Stručnjakinja za folklor Lilijana Damašin opisuje slovensku mitologiju kao mitološki aspekt politeističke religije koju su Sloveni praktikovali pre hristijanizacije.

Slovenska mitologija i religija poseduju brojne zajedničke osobine sa drugim religijama koje su potekle od protoindoevropske religije [ 1 ].

Slovenska mitologija se ne oslanja ni na kakve zapise iz prve ruke koji bi poslužili kao osnova za dubinsko proučavanje, kao što je slučaj sa egipatskom ili grčkom mitologijom.

Slovenski paganizam je prilično kontroverzan jer navodno nema dokaza o bilo kakvom slovenskom pismenom sistemu pre procesa nametnute hristijanizacije.

Kao rezultat toga, sva originalna verska verovanja i tradicije su učena kroz usmeno prenošenje priča, legendi i priča o bogovima, božanstvima, vilama i brojnim natprirodnim, mitološkim bićima.

Slovenska mitologija u prethrišćanskom periodu

Većinu zapisa o slovenskoj religiji napisali su neslovenski, strani misionari koji nisu bili zainteresovani da tačno prikažu paganska verovanja. 

Postojeći istorijski zapisi potvrdili su arheološke ostatke staroslovenskih kultnih slika i svetilišta, iako je njihov kontekst ostao predmet debate.

Fragmenti i ostaci starih mitoloških verovanja i paganskih praznika ostali su do danas i mogu se naći u narodnim običajima, pesmama i pričama koje dele svi slovenski narodi.

Pisani izvorni materijal

Pre nego što su se PraSloveni podelili na Zapadne Slovene, Istočne Slovene i Južne Slovene, nije bilo priznatih pisanih zapisa o slovenskoj mitologiji.

Jedini izuzetak je beleška Herodota (pod nazivom „Istorija“) gde je tvrdio da su se muškarci iz takozvanog plemena Neuri (na krajnjem severu) prerušavali u maske napravljene od vučje kože nekoliko dana svake godine.

Neki folkloristi i istoričari su ovo protumačili kao referencu na slovensko narodno verovanje u vukodlake, dok su se drugi složili da se Herodot pozivao na drevne slovenske praznike koji se i danas obeležavaju u nekim ruralnim područjima slovenskih zemalja.

Na ovim karnevalima, grupe mladića oblače životinjske maske i lutaju kroz sela kako bi proterali zle duhove ili proglasili poslednje dane zime (i staru godinu).

Sloveni u Bellum Gothicum od Prokopija

Prvi pomen Slovena i njihove mitologije napravio je vizantijski istoričar Prokopije iz VI veka u svom delu „Bellum Gothicum“, u kojem je dao prikaz rituala i opisao verovanja južnoslovenskih plemena.

Prema Prokopiju, ovi Sloveni su bili monoteistički i obožavali su jedno božanstvo. Ime ovog božanstva nije posebno pomenuto, ali se može zaključiti da je verovatno reč o slovenskom bogu groma Perunu.

Navodno, u mnogim slovenskim jezicima danas Perun znači „grom“ ili „munja“. Prokopije takođe pominje verovanje u razne demone i nimfe (tj. vile), ali ne pominje nikakva druga imena.

Najstarija slovenska hronika

Još jedan istorijski zapis koji sadrži vredne reference u vezi sa paganskim verovanjima Slovena (posebno Istočnih Slovena) jeste Slovenska prva hronika [ 2 ].

Ova hronika je fokusirana na istoriju ranih istočnoslovenskih država. Završena je početkom 12. veka, međutim, sastoji se od kopija dokumenata i beleški koje sadrže reference koje opisuju događaje čak i pre krštenja Kijeva.

Hronika takođe sadrži tekst mirovnih ugovora iz 10. veka između paganskih vladara Istočnih Slovena i vizantijskih careva.

Misionar Nestor Letopisac opisuje državni panteon koji je uveo knez Vladimir I u Kijevu 980. godine nove ere. Ovaj panteon je obožavao bogove Peruna, Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla i Mokošu.

