Dok čitamo istoriju, brzo postaje jasno da moć teži da kvari ljude. Od antičkih grčkih vremena do 21. veka, čini se da je bilo više tiranskih vladara nego onih kojima je dobrobit naroda bila najvažnija. Da li postoji tanka nit koja se provlači kroz tkivo ovog tipa ličnosti? Psihologija veruje da postoji.

Drevni ljudi su ovo veoma dobro znali i bili su prvi koji su skovali taj koncept. U antičkom svetu postojao je stalni strah od vladara koji su imali svoje sebične ciljeve. Antički svet je bio u stalnoj potrazi za poštenim i otvorenim vođama. Retko su ih nalazili.

Bilo da istražujemo istoriju antičkog sveta, sveta srednjeg veka ili sveta Orijenta, na vrhu nalazimo zle muškarce i žene. Za to mora postojati razlog. Psiholozi govore o muškarcima u potrazi za svojim emocionalnim potrebama. Možemo li onda kvantifikovati ovu potragu kao onu koja se odnosi na one koji će učiniti bilo šta, počiniti bilo kakav zločin, zverstvo ili obmanu da bi dostigli svoj cilj krajnje kontrole? Da li postoji tanka nit koja se provlači kroz tkivo ovog tipa ličnosti? Psihologija veruje da postoji.

I Grci i Rimljani imali su reči i koncepte koji su opisivali one koji nisu toliko težili vođstvu, već često patološkoj kontroli. Čak su i oni koji su živeli pre 60.000 godina razumeli potrebu za jakim vođama. Razumeli su koncept nepisanog društvenog ugovora kojim su članovi grupe odustajali od svoje individualne kontrole za pravila i propise koji su koristili svima.

Njihov vođa je jeo istu hranu, imao istu vrstu odeće i iste uslove života. Nije bilo nikakvih pogodnosti za posao, samo mnogo dodatne odgovornosti. Možda je to čak bio i nezahvalan posao!?

Na kraju krajeva, društvo je postalo toliko glomazno da su se pojavile jasne linije razgraničenja između različitih članova grupe. Duh saradnje i uzajamnosti počeo je da nestaje. Sve više se razvijao klasni sistem. Najjači ili najpametniji počeli su da zahtevaju poseban tretman i bolji način života od onog koji je bio dostupan običnim članovima.

Veruje se da su ranije grupe sebe videle kao jedinstven entitet. Nije bilo mnogo konkurencije ili potrebe da se uzdignu iznad bilo koga drugog, jer su se njihove individualne potrebe automatski zadovoljavale. U relativno maloj grupi, to se moglo postići. Pošto je život bio težak, bliska harmonija je bila norma. Život ili smrt su zavisili od toga.

Moguće je da ćemo videti prvi od psiholoških odgovora koje tražimo. Svakako, bilo je onih sa urođenim veštinama. Neki mogu imati veću inteligenciju ili bi mogli da nadmaše na mnogo načina. Činilo se da je celokupna koncepcija rada u bliskoj harmoniji ključ uspeha grupe. Vremenom, kada je to izgubljeno, kada je to ustupilo mesto podelama, počeo je da se pojavljuje konkurentski skup okolnosti. Počeli su da se pojavljuju temelji verovanja „pas jede psa“.

Moć je afrodizijak

Pomerajući vremensku liniju unapred, kako u zapadnom tako i u orijentalnom svetu, počeli smo da uviđamo prednosti boravka na samom vrhu kao nešto izuzetno vredno. Zašto je to bio slučaj? Bogati i moćni nisu mogli da kupe klima uređaje, brze automobile ili mnoge udobnosti i statusne simbole dostupne danas; to je mnogo više bio lični osećaj uzvišenosti i zadovoljstvo gospodarenja nad drugima i saznanja da drže život i smrt u svojim rukama. Rečeno je da je moć jak afrodizijak. Iako to može biti tačno, mnogi sumnjaju da postoji nešto više od toga. Mnogo pre pojave judeoizma/hrišćanstva, postojali su dobri ljudi koji su primenjivali logiku na društvene koncepte. Čovek je oduvek pravio pronicljiva zapažanja koja se odnose na njegov svet i na njegove bližnje. Tek kada su znanje i zapažanja ignorisani, stvari su počele da kreću po zlu. Mojsije je bio u pravu, ljudima su bile potrebne struktura, smernice i putne mape.

