se zatvara u grob i više ga niko neće videti?

Upravo zato što predmet nije napravljen da bi ga ljudi gledali.

Njegova vrednost namenjena je drugom svetu.

Ako neko stavi zlato u grob, zna da ga više neće koristiti.

To je žrtva.

Pokazuje koliko ozbiljno veruje u svrhu predmeta.

Ne mora biti veliko bogatstvo – lamela je izuzetno tanka.

Ali simbolička vrednost zlata ogromna je.

Da li su grobove kasnije pljačkali upravo zbog zlata?

Mnoge rimske grobnice širom Carstva opljačkane su još u antici.

Ljudi su znali da bogatiji pokojnici mogu imati dragocenosti.

Ali sićušna lamela skrivena u kapsuli nije isto što i veliki zlatni nakit.

Nekad predmet može preživeti upravo zato što pljačkaš nije shvatio šta drži.

Ili zato što grob nikada nije otvoren.

Sreća arheologije sastoji se od hiljada takvih slučajnosti.

Da je kapsula nestala pre 1.500 godina, danas ne bismo imali ovu priču.

Koliko još nepročitanih poruka leži kod Kostolca?

To niko ne zna.

Viminacijum je ogroman.

Istražene su hiljade grobova, ali čitav arheološki prostor nije iscrpljen.

Stručna literatura navodi gotovo 13.000 istraženih grobova i više od 18.000 artefakata u kontekstu određenih viminacijumskih studija, što pokazuje neverovatne razmere materijala.

Svaka nova nekropola može doneti drugačiji predmet.

A zbog zaštitnih istraživanja povezanih sa rudarskim radovima, arheologija Viminacijuma često doslovno prati pomeranje savremenog pejzaža.

Možda još jedna kapsula leži nekoliko metara dalje.

Možda će sadržati tekst koji ćemo moći potpuno da prevedemo.

Možda će biti još misteriozniji.

Najneverovatnije je što su poruke toliko dugo ostale zatvorene

Zamislimo metalnu kapsulu.

Neko je zatvara oko 250. ili 350. godine.

Rimsko carstvo još postoji.

Konstantin možda još nije rođen ili njegova dinastija tek menja svet, zavisno od konkretnog predmeta.

Viminacijum je živ grad.

Dunavska granica funkcioniše.

Neko savija listić.

Stavlja ga unutra.

Kapsula odlazi u grob.

Zemlja je zatvara.

Prolaze vekovi.

Viminacijum propada.

Dolaze Huni.

Vizantija.

Sloveni.

Srednji vek.

Osmanlije.

Moderna Srbija.

Industrija.

Rudnici.

I posle više od hiljadu i po godina ljudska ruka ponovo otvara kapsulu.

To je gotovo nezamisliva vremenska veza.

Prvi čovek koji je otvorio svitak posle 1.600 godina možda nije razumeo ni jednu reč

I to je savršena ironija.

Rimljanin je pažljivo napravio poruku.

Nadao se da će je natprirodne sile razumeti.

Poruka je preživela Carstvo.

A mi, sa računarima, laboratorijama i svim znanjem moderne nauke, gledamo je i kažemo:

ne znamo potpuno šta znači.

Možda se nikada neće prevesti.

Jer nije dovoljno imati slova.

Moramo imati kulturni kod.

A kod je delimično izgubljen.

Kako arheolozi uopšte čitaju tako tanke listiće?

Vrlo pažljivo.

Zlato i srebro mogu opstati dugo, ali veoma tanak lim može biti izuzetno krhak.

Ako ga neoprezno razvijete, može pući.

Zato se predmet:

fotografiše;

snima pod različitim osvetljenjem;

uvećava;

analizira;

konzervira.

Danas 3D mikroskopija i digitalna obrada mogu pomoći da se vidi veoma plitak urez.

Različiti uglovi svetlosti mogu otkriti znak koji golim okom izgleda kao ogrebotina.

Tek tada epigrafičar pokušava da utvrdi:

slovo;

simbol;

redosled znakova.

Zatim lingvista i istoričar religije pokušavaju da pronađu paralele.

Jedan mali predmet može zato zahtevati rad čitavog tima.

Zašto ih jednostavno ne odmotamo i pročitamo?

Zato što arheologija nije otvaranje čokoladice.

Ako predmet postoji 1.700 godina, svaki milimetar predstavlja original.

Jedan pogrešan pokret može uništiti reč koja se više nikada neće vratiti.

Zbog toga konzervator često odlučuje kako i koliko predmet može biti otvoren.

