Od kratke poruke Kongresu do temelja američke spoljne politike – Monroova doktrina ostaje jedan od najuticajnijih političkih koncepata moderne istorije. * Da li se Monroova doktrina može primeniti na slučaj Kosova i Metohije?

Kada je 2. decembra 1823. godine peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džejms Monro, održao svoje godišnje obraćanje Kongresu, malo ko je mogao da pretpostavi da će jedan njegov deo postati politička osovina čitavog zapadnog hemisfera. Taj deo, kasnije nazvan Monroova doktrina, postavio je osnove američke spoljne politike i definisao odnos SAD prema Evropi, Latinskoj Americi i – posredno – ostatku sveta.

Iako je nastala u konkretnom istorijskom trenutku, Monroova doktrina nije ostala zaključana u XIX veku. Naprotiv, ona se tokom vremena menjala, proširivala i tumačila na različite načine, često služeći kao opravdanje za ključne spoljnopolitičke odluke Vašingtona.

Istorijski kontekst: strah od povratka evropskih imperija

Početkom XIX veka svet je bio u previranju. Špansko i portugalsko kolonijalno carstvo u Americi raspadalo se pod talasom revolucija. Većina država Latinske Amerike izborila je nezavisnost, ali je postojao realan strah da će evropske sile – pre svega Španija, Francuska ili članice takozvane Svete alijanse – pokušati da obnove svoju vlast nad bivšim kolonijama.

Sjedinjene Američke Države, još uvek mlada i relativno slaba sila, imale su dvostruki interes:

• da spreče povratak evropskih imperija u svoje neposredno susedstvo,
• da osiguraju sopstvenu bezbednost i prostor za ekonomski i politički razvoj.

U tom kontekstu, uz snažan uticaj tadašnjeg državnog sekretara Džona Kvinsija Adamsa, formulisana je poruka koja će ući u istoriju.

Početak XIX veka predstavljao je jedan od najburnijih i najneizvesnijih perioda u istoriji međunarodnih odnosa. Svet koji je izlazio iz napoleonovskih ratova bio je istovremeno iscrpljen i duboko preoblikovan. Stari evropski poredak, zasnovan na dinastičkoj vlasti i kolonijalnim imperijama, formalno je obnovljen na Bečkom kongresu (1814.–1815.), ali su pukotine u tom sistemu bile vidljive na svim stranama. Upravo u tim pukotinama nastao je strah koji će oblikovati Monroovu doktrinu: strah od toga da će se evropske imperije, nakon unutrašnje konsolidacije, ponovo okrenuti preko Atlantika i pokušati da povrate izgubljene kolonije u Americi.

Nasleđe napoleonovskih ratova i povratak „stare Evrope“

Napoleonovi ratovi (1799.–1815.) nisu samo promenili političku kartu Evrope, već su uzdrmali same temelje kolonijalnog sistema. Španija i Portugalija, dve sile koje su vekovima dominirale američkim kontinentom, bile su vojno, ekonomski i institucionalno oslabljene. Napoleonova okupacija Iberijskog poluostrva izazvala je kolaps centralne vlasti u Madridu i Lisabonu, što je u kolonijama stvorilo vakuum moći.

Međutim, poraz Francuske i obnova monarhija u Evropi označili su pokušaj povratka starog poretka. Sveta alijansa – savez Rusije, Austrije i Pruske – nastala je sa ciljem očuvanja monarhističkog legitimizma i gušenja revolucionarnih pokreta. Za Sjedinjene Američke Države, ovaj savez nije bio apstraktna evropska pojava, već potencijalna pretnja: isti principi koji su se primenjivali u Evropi mogli su, barem teoretski, biti preneti i na Novi svet.

Latinska Amerika u plamenu revolucija

Od 1810. do ranih 1820.-ih godina, čitav prostor Latinske Amerike bio je zahvaćen ustancima, građanskim ratovima i procesima nacionalnog oslobođenja. Imena kao što su Simon Bolivar, Hose de San Martin i Migel Idalgo postala su simboli borbe protiv kolonijalne vlasti.

Do trenutka kada je Monro govorio pred Kongresom, većina bivših španskih kolonija faktički je stekla nezavisnost. Ipak, ta nezavisnost bila je krhka:

• nove države nisu imale stabilne institucije,
• ekonomije su bile razorene dugogodišnjim ratovima,
• unutrašnje podele i regionalne ambicije pretile su raspadom tek uspostavljenih političkih celina.