Tirani protiv diktatora

U staroj Grčkoj, reč tiranin je značila „vladar“ i nije imala negativne konotacije. Tek kada su vladari ili vođe počeli da zloupotrebljavaju svoj rang u negativnom smislu, počela je da ima nepoželjne konotacije.

Reč se takođe sve više povezivala i sa vladarima i sa bilo kim drugim ko je imao moć nad drugim ljudima. U antičkim vremenima, tiranin je najčešće bio osoba koja je nezakonito preuzela vlast. Moglo je to biti svrgavanje postojeće vlade ili neka vrsta igre moći.

Ovo je pokrenulo ono što i danas postoji. Može se videti u poslovnom svetu, u vladi ili u raznim situacijama. Ljudi kojima je potrebna moć iz jednog ili drugog razloga, i to je ono o čemu se ova studija bavi – psihologijom tiranina.

Takođe postoji razlika između diktatora i tiranina. Ova razlika može biti suptilna, ali postoji. Primer je Franko iz Španije. On je podelio zemlju građanskim ratom, ali nakon što je završen, Španija je počela da napreduje. Ljudi nisu imali problema da ga prate i većina je profitirala od toga.

Međutim, uz to rečeno, mora se istaći da će mnogi slediti čak i najgore od najgorih. Mogle bi se napisati stranice i stranice o neurotičarima koji će slediti psihopate bez obzira na njihove izražene manifestacije zlog ponašanja.

Drugi diktatori koji su bili nemilosrdni, ali ne nužno tirani, bili su Salazar iz Portugalije, Musolini iz Italije, Kastro, pa čak i Napoleon Bonaparta, koji je ponekad činio zla dela, ali je s druge strane na mnogo načina pomagao francuskom narodu. Diktator će zatvoriti one koji mu se protive, dok će ih tiranin ubiti.

Dolazak do suštine stvari omogućiće nam da pređemo na specifičan opis onih pojedinaca u istoriji koji su preokrenuli svoj svet naglavačke u meri u kojoj tirani pate od slepila za stvarnost. Postoji psihološka dijagnostička klasifikacija koja se naziva psihopatski poremećaj ličnosti, sada ispravnije nazvana sociopatska ličnost. Ona predstavlja razliku između onih koji imaju destruktivnu komponentu u svojoj prirodi i onih sa potpunom nesposobnošću da se povežu sa svojim svetom. Primitivni čovek je preživeo zahvaljujući svojoj sposobnosti da komunicira na pozitivnom nivou i čvrstom razumevanju potrebe za empatijom. Vremenom je to izgubljeno i cela ljudska rasa je patila.

Neki tirani imaju „poremećaj karaktera“ i to je dijagnostička klasifikacija manje patološke težine. Povezan je sa teškoćama koje osoba ima na mnogim nivoima međuljudskih odnosa.

Dobra definicija je „Termin karakter se generalno odnosi na stepen nečije vrline i društvene savesnosti.“ Možemo li očekivati da osoba vidi život očima drugih? Možemo li očekivati fer-plej, iskrenost, pouzdanost i saosećanje? Ako ne možemo, onda imamo posla sa osobom koja je potpuno zaokupljena svojim individualnim potrebama i koja će se truditi da zadovolji te potrebe bez obzira na cenu.

Da u primitivnim društvima empatija nije bila obeležje ponašanja, ljudska rasa bi izumrla.

Daj i uzmi

Šta uzrokuje ili pokreće ponašanje koje se vidi kod psihopatske ili sociopatske osobe? Postoji teorija koja ima smisla. Majka i prenatalni organizam čine jedinstveno jedinstvo koje traje devet meseci. I fizičko i emocionalno zadovoljstvo se obezbeđuju automatski.

U trenutku rođenja, beba se otpušta iz toplog i negovajućeg okruženja. Sada ima zadatak da razume koncept „ti – majka“ i „ja“, novostvorenog entiteta koji mora da nauči da se izdržava najbolje što može. Ovo može biti veoma spor proces. Veoma je važno da majka ili staratelj ovo razume i da omogući da ovo novo iskustvo učenja za novorođenče bude što psihološki bezbolnije. Može proći mnogo meseci da se beba počne osećati bezbedno i sigurno u ovom potpuno novom životnom okruženju van materice.