Ponekad moderna tehnologija omogućava uvid bez potpunog fizičkog razvijanja.

Buduće tehnologije možda će moći još više.

Zato je ponekad bolje ne pokušati sve danas.

„Ne znamo“ je važan deo arheologije

Popularni tekstovi često imaju problem sa tom rečenicom.

Žele konačan odgovor.

„Ovo je kletva.“

„Ovo je demon.“

„Ovo je hrišćanski tekst.“

„Ovo je ljubavna magija.“

Ali pravi odgovor često glasi:

ne znamo još.

I to ne čini nalaz manje zanimljivim.

Naprotiv.

Imamo predmet čiju funkciju delimično razumemo.

Znamo njegov kontekst.

Znamo tradiciju kojoj pripada.

Ali nekoliko reči i znakova još prkosi tumačenju.

To je prava misterija.

Kako bi izgledala jedna takva magijska radionica?

Ne možemo je rekonstruisati sa sigurnošću, ali možemo zamisliti moguće elemente na osnovu šire rimske tradicije.

Mala prostorija.

Komadi metala.

Alat za graviranje.

Papirus ili drugi tekst sa formulama.

Čovek ili žena dolaze sa problemom.

Bolesno dete.

Ljubavni problem.

Strah od neprijatelja.

Loš san.

Neko ih je urekao.

Specijalista pita šta žele.

Bira formulu.

Urezuje imena.

Savija listić.

Zatvara ga u kapsulu.

Kaže kako da se nosi.

Možda traži određeni ritual.

To nije dokazani prizor iz Viminacijuma.

Ali širi antički magijski izvori pokazuju da su takve usluge postojale.

Koliko je koštao jedan zlatni magijski svitak?

Ne znamo.

Ali sama količina zlata mogla je biti mala jer je folija veoma tanka.

Najveći trošak možda nije ni bio materijal.

Moglo se plaćati:

znanje formule;

izrada;

ritual;

reputacija osobe koja ga pravi.

Baš kao danas – mali predmet može imati malu materijalnu vrednost, ali visoku cenu zbog onoga što mu ljudi pripisuju.

Da li je neko prodavao lažne amulete?

Gotovo sigurno je u svetu sa magijskim tržištem postojala mogućnost prevare.

Ali arheologija to teško dokazuje.

Ako vam neko proda amulet uz obećanje da štiti od bolesti i dete ipak umre, da li je amulet „lažan“?

Možda je porodica verovala da je ritual pogrešno izveden.

Možda je sila bila jača.

Možda se sudbina nije mogla promeniti.

Magijski sistemi imaju načine da objasne neuspeh.

Zato mogu dugo opstajati.

A šta je sa ljubavnim činima?

One su veoma dobro poznate u antičkom svetu.

Postoje magijski tekstovi čiji je cilj da određena osoba:

ne spava;

ne jede;

ne misli ni na koga drugog;

dođe onome ko izvodi ritual;

bude „vezana“ ljubavlju.

Takvi tekstovi nama danas mogu izgledati romantično.

U stvari, često su izrazito kontrolisajući i agresivni.

Antićka ljubavna magija nije nužno „da se zaljubi u mene“.

Može biti:

„neka ne može da pronađe mir dok mi ne dođe“.

To je jedan od razloga zbog kojih se koristi termin „binding magic“ – magija vezivanja.

Ali opet: ne treba takve poznate tekstove automatski pripisati svakom zlatnom svitku Viminacijuma.

A kletve protiv sudskih protivnika?

I to je poznata praksa u Rimskom carstvu.

Ako vas neko tuži, mogli biste pokušati da magijski „vežete“ njegov jezik.

Da ne može dobro govoriti pred sudijom.

Da zaboravi argument.

Da svedok pogreši.

Slične tablice nalazimo širom antičkog sveta.

Postoje čak i kletve povezane sa trkama dvokolica.

Navijač želi da protivnički vozač izgubi.

Konj se saplete.

Vozilo se slomi.

Danas ljudi psuju sudiju na stadionu.

Antički navijač mogao je napisati kletvu i zakopati je.

Neke ljudske navike očigledno nisu toliko nove.

Magija je bila sredstvo nemoćnog čoveka

Tu se krije možda najvažnije objašnjenje.

Kada možete rešiti problem normalnim putem, magija vam možda nije potrebna.

Ali šta ako ne možete?

Volite nekoga ko vas ne želi.

Sudite se sa moćnijim čovekom.

Dete vam umire, a lekar ne može pomoći.

Trgovac ste i plašite se krađe.

Putujete u nepoznato.

