Aristotel, jedan od najuticajnijih filozofa i naučnika u ljudskoj istoriji, dao je značajan doprinos širokom spektru oblasti, uključujući fiziku, biologiju, etiku i političku teoriju. Međutim, njegov rad u oblasti metafizike – proučavanja fundamentalne prirode stvarnosti – možda je jedan od njegovih najzanimljivijih doprinosa. Između ostalog je predložio koncept „ Quinta Essentia “ ili „ Petog elementa “, koncept koji i danas fascinira naučnike.

Drevni koncepti materije

Da bismo razumeli Quinta Essentia, neophodno je prvo razumeti shvatanje materije od strane starih Grka. Mnogo pre pojave moderne hemije i fizike, grčki filozofi su tvrdili da je univerzum sastavljen od četiri osnovna elementa: zemlje, vazduha, vatre i vode. Svaki element je bio povezan sa parom od četiri osnovna kvaliteta: toplo, hladno, vlažno i suvo. Zemlja je bila hladna i suva, vazduh je bio vruć i vlažan, vatra je bila vruća i suva, a voda je bila hladna i vlažna. Ova teorija se uglavnom pripisuje presokratovskom filozofu Empedoklu i postala je kamen temeljac prirodne filozofije vekovima.

Kvinta Esencija

Aristotel je, međutim, smatrao da ova četiri elementa nisu dovoljna da objasne složenost i raznolikost univerzuma. Po njegovom mišljenju, mora postojati peti element – Quinta Essentia ili peta esencija – koja postoji izvan zemaljske sfere.

Ovaj Peti Element, prema Aristotelu, bio je fundamentalno drugačiji od ostala četiri. Dok su zemlja, vazduh, vatra i voda bili podložni promenama i propadanju, Quinta Essentia je bila večna, nepromenljiva i netruležna. Nije sadržala kontradiktorne kvalitete poput vrućeg i hladnog ili vlage i suvoće; bila je čisto sama po sebi. Verovalo se da je ova kvintesencija element koji čini nebeska tela, zvezde i planete – eterično carstvo izvan našeg.

Uticaj Kvinte Esencije

Koncept Kvinte Esencije imao je dubok uticaj na kasniju filozofsku, religioznu i naučnu misao. Srednjovekovni alhemičari su usvojili tu ideju, izjednačavajući Kvintu Esenciju sa neuhvatljivim kamenom filozofa, supstancom za koju se verovalo da ima moć da pretvara osnovne metale u zlato i daje besmrtnost.

U hrišćanskoj filozofiji, ovaj peti element je često povezivan sa božanskim, dušom ili duhom. Ideja da postoji supstanca izvan fizičkog koja je nepromenljiva i netruležna dobro se uklapala sa konceptima hrišćanske teologije o duši i Bogu.

Iako je moderna atomska teorija zamenila aristotelovske elemente u oblasti fizike, ideja o fundamentalnom, nedeljivom i nepromenljivom „gradivnom bloku“ univerzuma opstala je u novom obliku: atomu. Na taj način, Aristotelova Quinta Essentia nastavlja da odjekuje u našem modernom shvatanju univerzuma.

Zaključak

Aristotelova Quinta Essentia, ili „Peti element“, predstavlja ključni deo antičke i srednjovekovne metafizike. Kao koncept, pomogao je čovečanstvu da se uhvati u koštac sa složenošću univerzuma i odigrao je značajnu ulogu u razvoju različitih oblasti mišljenja. Iako su specifičnosti teorije zamenjene modernim naučnim razumevanjem, fundamentalno pitanje na koje je Aristotel pokušavao da odgovori – od čega je univerzum napravljen i kako funkcioniše? – nastavlja da pokreće ljudsko istraživanje prirode stvarnosti.

Od Dimostenisa Vasiludisa