Iz perspektive Vašingtona, upravo je ta krhkost otvarala vrata mogućoj intervenciji evropskih sila pod izgovorom „obnove reda“, „zaštite legitimne vlasti“ ili naplate dugova.

Strah od Svete alijanse i evropske intervencije

U američkim političkim krugovima pažljivo su praćene vesti iz Evrope. Diplomatski izveštaji ukazivali su na mogućnost da bi Španija, uz podršku saveznika iz Svete alijanse, mogla pokušati vojnu ekspediciju u Ameriku radi povratka svojih kolonija.

Iako su konkretni planovi bili nejasni i često preuveličavani, sama mogućnost takvog razvoja događaja bila je dovoljna da izazove zabrinutost. Za Sjedinjene Države, povratak evropskih armija na američki kontinent značio bi:

• trajno vojno prisustvo velikih sila u neposrednom susedstvu,
• ugrožavanje trgovačkih i pomorskih interesa,
• potencijalnu izolaciju SAD između evropskih kolonija na severu i jugu.

Ovaj strah nije bio samo geopolitički, već i ideološki. Američka politička elita videla je SAD kao eksperiment republikanske vladavine, suprotstavljen evropskom sistemu monarhija. Povratak imperija u Ameriku tumačen je kao direktna pretnja tom eksperimentu.

Unutrašnja slabost SAD i diplomatija kao oružje

Važno je naglasiti da su u vreme formulisanja Monroove doktrine Sjedinjene Američke Države bile daleko od vojne sile koja bi mogla da sprovede takvu politiku silom. Američka vojska bila je mala, mornarica ograničena, a država je tek izlazila iz ekonomskih posledica rata sa Velikom Britanijom (1812.–1815.).

Upravo zato je strah od evropskih imperija morao biti artikulisan diplomatskim, a ne vojnim sredstvima. Monroova doktrina je, u tom smislu, bila preventivni akt – javno saopštenje političke volje, upućeno pre svega Evropi, ali i sopstvenoj javnosti.

Uloga Velike Britanije: tiha podrška iz senke

Još jedan ključni element istorijskog konteksta bio je stav Velike Britanije. Iako formalno evropska imperija, Britanija je imala sopstvene razloge da se suprotstavi obnovi španske kolonijalne vlasti. Otvorena tržišta Latinske Amerike predstavljala su ogromnu ekonomsku priliku za britansku trgovinu.

Britanska mornarica, najmoćnija na svetu, bila je stvarni garant da evropske intervencije neće lako preći Atlantik. Ipak, SAD su odbile da formalno deluju zajedno sa Britanijom, želeći da svoju poziciju formulišu samostalno – kao nezavisna sila sa sopstvenom vizijom zapadne hemisfere.

Psihologija straha i rađanje doktrine

Sve ove okolnosti – evropska reakcija posle revolucija, nestabilnost Latinske Amerike, ograničena moć SAD i suptilna podrška Britanije – stvorile su atmosferu u kojoj je strah od povratka evropskih imperija bio više od političke kalkulacije. On je bio duboko ukorenjen u kolektivnu svest američke elite.

Monroova doktrina nastala je kao odgovor na taj strah, ali i kao pokušaj da se istorija preusmeri: da se jednom zauvek povuče linija između Starog i Novog sveta. U tom smislu, ona nije bila samo spoljnopolitička izjava, već dokument epohe – svedočanstvo vremena u kojem je Amerika, još uvek nesigurna u sopstvenu snagu, odlučila da jasno definiše granice evropskog uticaja i time započne dug proces sopstvenog uzdizanja na svetskoj sceni.

Osnovne poruke Monroove doktrine

Iako nije bila formalni zakon ili međunarodni ugovor, Monroova doktrina sadržala je tri ključna principa:

1. Nema dalje evropske kolonizacije u Americi
   Zapadna hemisfera proglašena je zatvorenom za nove kolonijalne poduhvate evropskih sila.
2. Nemešanje Evrope u poslove američkih država
   Svako mešanje evropskih sila u unutrašnje stvari nezavisnih država Amerike smatralo bi se neprijateljskim aktom prema SAD.
3. Nemešanje SAD u evropske sukobe
   Zauzvrat, Sjedinjene Države obećale su da se neće mešati u ratove i unutrašnja pitanja Evrope.