Imate neprijatelja.

Ne razumete zašto ste bolesni.

Magija nudi iluziju – ili za njih stvarni osećaj – kontrole.

Kaže:

ne moraš samo čekati.

Možeš nešto učiniti.

Napiši ime.

Nosi predmet.

Izgovori formulu.

Pozovi silu.

Upravo zato je magija toliko uporna u ljudskoj istoriji.

Viminacijumski svici zapravo govore više o strahu nego o demonima

To je možda suština celog nalaza.

Kada gledamo zlatni svitak, najlakše je videti egzotiku.

Demone.

Čini.

Misteriozne simbole.

Ali iza njega je ljudski problem.

Neko je bio uplašen.

Za dete.

Za sebe.

Za život posle smrti.

Za bolest.

Za neprijatelja.

Za nešto što nije mogao kontrolisati.

Zato je tražio pomoć u svetu natprirodnog.

I tu ljudi Viminacijuma odjednom više nisu daleki Rimljani.

Postaju veoma poznati.

Dete je umrlo – amulet je ostao

To je najsuroviji deo priče.

Ako je određeni zaštitni amulet nošen da spreči bolest ili smrt, a zatim pronađen u grobu deteta, znamo da zaštita – u fizičkom svetu – nije uspela.

Ali porodica ga nije odbacila.

Mogla je da ga ostavi uz dete.

Zašto?

Možda zato što verovanje nije završilo smrću.

Ako ga amulet nije sačuvao ovde, možda će ga čuvati tamo.

To je jedna od mogućih interpretacija koja nam omogućava da razumemo emotivnu snagu predmeta.

Ne dokazujemo šta je roditelj mislio.

Ali znamo da je predmet ostao sa pokojnikom.

Da li je Viminacijum bio posebno „magijski“ grad?

Verovatno ne više nego mnogi veliki rimski centri.

Razlika je u očuvanosti i razmerama istraživanja.

Kada istražite ogroman broj grobova, dobijate mnogo bolju statističku sliku života.

Magija koja bi na drugom lokalitetu ostala potpuno nevidljiva ovde se pojavljuje kroz:

lamele;

kapsule;

antropomorfne amulete;

ogrlice;

priveske;

materijale kojima su pripisivana zaštitna svojstva.

Viminacijum nam možda ne pokazuje čudniji grad.

Pokazuje nam normalan rimski grad bolje nego drugi lokaliteti.

To je mnogo zanimljiviji zaključak

Jer znači da magija nije marginalna devijacija.

Nije nešto što radi pet tajnih čarobnjaka u mračnoj ulici.

Ona je ugrađena u svakodnevicu.

Majka detetu stavlja ogrlicu.

Pokojnik dobija amulet.

Neko nosi ćilibar.

Drugi magijski simbol.

Takvi predmeti postoje u običnim grobovima.

To je popularna religioznost.

Svet običnog čoveka.

Šta bi zvanični rimski sveštenik mislio o tome?

Zavisilo bi od rituala.

Rimska država nije zabranjivala sve što bismo danas nazvali magijom na isti način.

Postojala je razlika između prihvatljive religijske prakse, proricanja pod kontrolom institucija i određenih privatnih magijskih rituala koje je država mogla smatrati opasnim.

Posebno su problematične bile prakse koje su navodno mogle ugroziti vladara.

Ako neko pokušava da sazna datum careve smrti, to više nije bezazlena astrologija.

To postaje politika.

Ako se magija koristi protiv drugog čoveka, takođe može izazvati pravni problem.

Ali zaštitna amajlija oko detetovog vrata verovatno nije bila prioritet rimske policije.

Carevi su se plašili magije isto koliko i obični ljudi

Rimska istorija prepuna je optužbi za:

trovanje;

vradžbine;

astrologiju;

nedozvoljeno proricanje.

Carevi su ponekad proterivali astrologe iz Rima.

A zatim ih sami konsultovali.

Zašto?

Zato što onaj ko može navodno predvideti budućnost poseduje političku moć.

Ako astrolog kaže:

„Car će umreti sledeće godine“,

to može postati samoispunjavajuća politička pretnja.

Magija je zato istovremeno privatna nada i pitanje državne bezbednosti.

Koliko je hrišćanstvo promenilo sve ovo?

Mnogo.

Ali ne odmah.

Hrišćanski autori snažno osuđuju određene magijske prakse.

Demoni dobijaju sve negativnije značenje.

Paganizam se potiskuje.

Ali običaji imaju dug život.

Mnogi zaštitni rituali prežive tako što se transformišu.

