Mnogo pre savremenih laboratorija, farmaceutskih kompanija, međunarodnih konvencija i policijskih zaplena, ljudi su već poznavali biljke koje su ublažavale bol, menjale raspoloženje, donosile san ili izazivale neobična iskustva. Opijumski mak, kanabis, koka i različite psihoaktivne biljke pojavljivale su se u medicini, religiji, trgovini i svakodnevnom životu različitih civilizacija. Ono što je u jednom društvu bilo sveti lek, u drugom je postajalo luksuzna roba, a u trećem zabranjena supstanca. Istorija narkotika zato nije samo istorija droge. To je istorija medicine, imperija, ratova, trgovine, ljudske patnje i neprekidne potrage za načinima da se promeni ono što čovek oseća.

Već na početku potrebno je napraviti jedno važno razgraničenje.

Reč „narkotik“ u medicini ima mnogo uže značenje nego u svakodnevnom govoru. Najčešće se odnosi na supstance sa snažnim sedativnim ili analgetskim dejstvom, posebno opioide. U novinskom i svakodnevnom jeziku, međutim, ljudi često pod „narkoticima“ podrazumevaju čitavu grupu psihoaktivnih supstanci – od opijuma i kokaina do kanabisa i halucinogenih biljaka.

Zbog toga je istorijski preciznije govoriti o psihoaktivnim supstancama.

Njihova istorija traje gotovo koliko i sama civilizacija.

I ona pokazuje nešto što je lako zaboraviti:

čovek nije prvo izmislio drogu.

Prvo je pronašao biljku.

Pre laboratorije postojala je priroda

Najstarije zajednice nisu znale šta su alkaloidi, neurotransmiteri ili receptori u mozgu.

Ali znale su da određene biljke izazivaju veoma specifične promene.

Jedna smanjuje bol.

Druga izaziva pospanost.

Treća povećava budnost.

Četvrta menja percepciju.

Takvo znanje verovatno nije nastalo odjednom.

Generacije ljudi posmatrale su prirodu, eksperimentisale sa biljkama i prenosile iskustva dalje.

Problem za savremene arheologe jeste što biljke veoma teško preživljavaju hiljadama godina.

Kamen ostaje.

Keramika ostaje.

Metal može ostati.

Biljni materijal često nestane.

Zbog toga je istoriju psihoaktivnih biljaka mnogo teže rekonstruisati nego istoriju oružja ili građevina.

Savremena hemijska analiza promenila je situaciju.

Arheolozi danas mogu tražiti mikroskopske biljne ostatke i hemijske tragove na predmetima starim vekovima.

I rezultat je sve jasniji:

ljudi su koristili psihoaktivne biljke veoma rano.

Mak koji je promenio medicinu

Među najvažnijim biljkama u toj priči nalazi se opijumski mak, Papaver somniferum.

Postoje nalazi i istorijske rekonstrukcije koje korišćenje biljke povezane sa opijumom pomeraju hiljadama godina u prošlost. Jedan pregled istorije morfina navodi dokaze povezane sa ljudskim korišćenjem opijumskog maka još u šestom milenijumu pre nove ere. (PubMed)

Međutim, ovde treba biti oprezan.

Čuvena tvrdnja koja se često ponavlja na internetu da su Sumeri opijum nazivali „biljkom radosti“ nije toliko čvrsto potvrđena koliko popularna literatura sugeriše.

Istorija droge prepuna je takvih „činjenica“ koje se decenijama ponavljaju, a zatim se ispostavi da je izvor mnogo slabiji nego što se pretpostavljalo.

Ono što znamo mnogo sigurnije jeste da je opijum u antičkom mediteranskom svetu postao važan medicinski preparat.

Grčki prirodnjak Teofrast poznavao je preparate maka, a rimski lekar Dioskorid u I veku nove ere pravio je razliku između različitih proizvoda dobijenih od biljke. (Wikisource)

Za antičkog lekara to nije bila „ilegalna droga“.

Bio je to lek.

Svet bez moderne anestezije

Da bismo razumeli značaj opijuma, potrebno je zamisliti medicinu pre savremenih analgetika.

Operacije.

Teške povrede.

Bolesti.

Porodi.

Zubobolja.

Ratne rane.

Sve je to postojalo, ali moderne anestezije nije bilo.

Čovek koji je mogao da pronađe supstancu sposobnu da ublaži jak bol posedovao je nešto izuzetno vredno.

Zato se opijum širio medicinskim svetom.