Šta bi se desilo ako se ovaj proces negovanja ne bi dogodio ili bi bio prekinut? Šta bi se desilo ako bi majka umrla ili bi bila ravnodušna prema potrebama novorođenčeta? Odojče ne bi bilo u stanju da razume razliku između „ti“ i „ja“.

U ovim okolnostima postoji visoka stopa smrtnosti odojčadi. Ako odojče preživi, mora da razvije koncept o neophodnosti zadovoljavanja svih svojih potreba samostalno. Mora da razvije koncept „ja protiv sveta“. Sada je pokrenuto doživotno verovanje da će moje potrebe biti zadovoljene. Ako plačem dovoljno dugo i dovoljno jako, neko će mi priteći u pomoć. Odojče počinje da sebe vidi kao nekoga ko mora samo da se snalazi sa svim. Ne postoji koncept davanja i uzimanja, odlaganja zadovoljenja trenutnih potreba za zadovoljenje za kasniji datum. Ono želi ono što želi i zahteva zadovoljenje trenutnih potreba.

Delimično, ovo važi za sve bebe i malu decu. Ali ako su bili u mogućnosti da iskuse socijalizaciju u obliku smislene komunikacije sa drugima, onda mogu početi da razumeju koncept davanja i uzimanja. Mogu razumeti šta je deljenje zapravo suština.

Potpuno egocentrično dete to ne može. Veruje se da su ove sebične osobine toliko duboko usađene u ličnost da se nikada ne mogu izmeniti. Zato se psihopatski poremećaj ličnosti ne može uspešno lečiti psihološkim tretmanom, lekovima, religijom ili bilo kojim drugim metodom.

Tiranin je najčešće sociopata ili u najboljem slučaju osoba sa poremećajem karaktera. Ne može da se poveže sa drugima, da iskoristi iskustvo, da razume pravdu, vladavinu prava ili da održava smislene međuljudske odnose. Često ima velike probleme u braku ili u ulozi roditelja. Verovatnije je da će doživeti neuspeh kao poslovni saradnik.

Kada počnemo da posmatramo pravog tiranina u istoriji, neophodno je da znamo da svi ljudi imaju bezbroj emocionalnih okolnosti. Nikada ne postoji jedan entitet, univerzalna dijagnoza. Postoje beskonačne složenosti kada se vrši procena na osnovu fizičkog i emocionalnog stanja, ali u svim slučajevima, zrela i psihološki zdrava osoba mora imati sposobnost da razume potrebe ili okolnosti drugih. A kamoli sposobnost da živi svoj život na harmoničan način.

Nasledni faktor

Postoji nasledni element, odnosno sin ili ćerka tiranina. Aleksandar Veliki je bio primer. Njegov otac, Filip II, bio je tiranin, a majka mu je verovatno bila veoma poremećena žena koja nije imala čvrst stav o stvarnosti. Aleksandar je bio programiran da veruje da je bog i kao takav nije imao potrebu za pozitivnim međuljudskim odnosima.

Kroz istoriju, bilo je primera mladih kraljeva koji su dolazili na vlast sa apsolutnim verovanjem u potrebu sveta da zadovolji svaku njihovu želju. Sa moći života ili smrti, to je stalno pojačavalo ovo verovanje. Mnogi su verovali u koncept da ih je Bog odredio.

Čak i u benignom obliku, imamo primere kraljevskih potomaka koji su imali poremećaj karaktera. Sinovi kralja Džordža V i kraljice Meri bili su jako zanemareni kao bebe, ali im je data dvostruka poruka. S jedne strane, vi ste inferiorni i nedostojni, dok ste s druge strane, vi ste kraljevski i imate pravo na najbolja dobra i usluge. Svi sinovi kralja Džordža imali su emocionalne probleme.

Sin Henrija VIII bio je prava zastrašujuća pojava, a to se može reći i za mnogu drugu kraljevsku decu. Ponovo, nedostajala im je sposobnost međusobnog povezivanja, što je proisteklo iz njihovih problema u razumevanju principa „usluga za uslugu“. Ako njihove rane emocionalne potrebe nisu bile zadovoljene, nikakva moć ili bogatstvo ne mogu to nadoknaditi. Oni provode živote želeći više moći i više materijalnih aspekata života.

Još jedan primer je bio poslednji kineski car, Puji, koji je žudeo za materijalnim i emocionalnim zadovoljstvom u izobilju. Niko od ovih ljudi nije mogao da se poistoveti sa običnim čovekom, pa čak ni da ga razume.