Umesto paganskog imena koristi se hrišćanska formula.

Umesto starog božanstva svetitelj.

Predmet možda ostane isti.

To je jedan od razloga zbog kojih kasnoantički amuleti mogu biti toliko komplikovani za tumačenje.

Jedan mali predmet može sadržati ceo raspad starog sveta

Zamislimo lamelu iz IV veka.

Rimska država još postoji.

Paganska tradicija stara vekovima još je živa.

Hrišćanstvo ubrzano raste.

Jevrejske magijske formule cirkulišu.

Egipatska božanstva poznata su širom Carstva.

Grčki jezik koristi se za magijske tekstove.

Lokalni čovek živi u Meziji.

Sve se nalazi na jednom malom listu srebra.

To je skoro neverovatna koncentracija istorije.

A onda Viminacijum biva uništen

Grad će u V veku pretrpeti teške udare tokom velikih seoba.

Huni i drugi događaji menjaju dunavski svet.

Kasnije će Vizantija pokušavati da obnovi utvrđenja.

Ali veliki rimski Viminacijum više nikada neće biti ono što je bio.

Kuće nestaju.

Ulice zatrpava zemlja.

Groblja se zaboravljaju.

Jezici se menjaju.

Religije se menjaju.

Ali zlato i srebro ostaju.

Čekaju.

Poruka je preživela pošiljaoca, primaoca i čitavo carstvo

To je možda najčudnija misao.

Osoba koja je zapisala magijsku formulu umrla je pre više od milenijuma.

Osoba kojoj je amulet pripadao takođe.

Ako je poruka bila namenjena nekom božanstvu ili demonu – ne možemo znati šta je Rimljanin mislio da se s njom dogodilo.

Rimsko carstvo koje je stvorilo kulturni svet tog predmeta odavno je nestalo.

A sama poruka još postoji.

Možemo je držati pod mikroskopom.

Fotografisati.

Analizirati.

Ali možda nikada nećemo znati njeno potpuno značenje.

Da li je to najveća tajna svitaka?

Možda nije sadržaj.

Možda je najveća tajna koliko ozbiljno je neko verovao u njih.

Dovoljno da koristi zlato.

Dovoljno da ih nosi.

Dovoljno da ih položi uz dete.

Dovoljno da ih odnese u grob.

Danas ih gledamo kao arheološke predmete.

Za njega nisu bili artefakti.

Bili su aktivna sredstva zaštite.

Ne smemo im se smejati

Lako je.

„Rimljani su verovali da komadić zlata sa čudnim rečima može zaustaviti bolest.“

Ali zamislimo svet bez mikrobiologije.

Čovek ne zna da virus postoji.

Ne zna za bakteriju.

Ne zna za genetsku bolest.

Ne zna za mnoge uzroke smrti.

Vidi samo posledicu.

Ako medicina nema odgovor, čovek traži drugi.

I danas ljudi rade isto kada se suoče sa bolešću koju medicina teško leči.

Traže alternativu.

Čudotvorni preparat.

Ritual.

Proroka.

Internet savet.

Ljudska potreba za kontrolom ne nestaje sa tehnologijom.

Zato su magijski svici toliko savremeni

Ne zato što treba verovati u njih.

Nego zato što pokazuju istu psihologiju koja postoji i danas.

Kada smo sigurni, racionalnost je laka.

Kada smo očajni, spremni smo da pokušamo još nešto.

„Za svaki slučaj.“

Možda lek pomaže.

Možda amulet.

Možda oba.

Rimljanin iz Viminacijuma nije toliko daleko od nas koliko njegov tajanstveni alfabet sugeriše.

Da li će svici ikada biti potpuno dešifrovani?

Neki delovi možda hoće.

Novi nalazi mogu pružiti paralele.

Može se pronaći gotovo isti tekst u Egiptu, Siriji ili Grčkoj.

Nova digitalna baza može povezati jedan simbol sa drugim primerom.

Bolje fotografije mogu pokazati slovo koje ranije nije bilo vidljivo.

Lingvista može prepoznati deformisanu aramejsku reč.

Ali moguće je i da deo zauvek ostane nerazumljiv.

Ako je pisac koristio namerno izmišljenu magijsku formulu, nema klasičnog „prevoda“.

Ako je simbol predstavljao tajno znanje poznato malom krugu ljudi, a njihova tradicija je nestala – ključ više ne postoji.

I možda je upravo to ono što je pisac želeo

Magijska formula ne treba uvek da bude razumljiva svakome.

Tajna daje moć.

