Ако заповести Моје држите, остаћете у љубави Мојој… Моја радост ће остати у вама, и ваша ће радост бити савршена. Они који су Христови разапеше тело са страстима и пожудама. Одавде је јасно да ћемо умрети са Христом само ако умртвимо своје страсти прождрљивости, блуда, среброљубља, љутње, туге, малодушности, сујете и гордости.

Данас је најблаженија субота, у коју ће Христос, уснувши, васкрснути трећег дана.
На Велику суботу православна црква обележава помен телесног погреба Исуса Христа и Његовог силаска у пакао.

Првосвештеници и фарисеји су знали да је Исус Христос предсказао своје васкрсење, али не верујући овом предвиђању и бојећи се да ће апостоли украсти Тело Исуса Христа и рећи народу: Васкрсе из мртвих, у суботу су од Пилата тражили војску и стражаре, одредили су их до гроба и запечатили сам гроб (Матеј 27:57-66; Јован 19:39-42) и тиме доставили нову потврду истине.

Свети Јован Златоусти пише: „Христос је положен у нови гроб, у који нико раније није био положен, тако да се васкрсење не би могло приписати неком другом који је с Њим лежао; да би ученици, у околини овог места, могли лако да дођу и буду посматрачи онога што се догодило, и да не само они, већ и њихови непријатељи буду сведоци сахрањивања. Чињеница да су на ковчег стављени печати и постављена стража војника заиста је, са њихове стране, доказ сахране, пошто је Христос желео да Његова сахрана није ништа мање сигурна од Његовог васкрсења. Зато се ученици ревносно труде да докажу да је Он заиста умро. Његово васкрсење је потврђено у наредним временима: у међувремену, да је Његова смрт у то време била скривена и није постала потпуно позната, то би могло наштетити гласу о васкрсењу.”

Сви дани су превазиђени светом Педесетницом, али већа од Свете Педесетнице и Велике седмице (страсне) и већа од саме Страсне недеље је Велика Субота. Јер као што је Бог у првом светотворцу, створивши сву твар, а шестог дана коначно створивши човека, у седми дан се упокојио од свих дела Својих и осветио га, назвавши га суботом, то јест одмором: тако у дело умне творевине, завршивши све (дело искупљења), и у дан шести – петак, поново обновивши човека поквареног грехом и обновивши га животворним крстом и смрћу, на стварну седмог дана Господ се смири, уснувши сном животворним и спасоносним. Бог Реч силази телом у гроб, и такође силази у пакао (1. Петрова 3, 19-20) са природном и Божанском душом, смрћу одвојена од тела и предата у руке Оцу, коме је Он донео Његову Крв, која је постала наше избављење. Али душа Господња није била чувана у паклу, као душе светих, јер није била подложна заклетви предака. Господ наш Исус Христос обитаваше у гробу телесно и са Божанством сједињеним са телом; али је у исто време био у рају са разбојником и, као што је раније речено, у паклу са својом голом душом, преприродно је био као неописиви, неограничени Бог. И тело Господње је доживело трулеж, односно ослобађање душе од тела, али не и уништење тела и удова и њихово потпуно кварење. Јосиф, узимајући са дрвета свето тело Господње, сахрањује га у новом гробу и у вертограду, стављајући веома велики камен на улаз у гроб. Од сада пакао дрхти и чуди се, осетивши најмоћнију силу; и убрзо он, неправедно прождирући, избацује и Христа, најтврђег и угаони камен, и оне које је садржао у свом стомаку као храну и задовољство себи.

На Јутрењу Велике суботе, после Велике славословије, Плаштаницу, уз певање „Свети Боже…“, свештенство на челу, уз учешће народа, носи из храма и носи око храма у сећање на силазак Исуса Христа у пакао и Његову победу над паклом и смрћу. Затим, након што је Плаштаница унесена у храм, износи се на отворене Царске двери, у знак да је Спаситељ нераздвојно са Богом Оцем и да нам је Он својим страдањем и смрћу поново отворио врата раја.

На крају Литургије је благосиљање хлеба и вина, а у већини цркава је благосиљање ускршњих колача и јаја.

У дванаест часова увече празнује се Поноћница на којој се пева канон Велике суботе. По завршетку Поноћне службе, свештенство у тишини носи Плаштаницу од средине храма до олтара кроз Царске двери и ставља је на Престо, где остаје до празника Вазнесења Господњег, у спомен на г. четрдесетодневног боравка Исуса Христа на земљи после Његовог Васкрсења из мртвих.

У студији о православној вери, књ. 3, цх. 28

Песме са богослужења у суботу Страсне недеље Великог поста

Тропар: Јосифе племенити, скидох пречисто тело Твоје са дрвета, у чисту плаштаницу завих, и у новом гробу смрадима покрих.	„Пресвети Јосиф, узевши са крста пречисто Тело твоје, умотао га је у покров и помазао мирисима, и положио га у нови гроб.
Тропар: Кад си сишао у смрт, Бесмртни стомак, тада си убио пакао сјајем Божанским. Кад си подигао умрле из подземља, све силе небеске викаху: Животворче Христе Боже наш, слава Теби.	„Када си окусио смрт, о бесмртни Животе, тада си убио пакао својом божанском светлошћу. Када си мртве васкрсавао у подземљу, све су Небеске силе викале: Животодавче Христе Боже наш, слава Теби!“
Тропар: Женама мироносицама јави се анђео на гробу вапијући: мртвима доликује мир, а трулежи се појавио Христос туђ.	„Анђео, који се представља женама мироносицама на гробу, узвикну: мртвима је потребно миро, а Христос се није покварио.