U svojoj suštini, doktrina je bila defanzivna: SAD nisu imale vojnu snagu da je samostalno sprovedu, ali su računale i na interese Velike Britanije, koja je takođe želela da spreči povratak starih kolonijalnih sistema.

Kada se Monroova doktrina analizira u izvornom obliku, važno je razumeti da ona nije bila formalno artikulisana kao jedinstven, jasno strukturiran dokument. Njene „osnovne poruke“ nisu bile numerisane niti pravno kodifikovane, već su proizašle iz nekoliko ključnih pasusa godišnjeg obraćanja predsednika Džejmsa Monroa Kongresu 2. decembra 1823. godine. Ipak, upravo u tim pasusima kristalisala su se načela koja će decenijama, a potom i vekovima, određivati američku viziju sveta.

Ove poruke nisu bile samo reakcija na konkretne događaje, već pokušaj da se uspostavi nova geopolitička logika: jasno razdvajanje Starog i Novog sveta, monarhijske Evrope i republikanske Amerike.

1. Zapadna hemisfera kao zatvoren prostor za novu kolonizaciju

Prva i najčešće citirana poruka Monroove doktrine bila je tvrdnja da su „američki kontinenti, zbog slobodnog i nezavisnog stanja koje su zauzeli, od sada nedostupni za buduću kolonizaciju bilo koje evropske sile“.

U istorijskom smislu, ova rečenica predstavljala je radikalan prekid sa dotadašnjom praksom. Evropske imperije su vekovima posmatrale Ameriku kao legitiman prostor ekspanzije, bez potrebe za opravdanjem. Monroova izjava prvi put je tu praksu dovela u pitanje na principijelnom nivou.

Važno je, međutim, naglasiti nekoliko ključnih aspekata ove poruke:

• Ona se odnosila na buduću kolonizaciju, a ne na postojeće kolonije. SAD nisu zahtevale da Britanija, Španija ili Francuska napuste teritorije koje su već kontrolisale.
• Doktrina nije bila usmerena samo na Španiju, već i na sve potencijalne evropske aktere koji bi mogli pokušati da popune „prazninu“ nastalu raspadom kolonijalnih carstava.
• Formulacija je namerno bila široka, ostavljajući prostor za buduća tumačenja.

U suštini, ova poruka označavala je početak američkog pretendovanja na moralni i politički autoritet nad čitavom zapadnom hemisferom, iako SAD još uvek nisu imale moć da taj autoritet vojno sprovedu.

2. Nemešanje evropskih sila u unutrašnje stvari američkih država

Druga osnovna poruka Monroove doktrine odnosila se na zaštitu novonastalih država Latinske Amerike. Monro je jasno stavio do znanja da će svaki pokušaj evropskih sila da se umešaju u poslove nezavisnih država u Americi biti posmatran kao „izraz neprijateljskog stava“ prema Sjedinjenim Državama.

Ovaj princip imao je više slojeva značenja:

• Politički sloj: SAD su se postavile kao zaštitnik republikanskih režima u Americi, nasuprot evropskom monarhističkom sistemu.
• Strateški sloj: Sprečavanje evropskog uticaja značilo je i sprečavanje stvaranja vojnih baza, saveza i uporišta u neposrednoj blizini američkih granica.
• Simbolički sloj: Poruka je bila upućena i samim latinoameričkim državama – SAD su želele da budu prepoznate kao vodeća sila Novog sveta.

Istovremeno, ova poruka nosila je u sebi i klicu budućih sporova. Iako je formalno štitila suverenitet manjih država, ona je implicitno SAD stavljala u poziciju arbitra koji odlučuje šta predstavlja „nedopustivo mešanje“. Upravo će taj momenat kasnije postati izvor brojnih intervencija i političkih pritisaka.

3. Jasno razgraničenje političkih sistema: Evropa i Amerika kao dva sveta

Jedan od manje citiranih, ali suštinski važnih elemenata Monroove doktrine jeste ideja o fundamentalnoj razlici između evropskog i američkog političkog iskustva. Monro nije govorio samo o geografiji, već o vrednosnom jazu.

U dokumentarnom tonu, ova poruka odražava uverenje američke elite da:

• evropski sistem počiva na dinastijama, tajnim savezima i ravnoteži sila,
• američki sistem počiva na narodnom suverenitetu i republikanskoj vladavini.