Dok budemo preispitali živote tiranina tokom vekova, pokušaćemo da opišemo gde je njihova nesposobnost i sposobnost da razumeju i povežu se sa drugima bila razlog njihovog ponašanja.

Takođe treba da istaknemo da su postojala fizička stanja koja su doprinosila njihovom ponašanju. Ograničena inteligencija, neurološki problemi, fizičke deformacije takođe su služile da ih odvoje od drugih. Mnogi su pokušavali da prekomerno kompenzuju ono što su smatrali okolnostima koje su radile protiv njih. Ova prekomerna kompenzacija često je poprimala oblik veoma ozbiljnog tiranskog ponašanja.

Socijalni psiholozi navode niz slučajeva zlostavljanja dece u Nemačkoj tokom proteklih stotinu ili više godina. Generalno, deca su bila grubo tretirana i nisu im pružana ljubav i naklonost koje su svim stvorenjima potrebne. Ne samo da je Adolf Hitler patio od zlostavljanja dece, već i sva druga deca njegove generacije. Kao posledica toga, postojala je čitava generacija sociopata. U mnogim kulturama bilo je primera zaista loših ljudi, ali u Nemačkoj je primećeno desetine hiljada onih koji su zlostavljani kao odojčad i deca.

Hitler je sebe video odbačenog od svog sveta. Ova percepcija je dostigla stanje paranoje. Možda bi se moglo razumeti zašto je mrzeo ljude i ponašao se onako kako se ponašao.

Stara spartanska deca su oduzimana od roditelja u veoma ranom uzrastu kako bi ih trenirali i uvežbavali da budu ratnici i naučili kako da ubijaju ljude. Ovo je bilo jedinstveno društvo i ni na koji način nije bilo tipično za antički svet, ali je poslužilo kao model za nacističku Nemačku.

Kraljica Elizabeta II je od rođenja bila uslovljena da razume saosećanje, kako individualno tako i kolektivno, lojalnost, svoju vitalnu ulogu u Komonveltu, i sledila je primer svojih roditelja u pozitivnom razumevanju potreba britanskog naroda.

Kraljica Elizabeta I je živela u stalnom strahu za svoj život. Kome je mogla da veruje? To je bio veoma težak teret koji je trebalo da nosi i koji je u velikoj meri uticao na njeno ponašanje. Ona je primer ispoljavanja tiranskog ponašanja ponekad, a da pritom nije označena kao tiranin.

Odabrali smo grupu nekih od najozloglašenijih tirana u istoriji kako bih ilustrovali svoja uverenja u njihove psihološke sličnosti. Naime, ograničena inteligencija, osećaj nesigurnosti, psihoza (posebno paranoja), potpuno odsustvo empatije, traumatično detinjstvo, kraljevsko uslovljavanje (verovanje da ih je Bog izabrao da vladaju), potreba da se prekomerno kompenzuju osećanja neadekvatnosti i, više od svega, njihova nesposobnost da razumeju uzrok i posledicu.

Podelili smo grupu na dve oblasti – orijentalne i zapadne. Azijske kulture, kako u antičkoj tako i u modernoj eri, imaju endemska verovanja koja ljudima omogućavaju da prihvate da tiranija ide uz njihovu društvenu strukturu. Grci su, s druge strane, veoma dobro znali razliku i stalno su se borili protiv nepravde gde god se ona pojavila. Kinezi su imali poteškoća u tome. Njihovo prihvatanje je dovelo do postojanja tiranina tokom proteklih 5.000 godina koji su svrgnuti pobunom tek nakon decenija patnje.

Pogled na neke tirane

Džingis-kan je od detinjstva bio uslovljen da bude potpuno surov. Kaže se da je pogubio preko 100 miliona ljudi. Koncept ranog uslovljavanja je veoma važan. Može se odgajiti nemački ovčar da bude nežan i pun ljubavi, ili da traži i ubija. Kroz kinesku istoriju nije postojala kontrola i ravnoteža u sistemu vrednosti koji je bio primećen u hrišćanskom svetu. Samo ta činjenica je dovela do tiraničnijeg ponašanja nego što je viđeno u drugim delovima sveta.