Јеванђеље по Матеју

Након што је субота прошла, у зору првог дана у недељи, Марија Магдалена и друга Марија дошле су да виде гроб.

И гле, наста земљотрес велики, јер анђео Господњи, који сиђе с неба, приступи и одвали камен од врата гроба и седе на њега; изглед му беше као муња, а хаљине беле као снег; и уплашивши га се, стражари задрхташе и постадоше као да су мртви;

Анђео је, окренувши свој говор женама, рекао: Не бојте се, јер знам да тражите Исуса распетог: Њега нема – васкрсе, како рече. Дођите, видите место где је лежао Господ, и идите брзо, реците ученицима Његовим да је васкрсао из мртвих и да иде испред вас у Галилеју; видећете Га тамо. Ево рекох ти. И, журно напустивши гроб, потрчаше са страхом и великом радошћу да кажу ученицима Његовим.

Кад су отишли ​​да кажу ученицима Његовим, гле, Исус их срете и рече: Радујте се! И они приђоше, ухватише Његове ноге и поклонише Му се. Тада им Исус каже: Не бојте се; иди, реци браћи мојој да иду у Галилеју, и тамо ће ме видети. Док су ходали, неки од стражара су ушли у град и саопштили првосвештеницима све што се догодило. А ови, сабравши се са старешинама и одржавши збор, дадоше војницима довољно новца, и рекоше: кажу да су ученици Његови дошли ноћу и украли Га док смо ми спавали; а ако гласине о томе дођу до владара, ми ћемо га убедити и спасити вас од невоље. Они, узевши новац, поступили су како су их учили; и овај глас се проширио међу Јеврејима до данас.

Једанаесторо ученика отишло је у Галилеју, на гору где им је заповедио Исус, и када су Га видели, поклонили су му се, али су други посумњали. И приступи Исус и рече им: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.

Мт. 28, 1-20

* * *

Ако смо умрли са Христом, онда верујемо да ћемо живети са Њим.
Рим. 6, 8

Ово су речи Светог апостола Павла које смо са вама, љубљена браћо и сестре у Христу, чули данас на Божанственој Литургији за време апостолског читања. За нас је спасоносно, пре свега, да знамо шта значи умрети са Христом.

Наравно, овде се не мисли на телесну смрт, јер је Апостол употребио реч умро у односу на живе људе, већ смрт за свет, односно за страсти. Исти апостол о томе говори у својој Посланици Галатима: они који су Христови разапеше тело са страстима и пожудама (Гал. 5, 24). Одавде је јасно да ћемо умрети са Христом само ако умртвимо своје страсти прождрљивости, блуда, среброљубља, љутње, туге, малодушности, сујете и гордости. А умртвљивање страсти је подвиг који се може назвати добровољним мучеништвом. Томе је поучавао и свети Теодор Студит, рекавши да монаси умиру сваког дана одсецањем своје страсне, грешне воље. Они, дакле, наслеђују мученичке венце, као и свети мученици.

Истина, ове патристичке речи су изговорене монасима. Али мучеништво против страсти, по мисли апостола Павла, неизбежно је у животу свих који се труде да буду Христови. А како би другачије, када је Господ заповедио свим својим следбеницима да иду уским и трновитим путем, говорећи: а ко не узме крст свој и не иде за мном, није Мене достојан (Мт. 10, 38). Дакле, да бисте живели са Христом, прво морате умрети са Њим, односно умртвити своје страсти.

Шта значи живети са Христом? – Живети са Христом значи бити у јединству са Њим. А јединство са Христом није ништа друго до наша љубав према Њему, жеља нашег срца да увек размишљамо о Њему, увек молитвено разговарамо са Њим и чинимо само оно што је Њему угодно. Љубав према Христу, како учи Сам Господ, јесте у својој суштини наше испуњење Његових Божанских заповести: Ако Ме љубите, заповести Моје држите (Јн. 14,15). Зато ћемо испунити Његове заповести.

Живећемо са Христом ако се у нашем животу испољи плод нашег испуњења свих Његових заповести, односно Божанска радост Христова, о којој Он каже: Ако заповести Моје држите, остаћете у љубави Мојој… Моја радост ће остати у вама, и ваша ће радост бити савршена (Јн. 15:10-11).

Ова радост Христова посебно се, као нигде другде, даје свим Његовим истинским следбеницима у Тајни Причешћа. Чинећи нас благодаћу једно са Богом, ова Тајна нам даје небеско блаженство и у земаљском животу. А ако од Светог Причешћа не доживљавамо блаженство које су осетили свети светитељи Божији, онда само зато што слабо испуњавамо спасоносне заповести не желимо да се растајемо са својим страстима и не умртвљујемо их у себи.

Зато, моја љубљена чедо Христова, нека нам је главна брига чврста решеност да се боримо против страсти док се не убију. Тада ћемо живети са Христом, односно непоколебљиво испуњавати све заповести Његове, и још овде на земљи уживати њихов плод – Божанску радост, црпећи је из многих благословених извора наше Православне Цркве, а посебно из Тајне Свете Евхаристије.

У свој својој пуноћи доживећемо ову радост због умртвљења наших страсти и испуњења Божанских заповести у загробном животу, када се заувек сјединимо са Господом који је за нас умро и васкрсао за бескрајно блаженство у Царству Своме Небеском, којим нас Господ удостоји неизрецивим милосрђем према нама грешнима. Амин.

Архиепископ Серафим (Соболев)