Stoga je svaki pokušaj Evrope da „prenese“ svoje političke modele u Ameriku shvaćen kao opasnost ne samo po teritorijalnu bezbednost, već i po ideološki identitet SAD.

4. Nemešanje Sjedinjenih Država u evropske sukobe

Uz sve navedeno, Monroova doktrina sadržala je i jasnu poruku samouskraćivanja. SAD su izričito navele da neće učestvovati u unutrašnjim evropskim ratovima, niti će se mešati u pitanja koja se tiču isključivo Starog kontinenta.

Ovaj princip imao je nekoliko važnih funkcija:

• služio je kao uverljivost doktrine, pokazujući da ona nije agresivna,
• odražavao je realnu nemoć SAD da deluju na evropskom tlu,
• nastavljao tradiciju izolacionizma započetu još u vreme Džordža Vašingtona.

U istorijskom kontekstu, ovaj deo doktrine predstavljao je svojevrsnu ponudu Evropi: „ostavite Ameriku Amerikancima, a mi ćemo ostaviti Evropu Evropljanima“.

5. Doktrina kao poruka, ne kao zakon

Još jedan ključni element koji se često previđa jeste činjenica da Monroova doktrina nije imala pravnu snagu. Ona nije bila ratifikovana, niti je podrazumevala konkretne mehanizme sprovođenja.

Njena moć ležala je u:

• simboličkom značaju,
• jasnoći poruke,
• trenutku u kojem je izrečena.

U tom smislu, ona je bila više deklaracija namere nego politika u punom značenju te reči. Ali upravo ta fleksibilnost omogućila je kasnijim generacijama da je tumače, proširuju i prilagođavaju sopstvenim interesima.

Osnovne poruke kao temelj buduće politike

U istorijsko-dokumentarnom pogledu, osnovne poruke Monroove doktrine predstavljaju više od skupa principa – one su odraz jednog prelomnog trenutka. Amerika, još uvek nesigurna u svoju snagu, ali sve svesnija svoje uloge, odlučila je da glasno izgovori ono što je do tada bilo samo strah i nada.

Time je stvoren okvir u kojem će se američka spoljna politika kretati čitav jedan vek, a u modifikovanom obliku i mnogo duže: između odbrane od spoljnih uticaja i postepenog preuzimanja uloge dominantne sile zapadne hemisfere.

Od ideje do političkog alata

Tokom decenija, Monroova doktrina je postepeno menjala karakter. Ono što je počelo kao upozorenje Evropi, vremenom je postalo instrument američkog uticaja u Latinskoj Americi.

Posebno značajan trenutak dogodio se 1904. godine, kada je predsednik Teodor Ruzvelt dodao takozvani Ruzveltov korolar. Prema tom tumačenju, SAD su sebi dale pravo da intervenišu u državama Latinske Amerike ukoliko procene da postoji „haos“, nestabilnost ili opasnost od evropskog mešanja.

Ovim potezom doktrina je dobila novo lice:
od zaštite nezavisnosti – ka ulozi „policajca“ zapadne hemisfere.

Monroova doktrina, u trenutku svog nastanka 1823. godine, nije bila zamišljena kao operativna strategija, niti kao sredstvo aktivne intervencije. Ona je bila, pre svega, politička izjava namere, uslovljena strahom, diplomatskom proračunatošću i ograničenim mogućnostima jedne mlade države. Ipak, upravo u toj početnoj nejasnoći i fleksibilnosti ležao je potencijal da se doktrina vremenom transformiše — od odbrambenog principa u moćan politički alat američke spoljne politike.

Ta transformacija nije bila trenutna, niti linearna. Ona se odvijala tokom čitavog XIX i početka XX veka, kroz seriju kriza, tumačenja, presedana i intervencija koje su postepeno menjale značenje prvobitne poruke.

Monroova doktrina u prvim decenijama: tiha formula bez zuba

U decenijama nakon 1823. godine, Monroova doktrina postojala je više kao retorički okvir nego kao aktivna politika. Sjedinjene Države nisu imale ni vojnu ni pomorsku snagu da je sprovode, niti su bile spremne da rizikuju sukob sa velikim evropskim silama.

U praksi:

• doktrina je retko pominjana u konkretnim diplomatskim akcijama,
• evropske sile su je uglavnom ignorisale ili posmatrale kao deklarativnu izjavu bez realne težine,
• stvarni garant statusa kvo u Americi i dalje je bila britanska mornarica, a ne američka politika.

