Pokret Power Flower i hipi pokret ostavio je neizbrisiv trag u nedavnoj istoriji, od životnog i modnog stila do književnosti, filozofije i muzike. Kao nezaboravan uspeh pokreta, pre 55 godina održan je koncert u Vudstoku koji je okupio najveću muzičku elitu tog doba, kakvu sasvim sigurno nijedan festival nikad više neće okupiti. Kako je došlo do njega i s kakvim problemima su se susreli organizatori, saznajte u našem tekstu (ako do sada niste znali).

Power flower i hipi pokret uopšte u Sjedinjenim Državama dostigli su svoj vrhunac 21. oktobra 1967. maršom na Pentagon. Više od 100.000 ljudi okupilo se u Vašingtonu na tom mirnom protestu povodom Vijetnamskog rata, uključujući 18-godišnjeg ambicioznog glumca po imenu Džordž Haris. Kontingent od 2.500 vojnika koji su imali topove M-14 opkolio je Pentagon, ogradivši masu od zaštićene zgrade. Nezastrašeni, demonstranti su stajali na svom mestu, stisnuvši se na samo nekoliko centimetara od oružja. Prigrlivši etos nenasilja cvećarske moći, Haris je mirno ubacio stabljiku karanfila u cev vojnika.

Fotograf Berni Boston, koji je u to vreme radio za list Vashington Star, snimio je Harisovu akciju moći cveća na filmu. Iako slika nije odmah dobila pažnju, od tada je postala simbol kontrakulture koja se okupljala oko nenasilnih protesta povodom rata u Vijetnamu. Ta vrsta pobune protiv vlade i vojske koja privlači pažnju, ali mirna, bila je upravo ono što su lideri kontrakulture zamislili kao idealan način da prenesu svoju antiratnu poruku mejnstrim Americi. Doduše, organizatori Omladinske međunarodne partije (Yippie) tog marša ispred Pentagona u oktobru 1967. takođe su pokušali – i nisu uspeli – da levitiraju i isteraju vojni kompleks, u nastojanju da ga oslobode zlih duhova za koje su verovali da podstiču rat u Vijetnamu. Ali njihov krajnji cilj da okončaju borbu i pošalju trupe kući bio je direktan i praktičan u retrospektivi.

Nakon marša Pentagona, Džordž Haris odeven u karanfile krenuo je na put i uputio se na zapad ka epicentru pokreta cvetne moći. U San Francisku, Haris se pridružio masi druge omladine koja je želela da sledi savet LSD gurua Timotija Lirija da se „uključi, isključi i napusti“ (ili, drugim rečima, napusti školu i ostavi kiselinu). Tamo, u okrugu Hejt-Ešberi, na kratkoj šetnji od Golden Gejt Paka, cvetna moć je cvetala u najvećoj meri tokom leta 1967. i ubrzo je nestala. Ali dok je dim marihuane zamaglio njeno nasleđe, a psihodelični kovitlaci i neobična moda zamaglili su njegovu suštinu, moć cveća počela je kao pokušaj da se pruži jasnoća kako je nastupila društvena izmaglica iz 1960-ih koju su doneli Pokret za građanska prava i Vijetnamski rat.

Zagovaranje nenasilja: istorija Moći cveća

Beat pesnik i vođa kontrakulture Alen Ginsberg propagirao je koncept moći cveća dok je pomagao u organizaciji protesta u novembru 1965. protiv Vijetnamskog rata u Berkliju, Kalifornija. On je pisao o strategiji moći cveća u svom predprotestnom eseju „Demonstracija ili spektakl kao primer, kao komunikacija ili Kako napraviti marš/spektakl“, pozivajući demonstrante da „promene ratnu psihologiju i prevaziđu naviku-sliku-reakciju straha/nasilja“. Studenti sa Berklija tražili su od Ginsberga da ponudi predloge kako da se mirno suprotstavi motociklističkoj bandi Hells Angels, koja je podržavala rat i pretila nasiljem protiv protesta u Berkliju. Ginsbergovo rešenje, izneseno u eseju, bilo je da ublaži moguće sukobe snagom cveća. Iako Ginsbergov esej ne koristi tačnu frazu „snaga cveća“, on je bio prvi koji je objasnio moć cveća kao „vizuelnog spektakla“ koji istovremeno razoruža protivnike i utiče na misao.

