Upozorenje o sadržaju: Ovaj post sadrži diskusije koje neki čitaoci mogu smatrati osetljivim ili uvredljivim, jer Britansko carstvo je bilo mnogo invazivnije i destruktivnije nego što mnogi ljudi znaju i shvataju. U ovom tekstu izdvajamo samo 5 najgnusnijih zločina od brojnih drugih u XX veku.

Britansko carstvo je bilo najveće koje je svet ikada video; u svom zenitu kontrolisalo je otprilike četvrtinu svetske populacije i kopna. Ovo kolosalno dostignuće izgrađeno je na sistematskom nasilju, od kolonijalnih masakra i koncentracionih logora, do izmišljene gladi i sistematskog mučenja. U slučajevima Indije i Palestine, britanska imperijalna vladavina završila se tekućim i krvavim nasleđem podele. Čitajte dalje da biste otkrili gnusna dela koja su izvršena u ime Britanske imperije.

Masakr u Amritsaru

Jedna od najozloglašenijih epizoda u istoriji Britanskog carstva  u Indiji bio je zloglasni masakr Jallianvala Bagh, ili Amritsar. Dana 13. aprila 1919. ogromna masa od preko 10.000 ljudi okupila se unutar zidina Jallianvala Bagha, istorijskog vrta u blizini kompleksa Zlatnog hrama u gradu Amritsar. Dok su jedni bili tamo da protestuju protiv kolonijalnih zakona protiv javnih okupljanja, drugi su bili tamo da učestvuju na festivalu Baisakhi i uvedu dolazak proleća. 

Bez upozorenja, britanski vojnici pod komandom generala Dajera otvorili su vatru na nenaoružanu gomilu sve dok im nije ponestalo municije. Zarobljeni između zidova kompleksa i dok su Dajerovi vojnici blokirali jedini izlaz, nekoliko stotina je ubijeno, a više stotina je povređeno. Masakr u Amritsaru je jedna od najkrvavijih epizoda nasilja nad mirnim demonstrantima u istoriji Britanske imperije. 

Burski koncentracioni logori

Pod pritiskom da se brzo okonča drugi Anglo-burski rat (1900-1902), britanska armija je, pod generalom Kičenerom, pokrenula brutalnu kampanju da sistematski očisti burske gerilce iz Južnoafričke Republike i Narandžaste slobodne države. Kičenerove trupe su uspostavile mrežu koncentracionih logora, spaljenih farmi i zaklane stoke. Oni su potom rasporedili talase neregularnih trupa i mobilnih kolona da love gerilce.   

Efekti su bili razorni. Otprilike jedna šestina burskog stanovništva – uglavnom žene i deca – je sakupljena i internirana u koncentracione logore. Trpeli su nehigijenske uslove, oskudne obroke i veliku prenaseljenost. Logori su postali legla bolesti. Na kraju je skoro 28.000 Bura umrlo u britanskim koncentracionim logorima; njih oko 22.000 bila su deca. Britanci nisu uspeli da vode evidenciju o procenjenih 20.000 crnih Afrikanaca koji su umrli u logorima.

Suzbijanje Mau Maua u Keniji

Kolonijalizam britanskih doseljenika u Keniji fokusirao se na plodne centralne planine i uzgoj kafe i čaja. Kao rezultat toga, velikom broju Kikujua (dominantne etničke grupe u Keniji) oduzeta je njihova zemlja i gurnuti su u gradove. Početkom 1950-ih, Vojska zemlje i slobode Kenije, poznata kao Mau Mau, pokrenula je ustanak protiv kolonizatora. Brzo su naišli na taktiku masovnog zatvaranja i mučenja. 

Nakon što je Kenija stekla nezavisnost, Britanci su zvanično priznali da su zadržali osamdeset hiljada Kikujua tokom „vanrednog stanja“. U stvarnosti, kolonijalni zapisi sa detaljima o stepenu pritvora, ubistava i mučenja u Keniji bili su skriveni ili uništeni. 

Unutar logora okruženih bodljikavom žicom, britanske vlasti su držale skoro celokupnu populaciju Kikujua od 1,5 miliona više od osam godina (1951-1960). Pošto su smatrali da su Kenijci „onog tipa koji razume nasilje i reaguje na nasilje“, stotine hiljada Kikujua su bile brutalizovane i mučene. 

Bengalska glad

Bengalska glad iz 1943. godine bila je jedna od najrazornijih tragedija dvadesetog veka, koja je rezultirala sa oko tri miliona smrtnih slučajeva koji se mogu sprečiti. U to vreme, Britanija je za posledice gladi okrivila nepovoljne vremenske uslove i nedostatak hrane, prikazujući tragediju kao neizbežnu prirodnu katastrofu. Međutim, u stvarnosti, ono što je približno predstavljalo masovnu glad nije bio čin prirode; bilo je projektovano. 

Dok se Bengal borio sa glađu 1942. godine, Vinston Čerčil je odlučio da izveze hiljade tona žitarica kako bi podržao paralelnu glad u Grčkoj i izdržao britanske ratne napore. Štaviše, Indiji je zabranjeno da koristi sopstvene rezerve sterlinga za nabavku hrane za svoje gladno stanovništvo. 

Čerčil, koji je lično mrzeo Indijce, tvrdio je u svoju odbranu da je glad bila njihova sopstvena krivica što su se „razplodili kao zečevi“. Osnovni uzroci bengalske gladi stoga nisu bili suša, već političke odluke britanske vlade.

Politika podele

Zavadi pa vladaj je najstariji i najlakši trik osvajača. To je takođe bila primarna strategija Britanske imperije.  Od Indije do Palestine, primena “zavadi pa vladaj” rezultirala je krvavim nasleđem podele. Podela Britanske Indije (1947) bila je odluka Imperijalne Britanije. Osim što je ljudska katastrofa zaista kolosalnog obima, odluka da se Britanska Indija podeli po hinduističkoj (Indija) i muslimanskoj (Pakistan) liniji imala je razorne posledice i po indo-pakistanske odnose i po nevolju 200 miliona jake muslimanske manjine u Indiji. 

Slično tome, 1937. godine Pilova komisija je preporučila podelu, utvrdivši da se Palestina sastoji od dva različita društva (jevrejski naseljenici i palestinski Arapi) sa nepomirljivim političkim zahtevima. Kada su Britanci napustili Palestinu 1948. godine, Ujedinjene nacije su ratifikovale plan i pokrenule brutalni višedecenijski sukob koji traje do danas.

Mr. D. Tovarišić