Iskopavanje i proučavanje kostiju i fosila jedan je od mnogih načina na koje naučnici rade kako bi bolje razumeli zajedničku istoriju i evoluciju čovečanstva. Ali neka otkrića su stvorila više pitanja nego odgovora. Da li bi ovi abnormalni arheološki nalazi mogli biti dokaz vanzemaljskog života? Nedostajuća evolutivna veza između čoveka i majmuna? Dokaz o hibridima vanzemaljaca i ljudi? Ili su to samo složene prevare?

Voditelji emisije „Stvari koje ne žele da znate“ Met Frederik, Ben Boulin i Noel Braun duboko se bave „Čudnim svetom neobjašnjivih skeleta“ kako bi u ovoj epizodi podkasta razdvojili mitove od misterija.

Bilo bi lako odbaciti sva ova izvanredna otkrića kao ništa drugo do prevare za novac ili slavu, uglavnom zato što su se dogodila toliko puta. Najpoznatiji je Piltdaunski čovek, koga je otkrio amaterski arheolog Čarls Doson 1912. godine, koji je proglašen za nedostajuću kariku između čoveka i majmuna. Njegova lobanja, navodno stara 500.000 godina, bila je oblikovana kao orangutanova, ali su mu zubi i vilica bili bliži ljudskim. Tek 1949. godine lobanja Piltdaunskog čoveka je ponovo testirana korišćenjem novijih tehnika i utvrđeno je da je falsifikat. Napravljena je od veštački ostarele lobanje orangutana čiji su zubi bili isturpijani.

Još jedna poznata prevara uključivala je kristalnu lobanju u vlasništvu Ane Mičel-Hjuz, koja je tvrdila da ju je otkrila u majanskim ruševinama sa svojim ocem istraživačem, dok je tragala za izgubljenim gradom Atlantidom. (To je uvek poslednje mesto gde tražite.) Mičel-Hjuz je rekla da su joj Maje rekle da je lobanja korišćena za prenos znanja starešine na mlađeg člana plemena pre nego što je starešina umro. Međutim, prilično brzo je otkriveno da je Mičel-Hjuz jednostavno kupila lobanju na aukciji u Sotbiju, a prema rečima stručnjaka, kristalne lobanje obično nisu starije od 150 godina, napravljene savremenim alatima i tehnikama koje se ne nalaze u drevnim civilizacijama.

Fidži sirena, o kojoj smo ranije pisali, je izazvala veliku pompu kada ju je 1842. godine u Njujorku izložio dr Dž. Grifit. Ali i ona se ispostavila kao lažna, koju je orkestrirao sam najveći šoumen, P. T. Barnum. „Sirena“ se ispostavila kao gornja polovina majmuna pričvršćena za riblji rep, a „dr“ Grifit je bio samo Barnumov saučesnik. Dosta novca je zarađeno od prodaje karata pre nego što je tajna dvojice muškaraca otkrivena.

Ali neki skeleti su očigledno stvarni i dovoljno zagonetni da zahtevaju dalja istraživanja. Godine 1999. sada pokojni istraživač paranormalnih pojava, Lojd Paj, tvrdio je da je dobio hibridni skelet čoveka i vanzemaljca koji je nazvao „Zvezdano dete“, a koji je pronađen 1930. godine u tunelu jugozapadno od Čivave u Meksiku. Lobanja je bila veća od prosečne i spljoštena na poleđini, što je navelo Paja da pretpostavi da je u pitanju potomak vanzemaljca i ljudske žene. (Prilično veliki skok.) Ali DNK dokazi su od tada dokazali da je lobanja ljudska, i najverovatnije lobanja deteta koje je umrlo od kongenitalnog hidrocefalusa, stanja koje uzrokuje oticanje mozga.

Slično tome, lobanje iz Parakasa su smatrane dokazom o vanzemaljcima među nama; lobanje su bile izdužene, poput kupa, i prvobitno je prijavljeno da imaju mutacije koje nisu pronađene ni kod jedne ljudske vrste. Dalja ispitivanja su pokazala da su i one ljudske, uprkos svom izgledu. Verovatnije je da je izduženi oblik bio rezultat plemenske prakse koja se zove veštačka deformacija lobanje, a koja se vršila iz raznih kulturnih razloga.

Možda najzagonetniji od svega je skelet dug 15 centimetara pronađen u pustinji Atakama u Čileu 2003. godine. To je potpuno formiran čovek, samo minijaturni, što mnoge navodi na verovanje da je u pitanju fetus ili veoma malo dete. Ali testovi na kostima su pokazali ploče rasta slične onima kod deteta od 6 do 8 godina, a čini se da u ustima ima zrele zube. Kako je šestogodišnjak mogao biti dugačak samo 15 centimetara? A šta je sa patuljkom sa Kištima, prioratom Litlmor i peruanskom mumijom sa tri prsta? Moraćete da poslušate ceo podkast gore naveden da biste saznali sve o tome.

Mr. D. Tovarišić