Njegova velika prednost bila je upravo ono što će kasnije postati njegov najveći problem:

delovao je snažno.

Ali ljudi nisu znali koliko je aktivne supstance prisutno u određenom preparatu.

Jedna količina biljnog ekstrakta mogla je biti slabija, druga jača.

Standardizacija nije postojala.

Granica između terapije, trovanja i zavisnosti često je bila mnogo manje jasna nego danas.

Grci i Rimljani nisu pravili našu podelu na „lek“ i „drogu“

Savremeni čovek navikao je da zamišlja jasnu granicu.

Sa jedne strane je lek iz apoteke.

Sa druge zabranjena droga.

Antički svet nije funkcionisao tako.

Ista supstanca mogla je biti lek ako je koristio lekar, otrov u drugom kontekstu i sredstvo za opuštanje u trećem.

Ključna pitanja bila su:

ko koristi;

zašto;

koliko;

i sa kakvim posledicama.

Ta dvosmislenost prati istoriju psihoaktivnih supstanci do danas.

Morfijum je jedan od najvažnijih lekova protiv jakog bola u modernoj medicini.

Istovremeno pripada grupi opioida koji mogu izazvati ozbiljnu zavisnost.

Supstanca sama ne može da ispriča celu priču.

Kontekst je presudan.

Kanabis – mnogo više od jedne istorije

Još jedna biljka prati čoveka hiljadama godina.

Kanabis.

Njegova istorija je posebno složena zato što je biljka imala više potpuno različitih namena.

Vlakna su korišćena za izradu tekstila i konopaca.

Seme kao hrana.

Biljka je imala medicinsku ulogu.

A u pojedinim društvima korišćena je i zbog psihoaktivnih svojstava.

To znači da arheolog koji pronađe trag kanabisa ne može automatski zaključiti da je pronašao dokaz „drevnog drogiranja“.

Biljka je mogla biti uzgajana zbog vlakna.

Zbog hrane.

Zbog ulja.

Zbog medicine.

Ili zbog rituala.

Zato je posebno važno otkriće objavljeno 2019. godine.

Hemijska analiza predmeta iz grobnica na području Pamira u Centralnoj Aziji pružila je neke od najranijih direktnih, naučno potvrđenih dokaza ritualizovane upotrebe kanabisa sa izraženim psihoaktivnim svojstvima tokom prvog milenijuma pre nove ere. (DOI)

Drugim rečima, deo ljudi u Centralnoj Aziji nije samo uzgajao biljku kao industrijsku sirovinu.

Koristio ju je i u ritualnom kontekstu.

Droga kao vrata prema nevidljivom svetu

To nas vodi ka jednom od najvažnijih razloga zbog kojih su ljudi kroz istoriju koristili psihoaktivne supstance:

religiji.

Danas religiju i drogu često zamišljamo kao potpuno odvojene pojave.

U mnogim tradicionalnim društvima to nije bilo tako.

Promenjeno stanje svesti moglo je biti interpretirano kao kontakt sa bogovima, precima ili duhovima.

Vizija nije nužno smatrana halucinacijom.

Mogla je biti poruka.

San nije morao biti samo san.

Mogao je biti otkrivenje.

Ritualni specijalista koji je poznavao biljke nije bio „diler“ u savremenom smislu.

Mogao je biti iscelitelj, prorok, sveštenik ili posrednik između zajednice i sveta koji se smatrao nevidljivim.

Zbog toga je veoma pogrešno drevne rituale jednostavno prevesti na savremenu kulturu rekreativne upotrebe droga.

Kontekst je bio potpuno drugačiji.

Amerika je imala sopstvenu istoriju psihoaktivnih biljaka

Dok su Evropa, Afrika i Azija razvijale svoje tradicije, američki kontinent imao je izuzetno bogat svet psihoaktivnih biljaka.

U Mezoamerici su različite kulture poznavale kaktuse, gljive i druge biljke koje su korišćene u religijskim i isceliteljskim ritualima.

Pregledi arheoloških i istorijskih izvora pokazuju da su određene halucinogene biljke i gljive imale dugu tradiciju u pretkolumbovskim društvima, posebno u ceremonijalnom kontekstu. (ScienceDirect)

Ali možda najvažnija psihoaktivna biljka Južne Amerike nije bila snažan halucinogen.

Bila je to koka.

Koka nije isto što i kokain

Ovo je jedna od najvažnijih razlika u čitavoj istoriji droga.

List koke nije isto što i industrijski izolovani kokain.

Koka je biljka sa dubokim kulturnim korenima u Andima.