„Mase cveća – vizuelni spektakl – posebno koncentrisanih u prvim linijama fronta“, napisao je on u eseju, sugerišući da demonstranti predaju cvetove Anđelima pakla, policajcima, novinarima i posmatračima kao simbol njihovog nenasilnog protesta. A pored buketa, Ginsberg je takođe ohrabrivao demonstrante da sa sobom ponesu razne benigne predmete, uključujući vojnike- igračke, gumene mačeve, bombone, instrumente i posebno krstove koje treba držati ispred borbenih anđela pakla „kao u filmovima o Drakuli”. Smisao protestne oružarnice dime store je bio da se prenese osećaj teatra, a ne konfrontacije i da privuče pažnju medija na njihovu antiratnu poruku u tom procesu.

Sa nacijom zaglibljenom u nepobedivom ratu u inostranstvu i rasnim odnosima i dalje napetim nakon donošenja Zakona o građanskim pravima iz 1964. godine, moć cveća je obuhvatila odgovor kontrakulture na društvene nemire. Ginsbergov pristup moći cveća bio je izdanak nenasilnih demonstracija za građanska prava koje je predvodio Martin Luter King Mlađi, pomešanih sa procvatom kontrakulture iz 1960-ih koja je težila mirnijem i prijatnom postojanju van glavnih društvenih normi. U mesecima koji su prethodili tom protestu u Berkliju, Univerzitet u Kaliforniji, a posebno kampus Berkli, postali su leglo studentskog aktivizma. Prethodne jeseni 1964. godine, pobunivši se protiv zabrane političkog govora i demonstracija u kampusu, grupe studenata Berklija su se okupile u Pokretu za slobodu govora, što je uključivalo seriju sedećih protesta ispred administrativnih kancelarija. Administracija je na kraju popustila pred studentskim protestima i dozvolila političke govore u kampusu. Moć cveća je nastojala da iskoristi sličnu energiju među mladim liberalnim studentima i boemima kako bi izvršila uticaj na Vijetnamski rat.

Kako se hipi kontrakultura razvila iz te mladalačke agitacije (i rastuće kulture droge) i zadobila pažnju nacionalnih medija, moć cveća je prešla iz protestnog oruđa u podešen, isključen, pun životni stil.

Hipiji i Moć cveća

Danas se moć cveća najviše povezuje ne sa antiratnim protestima, već sa hipicima koji troše kiselinu (LSD). Ubrzo nakon protesta na Berkliju koji je inspirisao Ginsbergov koncept nenasilja sa cvećem, hipi pokret, podstaknut upotrebom psihodeličnih droga, prerastao je u fenomen širom zemlje. Iako su ljudi propovedali mir i ljubav širom zemlje, San Francisko, prvobitni dom bitnika i hipstera, postao je luka za hipike. Tamo su hipi mase prihvatile etos cvetne moći „voleti svog bližnjeg“ i nenasilne društvene promene sa radikalnim napuštanjem.

U januaru 1966, Trips festival u San Francisku označio je pojavu psihodeličnog načina života. Sa Alenom Ginsbergom i autorom i zagovornikom LSD-a Kenom Kesijem, Trips je osvetlio put ka hipi prosvetljenju. Festival je bio vizuelna i zvučna ekstravagancija koja je trebalo da stimuliše čula tako temeljno, da učesnici ne bi morali čak ni da ispuste kiselinu da bi dobili visok nivo. Bendovi, svetlosni šoui, umetnički prikazi i obilje psihodeličnih droga privukli su hiljade posetilaca hipi festivala, kao i pažnju nacionalnih medija. Istog meseca, Psychedelic Shop je otvoren u okrugu Haight-Ashbury da edukuje posetioce o upotrebu kiseline i služi njihovim potrebama za psihodeličnim drogama sve dok Kalifornija nije kriminalizovala LSD u oktobru te godine.

Nekada Leto ljubavi, te psihodelične sezone kada su mladi hipiji hrlili u njihovu Meku, San Francisko, 1967. godine, Moć cveća je više sugerisala način razmišljanja i modu nego političku filozofiju. Na primer, odeća u obliku cveća imala je uskovitlane šare jarkih boja i labave siluete. Odbacivši odelo, haljine, pojaseve i podvezice iz 1950-ih, hipi odeća je trebalo da izgleda slobodno i lako kao i ljudi koji je nose. Moć cveća je takođe došla u mejnstrim Ameriku sa hitom Skota Mekenzija iz 1967. „San Francisco“. Popularna hipi himna pevala je „Ako ideš u San Francisko, obavezno nosi cveće u kosi“. Mekenzi je takođe bio jedan od mnogih muzičkih izvođača, zajedno sa Džimijem Hendriksom, The Who i The Mamas and the Papas, koji su nastupili na Međunarodnom pop festivalu u Montereju u junu 1967, koji je označio vrhunac Leta ljubavi.