Ipak, važno je naglasiti da doktrina nije zaboravljena. Ona je ostala prisutna kao referentna tačka, kao politički argument koji se mogao aktivirati u trenutku potrebe.

Sredina XIX veka: širenje teritorije i nova samosvest

Sredinom XIX veka Sjedinjene Države počinju da menjaju svoj karakter. Teritorijalna ekspanzija ka zapadu, rat sa Meksikom (1846–1848), aneksija Teksasa i sticanje Kalifornije i Novog Meksika značajno su ojačali američku poziciju.

U tom periodu, Monroova doktrina dobija novo, suptilno značenje:

• više nije samo zaštita od Evrope,
• postaje deo šire vizije američke „sudbine“ na kontinentu.

Ideja Manifestne sudbine (Manifest Destiny) — uverenje da je SAD suđeno da se šire od Atlantika do Pacifika — nije formalno deo Monroove doktrine, ali je sa njom duboko povezana. Obe ideje počivaju na pretpostavci da je zapadna hemisfera prirodna sfera američkog uticaja.

Građanski rat i privremeno slabljenje doktrine

Američki građanski rat (1861–1865) predstavljao je trenutak ozbiljnog iskušenja za Monroovu doktrinu. Dok su SAD bile zaokupljene unutrašnjim sukobom, evropske sile su ponovo pokazale interesovanje za Ameriku.

Najupečatljiviji primer bila je francuska intervencija u Meksiku, gde je Napoleon III postavio Maksimilijana Habzburškog za cara. U tom trenutku, SAD nisu bile u mogućnosti da reaguju.

Ipak, čim je Građanski rat okončan, Vašington je snažno insistirao na povlačenju francuskih trupa, pozivajući se upravo na principe Monroove doktrine. Ovaj slučaj predstavlja prelomni trenutak:

• doktrina je prvi put jasno korišćena kao diplomatsko oružje,
• SAD su pokazale spremnost da svoj stav podrže i vojnom pretnjom, ako je potrebno.

Kraj XIX veka: od zaštite ka dominaciji

Do kraja XIX veka, Sjedinjene Države su postale industrijska sila sa rastućom mornaricom i globalnim interesima. U tom novom kontekstu, Monroova doktrina počinje da se tumači sve šire.

Ključni trenutak dogodio se 1895. godine tokom venecuelanske granične krize između Venecuele i Britanske Gvajane. SAD su se otvoreno umešale u spor, zahtevajući arbitražu i pozivajući se na Monroovu doktrinu kao osnovu za svoje pravo da posreduju.

Ovaj događaj imao je dalekosežne posledice:

• prvi put je jedna evropska sila priznala američko pravo na posredovanje u zapadnoj hemisferi,
• doktrina je praktično priznata kao deo međunarodne realnosti,
• SAD su načinile korak od regionalne ka hemisfernoj sili.

Ruzveltov korolar: konačna transformacija u politički alat

Najznačajnija promena značenja Monroove doktrine dogodila se početkom XX veka, tokom predsednikovanja Teodora Ruzvelta. U svom obraćanju Kongresu 1904. godine, Ruzvelt je formulisao ono što će postati poznato kao Ruzveltov korolar.

Prema ovom tumačenju:

• SAD imaju pravo da intervenišu u državama Latinske Amerike ukoliko postoji „hronična nestabilnost“,
• cilj intervencije je sprečavanje evropskog mešanja,
• SAD preuzimaju ulogu „međunarodnog policajca“ u zapadnoj hemisferi.

Ovim činom, Monroova doktrina je konačno napustila svoj prvobitni odbrambeni karakter. Ona je postala aktivni instrument politike, sredstvo kojim su se opravdavale vojne intervencije, finansijski protektorati i direktan uticaj na unutrašnje poslove drugih država.

Doktrina u praksi: između principa i interesa

Tokom XX veka, Monroova doktrina i njena proširena tumačenja korišćeni su u brojnim situacijama:

• intervencije na Karibima i u Centralnoj Americi,
• politički pritisci i smene režima,
• suprotstavljanje uticaju drugih velikih sila.

U svakom od ovih slučajeva, doktrina je služila kao legitimacioni okvir, mada su stvarni motivi često bili ekonomski, strateški ili ideološki.