Arheološka istraživanja severnog Čilea pružaju direktne dokaze korišćenja koke stare približno tri hiljade godina. (PubMed)

U andskim društvima koka je mogla imati:

medicinsku ulogu;

ritualnu vrednost;

društveni značaj;

simboličku vrednost;

ulogu povezanu sa radom na velikim nadmorskim visinama.

Tokom vremena postala je izuzetno značajna i u inkaškom svetu.

Istorijski i arheološki izvori pokazuju da je bila važna i kao ritualna ponuda. (Chicago Journals)

Tek mnogo kasnije hemija XIX veka izolovaće jedan od alkaloida biljke i pretvoriti ga u nešto mnogo koncentrisanije.

Tada počinje sasvim nova istorija.

Jedna biljka, dve potpuno različite istorije

Kada se govori o koki, često se događa ista greška kao kada se govori o opijumskom maku.

Biljka i izolovani hemijski proizvod tretiraju se kao isto.

Ali tehnološka transformacija menja gotovo sve.

Isto se dogodilo sa opijumom i morfijumom.

Isto sa kokom i kokainom.

Industrijska hemija XIX veka omogućila je čoveku da iz biljke izdvoji pojedinačnu aktivnu supstancu mnogo veće i predvidljivije koncentracije.

To je bila revolucija medicine.

Ali i revolucija rizika.

Islamski medicinski svet čuva i razvija znanje

Tokom srednjeg veka veliki deo antičkog medicinskog nasleđa nastavio je život u islamskom svetu.

Jedan od najvažnijih lekara epohe bio je Ibn Sina, na Zapadu poznat kao Avicena.

U svom velikom delu Kanon medicine početkom XI veka opisivao je medicinske efekte opijuma, ali i njegove ozbiljne neželjene posledice i toksičnost. (Biotehnički Centar)

To je važan istorijski trenutak.

Pokazuje da ljudi nisu jednostavno koristili opijum vekovima ne shvatajući da može biti opasan.

Medicinski autori vrlo rano prepoznaju dve strane iste supstance:

lek;

i otrov.

Granica zavisi od okolnosti.

Evropa ponovo otkriva snažne lekove

U kasnom srednjem veku i ranom modernom dobu opijum postaje sve prisutniji u evropskoj medicini.

Preparati na bazi opijuma pojavljivali su se u različitim farmaceutskim tradicijama.

Lekari su ga cenili zbog sposobnosti da ublaži bol i određene teške simptome.

Ali standardizacija je i dalje bila problem.

Sve do početka XIX veka niko nije znao tačno koja molekularna supstanca u opijumu izaziva njegove najvažnije efekte.

A onda je mladi nemački farmaceut promenio istoriju.

Morfijum – trenutak kada biljka ulazi u laboratoriju

Friedrich Wilhelm Sertürner početkom XIX veka uspeo je da izoluje glavnu aktivnu supstancu opijuma.

Nazvao ju je morfijumom, po Morfeju, grčkom bogu sna.

Njegova istraživanja između prvih godina XIX veka i 1817. smatraju se prekretnicom u farmaceutskoj hemiji. Morfijum je bio među prvim čistim alkaloidima izolovanim iz biljke. (PubMed Central (PMC))

To je promenilo medicinu.

Lekar više nije morao da koristi samo kompleksan biljni proizvod nepredvidljive jačine.

Sada je postojala izdvojena aktivna supstanca.

Ali upravo tu počinje jedan od najvećih paradoksa moderne farmacije.

Što je lek postajao precizniji i snažniji, posledice njegove neodgovorne upotrebe postajale su potencijalno ozbiljnije.

XIX vek verovao je u čuda hemije

Evropa XIX veka bila je opsednuta napretkom.

Industrija.

Železnica.

Elektricitet.

Moderna hirurgija.

Hemija.

Farmacija.

Naučnici su izolovali aktivne supstance iz biljaka i verovali da stvaraju novu, racionalnu medicinu.

I zaista jesu.

Morfijum je omogućio izuzetno efikasno lečenje jakog bola.

Kasnije su izolovani i drugi alkaloidi.

Ali lekari još nisu potpuno razumeli zavisnost.

Nisu imali savremene kliničke studije.

Nisu imali današnje sisteme praćenja bezbednosti lekova.

Zbog toga su neke supstance prvo proglašavane čudesnim lekovima, a tek kasnije je postajalo jasno koliko ozbiljne probleme mogu izazvati.

