Ustanak Srba u Banatu 1594. godine protiv Turaka bio je jedan od tri najveća ustanka u srpskoj istoriji i najveći ustanak pre Prvog srpskog ustanka, ali tom događaju nikada u srpskoj istoriografiji nije posvećivana dovoljna pažnja. Razlozi leže kako u činjenici da su se u 19. veku istoričari uglavnom bavili temama značajnim za srpsku državnost i državotvornost u vezi sa Kneževinom Srbijom i srpskim ustancima, tako i u činjenici da nije ostavljen nijedan pisani trag na srpskom jeziku o ovom ustanku.

Ustanak u Banatu bio je ustanak koji su organizovali i predvodili srpski pravoslavni episkop Teodor Vršački i Sava Temišvarac protiv Osmanlija u Temešvarskom ejaletu. Ustanak je izbio 1594. godine, u početnoj fazi Dugog turskog rata, a vodili su ga lokalni Srbi, koji su brojali oko 5.000 ljudi, koji su uspeli da brzo preuzmu nekoliko gradova u regionu pre nego što ih je osmanska vojska pobedila. Mošti Svetog Save spalile su Osmanlije kao odmazdu. Iako kratkotrajan, inspirisao je buduće ustanke.

Pozadina

Status Srba

Pod osmanskom vlašću, Srbi su doživeli potčinjavanje, ugnjetavanje i suzbijanje svoje religije i kulture. Prema osmanskom poreskom sistemu devširme, muška deca iz srpskih porodica su oduzimana od strane države kao deo poreza koji su se plaćali carskoj vladi. Ova deca su prisilno preobraćena u islam i primoravana da služe kao janičari.

Osmanska kriza

Vladavina Sulejmana I opisana je kao najpoznatiji period u osmanskoj istoriji. Međutim, na kraju njegove vladavine, stalni ratovi su uzeli svoj danak, oštećujući ekonomiju. Pogrešne ekonomske politike koje su usledile potresla su ekonomiju, a time i temelje osmanskog društva; državni zvaničnici su brzo osiromašili, njihove plate su bile bezvredne (akče), a korupcija i mito su bili uobičajeni. Pobuna je pogodila celo Osmansko carstvo, a pobuna trupa prestonice u januaru 1593. godine uverila je vladu da traži novi osvajački rat kako bi se izvukla iz krize. Stanovništvo (raja) u sandžaku Čanad patilo je u ovom periodu, od 1560.-ih. Osiromašene spahije su terale seljake da prekomerno rade, a spahije su nametale sopstvene poreze seljacima, uprkos zakonima koji su sprečavali takve radnje. Poreski službenici su takođe zloupotrebljavali svoj položaj, uzimajući veće poreze. Begovi i vojvode (hrišćanski poglavari) koristili su kuće, alate i životinje stanovništva i jeli su besplatno, što je na kraju sprečeno vladinom naredbom. Posledica ovakvih problema dovela je do masovne migracije stanovništva u Transilvaniju 1583. godine. Zapisi pokazuju pogoršanje statusa stanovništva i pogoršanje ekonomije (inflacija). Iz osmanskih izvora može se zaključiti da su glavni pokretači i vođe ustanka nekada pripadali hrišćanskim slojevima u osmanskoj vojnoj službi. Nakon osmanskog osvajanja Đule 1566. godine, oni su počeli da gube svoje privilegije i postajali deo niže klase (raje); deo se preselio u Transilvaniju i pogranične delove carstva, deo je ostao, dok se veliki broj pridružio hajdučkim četama.

Poraz Osmanlija u bici kod Siska (22. juna 1593.) i neizvestan ishod borbi u Gornjoj Ugarskoj na početku Dugog turskog rata (1593.–1606.) probudili su unutrašnje probleme i ugrozili osmansku vlast u vazalnim kneževinama Transilvaniji, Vlaškoj i Moldaviji. Ovo je takođe stvorilo uslove za ustanak Srba u Banatu 1594. godine.