Gesta Danorum od Sako Grammaticus

Još jedan relevantan istorijski zapis bila je Gesta Danorum koju je napisao danski hroničar Sakso Gramatik.

Ova knjiga je dala opis rata koji su 1168. godine vodili danski kralj Valdemar I od Danske i Vendovi iz Rugena.

Gramatik je takođe pomenuo višeglava božanstva kao što su Porentije, Rugijevit i Porevit.

Sveti Oto i slovenski idoli

Prvosveštenik i nemački biskup Sveti Oton sproveo je nekoliko vojno-pastirskih ekspedicija u krajeve slovenskih plemena blizu Baltičkog mora.

U svom rukopisu, Sveti Oton je zabeležio da je najvažnije slovensko božanstvo bio Triglav, čiji su se hramovi nalazili u gradu Ščećinu.

U gradovima Volgast i Havelberg, obožavan je bog rata Gerovit, što je verovatno bila verzija boga Jarovita, slovenskog božanstva moguće identičnog Jarilu (iz folklora istočnih Slovena).

Arheološki nalazi

Godine 1848., na obalama reke Zbruč, otkriveno je nekoliko statua koje predstavljaju slovenska božanstva .

Nekoliko višeglavih statua otkriveno je i na drugim lokacijama u slovenskim zemljama. Mala četvoroglava statua iz 10. veka otkrivena je ispod ruševina Preslava (srednjovekovne prestonice bugarskih careva).

Na ostrvu u jezeru Tolenzee (blizu Nojbrandenburga) pronađena je drvena statua sa dve glave, ljudske veličine. Kaže se da je u srednjem veku ovo bila zemlja slovenskog plemena Dolenain.

Pored toga, u hrvatskoj Dalmaciji na brdu Suvid, nedaleko od najvišeg vrha planine Dinare, Troglava, otkrivena je troglava statua.

Slovenski bogovi i slovenski folklor

Veliki deo slovenskog stanovništva je pokršteno između 7. i 12. veka. Hrišćanstvo je bilo preovlađujuće među plemićkim klasama.

Srednjovekovno slovensko seosko stanovništvo je bilo prilično naklonjeno starim mitovima. Zbog toga su hrišćanski sveštenici i monasi u slovenskim zemljama imali dosta poteškoća u borbi protiv onoga što je tada bilo poznato kao „dvoeverije“  li „dvoverje“.

Ovo je bilo posebno primetno u Rusiji jer je ruska mitologija bila duboko ukorenjena u životima običnih ljudi koji su obožavali stare slovenske bogove.

Kako je hrišćanstvo izmenilo slovenske mitove i narodne priče?

Hrišćanstvo nije zamenilo staru slovensku mitologiju, već ju je izmenilo i uključilo nove elemente i tumačenja.

Prema rečima Lilijane Damašin, „hrišćanstvo je možda nudilo nadu u spasenje i blažen zagrobni život u sledećem svetu, ali za opstanak u ovom svetu, za godišnju žetvu i zaštitu stoke, stari verski sistem sa svojim obredima plodnosti, zaštitnim božanstvima i kućnim duhovima smatrao se neophodnim.“

Hrišćanska crkva nikada nije uspela da reši ovaj problem, pa je počela da uvodi hrišćanske svece ili mučenike umesto priznatih paganskih božanstava određenog kulta.

Narodna verovanja i tradicije slovenskih naroda su bogat izvor za rekonstrukciju i razumevanje drevnih paganskih verovanja.

Danas se ljudi uglavnom oslanjaju na tradicije koje su se prenosile generacijama (kada je u pitanju proslava praznika na određeni način).

Kultovi starih božanstava bili su isprepleteni sa obožavanjem novih hrišćanskih svetaca, a stari rituali su bili objedinjeni sa novouvedenim hrišćanskim praksama i praznicima.