Od morfijuma do heroina

Diacetilmorfin, kasnije poznat kao heroin, prvi put je sintetisan u XIX veku, a krajem tog veka kompanija Bayer počela ga je komercijalno prodavati kao farmaceutski proizvod.

Najveća istorijska ironija jeste da je u početku promovisan i uz tvrdnje da predstavlja bezbedniju alternativu nekim tada postojećim opioidima.

To se pokazalo potpuno pogrešnim. (PubMed Central (PMC))

Ova epizoda savršeno pokazuje koliko se medicinsko znanje može promeniti.

Lek koji je u jednom trenutku smatran farmaceutskom inovacijom kasnije postaje simbol jedne od najtežih vrsta zavisnosti.

Koka ulazi u evropsku laboratoriju

Slična transformacija dogodila se sa kokom.

Godine 1860. nemački hemičar Albert Niemann uspeo je da izoluje kokain iz listova koke.

Nekoliko decenija kasnije medicina je otkrila njegovo lokalno anestetičko dejstvo.

Godine 1884. Carl Koller pokazao je njegovu vrednost u lokalnoj anesteziji, naročito u oftalmologiji. (PubMed)

Za hirurgiju tog vremena to je bilo revolucionarno.

Lekari su mogli privremeno izgubiti osećaj bola u određenoj regiji bez potrebe da pacijent bude potpuno bez svesti.

Ali ponovo se ponavlja ista priča.

Medicinska korist je stvarna.

Rizik zavisnosti takođe.

Savremena medicina zbog toga upotrebu kokaina kao anestetika ograničava na vrlo specifične situacije. (PubMed)

Droga više nije bila biljka – postala je industrijski proizvod

Ovo je možda najveća promena XIX veka.

Hiljadama godina čovek je koristio biljke.

Sada je mogao izolovati njihove najaktivnije molekule.

Kasnije ih je mogao hemijski menjati.

A zatim stvarati potpuno nove sintetičke supstance.

Time se promenila istorija psihoaktivnih droga.

Biljni preparat mogao je sadržati relativno malu koncentraciju određene aktivne materije.

Laboratorijski izolovana supstanca bila je drugačija.

Koncentrovanija.

Standardizovanija.

Brže uključena u globalnu trgovinu.

I često opasnija kada se koristi van medicinskog nadzora.

Zbog toga je moderno doba istovremeno donelo neke od najvećih uspeha medicine i neke od najvećih problema zavisnosti.

Opijum postaje oružje imperijalne trgovine

Međutim, priča o narkoticima nije samo medicina.

Ponekad je to priča o imperiji.

Najdramatičniji primer predstavljaju Opijumski ratovi u Kini.

Opijum je u Aziji vekovima imao medicinsku istoriju, ali tokom ranog modernog i modernog perioda međunarodna trgovina dramatično je promenila razmere problema.

Britanska imperijalna ekonomija imala je veliki trgovinski interes u Kini.

Britanci su kupovali ogromne količine kineskog čaja, svile i druge robe.

Problem je bio što Kina nije želela jednaku količinu britanske robe.

Srebro je odlazilo iz britanskog trgovinskog sistema prema Kini.

Opijum proizveden u Britanskoj Indiji postao je jedan od načina da se taj trgovinski odnos promeni.

Do početka XIX veka krijumčarenje je dostiglo ogromne razmere. Britanski Nacionalni arhiv navodi da je u tom periodu u Kinu krijumčareno više od hiljadu tona opijuma godišnje. (nationalarchives.gov.uk)

Kineske vlasti pokušavale su da trgovinu zaustave.

Kada droga postane razlog za rat

Godine 1839. visoki kineski zvaničnik Lin Zexu krenuo je u odlučnu akciju protiv opijumske trgovine.

Velike količine opijuma stranih trgovaca zaplenjene su i uništene.

Tenzije sa Britanijom eksplodirale su.

Počeo je Prvi opijumski rat.

Britanska vojna nadmoć bila je ogromna.

Rat je završen 1842. godine kineskim porazom i Ugovorom iz Nankinga, koji je Britaniji doneo velike trgovinske i teritorijalne koristi, uključujući Hongkong. (nationalarchives.gov.uk)

Kasnije će uslediti i Drugi opijumski rat.

Istorija narkotika tako ulazi direktno u istoriju kolonijalizma.

Nisu više samo pojedinci koristili supstancu.

Državni prihodi, kompanije, flote i diplomatija zavisili su od trgovine.

Britanci su znali da postoji problem

Posebno je zanimljivo čitati britanske parlamentarne rasprave iz XIX veka.