Preludijum

Manje grupe osmanskih hrišćanskih martolosa i nekih spahija su se odmetnule kada su hrišćanske vojske osvojile Filek i Nograd tokom zime 1593.–94. Okupili su se na granici prema Transilvaniji (kojom je vladao osmanski vazal Sigismund Batori), gde su brojne hajdučke družine bile aktivne pre rata, i dobili su pomoć od Đorđa Palotića, bana Lugoša, i Ferenca Gestija, jednog od glavnih transilvanskih zapovednika. U početku je grupa pljačkala trgovačke karavane, sve dok im se broj nije povećao i počeli su da napadaju usamljene kule i čardake. Raja se priključila tek kada je grupa stigla u njihova područja, dok su na nekoliko mesta bili primorani da se pridruže jer su pobunjenici pretili da će im oduzeti imovinu, pa čak i smrću (što je suprotno stereotipima o narodnom karakteru ustanka).

U martu je grupa pobunjenika predvođena Petrom Majzošem spalila Vršac i opljačkala stanovništvo okolnih sela, a zatim se povukla u Transilvaniju. Krajem marta, pobunjenici su napali i opljačkali Boču i Marginu. U ovom periodu, izgleda, razbojnički upadi su se pretvorili u ustanak. Ciljeve ustanka izrazilo je pravoslavno sveštenstvo, na čelu sa vršačkim episkopom Teodorom.

Ustanak

Nakon operacija u oblasti Vršca, veliki osmanski brodski konvoj sa ratnim materijalom napadnut je na sremskoj strani Dunava, najverovatnije od strane sremskih hajduka. U aprilu i maju ustanici su uništili važna osmanska uporišta na levoj obali Dunava, u južnom Banatu, a V. Krestić napominje da su ti sukobi možda bili mesto gde su ustanici imali najveći uspeh. Prema osmanskom hroničaru Mustafi Selanikiju, ustanak je počeo u Modavi, predvođen neimenovanim hrišćaninom (identifikovanim kao Srbin „spahija Vukadin“), nosilac zijameta, koji je imao visok čin u spahijskoj organizaciji; nakon što je izgubio službu i zemlju, otišao je kod Žigmunda Batorija, odakle se brzo vratio sa nekoliko oficira koji će pomoći u ustanku i uspostaviti vojnu organizaciju. Sredinom maja, biskup Teodor je predvodio misiju koja je tražila pomoć od Žigmunda Batorija, a zauzvrat su mu ponudili vlast nad srpskim prestolom. Međutim, Batori je insistirao na pokornosti osmanskom sultanu i nije bio u mogućnosti da ispuni njihove zahteve. Prvi veliki uspeh ustanika bio je napad na Modavu na Dunavu, gde su ubili osmansku posadu i zapalili gradsku tvrđavu. Zatim su porazili osmansko obezbeđenje kod pristaništa Hrama i posadu drvene tvrđave (palanke) u Pančevu. Osmanska vlada je poslala vojsku od 1.000 konjanika i pešadinaca kada su vesti o napadima stigle do Beograda i Smedereva. U bici koja je usledila kod Pančeva 26. maja 1594. godine, vođa ustanika Vukadin i 1.000 ljudi su poginuli, a jedan stari srpski zapis kaže da su se „Srbi i Turci borili… mnogo Srba je palo“.

Odmah nakon povlačenja osmanskih trupa, ostaci poraženih ustanika i pobunjeničke grupe koje su prethodno opustošile mesto Ohat, napale su Bečkerek (Zrenjanin), bogati grad koji je veliki vezir Sokolu Mehmed-paša (1506.–1579.) sagradio kao svoj vakf (zadužbinu). Zapadni izvor tvrdi da su ustanici pre Ohata osvojili Ineu i Vilagošvar. U Zrenjaninu, ustanici su imali podršku lokalnog stanovništva, što je dovelo do brzog poraza osmanskog otpora. Ustanici su pokušali da odu čim je sakupljen plen, međutim, meštani su se protivili jer su se plašili osmanske odmazde. Vasilije Krestić napominje da su Osmanlije verovale da će pobunu biti lako ugušiti, imenovavši nižeg zvaničnika, emina-i nuzula (nabavljača žita) Aliju Čavuša, koji je do tada naplaćivao vanredne ratne poreze, za komandanta odreda iz Smederevskog sandžaka. Osmanski odred je uništen u blizini Zrenjanina, a Ali Čavuš je otpušten po povratku u Beograd. Pobunjenici su opljačkali Titel i mnoga sela naseljena muslimanima u okolini, ubivši mnoge muslimane, a veliki deo njih je zarobljen u crkvi, primoravajući ih da pređu u hrišćanstvo, prema Mustafi Selanikiju. Muslimansko stanovništvo susednih područja koja nisu bila zahvaćena ustankom povuklo se u utvrđene gradove. Odsečeni sa juga i istoka, malobrojni muslimani iz oblasti Kanjiže najverovatnije su se preselili u Čanad i Segedin.