I Mao Cedung i Šang Ki Ček bili su tirani, sudeći po stepenu razaranja koji je bio povezan sa obojicom. Bili su saveznici kada je u pitanju borba protiv Japanaca, ali nakon rata, obojica su želeli potpunu kontrolu nad Kinom. Obojica su bili nemilosrdni u svojoj želji za moći. Mao je na kraju uspeo da preuzme kontrolu nad celom Kinom i krenuo je u pokušaj stvaranja komunističke države. Mao nije koristio zdrav razum i napravio je mnogo grešaka, a usput je ubio hiljade svojih protivnika.

Pol Pot iz Kambodže je ubio preko 2 miliona ljudi. Opisan je kao glup i potpuno nerealan.

U zapadnom svetu postojali su ljudi poput Ivana Groznog, snažnog vojskovođe koji je postao tiranin motivisan patološkom opsesijom zasnovanom na mržnji prema caru. Svako koga je smatrao svojim neprijateljem, bio to on ili ne, bio je pogubljen u hiljadama.

To je važilo i za Staljina, koji je odražavao psihotičnu orijentaciju. Staljin je bio nizak, preplavljen malim boginjama, imao je kratku levu ruku i stalno je bio u defanzivi. Takođe je imao problematično detinjstvo i mogao je nekažnjeno da ubije bilo koga.

Nikolaje Čaušesku je bio veliki sledbenik Staljina. Želeo je da ga nadmaši u izdaji. Bio je psihotičan. Pokazivao je bes prema sopstvenom narodu i nije oklevao da ubije svakoga ko bi progovorio protiv njega.

Oba haićanska tirana, Papa Dok i Bejbi Dok Duvalije, bili su psihotični. Otac je uslovljavao sina da bude i surov i zloban. Obojica su smatrani glupim, paranoičnim i nesvesnim potreba haićanskog naroda.

Idi Amin je bio neinteligentan. Imao je bezbroj ogorčenosti. Stalno je prekomerno kompenzovao osećanja neadekvatnosti i nesigurnosti. I on je mogao da ubija nekažnjeno.

Muamer Gadafi je bio van kontakta sa stvarnošću i ekstremno grandiozan. Nije imao poštovanja prema sopstvenom narodu i nikada mu nije bio potreban izgovor da nekoga ubije ili zatvori.

Sadam Husein nije imao pojma o svetu van Iraka. Bio je veliki tiranin na Bliskom istoku koji je ubio hiljade svojih ljudi.

Izbor budućih lidera

Dakle, koja je to nit koja se provlači kroz tkivo ličnosti tiranina, koje su zajedničke psihološke karakteristike i kako se one mogu identifikovati i zaustaviti pre nego što počnu?

Nijedna velika korporacija neće unaprediti osobu srednjeg menadžmenta na nivo potpredsednika bez veoma, veoma temeljne procene njegove prošlosti kako bi se predvideo njegov budući učinak.

Da li bi se u Americi ili zapadnom svetu ikada moglo doživeti tiranina među svima? Da, moglo bi se ako se ne preduzmu neophodne mere da se to uopšte dogodi. Amerika ima mnogo vrednih kontrola i ravnoteže, ali ako se one ignorišu, ne može se niko drugi kriviti za posledice.

Kakvo je iskustvo potencijalnog lidera u oblasti društvenih interesa? Kakvo je njegovo iskustvo u međuljudskim odnosima? Da li je imao mnogo neuspeha u braku? Ako jeste, šta to govori o njegovom prosuđivanju, razumevanju potreba drugih i spremnosti da deli?

Jak vođa u današnjem svetu često mora biti nemilosrdan. Mora biti pragmatičan. Mora donositi veoma teške odluke. To ne znači da ne sme da razume potrebe i okolnosti drugih. Mora imati znatno iznadrazumsku inteligenciju i sposobnost da rešava probleme logički.

Platon je rekao: „Dobijamo onu vrstu vlade kakvu zaslužujemo.“ Čovek koji radi kao jedinstven entitet može imati veliku moć, ali čovek ne radi kao jedinstven entitet. Pohlepa, odbacivanje koncepta jedinstva, svaki put će ići na ruku potencijalnom tiraninu.

Nadajmo se da ćemo, kao članovi ljudske rase, moći da se vratimo 60.000 godina unazad i počnemo da oponašamo društvene koncepte koji su tada bili očigledni i da počnemo da sebe vidimo u kolektivnijem smislu nego u opasno konkurentnom svetu u kojem se danas nalazimo. Upravo to omogućava tiranima da preuzmu kontrolu.

Mr. D. Tovarišić