One pokazuju da moralna pitanja nisu nastala tek mnogo kasnije.

Britanski političari otvoreno su raspravljali o činjenici da vlast u Indiji ostvaruje ogromne prihode od opijuma namenjenog kineskom tržištu.

U parlamentu je 1857. direktno kritikovan sistem u kojem je vlast u Indiji kontrolisala proizvodnju i prodaju opijuma, svesna njegovog konačnog tržišta. (hansard.parliament.uk)

Drugim rečima, čak ni tada niko nije mogao tvrditi da se ne zna kakve posledice trgovina ima.

Ali ekonomski interes bio je ogroman.

Droga kao kolonijalna roba

Opijum nije bio jedini primer.

Evropske kolonijalne imperije vekovima su gradile ogromne trgovinske sisteme oko proizvoda koji menjaju raspoloženje ili stvaraju naviku.

Duvan.

Alkohol.

Kafa.

Čaj.

Opijum.

Kasnije i industrijski proizvodi koke.

Nisu svi imali isti stepen rizika i ne pripadaju svi istoj farmakološkoj kategoriji.

Ali istorijski pokazuju koliko su ljudska želja, tržište i državna politika često povezani.

Supstanca može početi kao lokalna biljka.

Zatim postati trgovinska roba.

Zatim izvor poreza.

A zatim međunarodni politički problem.

XX vek menja pravila

Do početka XX veka postalo je očigledno da međunarodna trgovina psihoaktivnim drogama više nije problem koji jedna država može rešiti sama.

Godine 1909. održana je Međunarodna komisija za opijum u Šangaju.

To je bio jedan od prvih velikih pokušaja država da zajednički reaguju na problem.

Godine 1912. usvojena je Haška konvencija o opijumu, prvi veliki međunarodni ugovor usmeren na kontrolu opijuma i povezanih droga. (drugsandalcohol.ie)

Od tog trenutka počinje sistem koji će se tokom XX veka stalno širiti.

Od opijuma do globalne kontrole droga

Prvi međunarodni režimi bili su koncentrisani na opijum.

Ali ubrzo se pojavilo pitanje:

šta sa kokainom?

Šta sa kanabisom?

Šta sa novim sintetičkim supstancama?

Tokom narednih decenija međunarodni sistem postajao je sve složeniji.

Prekretnica je 1961. godina.

Tada je usvojena Jedinstvena konvencija o opojnim drogama, koja je objedinila veliki deo prethodnih ugovora i uspostavila osnovni međunarodni okvir za kontrolu proizvodnje, trgovine i korišćenja određenih narkotika, uz zadržavanje njihove medicinske i naučne upotrebe. (unodc.org)

Kasnije su došle Konvencija o psihotropnim supstancama iz 1971. i Konvencija protiv nezakonite trgovine iz 1988.

Tako je svet od lokalnih biljnih tradicija stigao do gotovo univerzalnog međunarodnog sistema kontrole.

Ali zabrana nije završila istoriju

Naprotiv.

U nekim slučajevima učinila ju je još složenijom.

Kada supstanca postane ilegalna, tržište ne mora nestati.

Može preći u ilegalnu ekonomiju.

Tada se pojavljuju:

krijumčarenje;

organizovani kriminal;

korupcija;

nasilje;

ilegalna proizvodnja;

zatvorski sistemi.

Istorija droga u XX i XXI veku zato više nije samo zdravstveno pitanje.

Postaje pitanje kriminalne politike, međunarodnih odnosa, javnog zdravlja i ljudskih prava.

Medicina nikada nije potpuno napustila ove supstance

Možda je najveći paradoks istorije narkotika činjenica da neke od najopasnijih supstanci istovremeno pripadaju najvažnijim lekovima.

Opioidi su i dalje ključni u lečenju jakog bola.

Određene supstance povezane sa kanabisom koriste se u medicini u nekim državama i za određene indikacije.

Lokalni anestetici razvijeni kroz istoriju istraživanja kokaina promenili su hirurgiju.

Savremena nauka ponovo proučava neke psihoaktivne supstance u vrlo kontrolisanim kliničkim istraživanjima.

To ne znači da su bezbedne za samostalnu upotrebu.

Naprotiv.

Pokazuje upravo suprotno:

supstanca može imati medicinsku vrednost samo kada se razume, kontroliše i koristi u odgovarajućem kontekstu.

Zašto ljudi uopšte traže promenjeno stanje svesti?

To pitanje možda je starije od svih zakona o drogama.

Zašto je čovek kroz hiljade godina iznova pronalazio biljke koje menjaju način na koji oseća svet?