Priče u slovenskoj mitologiji

Mitologija Slovena sadrži bajke sa fantastičnim likovima i stvorenjima kao što su Alkonost, Baba Jaga, Koščej Besmrtni, Žar-ptica.

Takođe postoji mnogo legendi o Babi Jagi, o drevnim slovenskim junacima (kao što su ruski bogatiri) i mnoge priče zasnovane na sujeverjima o vilama, rusalcima, vođanojima, liho, domovojima i vampirima.

Mnoge priče i predanja su drevne i zasnovane su na staroj mitskoj strukturi [ 3 ].

Kosmologija: slovensko poreklo sveta

Jedna od najpopularnijih priča u slovenskoj mitologiji je ona o Svetskom drvetu. Ova priča je prisutna kao koncept i među govornicima indoevropskih jezika, kao i u nordijskoj mitologiji.

Kao mitološki simbol, Svetsko drvo je izuzetno snažno i uspelo je da opstane čak i nakon nametnute hrišćanizacije, u obliku hrasta ili bora (u zavisnosti od verzije).

Ponekad su se kombinovali zajedno u suprotnosti sa korenima drveta, koje je predstavljalo Podzemlje, carstvo mrtvih.

Priča o Vrhovnom Bogu

Slovenska mitološka priča o vrhovnom bogu ispričana je kroz lik božanstva Roda ili Svaroga, ali neki istorijski zapisi otkrivaju da su određena plemena takođe obožavala Svarožiča, Svantevita ili Triglava kao vrhovnog boga.

Ipak, bog Perun zauzima vodeću poziciju u ovoj priči, jer se njegovo ime pokazalo najčešćim u istorijskim zapisima slovenske religije. On je taj koga Prokopije prvi pominje kao „gospodara svega“ (osim što je bog groma i munje).

Mitovi

Praslovenski panteon sadrži veliki broj mitova i još veći niz njihovih tumačenja koja neprestano intrigiraju i inspirišu folkloriste i istoričare u oblasti slovenske mitologije.

Mit o Perunu i Velesu

Ova dva božanstva stoje u suprotnosti jedno sa drugim (skoro u svakom pogledu). Perun je nebeski bog groma i munje, on je vatreni i suv i vlada živim svetom iz svoje tvrđave koja se nalazi na vrhu najviše grane Svetskog drveta.

S druge strane, Veles je htonski bog povezan sa vodama. On je zemaljski i vlažan, ali i gospodar Podzemlja koji vlada carstvom mrtvih iz korena Svetskog Drveta.

Perun je veoma poštovan od strane poljoprivrednika jer daje kišu njihovim usevima i štiti njihovu žetvu.

Pored toga, smatra se bogom rata i oružja. Njegov pandan, bog Veles, je bog stoke, zaštitnik pastira i povezan je sa magijom.

Sloveni su zamišljali ova dva boga kao rivale koji učestvuju u božanskoj bici na nebu. Ova bitka između „vrhovnog“ boga i njegovog zakletog neprijatelja bila je posebna i značajna.

Kosmička bitka seže unazad do drevnog indoevropskog mita o borbi između boga oluje i zmaja.

U ovom specifičnom mitu, Veles je predstavljen kao zmijsko stvorenje kojeg progoni Perun. Veles vara Peruna i beži, ali usput pokušava da se transformiše u razne životinje i krije se iza kuća, ljudi ili drveća.

Na kraju ga ubija Perun ili uspeva da pobegne i sakrije se u Podzemlju. Perun ga zapravo ne ubija već ga šalje na mesto gde mu je mesto – Podzemlje ili svet mrtvih.

Mit o Jarilu i Morani

Mit o ova dva božanstva je mit o bogu plodnosti, božanstvu vegetacije Jarilu, i njegovoj sestri i ženi Morani (koja je smatrana boginjom prirode i smrti).

Jarilo i Morana su deca Peruna koja su rođena u noći nove godine.

Jarilo simbolizuje Mesec, dok je Morana ćerka Sunca. U noći njihovog rođenja, Jarilo je ukraden iz kolevke i odveden u Podzemlje gde ga odgaja Veles.