Od ideje do alata moći

U istorijsko-dokumentarnom smislu, put Monroove doktrine od ideje do političkog alata predstavlja primer kako se politički principi transformišu pod uticajem moći. Ono što je započelo kao upozorenje Evropi, vremenom je postalo sredstvo američke dominacije u zapadnoj hemisferi.

Ta transformacija nije bila slučajna. Ona je odražavala rast američke snage, promenu njenih interesa i postepeno prihvatanje uloge velike sile. Monroova doktrina je, stoga, manje svedočanstvo o jednoj rečenici iz 1823. godine, a više hronika jednog dugog procesa — procesa u kojem je Amerika naučila da ideje pretvara u politiku, a politiku u moć.

Kritike i posledice

Za mnoge države Latinske Amerike, Monroova doktrina vremenom je postala simbol američkog intervencionizma. Vojne intervencije, politički pritisci i podrška pojedinim režimima često su opravdavani upravo njenim principima.

Kritičari ističu da je doktrina:

• često primenjivana selektivno,
• služila ekonomskim i geopolitičkim interesima SAD,
• podrivala suverenitet manjih država.

S druge strane, njeni branioci tvrde da je upravo Monroova doktrina sprečila povratak klasičnog evropskog kolonijalizma u Ameriku i doprinela stvaranju specifičnog političkog prostora zapadne hemisfere.

Monroova doktrina u savremenom svetu

Iako se danas retko pominje u svom izvornom obliku, Monroova doktrina nije nestala. Ona se, u modifikovanoj formi, pojavljuje u savremenim debatama o:

• uticaju velikih sila u Latinskoj Americi,
• prisustvu Rusije i Kine u regionu,
• bezbednosnoj politici SAD na sopstvenom „strateškom pragu“.

Za neke je ona anahronizam XIX veka, za druge i dalje važan orijentir u razumevanju američke geopolitike.

U XXI veku, više od dvesta godina nakon što je prvi put izrečena, Monroova doktrina formalno ne postoji kao važeći pravni ili politički dokument. Ona se retko pominje u zvaničnim aktima i gotovo nikada u izvornom obliku. Ipak, njen duh, njena logika i način razmišljanja koji je iz nje proizašao, nastavljaju da žive u savremenoj geopolitici. Upravo zbog toga, pitanje da li se Monroova doktrina — ili bar njena moderna interpretacija — može dovesti u vezu sa događajima van zapadne hemisfere, poput slučaja Kosova i Metohije, predstavlja legitimnu i složenu istorijsko-političku dilemu.

Od geografske do konceptualne doktrine

Izvorna Monroova doktrina bila je jasno geografski ograničena: odnosila se isključivo na zapadnu hemisferu i odbranu američkog prostora od evropskih imperijalnih ambicija. Međutim, tokom XX veka, naročito nakon Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su napustile izolacionizam i postale globalna sila.

U tom procesu, došlo je do ključne transformacije:

• od doktrine prostora → ka doktrini uticaja,
• od regionalne zaštite → ka globalnom oblikovanju poretka,
• od odbrane → ka intervencionizmu.

Monroova doktrina je, u svom proširenom i neimenovanom obliku, postala deo šireg koncepta koji podrazumeva da velike sile imaju pravo na „sfere uticaja“, kao i pravo da spreče delovanje drugih sila u prostorima koje smatraju strateški važnim.

Hladni rat i univerzalizacija doktrinarne logike

Tokom Hladnog rata, logika Monroove doktrine dobija novi život. Iako se i dalje formalno odnosi na Ameriku, njen princip — sprečavanje uticaja suparničke sile u određenom prostoru — primenjuje se širom sveta.

U tom periodu:

• SAD sprečavaju sovjetski uticaj u Evropi (NATO),
• SSSR sprečava zapadni uticaj u Istočnoj Evropi (Varšavski pakt),
• obe strane intervenišu van svojih granica pod izgovorom bezbednosti, stabilnosti ili ideološke zaštite.

Tako Monroova doktrina, iako formalno regionalna, postaje obrazac ponašanja, a ne samo istorijski dokument.

Balkan posle Hladnog rata: prazan prostor moći

Raspadom Sovjetskog Saveza i nestankom bipolarnog sveta, Balkan — a posebno prostor bivše Jugoslavije — ulazi u zonu geopolitičke nestabilnosti. Država koja je decenijama funkcionisala kao nesvrstani, ali stabilan faktor, nestaje, ostavljajući za sobom:

• unutrašnje etničke i političke konflikte,
• oslabljene institucije,
• prostor otvoren za spoljni uticaj.