Odgovor verovatno nije jedan.

Bol.

Strah.

Religija.

Radoznalost.

Trauma.

Želja za snom.

Želja za energijom.

Društveni ritual.

Bekstvo od stvarnosti.

Lečenje.

Zabava.

Svaka epoha imala je sopstveni odgovor.

Drevni sveštenik možda je u viziji video boga.

Srednjovekovni lekar u opijumu je video analgetik.

Imperijalni trgovac video je profit.

Hemičar XIX veka video je molekul.

Savremeni lekar vidi farmakološko sredstvo sa preciznim indikacijama i rizicima.

Ilegalno tržište vidi robu.

Jedna supstanca.

Mnogo različitih svetova.

Najveća istorijska greška: misliti da je „prirodno“ automatski bezbedno

Istorija psihoaktivnih biljaka pokazuje i nešto veoma važno za savremeni svet.

Ljudi često pretpostavljaju da ono što dolazi iz biljke mora biti manje opasno od nečega proizvedenog u laboratoriji.

To nije tačno.

Priroda proizvodi neke od najmoćnijih otrova poznatih čoveku.

Opijum je prirodan.

Koka je prirodna.

Duvan je prirodan.

Mnoge otrovne biljke su potpuno prirodne.

„Prirodno“ opisuje poreklo.

Ne opisuje bezbednost.

Druga greška: verovati da je sve tradicionalno bilo bezopasno

Ni to nije tačno.

Tradicionalna društva često su razvijala složena pravila oko psihoaktivnih biljaka upravo zato što su znala da one imaju snažno dejstvo.

Neke su bile ograničene na određene ritualne specijaliste.

Neke na ceremonije.

Neke na medicinske situacije.

To govori da je zajednica razumela da kontekst ima značaj.

Savremeni čovek često izvuče biljku iz tog kulturnog sistema, ukloni ritual, ukloni društvena pravila, poveća koncentraciju aktivne supstance i zatim tvrdi da samo „nastavlja drevnu tradiciju“.

Istorijski, to može biti veoma pogrešno.

Biljka nije isto što i njen koncentrisani alkaloid

Ovo je možda najveća lekcija XIX veka.

Koka nije kokain.

Opijumski mak nije isto što i čisti morfijum.

Tradicionalni biljni preparat nije isto što i industrijski koncentrisana ili hemijski modifikovana supstanca.

Tehnologija menja farmakologiju.

Menja brzinu delovanja.

Menja koncentraciju.

Menja rizik.

Zato nije moguće razumeti modernu istoriju droga samo proučavajući drevne biljke.

Industrijska revolucija stvorila je potpuno novo poglavlje.

Treća greška: zamišljati da su droge uvek bile ilegalne

Veći deo ljudske istorije nije postojao sistem zabrane kakav danas poznajemo.

Opijum se prodavao kao lek.

Preparati koke nalazili su se u legalnoj trgovini.

Morfijum je bio medicinska inovacija.

Heroin je bio farmaceutski proizvod.

Promena se dogodila kada su društva postala svesnija:

zavisnosti;

toksičnosti;

masovne zloupotrebe;

međunarodne trgovine;

društvenih posledica.

Zakon nije prethodio problemu.

U velikoj meri je nastao kao odgovor na njega.

Ali ni zakoni nisu bili samo nauka

Istorija kontrole droga ima i političku stranu.

Neki zakoni nastajali su pod uticajem medicinskih dokaza.

Drugi pod pritiskom međunarodne politike.

Treći su bili povezani sa kolonijalizmom, društvenim strahovima ili predrasudama prema određenim grupama.

Zbog toga istoriju zabrane droga takođe treba proučavati kritički.

Reći da su određene droge opasne nije isto što i tvrditi da je svaka istorijska politika prema njima bila racionalna ili pravedna.

Istorija retko daje tako jednostavne odgovore.

Od apoteke do ulice

Možda je najdramatičnija transformacija neke supstance kada pređe iz medicinskog sveta u masovnu nemedicinsku upotrebu.

Morfijum je stvoren kao precizniji lek.

Kokain je ušao u modernu medicinu kao revolucionarni lokalni anestetik.

Heroin je komercijalizovan kao farmaceutski proizvod.

Ali istorija je pokazala da snažna farmakološka svojstva ne ostaju nužno zatvorena u bolnicama.

Kada se pojave potražnja i profit, nastaje paralelno tržište.

Tada medicinski molekul dobija potpuno novu istoriju.