Očekujući osmanski napad, pobunjenici su zatražili pomoć od Transilvanije i Austrijanaca. Zahtevi pobunjenika poslati su iz Vršca i Zrenjanina, što ukazuje na to da su postojala dva nezavisna centra pobunjenika. Početkom juna, Batori je sazvao sastanak svojih velikaša u Đulafehervaru o tome da li da podrže srpske pobunjenike; 11. juna ishod je bio da neće prekinuti svoju potčinjenost Osmanlijama. Međutim, transilvanska veza nije prestala; Đorđe Palotić je ukrao oružje koje je poslao pobunjenicima i ohrabrio ih da nastave borbu; kasnije je obećao da će im se Batori uskoro pojaviti. Dana 13. juna iz Vršca, vladika Teodor, ban Sava Temišvarac i Velja Mironić obećali su, u ime svih svojih spahija, knezova i „celog Srpstva“, da će verno služiti transilvanskom vladaru, u pismu upućenom Mozešu Sekelju, koji je u to vreme držao granicu. U međuvremenu, zrenjaninska grupa je tražila zaštitu od bečkog dvora, njihov izaslanik Đorđe Rac stigao je u Hatvan 10. juna, sastajući se sa generalom Tojfenbahom, a zatim i sa nadvojvodom Matijom u Estergomu. Austrijanci su poslali dva mala odreda, od kojih je jedan usput pobijen od strane krimskih Tatara, dok se podrška Transilvanije svela na kontinuiranu podršku u vidu oficira i moralne podrške. U međuvremenu, rat na frontu se primetno promenio u korist Osmanlija. Dolazak krimskih Tatara predvođenih kanom Gazi II Girajem primorao je hrišćanske vojske da prekinu opsade Estergoma i Hatvana i povuku se u Gornju Ugarsku. To je navelo velikog vezira Kodžu Sinan-pašu da posveti pažnju Banatu. Imenovao je Mehmeda-pašu, beglerbeja Anadolije, za komandanta vojske (koja se sastojala od trupa iz ejaleta Anadolije i Karamana, kao i 3.000 janičara) koja je trebalo da se obračuna sa pobunjenicima u Zrenjaninu. Kako su stizale vesti o širenju ustanka u Temešvarskoj oblasti, Mustafa-paša, beglerbeg Temešvara, dobio je naređenje da odmah krene iz Budima ka Banatu. Ustanici nisu pružili ozbiljan otpor, pa su poraženi do 10. jula 1594.

Janko Lugošan Halabura

Jedna četa ustanika, pod vođstvom Janka Lugošana Halabure, opsedala je Vršačku kulu u kojoj se nalazila turska posada. Arslan beg, zapovednik tvrđave, izazvao je Halaburu na dvoboj. U tom dvoboju Janko mu je odrubio glavu. Dvojica megdandžija su u ličnom obračunu spasli puno života svojih vojnika, što njihove istorijske uloge čini još značajnijim.

Jankova pobeda nije mnogo promenila situaciju, jer je uskoro pod Vršac stigao Hasan paša. Branioci Vršca su se povukli i ponovo prepustili tvrđavu Turcima, a Janko Halabura je nekoliko dana kasnije poginuo u bitci kod sela Parta.

Pobeda Janka Halabure svoje mesto dobila je i u grbu Vršca. Grb grada Vršca po prvi put se u današnjem obliku pojavio na Tržišnoj povelji koju je Vršcu 1804. godine podario austrijski car Franja Drugi za izuzetne ratne i mirnodopske zasluge, a posle ujedinjenja dveju zasebnih vršačkih opština, srpske i nemačke, 1795. godine. Uzor za Grb najverovatnije je bio pečatnjak nemačke opštine, odnosno Suda tržišta Vršac iz 1777. godine koji se čuva u Gradskom muzeju.