Ako svako zna formulu, ona više nije posebna.

Ako je razume samo inicirani čovek, dobija autoritet.

Moguće je da su neki znaci od početka napravljeni da budu neprozirni običnom posmatraču.

U tom slučaju 1.700 godina kasnije nalazimo se upravo u poziciji za koju je predmet možda i bio dizajniran:

vidimo moćne znake.

Ali ne znamo tajnu.

Viminacijum nam je otvorio privatnu stranu Rimskog carstva

Carski spomenici govore:

ko je vladao.

Natpisi:

ko je bio službenik.

Novac:

ko je bio car.

Vojni logor:

koja je legija bila ovde.

Ali amulet govori nešto drugo.

Čega se običan čovek plašio.

Šta je želeo da zaštiti.

Kome se obraćao kada zvanične institucije više nisu mogle pomoći.

To je istorija emocija.

I možda je upravo zato toliko moćna.

Zaključak: poruke demonima zapravo su poruke o ljudima

Pre približno 1.700 godina neko u Viminacijumu uzeo je veoma tanak komad zlata ili srebra.

Na njegovoj površini pojavila su se slova.

Imena.

Simboli.

Reči koje čak ni danas ne razumemo potpuno.

Listić je zatim savijen.

Smešten u malu metalnu kapsulu.

Možda okačen oko vrata deteta.

Možda nošen kao zaštita od bolesti.

Možda namenjen čuvanju duše nakon smrti.

Možda položen u grob da bi poruka preko pokojnika stigla silama drugog sveta.

Na jednoj lameli nalazila su se imena božanstava i demona povezana sa istočnim delovima Rimskog carstva.

Na drugima znaci čije značenje još nije razjašnjeno.

Neki od tih predmeta završili su uz žene.

Drugi uz decu.

Jedan uz četvorogodišnje dete.

Zato izraz „poruke demonima“ nije potpuno pogrešan.

Ali nije ni cela istina.

Pred nama nisu samo kletve.

Nisu samo mračne vradžbine.

Veliki deo ovog sveta pripada zaštitnoj magiji.

Pokušaju da se bolest odbije.

Da se dete sačuva.

Da se čovek zaštiti od uroka.

Da pokojnik bezbedno prođe kroz svet mrtvih.

Rimljani su živeli u svetu ispunjenom nevidljivim silama.

Bogovima.

Duhovima.

Demonima.

Sudbinom.

Zvezdama.

Lošim pogledima.

Znacima.

Snovima.

Za njih univerzum nije bio mrtva materija.

Sve je moglo nešto da znači.

A kada bi život postao opasan, pokušavali su da pregovaraju sa tim nevidljivim svetom.

Nekada kroz hram.

Nekada molitvom.

Nekada žrtvom.

A nekada sitnim zlatnim svitkom sakrivenim u metalnoj kapsuli.

Danas više ne znamo tačno kako su izgovarali sva imena urezana na tim pločicama.

Ne znamo ko je sastavio pojedine formule.

Ne znamo koliko je plaćen čovek koji ih je urezao.

Ne znamo šta je porodica četvorogodišnjeg deteta očekivala od njegovog amuleta.

Ali možemo biti gotovo sigurni u jedno:

nisu ga stavili tamo bez razloga.

Za nekoga je tih nekoliko centimetara zlata predstavljalo poslednju zaštitu između voljene osobe i sila kojih se najviše plašio.

Zbog toga najveća tajna magijskih svitaka iz Viminacijuma možda nije pitanje:

„Ko su bili demoni čija su imena na njima zapisana?“

Mnogo ljudskije pitanje glasi:

„Od čega je čovek koji je naručio taj svitak toliko želeo da zaštiti osobu koju je voleo?“

Od bolesti?

Od uroka?

Od neprijatelja?

Od smrti?

Ili od onoga za šta je verovao da čoveka čeka nakon smrti?

Posle više od šesnaest vekova odgovor je izgubljen.

Ali poruka nije.

Još je tu.

Na zlatu.

Na srebru.

U grobovima kod Kostolca.

I dok stručnjaci pokušavaju da dešifruju njena neobična imena i simbole, jedan deo poruke već razumemo bez ikakvog prevoda.

Ljudi koji su živeli u Viminacijumu želeli su isto što ljudi žele i danas:

da zaštite sebe i one koje vole od sveta koji ne mogu potpuno da kontrolišu.

Možda zato ti maleni svici nisu samo ostaci rimske magije.

Oni su jedna od najličnijih poruka koje nam je antički svet ikada ostavio.

Mr. D. Tovarišić