Istorija zavisnosti je i istorija ljudske ranjivosti

Lako je ljude koji razviju zavisnost prikazivati kao moralno slabe.

Istorija pokazuje koliko je takav pogled pojednostavljen.

Mnogi ljudi prvi put su dolazili u kontakt sa snažnim supstancama zbog bola.

Povrede.

Medicinske terapije.

Ratova.

Traume.

Društvenih uslova.

Zatim su se suočavali sa zavisnošću koju medicina njihovog vremena nije dobro razumela.

Savremena medicina zato poremećaje povezane sa upotrebom supstanci sve više tretira kao zdravstveni problem koji zahteva stručnu pomoć, a ne samo moralnu osudu.

To je možda jedna od najvažnijih promena u načinu na koji društvo razume drogu.

Od svetog predmeta do kriminalizovane robe

Ako bismo mogli uzeti jedan list koke i pratiti njegovu istoriju, videli bismo neverovatnu transformaciju.

U jednom vremenu sveta ponuda božanstvima.

U drugom svakodnevni deo života andske zajednice.

U evropskoj laboratoriji izvor novog alkaloida.

U modernoj medicini deo istorije anestezije.

U globalnoj politici biljka povezana sa jednom od najprofitabilnijih ilegalnih industrija.

Ista biljka.

Potpuno različita značenja.

Isto važi za opijumski mak.

Lek.

Trgovačka roba.

Imperijalni monopol.

Razlog međunarodnog sukoba.

Izvor morfijuma.

Izvor problema opioida.

Kako je moguće da jedna biljka bude sve to?

Zato što droga nikada nije samo hemija.

To je odnos između hemije i društva.

Šta nam arheologija danas otkriva?

Nova tehnologija nastavlja da menja istoriju droga.

Hemijske analize ostataka pronađenih na arheološkim predmetima sada mogu pokazati prisustvo supstanci koje bi pre samo nekoliko decenija bilo nemoguće otkriti.

Studija iz Pamira pokazala je direktne hemijske tragove ritualne psihoaktivne upotrebe kanabisa. (DOI)

Analize andskih ostataka potvrđuju hiljadugodišnju upotrebu koke. (PubMed)

Druga istraživanja otkrila su tragove više psihoaktivnih biljnih alkaloida u ritualnim predmetima sa prostora Južne Amerike starim približno hiljadu godina. Ali naučnici upozoravaju da pronalazak više supstanci ne znači automatski da su korišćene zajedno na isti način kao savremeni preparati. (PubMed Central (PMC))

To je važna lekcija.

Arheološki dokaz govori samo ono što dokaz zaista može da podrži.

Ne više.

Moderna kultura često izmišlja „drevne tradicije“

Interesovanje za psihodelike i tradicionalne psihoaktivne biljke poslednjih decenija stvorilo je čitavu industriju priča o „hiljadama godina neprekinute tradicije“.

Neke tradicije zaista jesu stare.

Ali često nije moguće dokazati da se određeni savremeni ritual izvodi na potpuno isti način vekovima ili milenijumima.

Biljke mogu biti drevne.

Njihova upotreba može biti drevna.

Ali određena kombinacija, ritual ili naziv može biti mnogo mlađi.

Istorija zahteva razlikovanje:

starost biljke nije isto što i starost tradicije.

Međunarodni sistem nastaje tek pre nešto više od jednog veka

U poređenju sa hiljadama godina korišćenja psihoaktivnih biljaka, globalni sistem kontrole droga izuzetno je mlad.

Šangajska komisija 1909.

Haška konvencija 1912.

Kasnije konvencije Lige naroda.

Jedinstvena konvencija 1961.

Konvencija o psihotropnim supstancama 1971.

Konvencija protiv nezakonite trgovine 1988.

U nešto više od jednog veka svet je izgradio globalnu pravnu arhitekturu koja danas određuje šta može biti proizvedeno, pod kojim uslovima i za koje svrhe. UNODC naglašava da je savremeni međunarodni sistem kontrole droga jedan od najstarijih oblika multilateralne saradnje, čiji koreni prethode i Ujedinjenim nacijama i Ligi naroda. (drugsandalcohol.ie)

Ipak, osnovna dilema ostala je ista

Kako društvo koristi snažnu supstancu zbog njene koristi, a da istovremeno ograniči njenu štetu?

To pitanje postavljao je antički lekar.

Postavljao ga je Avicena.

Postavljali su ga farmaceuti XIX veka.

Postavljali su ga delegati u Šangaju 1909.