U tom vakuumu, Sjedinjene Države i NATO postepeno preuzimaju ulogu ključnog arbitra, najpre diplomatski, a potom i vojno.

Kosovo i Metohija: intervencija i presedan

Intervencija NATO-a 1999. godine i kasniji procesi koji su doveli do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine predstavljaju jedan od najkontroverznijih događaja u savremenoj međunarodnoj politici.

U istorijsko-dokumentarnom smislu, nekoliko elemenata otvara prostor za poređenje sa logikom Monroove doktrine:

1. Sprečavanje uticaja drugih sila
   Jedan od ključnih, mada često prećutanih motiva zapadnog angažmana na Balkanu bio je sprečavanje jačeg uticaja Rusije u regionu. Kao što je Monroova doktrina nastala iz straha od evropskih imperija, tako se i politika SAD na Balkanu može tumačiti kao nastojanje da se region veže za evroatlantski bezbednosni i politički okvir.
2. Intervencija bez saglasnosti centralne vlasti
   Kao što je Ruzveltov korolar opravdavao intervencije u Latinskoj Americi bez pristanka lokalnih vlada, tako je i intervencija 1999. godine izvedena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i protiv volje suverene države Srbije.
3. Redefinisanje suvereniteta
   U oba slučaja, suverenitet manjih država postaje uslovna kategorija — dozvoljen dok se ne sukobi sa interesima dominantne sile.

Ključna razlika: geografija i legitimacija

Ipak, uprkos ovim paralelama, neophodno je naglasiti i suštinske razlike.

Monroova doktrina:

• formalno se odnosila na američki kontinent,
• bila je usmerena protiv kolonijalizma,
• predstavljala je odbranu od spoljne dominacije.

Slučaj Kosova i Metohije:

• dešava se van zapadne hemisfere,
• odvija se unutar međunarodno priznatih granica jedne države,
• opravdava se humanitarnim, a ne kolonijalnim razlozima.

Zbog toga se ne može govoriti o direktnoj primeni Monroove doktrine, već pre o primeni njene logike u izmenjenom, globalizovanom obliku.

Monroova doktrina kao mentalni model

U savremenom svetu, Monroova doktrina više nije pravilo, već presedan. Ona je postala deo načina razmišljanja velikih sila:

• pravo da se određuju „crvene linije“,
• pravo da se interveniše u ime stabilnosti,
• pravo da se međunarodno pravo tumači fleksibilno.

U tom smislu, politika SAD prema Kosovu i Metohiji može se posmatrati kao deo šireg obrasca u kojem velike sile deluju van svojih formalnih geografskih doktrina, ali u skladu sa istim osnovnim principom: kontrola prostora od strateškog značaja i sprečavanje uticaja konkurenata.

Zaključna istorijska napomena

Istorijsko-dokumentarno posmatrano, Monroova doktrina ne može se mehanički primeniti na slučaj Kosova i Metohije. Ali njena evolucija — od odbrambene ideje do globalnog načina delovanja — omogućava da se uoče dublje strukture moći koje oblikuju savremeni svet.

Kosovo i Metohija, kao i nekada Latinska Amerika, postaju prostor gde se ukrštaju interesi velikih sila, a sudbina lokalnog stanovništva često se tumači kroz prizmu geopolitike. Upravo u tome leži najvažnija paralela: ne u tekstu doktrine, već u njenom nasleđu — u uverenju da moć ima pravo da određuje poredak.

A to uverenje, nastalo 1823. godine, daleko je nadživelo vreme u kojem je prvi put izgovoreno.

Nasleđe jedne rečenice

Monroova doktrina pokazuje kako jedna politička izjava, nastala u specifičnim istorijskim okolnostima, može nadživeti svoje vreme i postati trajni faktor međunarodnih odnosa. Od zaštitnog štita mlade republike do opravdanja globalnog uticaja, njen put odražava i put samih Sjedinjenih Američkih Država – od periferne sile do svetskog aktera.

Dva veka kasnije, rasprave o Monroovoj doktrini i dalje traju, što jasno govori da istorijske ideje, jednom izrečene, retko ostaju samo u prošlosti.

Mr. D. Tovarišić