Kada se toplota raspršila i jesen je stigla u San Francisko, osećanje Moći cveća se donekle pogoršalo, a neki su bili zabrinuti da je uzrok postao komercijalizovan i razvodnjen u prolazni glavni modni trend, a ne u društveno progresivni pokret. Dana 6. oktobra 1967. pogrebna parada je prodefilovala okrugom Hejt-Ešberi, oplakujući „Smrt hipija“. Tokom svečanosti, posetioci parade su čak zapalili znak Psychedelic Shop. Iako bi i hipiji i nehipi nastavili da zastupaju principe Moći cveća mirnih demonstracija, psihodelični način života pokazao se neodrživim. Ali snimci sedenja i okupljanja koje su organizovali Alen Ginsberg i drugi lideri kontrakulture takođe nude vidljiv dokaz da je tokom nekoliko godina sredinom 1960-ih u San Francisku, Moć cveća bila moćna, održiva i menjala život.

VUDSTOK

Uprkos tom simboličnom kraju, pokret kontrakulture je nastavljen. Muzički festivali na otvorenom bili su još jedan oblik javnog okupljanja hipija, sa oko 300 nastupa održanih u Sjedinjenim Državama između 1967. i 1971. Najpoznatiji festivali održani su 1969. godine: trodnevni događaj Vudstok u ruralnoj državi Njujork i besplatni koncert na Altamont Spidveju u blizini Livermora u Kaliforniji. Prvi je privukao oko 400.000–500.000 ljudi i postao je praktično sinonim za pokret. Ovo poslednje je, međutim, bilo na brzinu isplanirano i odmah postalo neposlušno. Motociklistička banda Hells Angeks, koja je bila angažovana da obezbedi obezbeđenje, tukla je gledaoce i muzičare. Jedan član kluba, Alan Pasaro, smrtno je izbo nožem crnu tinejdžerku Meredit Hanter tokom nastupa Rolingstonsa.

15., 16. i 17. avgusta 1969. godine, samo mesec dana nakon vesti o sletanju Apola 11 na Mesec, svet je bio svedok još jednog džinovskog skoka. Ovog puta to je bio muzički festival Vudstok u severnoj državi Njujork. Procenjuje se da se oko 500.000 ljudi okupilo u jednom malom gradu da bi čulo tri dana muzike. Činjenica da je ovoliki broj ljudi došao dovde radi pesme govori nam nešto o ljudskom iskustvu u to vreme – mada je tačno šta je ono govorilo nejasno.

Iako verovatno niste bili tamo, vrlo je verovatno da ste čuli za događaj poznat kao Vudstok. Možda ste čuli da je bilo seksa, droge i rokenrola. Ili ste možda čuli da je bilo problema sa hranom, sanitarijama, parkingom, saobraćajem, pa čak i vodom za piće. Verovatno ste čuli da je muzika bila fantastična – muzička postava za koju je malo verovatno da će se ikada održati u bilo kojoj eri. I sve je ovo istina, pa hajde da još pogledamo kako se tačno sve to dogodilo.

Prva stvar koju treba da prepoznate je da je 1969. god. bila udarno vreme za „kontrakulturu“ u Americi. Kontrakultura je uključivala upotrebu droga, antiratne proteste, antikapitalizam, koncept slobodne ljubavi, pokret za oslobođenje žena, zajednički život i još mnogo toga. Amerika je bila podeljena. Na jednoj strani je bila grupa Amerikanaca sa nalepnicama na braniku „Amerika: Voli to ili ostavi“ podržavajući rat u Vijetnamu. Na drugoj strani je bila grupa Amerikanaca poznatih kao hipiji – termin koji je postao mejnstrim negde oko 1967.

Druga stvar koju treba prepoznati je da je rok muzika postajala veoma veliki fenomen. Vudstok je bio s kontrakulturnim muzičarima poput Džoan Baez, Grateful Dead, The Who, Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin i Krosbija, Stilsa i Neša. Rezervisanje desetina kontrakulturnih bendova na jednom mestu pretvorilo je Vudstok u magnet koji je privlačio ljude iz cele zemlje.