Postavljaju ga lekari i zakonodavci danas.

Nismo rešili paradoks.

Samo smo ga bolje razumeli.

Istorija narkotika nije istorija stalnog napretka

Bilo bi lepo kada bi se mogla ispričati ovako:

drevni ljudi ništa nisu znali;

zatim je nauka napredovala;

sada sve razumemo.

Ali istorija nije tako jednostavna.

Drevni ljudi ponekad su dobro razumeli praktične rizike određene biljke, iako nisu znali hemiju.

Moderni naučnici izolovali su molekule, ali su ponekad potcenili njihovu sposobnost da izazovu zavisnost.

Farmaceutske inovacije spasile su nebrojene živote, ali su neke istovremeno otvorile vrata novim problemima.

Zabrane su smanjivale određene oblike legalne dostupnosti, ali su ponekad stvarale ogromna ilegalna tržišta.

Napredak je stvaran.

Ali nikada pravolinijski.

Najstarija potreba nije bila želja za drogom – nego želja da bol prestane

Možda se čitava istorija može razumeti iz jedne jednostavne činjenice.

Čoveka boli.

Bole ga zubi.

Rana.

Bolest.

Operacija.

Gubitak.

Strah.

I traži nešto što će taj osećaj promeniti.

Opijumski mak zato nije postao važan zato što su drevni ljudi bili opsednuti „drogiranjem“.

Postao je važan jer je mogao učiniti nešto što je u svetu pre moderne medicine delovalo gotovo čudesno:

ublažiti patnju.

Problem je što priroda nije napravila jasnu liniju između molekula koji ublažava bol i molekula koji može izazvati zavisnost.

To je isti molekul.

Zaključak: droga nikada nije bila samo droga

Istorija upotrebe narkotika i drugih psihoaktivnih supstanci mnogo je starija od modernih zakona, policije i ilegalnog tržišta.

Počinje sa biljkama.

Sa čovekom koji pokušava da izleči ranu.

Sa sveštenikom koji traži kontakt sa svetim.

Sa zajednicom koja razvija ritual.

Sa trgovcem koji shvata da je određena biljka veoma vredna.

Sa državom koja u toj trgovini vidi prihod.

Sa hemičarem koji iz biljke izoluje molekul.

Sa lekarom koji u njemu vidi novi lek.

Sa društvom koje tek kasnije shvati punu cenu njegovog nekontrolisanog korišćenja.

Opijum je bio lek hiljadama godina pre nego što je postao centar međunarodne krize.

Kanabis je bio vlakno, hrana, lek i ritualna biljka mnogo pre savremenih političkih rasprava.

Koka je bila deo života Anda vekovima pre izolacije kokaina.

Morfijum je bio revolucionarni lek pre nego što je svet potpuno razumeo zavisnost.

Heroin je u jednom trenutku prodavan kao farmaceutski preparat pre nego što je postao sinonim za jednu od najtežih opioidnih zavisnosti.

A međunarodni sistem zabrane i kontrole koji danas deluje kao da je oduvek postojao star je tek nešto više od jednog veka.

Zato možda najvažnija lekcija istorije glasi:

nijedna psihoaktivna supstanca nema samo jednu istoriju.

Može biti lek.

Može biti otrov.

Može biti sveta biljka.

Može biti roba.

Može biti instrument imperijalne politike.

Može biti izvor ogromnog profita.

Može biti razlog rata.

Može biti predmet naučnog istraživanja.

Može uništiti život kada se koristi nekontrolisano.

I može spasiti život kada se pravilno koristi u medicini.

Sve zavisi od konteksta.

Od koncentracije.

Od znanja.

Od kontrole.

Od društva.

I zato istorija narkotika zapravo nije priča o supstancama.

To je priča o nama.

O ljudskoj potrebi da pobegnemo od bola.

Da pronađemo izlečenje.

Da promenimo svest.

Da tražimo boga.

Da zaradimo novac.

Da kontrolišemo druge.

Da pretvorimo biljku u lek.

A zatim da pokušamo da kontrolišemo lek koji smo sami učinili mnogo snažnijim.

Od neolitskog maka do moderne farmacije prošlo je više hiljada godina.

Promenile su se civilizacije.

Promenile države.

Promenili zakoni.

Promenila nauka.

Ali jedno pitanje ostalo je isto:

kako koristiti ono što može pomoći čoveku, a sprečiti da ga ista stvar uništi?

Možda upravo zato istorija psihoaktivnih supstanci nije završena.

Ona se i dalje piše.

Mr. D. Tovarišić