Prema ovom mitu, Jarilo se vraća iz sveta mrtvih na prolećni praznik Jare/Jurevo i donosi proleće iz večno zelenog Podzemlja.

On upoznaje Moranu i zavodi je. Kada počne leto, ljudi slave svoje božansko sjedinjenje na festivalu koji je poznat kao Ivanje/Ivan, Kupala. Ovo sjedinjenje nije smatrano incestuoznim već svetim iako je bilo sjedinjenje između brata i sestre.

Bili su deca vrhovnog boga, zbog čega se verovalo da njihov brak donosi plodnost i izobilje Zemlji. Takođe se verovalo da obezbeđuje bogatu žetvu.

Navodno, priča o Jarilu i Morani takođe pokazuje mnoge sličnosti sa nekim mitovima baltičke i hetitske mitologije.

Mit o Svarogu, Svarožiću i Dažbogu

Najraniji pomeni ovog mita nalaze se u istočnoslovenskim rukopisima gde se Svarog izjednačava sa grčkim bogom Hefestom. Ipak, ime Svarog je drevno, što dokazuje da je bio božanstvo praslovenskog panteona.

Ime Svarog znači „dnevno nebo“ i postoje neke pretpostavke da je on bio prvobitni bog neba panteona, ali njegovo ime može značiti i „sijajući“, „ognjeno mesto“ i „kovačnica“. Njegovo ime se takođe povezuje sa kovačkim zanatom.

Prema mitu, Svarog je imao sina Svarožića koji je bio predstavnik vatre na Zemlji, i Dažboga, predstavnika vatre na nebu, povezanog sa Suncem.

Prema verovanju, Svarog je stvorio Sunce, a zatim ga predao Dažbogu da ga nosi po nebu.

Ruski folklor ga smatra vladarom Sunca i božanstvom svetlosti i neba. 

Nasuprot tome, srpski folklorni rukopisi ga predstavljaju kao mračnu mitološku figuru po imenu Dabog (čuva vrata Podzemlja i stoga je povezan sa rudarstvom i metalima).

Svarožić je bio duh vatre koji je obožavan u ruralnim ruskim područjima, dugo nakon hristijanizacije. Ime Svarožić je zapravo deminutiv od imena Svarog. 

Zbog ovih i drugih razloga, postoje teorije da bi on mogao biti još jedan aspekt Dažboga.

Druga teorija je da je Svarog bio predak svih ostalih slovenskih bogova. U tom smislu, Svarožić je možda epitet svih ostalih božanstava, što nas dovodi do zaključka da su Dažbog, Perun, Veles i ostala božanstva bili svi oblik Svarožića.

Mit o Svantevitu i Triglavu

Još jedan popularni slovenski mit je onaj o Triglavu i Svantevitu. Obojica su smatrani vrhovnim bogovima na različitim lokacijama. Njihov glavni simbol je bio konj i smatralo se da poseduju božanske moći koje mogu da vladaju silama prirode.

Predstavljeni su kao bogovi sa više glava (Svantevit sa četiri glave, dok je Triglav imao tri). Glavna razlika između njih je u tome što je Svantevit jahao belog konja, dok je Triglav imao crnog. 

Glavna udruženja i simboli ovih bogova bili su rat, trgovina i žetva.

Stvorenja u slovenskoj mitologiji

Mitologizacija istorijskih tradicija rezultirala je pričama i pesmama o legendarnim junacima, poput priča o Lehu, Čehu i Rusu , međutim, određeni mitološki elementi i arhetipovi pretvorili su se u bajkovite likove koji su popularni i danas.

Ovi likovi su prisutni u pričama i legendama koje su zasnovane na starim mitovima. Međutim, njihova istorijska/folklorna pozadina, struktura i značenje nisu posebno jasni.

Takvi likovi su Koščej Besmrtni, Vasilisa Lepa, Vodanoj, Baba Jaga, Zmej Gorinič, Slavuj Razbojnik i drugi.