Organizovanje Vudstoka

Četiri osobe su odgovorne za ideju koja je postala Voodstock: Artie Kornfeld, Michael Lang, John Roberts i Joel Rosenman. Roberts i Rouzman su bili mladi, nezavisno bogati i tražili su ideju koja bi ih pokrenula kao preduzetnike. Kornfild je radio u Capitol Records. Lang je bio promoter koncerata, koji je januara 1969. organizovao veliki (za to vreme) muzički festival u Majamiju koji je posetilo 40.000 ljudi.

Lang se povezao sa Kornfildom i smislio ideju za još jedan muzički festival, ali im je bio potreban novac. Njihov advokat ih je odveo do Robertsa i Rouzmana, a njih četvorica su se prvi put sreli u februaru 1969. Do marta je osnovana Voodstock Ventures, Inc. (VVI) da organizuje događaj. Vudstok, Njujork je izabran zato što je mnogo muzičara već bilo tamo – i Bob Dilan i Džimi Hendriks su posedovali kuće u tom području, na primer.

Do aprila, VVI je obezbedio mesto i već je puštao male oglase da bi napravio buku. Takođe su počeli da rezervišu svoje prve bendove: 12.000 dolara za Jefferson Airplane, 12.500 dolara za The Who. Iako ovo danas zvuče kao smešno mali brojevi, u to vreme ovi iznosi su bili dvostruko veći od onih koje su bendovi dobijali za svoje svirke. To vam pokazuje koliko su se vremena promenila. Vudstok je bio događaj koji je proslavio mnoge od ovih bendova, a istovremeno svima pokazao koliki je apetit javnosti za muzikom.

Zatim je u julu, samo mesec dana pre nego što je trebalo da se desi, grad prvobitne lokacije doneo zakone koji su u suštini zabranili festival. Organizatori su se potrudili i pronašli novu lokaciju – farmu od 600 hektara u vlasništvu Maksa Jasgura u Betelu, Njujork.

Do početka avgusta prodato je blizu 200.000 karata u pretprodaji. Ono što je započelo kao muzički festival za možda 50.000 ljudi preraslo je u događaj sa 200.000 koji plaćaju, a na kraju ih je stiglo više nego dvostruko više.

Problem je bio što to područje nije moglo da izdrži toliko ljudi. Dakle, kada su posetioci koncerta počeli da pristižu, saobraćaj se ptegao miljama i kilometrima. Automobili su bili ostavljeni nasred puta i ljudi su pešačili na festival.

Na dan događaja dogodile su se dve neverovatne stvari. Prvo se festival pretvorio u besplatan događaj. Jednostavno nije bilo načina da se nosi sa gomilom, pa su organizatori promenili odluku. Ograda koja je okruživala mesto događaja je porušena i nestala. Problem je bio i da se muzika uopšte pojavi. Pošto su svi putevi blokirani, organizatori su morali da angažuju vojne helikoptere da prevezu izvođače.

A onda su nastali uslovi, koji su ponekad bili užasni. U petak uveče palo je pet centimetara kiše. Helikopteri su leteli po hranu. Stotine ljudi seklo je noge na razbijenim flašama. Ukupno je dokumentovano više od 5.000 medicinskih problema, od kojih su mnogi uzrokovani upotrebom droga.

Teško je danas poverovati da se tako nešto može spontano desiti. Bilo je to kao savršena oluja – savršeno vreme u pokretu kontrakulture, savršeno mesto, savršena svirka, savršena nevinost i naivnost (zamislite da pokušavate da rezervišete toliko rok bendova danas po tako niskoj ceni). Bio je to savršen fijasko u skoro svakom pogledu osim u jednom – muzika je bila fantastična. To je taj suštinski uspeh koji je Vudstok učinio svetski poznatim i nezaboravnim.

Nasleđe

Do sredine 1970-ih pokret je oslabio, a do 1980-ih hipi su ustupili mesto novoj generaciji mladih ljudi koji su nameravali da naprave svoje karijere i koji su postali poznati kao japi (mladi urbani profesionalci). Bez obzira na to, hipiji su nastavili da utiču na širu kulturu, što se vidi, na primer, u opuštenijim stavovima prema seksu, u novoj brizi za životnu sredinu i u široko rasprostranjenom smanjenju formalnosti. Njihova odeća i nekoliko njihovih praksi ušli su u mejnstrim kulturu, a reč hipi postala je širok pojam za osobu koja površno deli neka od istih interesovanja hipi kulture, kao što je vegetarijanska ishrana ili interesovanje za istočnjačke kulture.

D. Tovarišić