Na Vršačkom bregu jedan potez nazvan je Turska glava. Nekada je tu postojao spomenik Janku Lugošanu Halaburi, ali smo zbog nemara ostali bez njega. I jedna gradska ulica nosi ime Janka Halabure. Aprila 2013. godine, na platou ispod Vršačke kule, svečano je otkrivena spomen ploča Janku Lugošanu Halaburi.

Posledice

Osmanska odmazda je bila zastrašujuća. Nakon bitaka oko Zrenjanina, vojska je pljačkala i palila sela sve do reke Mureš (Pomorišje). Mnoga naselja su napuštena i nikada nisu obnovljena, jer je stanovništvo ili ubijeno ili odvedeno u ropstvo, ili je pobeglo u Transilvaniju i habzburški deo Ugarske. Sledeće godine, krimski Tatari su prezimili u Temešvarskom ejaletu, što je donelo nove pljačke i ropstvo, a prema savremenim izjavama nijedno živo biće se nije moglo videti tri dana hoda. Što je rat duže trajao, vanredni ratni porezi su rasli.

Godine 1596. izbio je srpski ustanak u istočnom delu Hercegovačkog sandžaka, koji su organizovale regionalne pravoslavne vođe. Bio je kratkog veka, poraženi ustanici su bili primorani da kapituliraju zbog nedostatka strane podrške, pošto su takođe zatražili pomoć od hrišćanskih evropskih država.

Spaljivanje moštiju Svetog Save

Ostaje nejasno kada su posmrtni ostaci Svetog Save doneti u Beograd i spaljeni. To se desilo ili tokom ustanka ili godinu dana kasnije. U činu odmazde, veliki vezir Kodža Sinan-paša naredio je da se iz Damaska donese zelena zastava proroka Muhameda kao par srpskoj zastavi, kao i da se sarkofag i mošti Svetog Save koje se nalaze u manastiru Mileševa vojnim konvojem donesu u Beograd. Usput, osmanski konvoj je ubijao ljude na svom putu kako bi pobunjenici u šumama čuli za to. Dana 27. aprila, Osmanlije su javno spalile mošti Svetog Save na lomači na Vračarskoj visoravni, a pepeo rasule, kako bi obeshrabrile Srbe.

Nadbiskup Sava je osnovao Srpsku pravoslavnu crkvu, srpsko crkveno pravo i nacionalnu književnost, i upoređivan je sa onim što je Buda za budizam. Kanonizovan je kao čudotvorac, a njegov verski kult je asimilovan u narodna verovanja u osmansko doba. Poštovanje njegovih moštiju stvorilo je napetost između Srba i okupatorskih Osmanlija. Godine 1774, Sava je proglašen za zaštitnika svih Srba. U 19. veku kult je oživljen u kontekstu nacionalizma sa izgledom za nezavisnost od Osmanlija, „predstavljajući i reprodukujući snažne slike nacionalnog zlatnog doba, nacionalnog pomirenja i ujedinjenja i mučeništva za crkvu i naciju“.

Nasleđe

Razmere ustanka ilustrovane su u jednoj srpskoj epskoj pesmi: „Cela zemlja se pobunila, šest stotina sela ustalo, svako je uperio pušku na cara“.

Grb Vršca, koji je prvi put zabeležen 1804. godine, sadrži odsečenu tursku glavu na sablji iznad Vršačke tvrđave, za koju se veruje da označava pobedu Janka Halabure u dvoboju 1594. godine.

Vladika Teodor je kanonizovan 29. maja 1994. godine kao sveštenomučenik, sa danom praznika 29. maja [16. maj]. Godine 2009. centralni trg u Vršcu je nazvan „Sveti Teodor Vršački“. Dana 28. oktobra 2012. godine, na crkvi Svetog Arhanđela Mihaila u Zrenjaninu postavljena je spomen-ploča u čast Teodora i ustanika. Pored crkve su podignuti spomen-krst i crvena zastava sa likom Svetog Save.

Istorijska drama pod nazivom Začarani zamak koja okružuje Vršački zamak uključuje lik Janka Halabure.

Mr. D. Tovarišić